Постови

Приказују се постови за јун, 2020

Jutro

Слика
Dok noć svojom svežinom ostavlja prostor novom danu, budim se lagano. Želim da mi san pruži utehu, odmor,zaborav straha i tužnih sivilom obojenih misli. Kroz otvoren prozor do mene dopire cvrkut prvih slavuja probuđenih u sam osvit zore. Njihova pesma je vedra. Dozvoljavam da me budi, da se opijam  tajanstvom nota večitih jutarnjih darodavaca. Sunčev zrak me dodiruje. Pokušavam da ponovo sklopim oči, da ostanem u blagoj senci polusna, ali ne uspevam. Suviše brzo mi misli čine korake. Umnožavaju se, raspredaju svoje priče.  Budna ležim i slušam disanje pored sebe. Treptajima činim igru svetla i senke zanimljivom. Dopuštam lake prevare i teška kazivanja. -Budna si? -Nisam. Još držim oči zatvorenim. -Budna si? - Ko pored tebe može ostati budan? Dugo te nije bilo. Lutao si? -Ja ne lutam. Uvek sam tamo gde treba da budem. -Da i sad si potreban. Želim da čujem tvoje reči. Melem za um. -Video sam. Danima te pratim. Tvoji strahovi su uvek tu. -Zbog čega

Despotova riznica

Слика
Thursday, June 18, 2020 Аутори заступљени у књизи "Деспотова ризница" Након завршетка конкурса поводом приређивања књиге "Деспотова ризница" одабрано је 33 аутора чија ће поезија бити објављена.  Широк је круг инспирације коју је код поета евоцирао свети деспот Стефан Лазаревић. Сама есенција његовог живота јесте православље из чега се као из семена родило дрво чији су плодови витештво, праведно владарство, поезија, родољубље. Деспот Стефан евоцира и слике о анђелу који је за живота земљом ходио, о ловцу, ратнику, песнику, сањару, змајоликом митском витезу. Његов храм јесте црква Божија, али је то и шума. Његове задужбине јесу манастири али ништа мање то нису и наше душе и ловишта где у дрвећу, трави, брдима и стазама живи траг светитеља, траг непролазног човека. Ауторке и аутори чија је поезија одабрана за објављивање у Зборнику: Богдан Богдановић Јован Бундало Никола Благојевић Милан П

Ružine glave

Слика
Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju  po utabanim stazama limenog krvova pokušavam da uhvatim misli. Slobodne su. Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne.  Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka  se stopilo sa tamnom bojom perja. Lete. Čini se da se igraju. Same. Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena . Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tajnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim  vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili  princeze, a meni se pruža. Na gomilu skupljam delove sebe.  Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele cvetne glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak pon

Nemoć

Слика
Ruke su joj, Otežale od nemoći, Bile spuštene pored tela. Mlitave, Neupotrebljive. Lako su drhtale obojene srcem. Iz tela je izbijala tuga Oči su se borile da zadrže bol koji je rastao. Pokušala je sve, Davala I davala Bodrila Osmehom, Rukama, Očima. Ulivala i slivala misli svoje. Radovao ju je pomak U boljitak. Taman kad je pomislila da je to to, Da je uspela da otera očaj Dogodilo se bekstvo obavijeno velom tajne. Devojka je nestala. Onako brzo kako je i došla, Kako joj je stala na put, Tako je izbrisala svoje tragove u prolećnom snegu. Ponela je sa sobom  Nemaštinu i siromaštvo, Glad i beznađe. Prijatelje stare. Svetli put košta mnogo Visoka je  cena koju će platiti. Puštala je da bol narasta Nemoćno Slušajući samo tupe otkucaje dubina.

Putopis: Arača

Слика
U  nepreglednoj ravnici,  u ataru između Novog Miloševa i Bečeja ,  se s ponosom i  sećanjem na neka bolja zagonetnija vremena  u kojima su se  reč i  obraz cenili iznad svega, uzdiže ostatak nekadašnje građevine. Vidi se iz daleka , sa sivih linija koje znače puteve. Oduvek su se ovde preplitali putevi, prolazili su hodočasnici i ratnici, vitezovi i  čuvari granica.  Oduvek je seljak ovde molio Gospoda za bolji rod. Neki  prolaznici su zastajali s divljenjem, neki s prezirom, a neki su bili potpuno ravnodušni. Put nas   je neobeleženom i neuređenom  stazom doveo do starog benediktanskog manastira čije datiranje dopire do vremena  jedanaestog , dvanaestog i trinaestog veka. Priča se da je sagrađena na ruševinama stare crkve iz jedanaestog veka, obnovljena u dvanaestom i trinaestom veku, da bi bila srušena od strane Turaka, s namerom da nikada više ne bude obnovljena. Nažalost te želje su ostale ostvarene. Ostala je do današnjih dana neobnovljena, usamljena, nemi svedok neke bolje pr

Putopis : U tem Somboru

Слика
 Jedan od najlepših gradova Vojvodine, opevan i hvaljen  u mnogim pesmama i pričama se raspukao pred našim  očima. Iako su se na nebu smenjivali oblaci, a prohladni vetar poslednjeg majskog dana nes terao da čvršće,  baš poput putnika iz priče,  zategnemo svoje ogrtače i zavučemo vratove u kragne, on se osmehivao. Bogata istorija ovog grada priča svoje priče kroz lepotu građevina koje okružiju prelepu zelenu pešačku zonu. Sa svih strana zeleno u svojoj ljubavi prema životu živi i grana se. Uz pesnika Cvetne leje parkova i balkona osvajaju srce prolaznika, slučajnih namernika ili samozvanih gostiju kakvi smo mi. Velika pešačka zona je okićena skulpturama znamenitog Pavla Blesića, pa vas tu čeka knjževnik Veljko Petrović, snimatelj Bošnjak Ernest koji stoji na postolju sa tri zvezdice na kojima na ćirilici, latinici i na mađarskom jeziku piše njegovo ime sa dodatkom: KAD BI SOMBOR BIO HOLIVUD. ...a kad mi dođe da prsne glava... Ne može se zaobići klupa na kojoj sedi skulp

Put je vijugao.

Слика
Put je vijugao. Smenjivale su se njive pod ječmom zlatastog klasja, sa pšenicom još uvek zelenom. Mamile su osmeh bulke vatreno crvenih cvetova koje se ponosno uzdižu iz žita i lagano plešu vođene dirigentskom palicom prolećnog vetra. Laste se nisko spištaju  i krilima dodiruju vrhove plodnih žitnih polja i u brzom letu,  otvorenih kljunova love pženične žižke, još uvek nedovoljno stasale da bi se sklonili ispod zelenih opni zrna.  S punim kljunom bi se dizale u visine i radosnim kliktajima bi pozdravljale nebo, dolutale zrake sunca ispod,  u pramenovima,  razvučenih modrih  oblaka. Spajalo se modro i modro u životnoj radosti. Točkovi hvataju put bez milosti sa nemim brojanjem pređenih kilometara. Oči čoveka su sa tugom okrznule velikog krupnog jazavca oko koga su se skupljali rojevi muva. Ležao je bez života, s glavom položenom na gomilicu blatne zemlje na kojoj su se videli tragovi šara koje ostavljaju još uvek ne skinute zimske gume. - Jesi li videla? - Da, jesam. - Ne razu