Постови

Приказују се постови за новембар, 2017

Poleteću

Слика
Podići ću se. Poleteti. Krilima dosegnuti visine. Leteću  između oblaka. Teraću magle. Dosegnuću još više. Brisaću tugu i strah. Obrušiću se do samoga tla. U niskom letu Oteću prsten Golubu za nogu zakačen. Odneću ga daleko Gde stega nema. Gde  je Svetlost Jedina. Podići ću se. Poleteti.

Ždralovi u Banatu

Слика
S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom panonskog zaboravljenog  ratnika. Slatina je retko posećena od ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti.  Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled  mu je nekuda odlutao. Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi počeli i brzo obustavili iskopavanja. Ovih kasnih novembarskih dana slika je drugačija. Oživela j

Crno ispod nokta

Слика
Nedelja od Boga dar, se približavala kraju. Veče je donosilo tamu brišući  svojom snagom poslednje tragove svetla. Magla je doprinosila boljem utisku praznine i nekog čudnog prikrivenog nedostajanja. Činila je sve da rastera tugu dana, a tuga večeri je već stizala. Deca su bila i otišla. Svakome je spakovala po malu pažnju, male zalogaje za večeru, vodeći računa da dobiju ono što vole. Nije osetila vreme kada su odrastali, jednostavno su odjednom ispred nje stvorili zreli ljudi sa svojim životnim borbama. S naznakom noći povukla se na svoje mesto za stolom. Otvorila je računar da pregleda društvene mreže i napiše pokoju reč novog posta. Ugao sobe je odjednom oživeo. Golicajuća tišina je narastala budeći neki unutrašnji nemir.  Laka paučina još nezaspalih paukova se zaljuljala toliko da je samo pažljivo oko moglo primetiti. Mali sivkasto zeleni pauk se trudio da  fino isplete  nežnu mrežu svilenim nitima. Pogodio je onu staru narodnu, da paučić mrežu plete nadajući se gostima.

У сиво вече

Слика
У сиво вече Када отежа кап Када мисао изгуби траг А  изгубљени Потраже скривени рај Блесне мала звезда Осветли пут. - Види ти ње! Почела да пише стихове! - Где си до сада? Где? Куда су те водиле стазе покривене прахом свих времена? -Ту сам, само ме не видиш. Бројао сам дане бескрајне огрлице постојања. Бројао сам изгубљене у времену.   -Ко може да се изгуби у времену? - Полако! Ти баш журиш!  Једном ћеш треснути! У ствари то ти се већ догодило, зар не? - Да, сећам се. Субота. Пошла сам у посету. У торби сам имала ... - Теглу са цвеклом. За здравље. - А она избочина на распуклом тротоару? Па напрсле кости зглоба...Где си био тада , Лакокрили?... Али све прође.  Као што пролази досадни магловити дан у коме мрачне душе воде коло.  Притиска ме  тежина од самога сванућа и прве згуснуте капи мога даха. Бол се понавља. Лагано се креће преко зараслих напуклина. Само блесне, па се изгуби. Онда се опет појави када се најмање очекује, траје, нестаје  са првом подигнутом  магленом

Danas jesi...

Слика
- Šta je život? Danas jesi, sutra nisi! Eto to je! - imala je običaj da kaže moja majka.  Danas je vetar nosio reči izmešane s poslednjim žutim listovima drvoreda kikindskih lipa. Gledam ih. Podigle se, razgranale se, pružile se u svome razvoju. Pre dvadesetak godina bile su na njihovom mestu neke druge, ostarele. Stasite. Krošnji izdignutih visoko u nebo. Preko noći su bile posečene do korena, a tokom dana počupani su im i oni. Plakali su šetači nad zaostalim rupama. Dvadeset godina. Malo? Mnogo? Dovoljno da se drvored opet uspostavi u inat motornim testerama. Na klupi ispod lipe sedi gospođa. Uživa u blagoj svežini dana. Pored nje kuče. Na glavi mu velika čupava kikica i crvena mašna. Potpuno odudara od žutog lista koji završava svoj život. Prati me slika  i misao. Osluškujem  glas rastegnut kroz mnoge godine. Stojim na autobuskom stajalištu. Čekam da se pojavi crveni,  beli ili možda plavi autobus. Izbor boje je sužen. Pratim liniju koja od centra prolazi pored crkve, pa se vi

