Srećno u Novo leto

Dok ističe poslednji dan Stare nam godine 

koja nekada beše sveža i mlada, 

presabiramo uspomene, 

uredno ih slažemo u delove nevudljivog ormana

u želji da ih  čuvamo

bez obzira da li su dobre, lepe ili imaju neželjeni ukus.

 

U nadanjima za prvi novogodišnji dan

 i svim danima koji slede želim da 

stičete  samo lepe uspomene.

Izbegavajte one druge,  jer nikome neće doneti dobra. 

S pozdravima i dobrim željama zahvalna čitaocima 

Vesna.

Omaž Đuri Jakšiću- Bez odgovora

 

 BEZ ODGOVORA

O majko moja! O blago meni!
Kada mi se bunovnom o ponoći javiš
Pa pred mene brižna, nadanja staviš
Zaćute noćne ptice i šapati u tami
Ostanem sam u blaženim rukama tvojim
Pitam te majko o životu mome:
Šta ostaje posle poraza?
Posle izgubljenih i dobijenih ideala?
Posle razbojništva? Pravde?
Šta ostaje posle izrečenih pitanja?
Dobijenih odgovora ?
Šta ostaje posle udaha? Izdaha?
Kuda putuju sećanja?
Gde se skrivaju lepe reči?
Kuda nestaju usamljene duše?
Kako se u magli pronalazi svetlo?
Kada posle pada dolazi uspon?
Kuda vode izgubljeni putevi?
Šumske staze?
Kroz koje mračne ulice putuju misli?
Kuda nas odvoze nevidljivi brodovi ?
Kuda odlaze pesme zaboravljenih pesnika?
Gde je Mila majko?
O majko, majko, svet je pakostan,
život je, majko, vrlo žalostan…

 

БЕЗ ОДГОВОРА

О мајко моја! О благо мени!
Када ми се буновном о поноћи јавишПа пред мене брижна, надања ставиш
Заћуте ноћне птице и шапати у тами
Останем сам у блаженим рукама твојим
Питам те мајко о животу моме:
Шта остаје после пораза?
После изгубљених и добијених идеала?
После разбојништва? Правде?
Шта остаје после изречених питања?
Добијених одговора ?
Шта остаје после удаха? Издаха?
Куда путују сећања?
Где се скривају лепе речи?
Куда нестају усамљене душе?
Како се у магли проналази светло?
Када после пада долази успон?
Куда воде изгубљени путеви?
Шумске стазе?
Кроз које мрачне улице путују мисли?
Куда нас одвозе невидљиви бродови ?
Куда одлазе песме заборављених песника?
Где је Мила мајко?
О мајко, мајко, свет је пакостан,
живот је, мајко, врло жалостан…

Putopis - Prohor Pčinjski manastir

Ispred kompleksa

Dok put vijuga prvim snegom pokrivenim putevima, a  predeo odiše savršenom belinom, s nestrpljenjem očekujem da se ukaže pogled na manastir Prohor Pčinjski koji već odavno želim da vidim. 

Odjednom uskim putem preko Kozjaka i nepoznatih, retkih sela dolazimo do platoa na kom ostavljamo auto,  pa se hodočasnički laganim korakom uspinjemo uredno počišćenom stazom do ulaza u kompleks. Iznad glava preko savršene beline,  uzvišenim letom,  jato golubova šumi  znakom dobrodošlice.

Opčinjena lepotom i belinom što predela,  konaka, glavnom zgradom hrama koja se ponosita svojim zdanjem i starim temeljima uzdiže i dominira portom, zaustavljam dah.  

Izgovaram molitvu zahvalna što me je put pokriven snegom doveo pod okrilje savršene čistote.

Na Kozjaku

Nedeljno jutro je obećavalo prisustvo Bogosluženju, no dočekalo nas je iznenađenje. Venčanje je bilo u toku. Tiho smo zauzeli neupadljivo mesto i čekali da se ceremonija završi. Sveštenikov glas je zvonio. Odbijao se svojom jačinom o zidove pokrivene   freskama, a miris tamjana je blagosiljao mladence, njihove goste, pa i nas slučajne prolaznike u želji da osetimo dah svetinje.

  Uspevamo da  napravimo par fotografija uz veliki trud da ne ometamo svečani trenutak. Mladencima smo poželeli sreću, a u duši  poneli žal što nismo imali bolju priliku za istraživanje i odavanje počasti svetitelju, jednom od prvih isposnika ovog kraja. Ostaje nada da će nas put dovesti pod njegov blagoslov.

Ulaz u glavni hram

Glavni hram je podignut na temeljima starim skoro hiljadu godina nad grobom čuvenog svetitelja Prohora i više puta je obnavljan.

Postoji legenda o tome kako je manastir  sazidan: Prohor je bio pustinjak.  Prorekao je  Romanu Diogenu da će postati car,  a ovaj je iz zahvalnosti nad moštima Prohorovim  podigao hram na obroncima Kozjaka na levoj obali reke Pčinje.

