Постови

Приказују се постови за март, 2015

Sećanje! Kainovski greh!

Слика
Sećanje   Vremena se menjaju, brišu se crte lica poznatih i voljenih koji su nas napustili. Nisu li već to duboke rane koje prerastaju u ožiljke? Nije li to nešto što nas prati kroz čitavo postojanje čovekovo? Ako je Kainov greh prvi greh posle Adamovog proganjanja iz raja, ne nosimo li ga svi? Kako se genetski kod prenosi, prenose se i praiskonski grehovi. Kainov ožiljak se vidi na svakoj ljudskoj duši. Ako se ne vidi golim okom, vidi se onoga dana kada čovek stane pred svoga Tvorca. Čak ni Isusovo stradanje nije moglo da spere ljagu sa ljudskog lica. Verujem da svaka kuća, kad kažem kuća mislim na porodicu, ima svoj greh ili ožiljak koji nosi sa sobom. Nekada članovi znaju za njega, a nekada se on samo okajava, bez znanja i sa velikom nemoći da se bilo šta izmeni. Mnogo godina je proslo od kada nema moga oca, od vramena kada je posle mnogo patnje napustio ovaj svet. Vreme je proslo, secanja blede, blede i price koje je moj otac pričao o svome ocu, o mome dedi Nikoli - N

Mir bez čoveka!

Слика
Salaš Osnovna čovekova spoznaja ne treba da ide dalje od one osnovne stvari ISTINE. Bez obzira koliko je teško prihvatiti istinu čovek mora raširiti ruke, otvoriti dušu i suočiti se sa tim uzvišenim osećanjem. Prelepa vojvođanska ravnica, bez greške, baš onakva kakvom ju je majka priroda napravila. Kako još proleće nije uzelo zamah, stidljivo se nazire buduće zelenilo. Za sada je ogoljena od suve zime. Negde daleko su se sreli nebo i zemlja. Ona crna plodna.Nebo plavo, sa tek pokojim oblačkom. Čak se i Sunce ne usuđuje da remeti mir uspavane ravnice. Ipak kao buntovnik uzdiže se salaš. On koji je nekada stajao kao vođa, danas se samo buni, protestvuje zbog zaborava. Doziva i moli. Pored njega par ponositih bagremova koji još pamte ona bolja vremena. I oni ogoljeni , oni će poslednji, iz inata pokazati svoju lepotu. Mir bez čoveka. Negde sa strane stado ovaca mirno prikuplja ostatke zimske trave i halapljivo čupka onu ranoprolećnu. Opet nigde čoveka, negde se sklonio, drema obuč

Ljubičice!

Слика
Lepo vreme me je izmamilo napolje. Bicikl koji je dugo vremena čamio u šupi je ugledao svetlost. Sunce se rasprostrlo na sve četiri strane , sve blista i miriše. Brzo sam prošla kroz ni malo zanimljive ulice i približila se  sportskoj hali. E to je lepota. Još uvek bez zelenila sportski tereni se kupaju u izobilju toplote i blistave svetlosti. Samo dečji glasovi odzvanjaju kao eho, ništa ih ne sputava i ne uznemirava, ni ljudi, ni ptice, ni životinje, a nema ni onih bogatih zelenilom krošnji, da ometaju prostiranje zvuka. Ono najlepše ljubičice. Nikada ih nisam videla u ovolikom broju. Obično su skrivale u travi. Nekada smo ih kao deca brali u blizini obližnje bare, donosili smo ih u malim stidljivim buketićima. Sobe su mirisale od njih. Danas vazduh miriše na ljubičasto. Pogled zapaža ljubičasto. Pokrile su velike površine. Kroz još uvek suvu travu tražile su svoj deo slave. Potpuno su uspele. Ako je   Lorka  pevao u svojoj  Romansi mesečarki ... Zeleno, volim te zeleno .. j

Pomračenje Sunca!

Слика
Današnji dan mi je od jutra veoma neobičan. Na putu za autobusko stajalište susrela sam jednog psa. Zadnju desnu nogu je imao povređenu. Nije mogao da je ispravi. Onako tiho hramljući za mnom skrenuo je pažnju na sebe. Upitah ga da i je gladan?  Samo me je žalosno pogledao svojim plačnim očima. Jasno mi je bilo. Izvadila sam svoj sendvič doručak i dala mu. Halapljivo je pojeo. Sebi sam kupila suvu kiflu.Bila sam zadovoljna svojim delom. Moja snajka se potrudila da sačeka autobus već u ranim jutarnjim časovima da bi mi isporučila staklo za zavarivanje kako bih mogla da pratim pomračenje Sunca. Uzvratila sam joj jednom teglom pekmeza od kajsija. Bila sam zadovoljna. Nisu stari narodi uzalud obožavali Sunce. Zamislite velike civilizacije Egipat, Inke. Maje ...Mnoge pesme i priče su ispričane o Bogu Suncu, pa kako ne bih je ispratila ovakvo jedno dešavanje. Setih se pomračenja 1999. Tada nije samo Sunce bilo pomračeno već i mnogo šta drugo. No bilo kako bilo, baš u to vreme

Krofne!

