- Ko je to čuo?
Ti nisi ili jesi?
Sad ću da ti pričam! Dok čekaš gledaj onoga pored mene! Čekaj samo da otresem ovaj ljudski miris! Takooooo! - Telo se u žestokom naletu streslo po komandi uma.
Posmatrač je mogao videti čeoveka koji ga je gledao pogledom punim divljenja i ljubavi. Kupio je crnodlakog psa. Ustvari crnobelog. Lovačkog. Da mu bude drug i pratnja u zimskim danima opuštanja koji su podrazumevali lov kroz uspavanu panonske talase.
Čovek je znao je šta ga čeka. Sklonio se. Iz prikrajka je pratio brzo pokretanje psećeg tela. Jedva bi okom uspeo da uhvati pokoji pokret.
Pas se na delić sekunde umirio. Prvo je zatvorio oči da mu nečistoća i vlaga s crne dlake ne bi upadala, zatim je počeo trešenje od vrha crne izvijene njuške, preko glave, vrata, tela i na kraju zadnjih šapa. Sve i svi koji su se nalazili u blizini bi bili poprskaniotrešenom vlagom. Niko nije bio pošteđen. Nije u tim pokretima mogla da se nazre zloba, već iz čista nevina potreba.
- Sad će početi da viče!
Zaista, začulo se: Arone, Arone!!!!!
- Dati ovakvom stvoru starozavetno ime? No, možda mu ja ipak dođem kao nekakav prorok.
U vremenu posle rođenja kada su se zvezde nada mnom natkrilie i pozvale me da udahnem svežinu prvoga dana , se nad mojom majkom nadneo taman oblak. Od nas petoro ostali smo sestra i ja. Dva bića u psećim telima. Slepi smo se privijali uz tamnu dlaku majke. Bilo nam je lepo, migoljili smo se u svojoj radosti i plivali u majčinoj snazi. Jačali smo. Došao je prvi kev i radosno lajanje. Bio sam bezimeni. Negovan i uljuljan u saznanju da je svet toliko velik koliko su velika dva tamna oka i pseća kućica. Onda sam upoznao i druge glasove. Majka je rekla da su to ljudi. Bili su strašni i veliki. Toplim dlanom me je čovek milovao. Nisam se plašio.
Podizao me je sve češće, pa sam video crno beli svet, tačnije bezbroj njihovih nijansi. Onda sam prešao u neke druge ruke i nežan glas. Stavljen sam u kutiju. Počelo je moje prvo putovanje. Cvileo sam i plakao tihim psećim iskonski tužnim glasom. Čovek mi je nešto govorio. Od prevelike tuge nisam raspoznavao reči. Danju je još išlo nekako, a noći su bile mora. Bezbroj senki i igre oblika pod sjajem mesečine. Od tuge sam se razboleo. Opet sam nošen i vraćen. Upoznao sam sumrak života i ponovno vraćanje snage. Prilagodio sam se. Cvileo sam, mazili su me i čistili sav krtog koji sam pravio iz čiste zabave. Ustvari, tako mi je on dolazio. Razumeo sam to i dozivao ga što sam mogao češće. Naročito sam taktiku primenjivao noću. Imao sam društvo, a i svakoga puta me je pomazio po glavi.
Kada se pseći miris počeo u oblacima širiti po kući, dospeo sam u malu sobicu, kažu pseću kućicu. Upoznao sam Sunce i Mesec. Zvede sam brojao u vedrim noćima i pokušavao da ih nekako dodirnem. Lajao sam na komšijske mačke koje su u svom bezobrazluku i mojoj nemoći pronalazile mesto za odmor na zidu iznad moje kućice. Što sam više lajao, one su bezbrižnije mahale repom. Da mi ga je bilo dohvatiti...
Dani i noći u nizu, jednaki i različiti, s osmehom čoveka donešenim sa prvim jutarnjim zracima.
Tada se radujem. Čim ga ugledam lako se obliznem. Znam da mi donosi poslasticu: veliko parče hleba namazano svinjskom mašću. Naravno mast odmah oližem, a hlebom nerviram mačke. Njega pojedem kasnije kada ga letnja vrućina potpuno osuši papostane suv i hrskav. Onda legnem, uhvatim parče obema šapama, polako ga krckam, a tragovi zaostale masti ga začinjavaju. To je najslađe. Lepota! Poslastica nad poslasticama.
Volim kada gazda ponese neki kavez. Duša mi ustrepta, počinjem skakanje ukrug. Ne mogu da dočekam da me izvede iz boksa, Znam da idem u prirodu. To je najlepše što se može doživeti. Stavi mi povodac oko vrata, da ne pobegnem, a i jednom sam srušio neku ženu sa bicikla. Što se nije sklonila kao mačka. Ko joj je kriv?