U manastirskom kompleksu dominiraju dva konaka  gde se može boraviti i pronaći mir od urbanog svakodnevnog života. 

Ulaz u kompleks

Unutrašnjost

Unutrašnjost

Dok se auto probija kroz snegom  pokriveni put pogledom milujem manastir uz obećanje:  doći ću opet.

Fotografija : Dragan Đukanović

Mravi nemaju cara

 
  Nije to bio običan mravinjak , onaj u polju , prepušten sam sebi i stanovnicima koji su
živeli  u  i oko njega. To je bio poseban maravinjak. Pod njegov krov je mogao da stane svako ko bi to poželeo.
Car je prihvatao sve dobronamernike koji su  svojim nožicama donosili nekakav poklon.   Doduše nije to morao biti baš poklon, već mala pažnja, sitnica koja je imala svoju veličinu.  Ako nije bio poklon moglo se razmeniti kakvo dobro iz mravinjaka, ako ni za šta drugo ono za pokoju reč hvale.  
Kako god bilo, živelo se i radilo u njemu. Bilo je dana kada je napredovao, ali je bilo i onih kada se po principu ,,dva napred jedan nazad živelo”. Bez obzira na stanovnike koji su imali svoja zaduženja i voleli su da se nazivaju građanima,  bilo je neradnika, neznalica, pametnih, ali i onih koji su se zvali pametnima, a davno su je  ko zna kad izgubili.
Među njima bi se neretko dešavala svađa, poneka čarka manjeg obima, ali to nije zabrinjavalo njihovog cara. Bio je bezbedan  na svome, oko njega su obletali podanici, svojim osmesima su hranili njegov ego koji je svakoga dana sve više rastao. Jednom je, dok su kroz visoku travu prolazili neki ljudovi,  čuo , kako je jedan ljud ( valjda se tako kaže, za šta opet nije mario), rekao ,,Svakoga dana, u svakom pogledu ,  sve više napredujem” što mu se opet veoma svidelo. Čvrstim je zglavcima držao red, mir  i poredak u svome carstvu da niko i ništa nije moglo da je natera na napuštanje istog.
Dok su stanovnici išli u večernje šetnje onako umorni i iscrpljeni od dugog rada na polju u sakupljanja ostataka od ljudova, on je šetao ujutro. Tada je dobijao najviše hvale od slučajnih susretnika. Nije mario što su svakoga jutra susretnici bili isti i što su mu se kezili svojim razjapljenim rilicama. On je uživao u tome. Samo bi se protegao i blago poput božanstva mahnuo svojim prefinjenim nožicama.
Mravinjak je imao niz hodnika koji su izlazili na površinu sve četiri strane sveta. Mogao je da bira da li će istok, zapad (te dve su joj se više dopadale)  ili strane sever – jug.
 Istok- zapad strane su bile zanimljivije, podložne raznim manipulacijama u zavisnosti od  mnogo čega. Na njih su uticale ruže vetrova koje ih nikada nisu zaobilazile i koje su dižući prašinu bile dobro maskirno odelo za zakulisane radnje jedne i druge strane. On se trudio da nekako udovolji  i jednima i drugima gledajući pre svega svoj interes. Za podanike ga  nikako nije bilo briga, sa njima joj je svakao bilo lako, koje zrno pšenice , ječma može i klijavog kukuruza i stvar bi bila sređena.
Istok mu je davao vetar u leđa, a i podanici, bar oni koji su manje videli, manje učili ili se otiskivali u nepoznato s verom i nadom u bolji život, su ga voleli, a to je bio važan momenat u svim njegovim  poslovima. S istoka je stizalo više obećanja i lakše je bilo prikrivati svoju neiskrenost neiskrenima. Tamo je voleo da ide. Dočekivali bi ga baš kao cara, prostirali mu meke tepihe pod noge, klanjali mu se i obećavali svaku pomoć da podanike drži u miru. Nije bilo važno što je zauzvrat morao da čini ustupke, da deli najbolja polja pšenice ili izvore najbistrije vode. Važan je bio samo  prividni mir. Doduše pozajmnjivali su mu  i novac, pa morao je ona nekad na odmor, na daleke destinacije, skupe masaže,  liftinge i liposukcije, ali za lepotu  i mir sve. Morao se činiti mlađim  i lepšim nego što jeste. A bio je mlad i lep s primesama minulog vremena.
       Zapad je opet grejao večernjim zracima Sunca, toplim i blagim, a sumrak je značio mnogo . Tada se mnogo šta nije videlo i mnogo toga se moglo prikriti i učiniti  nevidljivim. Zapad je opet imao svoje interese , znao je da daje, ali  i da uzima. Njemu nisu važni on i podanici već šnajderaj, pa oduvek su šnajderi činili čuda, od ničega pravili svašta i od svačega ništa, a ako se ponešto upropasti? Pa šta , opet će se prekrojiti i tako u nedogled. Doduše zapad je znao da pomaže, ali je on bila lukav, umeo je da balansira između njihovih dela i onoga što treba da se vidi.  U tome je imao mnogo pomoćnika koji nisu za njega bili  iz ljubavi prema prestolu već su u tim ,,sitnim “ pomoćima videli mogućnost da napreduju i ostvare bilo kakvu dobit. To su bile divlje horde sa najmanje morala. Car je takve najviše cenio jer su morali svoj puter na glavi dobro da čuvaju kako se ne bi otopio.
