Постови

Приказују се постови за јун, 2015

Susret sa veknom hleba!

Слика
Sedele su na terasi u svakodnevnom druženju koje je značilo pijenje kafe. Polako  reč po reč, ponovo su prešle vreme od dvadeset četiri sata, od poslednje kafe. Sve bi bilo isto kao i svakoga dana da nije bilo jedne sitnice.  Vekne hleba. Vekna je stajala na drugom stolu. Naoko cela, netaknuta. Zamešena umešnim rukama veštog mokrinskog pekara. Sam izgled je odavao tradicionalnu tehnologiju bez aditiva i konzervansa. Kada je bio svež , brzo je nestajao. Zato se retko kada načinjao neposredno po pečenju. Kako su naši stari znali, i na nas preneli ishranu tanko namazane masti na toploj kriški, pa još začinjenu onako seljački sa malo soli i  sitne mlevene crvene paprike.   Slatka varijanta se sastojala u kriški hleba blago pokvašenoj i posutoj kristal šećerom ili premazanu kiselim pekmezom od šljiva. Ova vekna je bila drugačija. Zato je neodoljivo privlačila pažnju jedne od dve žene. Naravno ona druga je znala o čemu se radi i mudro je ćutala. Čekala je da se primeti neobičnost!  Sp

Fotografija za Fejsbuk!

Слика
Lažao  je na svom krevetu.  Malo je dremao, a malo se onako žmirkajući uljuljkivao u saznanju da je život lep. Imao je gustu kosu, talasastu, meku, kako je njegova majka govorila, kao svilu.Često bi svojom rukom prošla kroz smeđokosu bujnost i samo je treptala. Ponekad bi ga poljubila u nestašne čuperke. Sada je to činila sve ređe, u stvari onda kada joj on dopusti. Osećao se odraslim. Pa to je i bio, baš na pragu kada se prelazi iz jedog sveta najranije bezazlene mladosti u onu uzbudljiviju. Pred njim su se otvarali putevi, trebalo je samo da zakorači i da obema rukama zagrabi sve što u njih može da stane. Na belini tavanice mogao je svojom mladalačkom vidovitošću da sagleda svoj budući život. Nestvarno su se ispred njegovih očiju ređali događaji i likovi koje je prošao i koji su mu nešto značili. Video je i velike gužve u gradovima i staze kojima je trebao da prođe. Privlačili su ga kao ogroman manet. Samo su čekali da raširi krila i započne svoj let van sigurnog gnezda. Ipak  u

Duša u pesmi ili pesma u duši?

Слика
Sedeo je u hladovini ispod starog oraha, koji je njegov otac davno posadio i ispod koga su spas od letnjih vrućina pronalazili njegovi sad već davno pokojni roditelji. Tako je mogao svakoga trenutka,onako ponesen mirom prirode i bogatstvom mirisa, da otplovi zamišljenim stazama svoga sećanja i da pored sebe zamisli drage likove. Uvek su mu pružali podršku. Voleli su ga. Negovali, vaspitavali ga u duhu starine i nežno uljuljkivali u saznanju da su ljudi dobri, da treba biti tih i zadovoljan. Tako je izrastao u čoveka. Bez znanja o ljudskoj svireposti i dvoličnosti.Učili su ga da uvek kaže ono što misli, ali ga nisu upozorili na posledice. Bio je prostodušno naivan[i ostao ], verovao je ljudima i nije sumnjao u njihove namere. Iako živi u sada već dvadeset prvom veku nije spreman za njega. Nikada nije umeo da sakrije svoje reči, nije umeo da ne postavi pitanje na odgovor za koji se smatralo da treba da zna i koji je obično bio neobično banalan. Čitavim svojim bićem

Heklana zavesa!

Слика
Kroz tajnovitost prozora je pratila dešavanja na ulici. Pomno bi ispraćala i dočekivala svakog komšiju, komšinicu ili nekog njihovog gosta. Naročito su joj prijali posetioci koji bi se u nekom poznom času našli na vratima susednih kuća. Tada bi joj se mašta razvijala i bujala nekadašnjim stazama lične mladosti. Oprezno bi razgrnula heklanu zavesu nasleđenu davnih dana od pokojne tetke. Po godinama je davno nadživela matoru kokošku. Каko je ue u časovima gorčinew nazivala. Tetka je imala dozu ciničnosti kojoj je dozvoljavala da se razvije u raznim situacijama, koje joj nikako nisu odgovarale. Nije je volela. U stvari volela je malo koga. Nikada i nikome to neće priznati osim sebi u retkim trenucima dosade i naletima mirnih dana u ulici. U stvari ljude trpi samo zbog dosade. Dugi su dani, još su duže večeri, a tek se noći oduže unedogled. Sa zvukom prvih nemoguće dosadnih komšijskih petlova ustaje. Uzima metlu i izlazi na ulicu. Čisti! Nema šta da počisti, ali to uopšte nije

Banja, voda u panonskoj ravnici!

