Svitanje

Pretvoriću se u zrno peska.
Pretvoriću se u trun banatske prašine.
Pretvoriću se u osušenu cvast trske kraj puta.

Nosiće me vetrovi.
Bacaće  me oluje.
Grejaće me prolećni zrak.
Paliće me letnje Sunce.
Mraz će
Me mrviti.

Stapaću se s raskvašenim sestrama.
S braćom ću čupati travke.

Iskopaću podrume.
Dodirnuću tavane.
Mirisaću kraj osušene nane.
Uhvatiću seme maslačka.
Poneću  misao.
Očistiću zavist i zlo.
Rasuću pogled na sve strane. 

Pretvoriću se u pesak.
Pretvoriću se u trun banatske prašine.


Fotografija Svitanje

Crnko

 Gde si Lakokrili? Nije te bilo. Skitaš  li udaljenim stazama posutim srebrnom mesečinom, dok se nad ravnicom nadvijaju sivi oblaci ? Severac se sprema da sa Karpata donese zov izgubljenih u njegovim vrhovima, pa da ih raspe  po tihom moru panonskom, a tebe nema.
 Zebem i nedostajanje  me obuzima, a ti ćutiš.
 Da li se zavlačiš u mediteranske  kućice obavijene mirisom sveže ulovljene morske ribe i svojim duginim okom,  usnulim krljuštima dodaješ magični sjaj  ili se utapaš u nečijoj nemoći da promeni surovost savremenog života?
Zaista, da li tuguješ za nekim  mirnijim, čistijim vremenima?
- Ne tugujem nikada.
Delim tugu.
Delim radost.
Preuzimam delove stvarnosti i snova, pa ih  slažem u kutije vremena. Sve je uredno poređano da se ne zaboravi, da ne postane izgubljeno zauvek i odneseno nekim kratkotrajnim krilima.
- Svakako si mi nedostajao. Tvoje reči, milovanje lakog vazduha pokrenutog tvojim krilima... kao da sama živim životom vremena pre vremena i pre prvoga greha.
- Možda te jednom ponesem nekim svojim putevima da osetiš slobodu slobode.
- Da,  zaboravljam ko si ti, bešumni vremenski putniče. Danas  mi klone ruka od umora. Potrebna mi je reč raspoloženja. Potreban  mi je smeh. Ljudi su postali čudni. Sve više gledaju sebe, sve manje druge.
- Imam priču za tebe. Nisi je čula, jer si u prostoru između sna i jave potražila odmor i utočište od buke i neželjenih reči. Gledao sam kako ti se kapci sklapaju, otežali, natovareni umorom dana. Lagano si podizala trepavice, ali  one bi se brzo spuštale. Gledala si nizove kuća koji proleću, brojala si ulice koje su u osmehu imale kilometre.  Prepoznaješ selo po kući koju uhvati delić pogleda.
Ja sam bio budan. Čuo sam priču:

Negde u nekoj zemlji, u nekom gradu, na nekoj pijaci, prodavao se auto.
Lep.
Crn.
Sveže opran i blistav poput najblistavije noćne zvezde. Plenio je i svojim magnetizmom privlačio tragače.
 Zaista, bio je sasvim malo korišćen, vožen o nekim prilikama, jer je svojom veličinom zahtevao i prostor za parkiranje.
Strah koji je ulivao prolaznicima njie dozvoljavao pitanje o ceni. Pored auta je stajala žena. Na sebi je imala kostim. Glasao se dobrim krojem i ručnom izradom.
Bila je lepa, lepotu je isticao manjak šminke. Kose uredno očešljane. Njenih pedesetak  godina se nisu izdavale. Zračila je mirom i taktičnošću. Šetače je zbunjivala njena pojava i nikako nisu mogli da je povežu sa prodajom auta na pijaci. Delovala je potouno nestvarno. Na pitanje koliko košta Crnko odgovorila je nešto što se danima prepričavalo kao legenda. Koštao je pet stotina evra. Čudo je narastalo. Ljudi nisu mogli da poveruju.
Takav auto!
Tako malo!
Mora da je udaren!
Možda nema delove u  svojoj utrobi.
Možda je ukraden!
Možda je gospođa samo maska!
Ko zna šta se krije iza svega!
Drži se dalje!
Ne pitaj ništa!
Idi gde te noge nose!
Pobegni!
Nemoj sebi bedu da natovariš na vrat!

Pitanja su se množila i narastala do samih nebesa.
- Gospođo, koliko košta auto?- čulo se ponovljeno pitanje.
- 500 eura.
- Da  li je ispravan?
- Auto je potpuno ispravan. Star je dve godine.
- Imate li papire?
- Sve je uredno.  Registovan je do marta. Imam samo jedan uslov. Morate mi potpisati na kupoprodajnom ugovoru koliko ste platili auto.
- Svakako.