Istok i Zapad je držao na odstojanju ne dozvoljavajući da se susretnu  kako bi opet sve teklo u najboljem redu.
      Ostao je Sever, hladan i mrk, sa njega su dolazili samo hladni vetrovi i zamršene senke. A čuo  je i da su tamo negde živeli Vikinzi-mravi, koji su bili opasni za sve careve i kraljeve na sve četiri strane sveta, tako da je najbolje ostaviti ih na miru i sa njima pregovarati u tišini bez javnog prikazivanja.  Od njih je dobio specijalne uređaje koji su ličili na lampice i dozvoljavali mu da u svakom trenutku zna sve što se dešava  u njegovom  carstvu. Ali i o tome nije hteo ni da razmišlja kako se ne bi glasno čulo. On mu  je po tome bio sličan , a opet tako različit.  Njegove metode su  bile drugačije, istančano prefinjene i nikako mu nisu prijale.
       Jug je bio poseban.  Njega je voleo,  iako  tamo nikada nije odlazio,  ali je znao da iz senke povlači konce kao u pozorištu lutaka ( mravi su imali svoje marionete). Niko nije znao da on poput velikog dirigenta diriguje tim orkestrom. Ni oni sami nisu znali , što mu je itekako podizalo, kako to ljudovi kažu ,,rejting” i  daju sliku  o njegovoj veličini. Jug je bio siromašan i skoro  bezvredan, a i obećao ga je u pregovorima sa Zapadom, što opet niko nije smeo da zna, pogotovo ne jutarnji šetači – podanici. Za one popodnevne ga  nije bilo briga, neka samo šetaju, to je dobro za zdravlje, naročito za dobar holesterol. Umeli su i mravi da se najedu masne hrane pa da pobesne, zato neka samo šetaju.
Ta stvar sa zapadom je išla ,,tamte za mavte” razmeniti kakvo dobro iz mravinjaka, koje je ionako propadalo potkopano nepotizmom, ali ni to se nikako nije moglo staviti pred ,,jutarnje” dok se ne upakuje u fini papir koji su oni džinovski ljudovi odbacili kao smeće na njegovu teritoriju. Sve je lepo išlo po planu, uspeo  je da svojom čeličnom voljom  čvrsto drži sve uzde  svojim zglavcima.
      Dok je tako šetao  ponekad bi potekao razgovor sa nekim od slučajnih jutarnjih šetača:
 -Dobro jutro presvetli care” prozborio bi susretnik držeći u rukama venac nanizanih  hlebnih mrvica- ,,mali poklon za Vas koja ste nam majka, Bog i otac, kakvu nikada nismo imali!”
-Lepo od tebe! , a koji si ti?
-Znate ja sam onaj koji je onomad za vašu postelju doneo tri prepeličja pera, lično sam ih našao  i predao Vama da vam na uzglavlju bude lepo, meko i toplo.
-Tako i treba, samo šteta što nije bilo šest, bilo bi bolje! - tada bi podignute glave nastavio dalje do sledećeg susretnika.
-Dobro jutro Presvetli,  izvolite čen beloga luka, oni ljudovi kažu da je dobar protiv vampira i  zlih duhova koji se usuđuju da s večeri i noću šetaju oko mravinjaka, pa da vas ne ometu  u slatkim snovima!
-Dobro kažeš? A što si mi donela samo jedan, trebala si barem tri, pa tri su za sreću, nije li tako? Da si odmah otperjala i našla bar još dva. Kakav si ti podanik...samo jedan...kao da sam ja poslednji bednik, a ne car!
Primao je ,,male” poklone u mravljim vrednosnim papirima , nikako na njegovo lično ime već samo kao poklon, pa on ne uzima iz carskog trezora, to ne bi ni za sve na svetu, to ostavlja nepotima, a to što mu prosleđuju, to je već njihova stvar, a i otvorio je račun u drugom mravinjaku , pod kako to ljudovi kažu pseudonimom.
      Dok je tako šetao počela je kiša. Za tili čas su se oko njega nakupili pratioci, poskidali kapute da njegovo  veličanstvo ne bi pokislo. U opštem metežu nastalom iznenadnim pljuskom niz mrava je potvrđivao svoje utabane staze. Svako se kretao prateći svoje tragove, želje, htenja i snove i niko se ni sa kim nije sudarao. Nisu jedni drugima otimali plen ili ostavljali nered za sobom, pre su se činili kao dobro uigrani tim( to je postao popularan izraz). Kada se prva barica stvorila poput alarma je odzvonilo: vreme je za predah, sklonite se” .