Kratka vožnja, pa lepota. Prostranstvo Panonske nizije.
Prvo sam imao strah. Plašila me je voda i nebo koje se oslikavalo u njoj. Hodao sam lagano uz nogu gazde. Malo po malo sam se oslobodio. Onda me je banatski vazduh poneo na svojim krilima.
Nisam trčao.
Leteo sam.
Punom snagom u naletu psećeg adrenalina napred u osvajanje. U istraživanje! U slobodu. Daleki karpatski vetar me lagano golica blago dodirujući kožu ispod crne dlake, ušesa se zavijore kao najlepše zastave na najvišim jarbolima. Uletim predvodeći vojsku svoga tela u visoku travu, pa u trsku. Nosi me miris divljine i ptičjeg perja. Njušim i opijam se mirisima i lavirintom prirode. Lomim trsku i suvu travu. Šušte bokori trnjina. Drhte zečja srca skrivena u njihovom korenu. Osećam ih i uživam. Najveću radost osećam kada se približim u tajnosti kakvom skrivenom fazanu u gustom šipražju. Osećam kako se pritajio od straha. Slušam njegovo uplašeno srce u najbržem ritmu. Ukočim svoje telo. Markiram ga. On se osmeli i poleti. Ja potrčim za njim, Gazda se obraduje...
Trčim, letim, uživam...Onda odjekne:
,,Stoj, vrati se, nazad, nazad,, - znam da treba da se vratim, on se ljuti...- Šta je to?
Jesi li ti lud, ili sam ja?
Ja nisam, znači ti si.
Jesi li ti magarac ili šta?
Jesi, pravi, ja vičem grlo oderem, a ti baš te briga samo trčiš...
Sedi tu!
TU!
Sedim ja, ali mi se ne sedi, slušam, ali mi se ne sluša, ne zna on šta je lepota i brzi trk. Izgleda da on to ne može. Zavidi mi! Ima dve noge, koje će uvek biti sporije od moje četiri. Sve mi igra duša dok ga slušam, jedva čekam da prestane pa da poletim...
,,Idi sad i traži.,, - to je momenat, trčim, zemlja se poda mnom trese, lete bokori suve trave i panonske prašine, pa kad onako zagrejan uletim u mastan crni mirisavi mulj, dlaka mi se ulepi, malo ga liznem, tek da probam, pa do gazde, otresem malo vlažnog bogatstva onako znalački od vrha nosa do zadnjih šapa, poprskam ga...Volim kada miriše kao ja. On se ljuti, ja se radujem.Ne znam zašto ne razume moju radost... Gore, dole, pratim tragove krava na jutarnjoj ispaši... pa trag vrana i gugutki i onih visokih čaplji. Tu su i galebovi preletači i divlje patke.
Milina.
Nekada za vreme letnjih toplih večeri sede na terasi. Meni otvore vrata boksa. Projurim u svojoj radosti. Onjušim tragove noćnih hordi komšijskih mačora, pregledam baštu u potrazi za zrelim malinama ili retkim bobicama zrelog grožđa... Lizmem Gazdu. Volim njegovu ruku i miris. Ako jedu nešto samo se obliznem, i dobijem svoj deo. Volim kockice rashlađene žute lubenice i tople mirisne kokice. Otrčim krug, dva, pet, deset, letim po svim uglovima dvorišta, tražim male paukove i kidam njihove mreže, valjam se po travnjaku koji me odlično hladi. Plivam po zelenoj travi, uživam. Sve je moje, Sloboda je moja. Ljubav je moja. Srećan sam.
Srećan.
Onda sledi večera i ono
,,Aron, boks! Bravo boks!,,
Večeram. Uđem u svoju slobodicu. Stomak mi je pun, glavu naslonim na ivicu praga tako da mi letnji povtarac prolazi kroz uho koje viri...Dlaka se lagano pomera, vetar mi peva uspavanku. Žmirkam i dremam dok me noćno lajanje ne probudi. Onda počnem razgovore s rasama svih pasa pod nebom moga zavičaja.
Osećam svojom psećom dušom da je dan kraći. Noći su svežije. Mirisi se pojačavaju s vlagom donešenom kroz blistavi sjaj zvezda. Znam da će brzo lov. Nevidljive niti koje me vezuju s dušama svih pasa koje su nekada disale vazduh pod kapom nebeskom mi govore jasno.
Razumem.
Biće ovo dobra sezona.
Laku noć.
Pretvoriću se u zrno peska.