Слика
Okolina Kikinde krije lepa mesta, koja mi nesavesni meštani zaboravljamo. Jedno od takvih mesta nalazi se neposredno iza manastira Svete Trojice koji je kao svoju zadužbinu podigla Melanija Gajin, po kojoj i groblje iza manastira ima ime.  Od toga vremena za svako loše delanje se kaže ,,da će sve to pokriti žuta zemlja".  E kod te žute zemlje mora da se zastane. Žuta zemlja koju je još preistorijski čovek otkrio da od nje pravi posuđe.  Glina ! Oduvek se na ovim prostorima glina kopala i od nje se proizvodila kvalitetna cigla i crep. Na mestu iskopavanja su ostale ogromne rupe. Rupe su se malo, po malo popunile vodom i sada imamo Banje. Voda u njima je čista, okoliš je obrastao trskom i barskim rastinjem. Veliki bageri koji su kopali glinu i transportovali je do obližnje fabrike su jednom prilikom iskopali skelet mamuta koji je, kada je u potpunosti sastavljen dobio ime   Kika . Danas se njegova replika nalazi u dvorištu nekadašnje Kurije- današnjeg Muzeja. Banja je

Dvanaest dana!

Слика
Dvanaest dana, kao dvanaest apostola Gospodnjih. Dvanaest dana u kojima se moja majka rastajala sa ovozemaljskim životom. Kroz čitav moj život do dana današnjeg, prati me misao o njoj. Jesam li joj pružila, ne ljubavi, jer ljubav se podrazumeva, ne pažnje i pažnja se podrazumeva, već duhovnu lepotu koju je zasluživala i jesam li ja žena  koja je po njoj dobra? - Samo da me ne šlogira- bile su reči koje je izgovarala bezbroj puta. Kako nam se desi baš ono što najmanje želimo , to se desilo. Posle odlaska u bolnicu, bila je svesna svega, odgovarala je na pitanja lekara nerazgovetnim, iskrivljenim glasom, ali ipak razumljivo i povezano. Pravila je liniju između jave i snoviđenja u koje je postepeno zapadala. Premeštena je na bolnički ležaj i tada počinje njeno dvanaestodnevno putovanje koje ima samo jedan pravac. Počela je ponovo da živi svoj život, da još jednom podigne svoj krst i da uspravno, čista lica stane pred svoga Gospoda. -Dan prvi: -Mama, vidimo se kasnije, doći ću

Sadašnjost, prošlost, sadašnjost! Slika jednog života!

Слика
Sedeo je na sedištu bicikla, koji je jedva vozio, jer su ga godine stigle. Iako je govorio: -Potpi"so sam na sto! - osećao je da kraj nije daleko i da će se uskoro pridružiti onima koji su na put bez povratka krenuli pre njega. Ipak morao je još jednom pogledati ostatke njihovog starog salaša na kome su provodili vrele letnje dane.  Tako se tog blagog prolećnog dana uputio na škripavom biciklu, nikada nezaboravljenim putevima svoje mladosti. Da ima života u sebi, bicikl bi se sam pokretao,  jer je dobro poznavao put,  a za njega to ne bi bila ovolika muka. Ugledao ga je. Bore oko staračkih očiju su se još više produbile da bi skrile početke suza koje su nekontrolisano navirale. Stiga su ga sećanja...Proletali su likovi i događaji, smenjivali su se kao u nekom filmu kadrovi njegovih davno minulih dana provedenih ovde... Salaš je podigao njegov pradeda.  Došli su radnici iz okolnog sela i dosta mobe. Otac je tada bio sasvim mali dečkić, ali su mu u sećanju ostali dani gradn

Ko čeka taj dočeka!

Слика
Mirno i tiho nedeljno  popodne. Vrućina. Nebo se upalilo od isijavanja naše Zvezde. Gori nebo, ali i zemlja. Sve spava, leži, sklonilo se od velike junske žege i stahuje kakve će vrućine doći. Samo kaktusi uživaju. Rascvetali se pod okriljem sunčeve svetlosti i lica okrenutih ka nebu upijaju dobrobit koja se kreće najvećom brzinom u poznatom univerzumu. Prevalili su dalek put dok nisu našli svoje mesto pod nebeskom kapom. Možda im nije najbolje, ali im nije ni loše. Zadovoljni su. Neki možda imaju više, možda su im cvetovi krupniji i udišu neki čistiji vazduh, možda se viče druže i više vremena provode na otvorenom, ali ipak dobro im je. Bio u jednom crtanom filmu neki Kaktus car koji je bio zao, koji nikada nikoga nije voleo i koga niko niko nikada nije voleo. Kada se jednoga dana uz mnogo muka na njegovom telu pojavio prvi cvet, sve se promenilo. Za prvim je došlo još blistavo sjajnih i crvenih cvrtova. Kaktus car je oživeo, podmladio se i počeo je da živi sasvim novi i drug