     Negde ispod limenke koju su ljudovi odbacili je bilo pravo mesto za sakriti se.  Začudo na istom mestu , u isto vreme ispod iste limenke našla su se dva stara druga. Preživeli su svašta, videli su svašta, znali su svašta. Gledali su na život kao na vreme dato im da rade, jer im je rad značio sve. Nisu pitali zašto , kako, ko, gde, njih je interesovao samo rad. Kada su čuli da su ljudovi još pre sto godina imali neka udruženja koja su im obezbeđivala bolje uslove za rad, samo su se smejali na to.
Rad je bio smisao života, sve drugo niej bilo važno. Dva drugara dobra, stara, bi se dobro ispričala da se nije pojavio treći  koji je uvek donosio neki nemir svežim idejama  i koji je voleo one večernje šetnje pre sunčevog potonuća. Voleo je da gleda vedro nebo,  da prati tragove  zvezdane prašine i let padalica  u samo svitanje pre početka radnog dana.                                  
Rekao im je : ,,Baš ste  mi nedostajali, Vaši prijateljski osmesi i nesebična podrška, ali neću danas o tome. Danas ću vam ispričati priču.”
-Priče volimo! Počni!- rekao je prvi mrav.
-Ti si pun priča, pa školovan si , počni!- rekao je drugi.
-U mnoštvu bubaca  u kome se nije moglo razlikovati ko je ko, izdvojio se jedan. Običan, crn. Nije imao blistavih osobina ni mnogo razuma, ali je umeo da govori. Grlenio se. Hvalio se gde god da je stigao. Pronašao se u tamnim senkama  u kojima je izgradio svoj gotovo neverovatan svet. Iako nestvaran i  nepostojeći,  to je za njega bio raj u koji ljudovi veruju. Svakoga jutra se budio drugačiji, osveženiji , svetlijih opnica ispod neletećih krila. Usudio se čak  da kaže kako ume da leti, kako se Nebo i Sunce spajaju, kako se  vetar poigrava s njegovim krilima. Poredio se s leptirovom  sedefnom providnošću, s anđeoskom belinom i čistotom, s krhkošću kristala ledenih  snežnih pahuljica. Zagonetnim osmehom je opčinjavao sve. Budio se svakog jutra smeliji i hrabriji  okupan saznanjem da je svemoćan i svemoguć. Vikao je da je odzvanjalo uzoranim poljima. Zvonilo je nadaleko i naširoko. Neko je slušao i verovao, neko je slušao i nije verovao , a neko se prepuštao magnetnom glasu i želeo da je ako on. Svojih šest nogu  je podizao i od njih stvarao iluziju opletenih paukovih mreža iz kojih se nije moglo pobeći. Podizao se , izdizao , ali je ipak svake večeri u san tonuo, a svakoga jutra  se budio kao bubac.
-Kakva ti je to priča? Kakav bubac, pa mi smo mravi! - rekao je prvi mrav.
Drugi je rekao: ,,Dobra ti je priča. A šta je sa naših šest nogu?
- Dobre su , samo neka traju. Ehej...nema više kiše. Samo još reč: MRAVI NEMAJU CARA!  -Idem da radim, vidimo se neki drugi put.
U isto vreme podanici su svojim telima napravili most kako bi  car mogao da  uđe u mravinjak kroz južna vrata. Tamo mu  je vetar najbolje duvao u leđa.
                            

Novogodišnji koncert Nataše Nenadić

 

Umesto komentara:  Snežana Tomin, potpredsednik klubaDuško Trifunović:

 

 ,,Ispunite svoje slobodno vreme kvalitetnim ljudima, vama sličnim ali ipak dovoljno različitim da im se divite i naučite kako treba sa razlogom postojati. Večeras, kao retko kad svojim predivnim glasovima neki su ljudi ispunili prostor prelepe sale Kulturnog centra i učinili me ponosnom što se i dalje borim da sačuvam i produžim naš skromni kutak i poneki kulturni trenutak na naš amaterski način. Nismo mi veliki, poznati pesnici, muzičari, ni umetnici, mi smo ljudi širokog srca ispunjenog ljubavlju prema talentu koji posedujemo. Ostavismo trag u nečijem oku, uhu, sećanju. Sasvim dovoljno za želju da ponovimo, za snagu da nastavimo. Novogodišnji koncert Nataše Nenadić i ženske pevačke grupe Kud Mokrin predivan je biser na našem stvaralačkom nebu i ne moraju nas pratiti mediji, ni puna sala nam nije potrebna za dobre vibracije koje smo večeras podelili za sve čarobne boje Natašinog glasa i divnih dama iz pevačke grupe. Lepe naše Mokrinčanke od srca vam hvala a gospodi muzičarima svaka čast za svaku odsviranu notu. Hvala mojim kolegama iz književnog kluba "Duško Trifunović" na učešću i Kulturnom centru na saradnji" 

Odgovor: Uvek i rado! Bilo je zaista lepo. Šteta je što se poklopilo još par kulturnih događaja u isto vreme. ali kako kažeš uživali smo.  Malo ali odabrano društvo.