Ubrzo je stvar bila gotova. Poštenog kupca je kopkalo zbog čega ga jeprodala po toj ceni, iako je upravo to za njega značilo neizmernu sreću.
- Da, razumem Vašu znatiželju - smeđe oči su naglo izgubile svetlost. Potamnele su bojom ponoći. Bol je zavladao njihovom dubinom - auto je pripadao mom  pokojnom suprugu. Testamentom je poručio da se auto proda i sav prihod da ženi koju je imao, a da ja to nisam znala.
Čovek je ćutao. Prihvatio je ruku u kožnoj rukavici. Da se nalazio na nekom drugom mestu usudio bi se da je ovlaš dodirne svojim usnama.

- Lakokrili, ti svašta čuješ!
Gde si opet nestao?


Fotografija preuzeta sa interneta.
-

Večeras

Večeras ću da podignem ruke
Da dodirnem zvezde
Pevaću sa mesecom
Nadvisiću glasom krik probuđene sove
Slepi miš će sklopiti krila
Usamljena mačka će na komšijskom zidu Nemo oboriti pogled
Pas će zaustaviti lavež.

Oblak će stati.

Vreme će stati.

Zemlja će stati.

Dlanove ću orenuti u visinu.


Obrisaće se reči.
U hladnom dahu živeće
Duša moja.

Oprostiću!
Zaboraviću!
Večeras ću da podignem ruke.

Večernja magija

Šerpa do šerpe, pa šerpica, prepodne je proletelo u deljenju poslova na važnije i manje važne.
Supa se podrazumeva, sos od paradajza i krompir, pa pohovane šnicle, da ostane i za sutra. Radila je mehanički.  Posle niza poslova i pojedenog ručka, krenula je u  zimsku šetnju.
Odnegde, iz mraka špajza, je izvukla stare duboke cipele. Njihovi đonovi su krili mnoštvo koraka. Dodirivali su sve četiri strane sveta, krećući se u ritmu Vivaldijevih taktova. Pevušila je u duši, sasvim lagano, zatvorenih usana, svaki pokret ruku je donosio pojčavanje melodije. Uzela je tople rukavice veselih boja. Šal oko vrata je doneo još toplote.
Kineska jakna, dobro postavljena veštačkim krznom. Njoj Severac nije mogao ništa.  Niko joj nije mogao ništa. Lakožurnim koracima se uputila prema izlazu iz grada. Prema zapadu. Sunce joj nije smetalo. Njegova svetlost se odbijala i gubila u dubini fotogrej stakala.Tamni odsjaj se skrivao dobijenu slobodu.
Poneki prolaznik, žena i dete koji ubacuju bele koverte računa u sandučiće , par mladića u žustrom razgovoru  i zvonjava mobilnog telefona devojke čija je plava kosa virila ispod šarene kape dodatno ukrašene cirkonima, su ostavili tragove  u vazduhu. Mešali su se tonovi čineći sliku zanimljivo začinjenom. Obećavala je.
Sačekala je da se promeni svetlo na semaforu, da bi prešla veliku raskrsnicu. samo je beličasti trag izduvnih gasova odavao ljude.
Povratak je značio istok.
Sunčevi zraci u leđima, neka magična toplota i zamiranje vetra. Vremešni bračni par je stidljivo proklizao i nestao iza njenih leđa. Progutao ih je zapad.
Osmehnula se. Videla je svoju saputnicu darovanu joj prvog dana rađenja.
Senka se odvajala, bila je živa. Formirala se otimajući joj delove tela. Noge su narastale, svakom korakom su se izduživale. Telo se skratilo. Ruke su se izdužile, a glava je postala besmisleno mala. Bespotrebna.
Petnaest glava u jednom telu!
Čudo!
Raširila je ruke.
Šara na rukavicama je nestala, a prsti su dobijali na vitkosti. Rasli su i rasli. Svakim korakom iskrivljena stvarnost je postajala stvarnija.  Otimala se i snažila. Pretila je svojom veličinom.
- Šta to radiš?
- Da li ti to mene pitaš?
- Tebe, sami smo ti i ja.
- Vraćam se u detinjstvo.
- Lovim vanzemaljce i njihove senke.
- Da li si ti vanzemaljac ili si senka?
- Da li si ti vanzemaljac ili si senka?
- Ja sam ti! 
- Ti si ja?
- U kom vremenu je tako?
- U svakom vremenu.
- Umeš li da pevaš?
- Ne umem.
- Umeš li da držiš slikarsku četkicu?
- Umem!
- Da li ti to mene imitiraš?
- Da li ti to mene imitiraš?
- To nije lepo vaspitanje!
- To nije lepo vaspitanje!
- Naljutićeš me!
- Naljutićeš me!
- Umeš li da ćutiš!
- Umem i to, ali neću!
- Što si smešna,tako duga i iskrivljena!
- Što si smešna, duga i iskrivljena! 

