Dolazi veče

Bez zvuka , tiho 

dolazi veče. 

Nestaje ukradeni dan

u beskraju potrošenih.

Zove zaboravljeni prijatelj

slikom lika svoga u sećanja 

dojučerašnje druženje 

obojeno pukim smehom.

 

Spava u daljini slobode 

usamljeni vetar

prošlog života

uvijen u potrošeni crveni ogrtač. 

Bez zvuka, tiho

dolazi veče.

Delić raja

 

Nije slučajno da se zbirka pesama zove

,,Delić raja". 

Kako bismo se iskupili za
svoje grehove, ako ne čistim mislima pretvorenih u  stihove. 

Zahvaljujući izdavaču, priređivaču, uredniku i članu žirija Goranu Mijuljkoviću do mene je stigao zbornik obojen bojama raja. Rascvetao i vedar obogaćen stihovima koji plene.

Na samom početku kao najlepši rajski cvet nalaze se stihovi Miroslava Antića: 

 

,,Nasloni svoje vreme na moje

tako će večnost duže trajati"  -

Zaista. Pokušali smo, naslonili  se jedni na druge, sjedinili u pregršt raznobojni, dostojan svoga mesta književnom trajanju. 

U zbirci se među odabranima nalazi moja pesma : 

MISLI

Hvatam odbegle misli

Prebrzo grabe nevidljivim korakom.

Lete poput ždralova.

Prebrzo prevaljuju razdaljine mojih dana.

Gube se u nedogledu oka

Spremnog za treptaj.

Beskrajno prostranstvo travnatih

Snenih livada detinjstva mog

Ih skriva, čuva, 

Ne dozvoljava da ih svetlost obasja.

Naprežem sluh.

Vid pooštravam.

Hvatam.

One se  migolje gipkih tela 

Pomazanih mirrom.

Držim njihov miris donešen iz daleka, 

Iz beskraja dana kada prvi put

Udahnuh i zaplakah.

Pobedu odnose one.

Neuhvatljive,

Odbegle. Skrivene.

 

Iz pogovora zbirke ,,Delić raja" : 

Jednostavno rečeno i napisano. Pesme pokazuju i oslikavaju jedno vreme i  nas u njemu. Te sličice ostaju za sva vremena. Ostaju u večnosti.

Abraham Adler

 

Između dva sveta

 S polovine januara kada se na protekle dane  polako hvata prozirni veo, a dani
praznovanja ostaju za nama, do mene je stigla dugo očekivana zbirka  pesama koja je upriličena  u čast velikog i zagonetnog pesnika.

Deo sam ovogodišnje Zbirke  pesama,,Između dva sveta"  čije je izdanje posvećeno pesniku Branku Miljkoviću.

Jedna od meni omiljenih  pesama:

Noć jača od sveta

Branko Miljković

O, koje li je vreme u kosmosu
Sazdan od zvezda rujni ponor cveta
Prevazilaziš se maglom preko sveta
Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta
Očara prazninu zaspalog tela što se osu
Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu
I ptice sleću u kamen sa dleta

Nek župlja senka nestanak tela slavi
Jedno je vreme u srcu drugo u glavi
Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće
Sve čega nema i što biti neće
I da svet ovaj prazno odjekuje.

 

Ovogodišnja zbirka simboličnog naziva odražava sve nas. Nismo li svakodnevicom

svojom rastrzani između dva sveta? 

Ne živimo li uporedo različite svetove? 

 Ne tinja li u  nama neki drugi svet, koji strpljivo čela svoj put ka slobodi. Negde je duboko skriven, pritajen.  Negde je zaboravljen, a negde zauvek izgubljen.

Nalazimo se na raskršću severa i juga, istoka i zapada. Odolevamo vetrovima začinjenim mnogim tajnama. Ponekad se prepustimo plimi ...

 Tražimo odgovore.

Postavljamo pitanja. 

Zahtevamo rešenja.