Samo su suncokreti večni

U nedostatku reči 

nereči

U nedostatku vaspitanja

nevaspitanje

U nedostatku tišine

buka

U nedostatku beline 

blato

U nedostatku ljubavi

mržnja

U nedostatku poverenja 

zavist

U nedostaku čistote

talog

Vidi li se svetlo?

Samo su suncokreti večni.

Frida- Žene govore-Izdavač Udruženje nezavisnih pisaca Srbije

,,Frida ili Žene govore"  je danas stigla do mene. Velika je čast  biti deo ovakvog projekta. 

Zastupljena sam  pesmom i kratkom pričom.

Učesnici ovog jedinstvenog zbornika su žene koje pred čitaoce stavljaju svoja nadanja, strahove, zapažanja. One  nesebično daruju i otkrivaju svoje stavove i snove.

Čestitam  glavnom i odgovornom uredniku Udruženja nezavisnih pisaca Srbije gospodinu Živojinu Ivkoviću na uspešnoj realizaciji projekta.

Rezultati Trifundanskog konkursa 2023/ 2024.

Zastupljena sam pesmom ,,Blage večeri"  .

Заступљена сам песмом ,,Благе вечери".

Ljutomir Rundić RomanijskiКЛУБ ПИСАЦА "ВУКОВО ПЕРО" ЛОЗНИЦА

СПИСАК АУТОРА ЗАСТУПЉЕНИХ У ЗБОРНИКУ 8.ТРИФУНДАНСКОГ РАСПИСА

 