Zapad je rastao.  Sunce  se gubilo odlazeći polako u suton. Kratak dan je postao još kraći. Duga noć postajala je još duža. Senka je nestala. S prvom večernjom tamom se izbrisala. Glava se povećala, telo se povećalo, ruke su se uobličile, šake su dobile prste. Noge su opet bile noge.
Šara na rukavici je zaigrala.
- Nisam nestala, samo me ne vidiš!  Ti samo misliš da nešto znaš!

Glas dubine

Pomislih kako mi nedostaju naši razgovori. Kako je velika praznina i  kako se hladni dani gomilaju i talože.
S jutra kada se svetlost budi i rasteruje dugu noć, prvi zrak se stidljivo nećka. Čini se čoveku da  mladi glumac s drhtajem u srcu čeka podizanje prve zavese iznad uglačanih pozorišnih daski.
Glumac dan, skrivenih namera i pritajenih želja stidljivo prima svetlo s dalekog istoka.
Obećava li?
Priprema?
Daje?
Mnoga su pitanja u laganoj izmaglici. Talasa se zora kao prozirna nevestinska haljina istkana nitima mladosti.
Dan je u svom kratkom trajanju brzo prošao.
S  gašenjem večeri se slika ponavljala. Učinilo  mi se odjednom da senka proleće ispred mene  izmešana lako neraskidivim nitima noći i dana.
Strah me obuze.
Mnogo je otežalih reči ovih dana, mnogo ozeblih i tužnih.
Požurih.
Ubrzah korak.
Ne želim da me nepoznati takne svojom rukom ili me upita za vreme. Svakim korakom nelagodnost je rasla. Jačala je i dobijala obrise najsrašnijih snova. Sam Kerber se podigao iz podzemlja i hoda uporedo  prateći moj korak.
Lupa u grudima.
Bubnja!
Raste strah kao rečna bujica. Ne odnosi. Donosi!
Podzemni pas narasta u Minotaura i stoji na ulazu u lavirint.
Tu je i Oziris.
Zbog čega me danas opominju nemani podzemlja?
Imam pravo da se žalim, da vičem i zavijam poput stepske usamljene vučice. Neka mi se urlik nadaleko čuje.  Mogu da dozivam kondore i albatrose. Mogu da klikćem strašnim glalebovim krikom, ali ne mogu da pomognem.
- Kome da pomogneš?
- Ti si! Čuo si moje misli. Poznao si da mi nedostaju naši razgovori i mir tvoga glasa. Nedostaje mi tvoje bezvremerje i život kroz sva vremena. Zašto si tako pritajeno uzimao oblike drugih? Zašto se nisi pokazao?
- Gledao sam te ovih dana. Primetio sam tvoju tugu. Primetio sam tvoju nemoć i nemirenje. Znam da te boli propušteno i zanemareno. Boli te gubitak dragih. Rekoh ti da slučajnosti nema. Mora da se desi što mora da se desi.  Samo postoji i svetlo na svkom kraju. O tome ne znaš?
- Ponešto sam naučila. Mnoge komplikovane stvari su jednostavne , ali vreme ne ide nazad. Bar za ljude. Ti možeš svakako Lakokrili. Kada se miris mraza širi kroz decembarski vazduh i kada se  jasno i čisto počne osećati dah radosti nadolazećih praznika nedostajanje postaje veće.  Tuđa tuga dira. Snaži.

Kroz prve zrake svetla guram čoveka u kolicima. Mlađi je nego što sam ja sada. Tuga mu je u oku. Jasno čujem reči:
- Vidiš li ga?
- Koga?
- Šacu!
- Stoji na ulaznim vratima svoje kuće.
- Sad ćeš da vidiš, ući će unutra kada se približimo.
- Nemoj tako...
 Zaista ušao je unutra. Možda je uneo svoju tugu, pa je iza zatvorenih vrata oslobodio. Možda se stideo kolica i čoveka u njima ili sebe, ili nije imao pravu reč na usnama. Ko zna.
Progutala sam reči i nastavila priču o sivom golubu koji je preletao  svod iznad nas. O njegovoj radosti i blagom sunčevom zraku koji je kroz njegovo perje tkao zlato. 
 Točkovi su nosili tugu.
- Volim kada dodješ, ti me tako lako guraš.
...
Eh da mi ih je gurati još koji put.  Eh, da a mi je dotaći nebo i izmoliti Gospoda da uguši zavist i zlobu, da izbriše talog u ljudskim dušama, da ih pročisti nebeskom svetlošću i napoji razumom.Eh,...