Dve vekne hleba

Слика
 Sitna kiša je lagano dobovala u limeni krov nove šupe. Sijao je . Zelena boja na njemu se prelivala bezbroj nijansi stavarajući  podlogu za nesvakidašnji susret.  Znala je da će doći. - Jesu li ti se krila pokvasila sipkavom jesenjom kišom, pa ne možeš brzo da se skrivaš, ili si se ipak uželeo razgovora? - Meni kiša ne smeta. Ponekad je donesem na krilima. Pekad je prosipam pretvorenu u beličaste padajuće tragove tamo gde je nema, a razgovora imam. Došao sam da te posetim. Želim da ti ispričam: Nepoznati prsti su dodirivali crno bele  dirke klavira stavrajući tonove poznatog valcera. Tekle su reke, a talasi su nošeni vetrom udarali njene muljevite obale. Snaga vetra je podizala mulj s rečnog dna, mutila je vodu i pretila da se plavetnilo neba izgubi u sivilu dna.  Jačala je melodija, plesovi oko nje su se množili koracima nevidljivih. Šuštale su haljine. Odjekivali su koraci cipela uglačanih rukama lakonogih sobara.  U melodiju su uletale violine. Svojim gudalima su pojačavale

Nisam...

Слика
Kada ti se nepoznati susretniče ukaže slutnja o mojoj veselosti Znaj da je to samo varka Maske na venecijanskom festivalu. Varka blještavih haljina drevnih duždeva I bogatstva bisera mirnom rukom vezanih u nepreglednom nizu. Živi mnoga tuga duže od svake sreće Znaj da se u meni nakupilo tuge i jada Svih tužnih i jadnih koje gledam plavim okom. Šetah gradom u lako novembarsko veče. Rasteretih nabrekle misli teretima dana. Odbacih čemer i jad Radnika izgubljenog zdravlja pored visokih peći U kojima se topi gvožđe. Počastih osmehom vrapca sklupčanog na ogoleloj grani. Pođoh čiste duše kroz svežinu večeri. Onda ugledah Nju U trenutku se svi tereti vratiše Uputih osmeh bez osmeha. Sjaj oka bez sjaja. Vezivaše se beskrskrajna vlaga i svežina novembarske večeri S tugom duše. Njena tuga bez kraja Vrati zebnju i žal Izgubljenu nadu i prastari greh.

Druženje sa učenicima Osnovne škole ,,Gligorije Popov" Rusko Selo

Слика
Da se ništa ne događa slučajno i da je sve što se dogodi predodređeno da se dogodi,  jeste druženje koje je u Osnovnoj škloli Gligorije Popov u Ruskom Selu organizovala moja draga školska , a sada dugogodišnja prijateljica Piroška Berta. Mnoge smo dane provele u bliskim razgovorima i bezbrižnosti mladosti. Onda su usledili neki sušni dani druženja. Svaki ponovni susret je donosio novu radost. Videle su se tuge i radosti.  Pogled i osmeh se nikada ne menjaju. Zagonetni kao uvek i iznad svega prijateljski. Poziv za gostovanje je doneo radost merljivu Radošću žute lubenice. Svoji na svome: beli zidovi , fotografija Vukova,  a suprotno od njega Beli Anđeo. Posmatra me. Odobrava. Bdi nada mnom od prvoga susreta mileševskog.  Ispostavilo se da je jedan školski čas druženja malo za obe strane. ,,Radost žute lubenice,,  se predstavila učenicima starijih razreda.  Naravno birala sam priče, trudila sam se da ih ne opteretim tugom i temom koja donosi zebnju.  Birala sam one vedrije. Razgova

Sveti

Слика
Seni kada čekaju Duše koje lutaju Podignu se oblaci. Dodirnu se jecaji. Sjedine se anđeli. Pesma duši Milost Neba dodeli. Osete ga skrušeni Dušom čistom nošeni. Svi se Sveti  raduju. Gospodu se klanjaju. Za sve buket ruža na svili.