ЈОВАН БУНДАЛО - БЕОГРАД

ЉИЉАНА ТЕРЕНТИЋ – СМЕДЕРЕВО

МИЛАН МИЛАНОВИЋ - БЕОГРАД

СНЕЖАНА ГАГУЛИЋ ОБРАДОВИЋ - МАЈУР

ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ – БИЈЕЉИНА, Р.СРПСКА

РАДА ЂОШАН КИТИЋ – МОДРИЧА, Р.СРПСКА

ПАНТЕЛИЈА ИЛИЋ – ЛОЗНИЦА

---------------------------------------------------------------------

АЛЕКСАНДАР ДЕСПОТОВИЋ – ЗВОРНИК

АНИ СТАЈКОВА – ПЛОВДИВ, БУГАРСКА

БОЈАНА РАДОВАНОВИЋ - БАРАЈЕВО

ВАЊА МАЛЕТИЋ - БЕОГРАД

ВЕСНА ЂУКАНОВИЋ - КИКИНДА

ВЕСНА СЕКУЛИЋ - БЕОГРАД

ГОРДАНА БУЈИЛА - ЛОЗНИЦА

ГОРДАНА СТОЈАНОВИЋ - БЕОГРАД

ДОБРИВОЈЕ ГАЈИЋ - ЛАЗАРЕВАЦ

ДРАГАН МИТИЋ - НИШ

ДУШИЦА ДЕСПОТОВИЋ – ЛОЗНИЦА

ДУШКА КОНТИЋ – НИКШИЋ, Ц.ГОРА

ДУШКО НЕДОВИЋ – Б.ПОЉЕ, Ц,ГОРА

ДРАГИЦА САВИЋ – Б. ПАЛАНКА

ДРАГИЦА ИЛИЋ - ПАНЧЕВО

ЗДРАВКО СРЕТЕНОВИЋ - БАГРДАН

ЗЛАТИЦА ЈАНКОВИЋ - БРАНИЧЕВО

ЗОРАН ГРУМИЋ – ПРЊАВОР, Р.СРПСКА

КОВИЉКА ГАВРИЛОВИЋ – ПАЛЕ, Р.СРПСКА

ЛАЗАР СТАНОЈЕВИЋ – НОВИ САД

ЉИЉАНА АТАНАСОВА – СКОПЉЕ, С.МАКЕДОНИЈА

ЉИЉАНА МАРКОВИЋ - БАГРДАН

ЉИЉАНА СОКОЛОВИЋ - ПРОКУПЉЕ

МАРИНА МИТРОВИЋ – ПРИЛУЖЈЕ

МИЛАДА КАПЕТАНОВИЋ - МОКРО, Р.СРПСКА

МАРИЈА БАЈИЋ - КИКИНДА

МИЛЕ ЛИСИЦА - Б ЛУКА, Р.СРПСКА

МИЛОСАВ ВЛАЈИЋ - МЛАДЕНОВАЦ

МИЛАД ОБРЕНОВИЋ – РОГАТИЦА, Р.СРПСКА

МИЛИЦА ЈЕФТИЋ - РУМА

МИРКО СИМОВ БЈЕЛАЈАЦ - СИРИГ

МИОДРАГ ЧАБАРКАПА – ПОДГОРИЦА, Ц.ГОРА

МИЛАН М.ТРИВУНЧИЋ-ШИПОВО,Р.СРПСКА

МОМЧИЛО ТУБИЋ – БИЈЕЉИНА, Р.СРПСКА

НАДА МАТОВИЋ – БЕРАНЕ, Ц.ГОРА

НЕНАД КАРИЋ - ЛАЗАРЕВАЦ

НЕДЕЉКО ПАУНОВИЋ -НЕГОТИН

РАДМИЛА СТОЈАДИНОВИЋ – ПОЖАРЕВАЦ

РАДОСЛАВКА ЛАЗИЋ - ЛАЈКОВАЦ

РАДОЈКА БЕРЕНГ - КИКИНДА

СВЕТЛАНА ТОДОРОВИЋ - БЕОГРАД

СЛАВИЦА ДАМЊАНОВИЋ – Б.ТОПОЛА

СЛОБОДАН ЕСКИЋ - КОВАЧЕВАЦ

ТАМАРА ДРАГИЋ – Б.ЛУКА, Р.СРПСКА

ФИЛИП ПЕРИЋ –НОВИ САД

ЧЕДОМИР Б.ШОПКИЋ – СКОПЉЕ, С.МАКЕДОНИЈА

 

 

 Благе вечери

У благе вечери  на бранику ноћи
гласови с укусом првог
гутљаја вина у богатству различитости
нежним стиховима бивају испелетени.

Траг на столњаку белом
поражени и побеђени у дослуху
врата отворених за разговор
и бескрајно обојено вином тихо зборење.

Вино, истина, траг и древно сазнање
страст ноћи по образима младеначким
и старачким уз жал на  прохујале дане,
без бирања  једнако у моћи  својој.

Када се ум помути попијеним вином
заплету се речи у вијугавом низу
полете стихови до драге  и драгог
од изгубљене љубави до садашње среће

Оживе мртви песнци у налету стиха свог
па вином обојене усне  страшћу зборе.
Сједињени под руку у слави својој
уз тугу и радост вину захвални.

 

 

 

 

 

 

 Blage večeri

U blage večeri  na braniku noći
glasovi s ukusom prvog
gutljaja vina u bogatstvu različitosti
nežnim stihovima bivaju ispeleteni.

Trag na stolnjaku belom
poraženi i pobeđeni u dosluhu
vrata otvorenih za razgovor
i beskrajno obojeno vinom tiho zborenje.

Vino, istina, trag i drevno saznanje
strast noći po obrazima mladenačkim
i staračkim uz žal na  prohujale dane,
bez biranja  jednako u moći  svojoj.

Kada se um pomuti popijenim vinom
zapletu se reči u vijugavom nizu
polete stihovi do drage  i dragog
od izgubljene ljubavi do sadašnje sreće

Ožive mrtvi pesnci u naletu stiha svog
pa vinom obojene usne  strašću zbore.
Sjedinjeni pod ruku u slavi svojoj
uz tugu i radost vinu zahvalni.

 

Vratiću se

Vratiću se

kada me niko ne očekuje

kada se zboravi moj glas, 

kada se izgubi boja mojih očiju.

Vratiću se 

kada snegovi zaveju staze

kada vetrovi izbrišu puteve

kada divlje guske prelete noćno nebo

kada zaplaču oči usamljene starice.

Vratiću se 

nezvana i sama

tragom stopa  zvezdane prašine

putem tajanstvenih mesečevih staza 

ispod krila stidljivog goluba.

 

Vratiću se ! 

Ilustracija poslednja stanica Orijent ekspresa Sirkeči- Istanbul, fotografija Dragan Đukanoivć

Listovi snova

 Kroz puste ulice  vetrovi ostavljaju tragove

najavljuju sive dane i iz daljina donesene snegove.

 

Nebo  hladnim sjajem  pleni  noć.

U  sobi diše zaboravljeni dan i pregršt stihova

na izbledelim listovima davnih snova.

 

Покровско пјесничко саборовање- песма ,,Молитва"

 Српски књижевни клуб ,,Вихор" Дервента и Црквена општина Брод  је  и ове године организовала ПОКРОВСКО ПЈЕСНИЧКО САБОРОВАЊЕ у коме је на моју
велику радост место пронашла моја песма ,,Молитва" . Збирка је штампана с благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко -тузланског Господина Фотија.