Čast mi je što je moja pesma,,Tražim život" našla svoje mesto  u ovoj zbirci. Čast mi je što se moje ime nalazi pored imena ostalih pesnika. Nadam se nekom skorom viđenju. 

Moja pesma : 

TRAŽIM ŽIVOT

 

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

 

Oblak je sivi obojio nebo

Caruje

Retki letač stisnute duše ćuti

Tuguje

Ispraća na daleke staze dojučerašnje priojatelje.

 

Lakim krikom grabi kroz dugo čekanu vlagu

Žuri 

Vitkim nogama se spušta na granu dunje

S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume raskvašeni list

Prazninu srca ućutale ptice.

Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvini ulicom

Tražim život.

Zahvaljujem organizatorima.

Nemam odgovor

Stojim na pragu dana

Probuđena pitanjem.

U raskoši svetla sunčevog zubatog

Držim dvoumljenje.

 

U začetku zimskih snova

Pojačanih razmišljanjima 

O nevidećem mesecu

Nemam odgovor. 

Ilusttracija: Pitanje (prva slika urađena 2021.)

Prvi sneg u januaru

Beše li kada prvoga snega 

Beline čiste, neokaljane 

U januaru?

 

Predskazanje

Predviđanje

Nagoveštaj

Milosti nebeske ?

Kazne? 

Kradem hladni sjaj  pahulje

Merim je na dlanu 

Staklo naočara belinom pokriva

Druga i treća i tako redom...

Hvatam severni vetar

Zimu za skut vučem 

Postavljam pitanja bez odgovora

I koračam, koračam.

Bolje da ne pitam

S koje god da je strane gledala dobijala je drugačiju sliku,  iako je gledala u istu
stvar. 

Koja je to stvar bila nije znala. Po glavi joj se vrzmalo sve  i svašta. Da li je merila, ljude, koronu, platno za stoljnjake ili kafu iz vakum kesice koja sigurno nije imala prikazanu gramažu. 

Izostajao je potpuni prikaz gledanog.  

Da li je problem u vremenu? 

U sivilu istih dana?

U ponavljanju istih, u šareni papir upakovanih reči? 

Nije odusatajala. 

Potražila je u najdubljoj fioci stola zaboravljeni krojački metar. Nije ga koristila...

-...pa dobro , nisam, nije  to greh. Ko će šiti na ovo vreme, a nemam ni potrebe. Rasparano ostaje rasparano bez nade da  će spojeno dati novo. O , Bože, kakve li me to misli obuzimaju? Rasparano i novo, počela sam da se gubim u sopstvenoj koži. Da ga ja uzmem, pa da merim... 

Posao je potrajao duže nego što je mislila. Metar je imao dva kraja i dva početka. Mogla je da meri s jedne i druge strane. To je i radila. Problem je bio što je isti metar davao dve različite mere. Blago je zatresla glavu. Da li to ludi, da li je obuzimaju  tajne mračne sile ili  ko zna  šta joj se uvuklo u glavu , pa ne vidi i razanaje očigledno.  

Ustala je, na brzinu progutala zaostatak novogodišnje večere, zalila ostatkom izvetrene koka kole, koju ne bi smela, zbog povišenog šećera...

-..Ali praznici su...-rekla je sama sebi ili nekoj sili koja je blago uznemirila vazduh u sobi.

..,da stvar bude začinjenija sa tacne je krijući od sebe pojela dva parčeta torte da se ne bace. Ponovo je merila. Opet različite mere.  Da proba sa vagom pitala se?

Dok je poslednji glas pitanja klizio s usna, bacila je metar, na brzinu se obukla, obula i pojurila napolje. Zaustavila se kada ju je poprskla hladna kiša. Uzela je kišobran.

-O , ljudi, danas ništa nije kako treba, još i kiša umesto snega, pa ko da ne poludi? Još sam samo ja normalna, ako jesam? Bolje da ne pitam.