Слика
Buket lala Neverovatno je koliko se različitih recepata može naći za staru srpsku poslasticu krofne! Oduvek su  bile poslastica siromašnih jer se od njih čovek brzo zasiti. Oni bogatiji su pravili fine male gospodske, pa kada se pospu prah šećerom izgledaju svečano i neodoljivo .   Postoji stari srpski običaj da se na Svetog Vasilija, odnosno za našu pravoslavnu Novu godinu mese krofne       i da se služe odmah posle ponoći. Pravljenje krofni nije ni malo lak posao. Još manje je brz. Potrebno je višesatno mešenje i premesivanje testa da bi se dobile one prave. Mesim krofne, ali one nisu to što treba da budu. Nisu ONO što treba,  kako je moja mama govorila. Mama je pravila divne. Jednu, pa iza vrata...U prevodu od jedne se najedeš i ne treba ti više! Njene su bile krupne, okrugle, pune vazduha u unutrašnjosti. Gornja stana je od donje bila odvojena vencem. Venac se naročito cenio. Dobijao se tako što su se dobro nadošle  pekle u dubokoj masnoći, a ipak nisu upijale masnoću. Nis

Tragedija!

Još uvek smo na početku dvadeset prvog veka koji ne obećava mnogo toga dobrog. Neminovan je dalji uspon tehnologije i nauke. Naravno sve to ima i dobru i lošu stranu.    Od velike industrijske revolucije, preko dvadesetog veka, stigli smo i do dana današnjih. Ono što nije uspelo čovečanstvo od svoga nastanka usele su te godine.Koliko je tehnologija olakšala čovekov život toliko ga je i otežala. Koliko je samo biljnih i životinjskih vrsta nestalo za za ovih dvestotinak godina? Produžen je i životni vek čoveka, pa se i broj naseljenih na planeti povećao.  Ipak razvoj nauke i tehnologije ne donosi uvek dobro. Otuđili smo se jedni od drugih. Roditelji previše kontrolišu svoju decu preko mobilnih telefona, kupuju im skupe uređaje, uključe televizor, i time se njihova uloga roditelja završava. Takvim ponašanjem  se  sve više udaljavaju od njih. To što će dobiti odgovor  koji žele da čuju, ne znači da je to upravo tako. Daljine su sve veće. Sa decom se malo razgovara, malo se upćuju u stv

Fotografije!

Слика
Fotografija nastala krajem tridesetih godina dvadesetog veka    Zamrznuti detalji naše prošlosti plešu svoju igru negde na dnu kutije u kojoj spavaju dok ih mi sami ne probudimo. Lica poznata i nepoznata pogleda uprtih u nas, ali bez misli, bez osećanja , bez ikakvog nagoveštaja pozitivnog ili negativnog stava. Led u našoj  i tuđoj prošlosti.     Koliko traje fotografija ?    Delić univerzuma. Delić našeg bitisanja u ogromnom prostoru življenja, ili čitavu večnost proživljava sama. Poznata lica bez reči gledaju u nas i ćute. Koliko nas želi das čuje poznati glas iz daljine  sećanja i želi da se bar na trenutak susretne ne samo sa fotografijom. Ipak fotografija traje, živi, živi dok trajemo mi i naša sećanja na lik sa fotografije. Onima drugima koji nisu deo naših misli i mi nismo deo njihovih, nama drage fotografije ništa ne znače. Pogledaće ih, prokomentarisati da su lepe i okrenuće glavu. Time se njihovo interesovanje završava. Ne želimo to, želimo da uoče lepotu koju mi sami

Osmi mart!

Слика
Drage moje i dragi moji srećan vam Osmi mart. Divno je kada je praznik. Poznati dolaze, donose cvet ili slatkiš, pa sednu. Onda ide kafa, piće, pa po redu. Cela porodica kod kuće, pa se to lepo obeleži i proslavi. Ko će pripremiti sve?    Dugo nam je trebalo da dođemo do ravnopravnosti. Želimo da budemo kao muškarci, da radimo, obavljamo važne poslove i imamo veliku odgovornost. Postigle smo da nam se podigne starosna granica odlaska u penziju, opet smo ravnopravne. Sve ćemo lepo raditi do šezdeset pete godine života. Izjednačen je i radni staž, dakle do četrdeset godina staža. Lepo.    Posle napornog rada na poslu ulećemo u kuću. Bez pitanja. Kuvati, spremati, dodati, raditi s decom,  razgovarati, pregovarati, prati , peglati, odvoditi, dovoditi,  gomila sitnih stvari koje oduzimaju vreme. Ako ostane koji minut za nas same pre spavanja dobro je.  Od žene se očekuje da bude dobra u svemu. Svi segmenti zajedničkog života moraju biti zadovoljeni i svi moraju biti zadovoljni. Žen

Ona i on!

Слика
Stara vojvođanska kuća na svili.     ONA Sećam je se kao uvek raspoložene žene.U trenucima tuge ili nerazumevanja imala je običaj da kaže -Nisam ni ja tikva bez korena! Problemi oko nje su bili toliko duboki, da ih ni mrak najvećih dubina nije mogao sakriti. Jednostavno je sve oko sebe pretvarala u problem. Dobre duše, ali one, toliko prostodušno dobre da nije mogla da razlikuje šta je dobro za činiti,  a šta nijie. Jedino što ju je istinski radovalo, ispunjavalo je  i činilo život bogatijim jeste njegov nestanak. Naravno i ona prepričavanja tuđih poslova, problema, događanja i nedogađanja. Jednostavno je u svakoj čorbi morala biti mirođija. Koliko je on bio takav kakav je bio, ona je svaki novac ispuštala kroz svoje uvek raširene prste. Zato se sve završilo onako kako se završilo. -A ko bi ga takvog i trpeo? ... Dani odmiču i odlaze nekuda daleko, nižu se bez volje nas smrtnika da ih pustimo, da im dozvolimo da se talože velikom brzinom. Svakom donesu i odnesu nešto. Neko