Овом приликом захваљујем жирију и приређивачу  књиге Ненаду Симићу као и протојереју-ставрофору мр Жељку Теофиловићу.

 

МОЛИТВА

Господе

даруј ми разума у мору неразума

помози да схватим путеве Твоје

крстове које стављаш испред мене .

Господе

подари ми светлости у мору мрака

сачувај ум мој и тајне његових

вијугавих стаза.

Господе

укажи ми исправне путеве у горју бујном

учини да прашина на њима не крије трагове

оних који прођоше пре мене.

Господе

милошћу својом опери снове моје

не дозволи да лутају тамним крајевима

које су људи начинили.

Господе

подари ми снагу да разумем

душе које си створио својом

пруженом руком.

Господе

отвори ми путеве нове

прозоре на њима учини видљивим

врата отвореним.

Амин.

У ритму дијалекта 2023. Песма ,,Корачаду дани моји"

У РИТМУ ДИЈАЛЕКТА 2023.

У ритму дијалекта 2023

У суботу, 25. новембра 2023. године, у Лесковачком културном центру одржано је
треће издање манифестације „У ритму дијалекта”.

Лесковачкој публици представило се 10 аутора који су казивали песме на свом народном говору. Четворо аутора који нису били у могућности да присуствују послали су своје видео-снимке.

Списак аутора и песама које су се казивале на манифестацији:

1. Снежана Томин (Кикинда) – „Исповест”

2. Томислав Ђокић (Скорица код Ражња) – „Вејање пасуља”

3. Светлана Пешић (Власотинце) – „Бм бађава”

4. Срба Ђорђевић (Врање) – „Е-п! Арно збориш”

5. Зорица Еремић (Зрењанин) – „Теглење даске”

6. Виолета Јовић (Ниш) – „Како стареје мати”

7. Радиша Драгићевић (Књажевац) – „Пуца пролет”

8. Весна Ђукановић (Кикинда) – „Корачаду дани моји”

9. Зоран Јовановић (Лесковац) – „Угасло огњиште”

10. Наташа Панић (Пирот) – „Живот”

11. Светлана Праскић (Кузмин, Срем) – „Шором шајке а Дунавом чезе”

12. Веселин Милићевић (Врбас) – „Жеља”

13. Славко Самарџија (БиХ) – „У Вршају”

14. Јелена Станојевић (БиХ) – „Рачанска стихира”

Трочлани жири (професор доктор Тихомир Петровић, мср Биљана Мичић и песник Власта Ценић) једногласно је донео одлуку да награда ,,Драганово перо" припадне Радиши Драгићевићу из Књажевца за песму „Пуца пролет”.

Награду за посебан допринос развоју дијалекатске поезије жири је доделио Виолети Јовић, песникињи из Ниша.

Награду публике за најлепшу песму манифестације добио је Зоран Јовановић из Лесковца за песму „Угасло огњиште”.

Селектор Дејан Ђорђевић је у оквиру пратећег програма говорио о овогодишњој селекцији, као и Зборнику „У ритму дијалекта 2022” који је недавно изашао из штампе.

Манифестацији је присуствовала и др Јована Бојовић Јоксимовић, научни сарадник Института за српски језик САНУ.

Покровитељи манифестације „У ритму дијалекта” су Министарство културе и Град Лесковац.

 

Корачаду дани наши

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 КОРАЧАДУ ДАНИ МОЈИ

Са Снежаном Томин

 

Корачаду дани сиво офарбани

идеду с ђаволом подруку

стојим укочен од смија њиног.

 

Тешке речи смрдиду из

разјапљени уста безуби

још дуваду дах отровни

отет с урасли у коров њива заборављени.

 

Укопо сам корен у рупу без дна

поно на леђа грумен земље суве

испод које спаваду отац и браћа

и мајка коју никад нисам видо.

 

Нигди људи, нигди гласа

нигди да с појави ока сјај

само мачови исукани претиду

и ко гаврани црни грмиду.

 

У инат дишеду млади изданци зове

па свираду песму стару

слушам, бројим ђаволу зубе,

а корачаду дани моји.

Манифестацији је као учесник из Кикинде  присуствовала и Снежана Томин, потпредседник  књижевног клуба "Душко Трифуновић" . Представила се песмом Исповест.

 ИСПОВЕСТ

Канда сам сишо свести,через ове исповести,
ал тако  се у души стисло
па се  од ономад вучем по вароши
ко керче покисло.
Воло сам је,јесам
у шору је таке није било,
на пенџеру ,ко у раму
оста ми њена слика,
Ал’ не стиго даље од њезина плота
па ме саде да вам кажем,
канда и срамота.
Вазда шњиве туда ишо
затицо је кад гођ саму.
„Ех тако ми свих салаша,
моме баби бићеш снаша!“
Ко тесто за гибанице
расле њиве,оранице,
салаш цвето,коњи врани
нерастови и гусани
да освојим срце њено
све по реду одрађено.
Потеро ме андрак неки,
шором, зором, по ускрсу,
ех бећару,угурсузу.
Иберцигер до колена.
Одједаред из авлије
појави се мајка њена,
сва румена брка речи,
све се нешто керебечи.
Па да скратим,пресо ми онај дан
кад сам крено нацифран,
да је просим.
Док сам ја гибицово,
испросише снашу други
неки шпицлов аминово.


 

 

Финална група песника

Mirni snovi

nebo i kamen okupani suncem

 u nekom drugom svemiru

sjedinjeni kao jedan

oplakuju otišle 

 

u tišini minulog vremena

pletu njihove snove

u večnosti

Posvećeno Bebi.

Fotografija Dragan Đukanović - Vaseljenska patrijaršija Istanbul.

Zbornik književne fantastike ,,Iza uma 3" sa mojom pričom ,,Od-do"

ZBORNIK KNJIŽEVNE FANTASTIKE ,,IZA UMA 3"

 

Zbornik sa objavljenim pričama se može otvoriti pomoću linka:

IZA UMA 3

Zahvaljujem organizatorima i urednicima : profesoru Josipu Ergoviću, profesoru Mariji Juračić, mag.edu.inf. Zoranu Hercigonji na uvrštenju moje priče u ovogodišnji Zbornik ,,Iza uma 3" . 

Vama dragi prijatelji želim da uživate u čitanju.

 

IZA UMA _ LINK

Iz obrazloženjа uredništva:

S velikim veseljem najavljujemo izlazak novog, trećeg po redu, Zbornika priča književne fantastike IZA UMA, u izdanju Časopisa za književnost, kulturu i društvene teme DISKURS. Godine prolaze i naše e-knjige se redaju, brendovski zaštićene prepoznatljivom grafičkom opremom - riječju, franšiza uredno napreduje.

Samo urednici znaju, koliko se strepnje od neizvjesnosti krije iza raspisivanja svakog novog natječaja: Hoćemo li i ovoga puta dobiti dovoljno priča za popuniti zbirku? Hoće li pristigli tekstovi biti zadovoljavajući, dobri ili će biti onakvi kakve svi sanjamo - vrhunski!? Hoće li nas neki od naših vjernih autora-suradnika ove godine iznevjeriti? Hoće li zasjati nove zvijezde na nebu, tamo negdje „iza uma“.

I... bilo je svega navedenoga, kao što već biva kod porođaja. Ono što se na kraju računa jest plod, rezultat udruženog truda sviju nas.

Nećemo, neobjektivno zaljubljeni, tvrditi kako je apgar-test našeg novorođenčeta čista desetka (po nalogu zakonodavca, ni magične krpe, usisivači ili zubne paste u reklamama ne uklanjaju više baš svaki zločesto nacereni mikroorganizam), ali neprijeporno je da se pred nama prostiru 392 kartice tkiva punokrvnog spekulativnog štiva; 61 osebujni, začudni mikrosvijet. Zadržali smo i svoj kakterističan - nekome možda i upitan, ali nama drag - način svrstavanja tekstova u poglavlja. Nema te SF-priče, uostalom, koja ne počiva na barem dvije, tri podžanrovske značajke, tako da je svaka konačna odluka uvijek proizvoljna i diskutabilna.

Nećemo tvrditi ni to da su naši autori začeli nove, sasvim originalne, dosad neviđene i nečuvene teme i ideje u svijetu književne fantastike, premda... No, ostavimo se snatrenja, onaj od nas kome to pođe za perom dobit će Huga i svrstati se uz bok najvećim inovatorima u povijesti žanra, uvjetno rečeno od Mary Shelley do Gibsona i Mievillea.

Pri koncipiranju Zbornika zlorabili smo i svoj „neformalni“ izvanfandomski položaj na hrvatskom i „regionalnom“ žanrovskom nebu. Ta naša svetogrdna nepretencioznost očituje se, prije svega, u uvrštavanju priča sa samog ruba fantastike, a legitimna je zato što smo u sam tekst natjecaja uvrstili i natuknicu o „homeopatiji“.

Da zaključimo, knjiga će uskoro biti pred vama... takva kakvom smo je uspjeli stvoriti. A, vjerujte nam na riječ, dali smo sve od sebe. Čitajte je u dahu, od početka do kraja... ili napreskokce, tako da vas priče uvijek istog podžanra sličnošću svojih sadržaja ne prezasite; čitajte je prema voljenim autorima, prema bibliotečnim natuknicama, prema osobnim afinitetima, prema jelovniku ili meniju; čitajte je prema voznom redu... samo je čitajte!

Marija Juračić, prof.

Zoran Hercigonja, mag. edu. inf.

Josip Ergović, prof.