- Da gledao sam te onda, nisi me poznavala.
Gledao sam te danas. Otvorila si vrata iza kojih se krila tuga. Radovao sam se. Nisi bila Šaca.
- Lakokrili,
nikada  to ne bih mogla. 

Komšijski mačak

S prvim jutarnjim lakim snegom
Proletela je vest:

Komšijskog sivobelog mačka
Prevarila pahulja prva.

Samo je dremao.
Samo se grejao.
Samo se u paučini vremena spremao
Za let,
Za put u daleki,
Nepoznati svet.

Čudo,
Pahulja se spustila,
Dodirnula ga za brk.

Podigla sa dušeka mekog.

Učini mačak
Korak,
Dva čak,
Pa spreman
Izmeša belu pahulju
Začini je dahom svojim.
Brk se pomeri.
Uho ču zvuk daljine.
Oko pokaza laki titraj
Zgrabi svetlosti kraj.

Seti se gradskih ulica,
Noćnog svetla,
Zore prve,
Svetlosnog sjaja,
Toplote letnje,
Zida komšijskog,
Hlada cvetnog,
Crno-belog psa.
Ukusa hrane
Tihe zabrane.

Samo trepnu.
Uhvati pahulju.
Zadrži je za tren,
Pa polete u mačji raj.

Pod kapom panonskom

- Ko je to čuo?
Ti nisi ili jesi?
 Sad ću da ti pričam!  Dok čekaš gledaj onoga pored mene! Čekaj samo da otresem ovaj ljudski miris! Takooooo! - Telo se u žestokom naletu streslo po komandi uma.
 Posmatrač je mogao videti čeoveka koji ga je gledao pogledom punim divljenja i ljubavi. Kupio je crnodlakog psa. Ustvari crnobelog.  Lovačkog. Da mu bude drug i pratnja u zimskim danima opuštanja koji su podrazumevali lov kroz uspavanu panonske talase.
Čovek  je znao je šta ga čeka. Sklonio se. Iz prikrajka je pratio brzo pokretanje psećeg tela. Jedva bi okom uspeo da uhvati pokoji pokret.
 Pas se na delić sekunde umirio. Prvo je zatvorio oči da mu nečistoća i vlaga s crne dlake ne bi upadala, zatim je počeo trešenje od vrha crne izvijene njuške, preko glave, vrata,  tela i na kraju zadnjih šapa. Sve i svi koji su se nalazili u blizini bi bili poprskaniotrešenom vlagom. Niko nije bio pošteđen.  Nije u tim pokretima mogla da se nazre zloba, već iz čista nevina  potreba.

 -  Sad će početi da viče!
Zaista, začulo se: Arone, Arone!!!!!
- Dati ovakvom stvoru starozavetno ime? No, možda mu ja ipak dođem kao nekakav prorok.
U vremenu posle rođenja kada su se zvezde nada mnom natkrilie i pozvale me da udahnem svežinu prvoga dana , se nad mojom majkom nadneo taman oblak. Od nas petoro ostali smo sestra i ja. Dva bića u psećim telima. Slepi smo se privijali uz tamnu dlaku majke. Bilo nam je lepo, migoljili smo se u svojoj radosti i plivali u majčinoj snazi. Jačali smo. Došao je prvi kev i radosno lajanje. Bio sam bezimeni. Negovan i uljuljan u saznanju da je svet toliko velik koliko su velika dva tamna oka i pseća kućica. Onda sam upoznao i druge glasove. Majka je rekla da su to ljudi. Bili su strašni i veliki. Toplim dlanom me je čovek milovao. Nisam se plašio.
Podizao me je sve češće, pa sam video crno beli svet, tačnije bezbroj njihovih nijansi. Onda sam prešao u neke druge ruke i nežan glas. Stavljen sam u kutiju. Počelo je moje prvo putovanje. Cvileo sam i plakao tihim psećim iskonski tužnim glasom. Čovek mi je nešto govorio. Od prevelike tuge nisam raspoznavao reči. Danju je još išlo nekako, a noći su bile mora. Bezbroj senki i igre oblika pod sjajem mesečine. Od tuge sam se razboleo. Opet sam nošen i vraćen. Upoznao sam sumrak života i ponovno vraćanje snage. Prilagodio sam se. Cvileo sam, mazili su me i čistili sav krtog koji sam pravio iz čiste zabave. Ustvari, tako mi je on dolazio. Razumeo sam to i dozivao ga što sam mogao češće. Naročito sam taktiku primenjivao noću. Imao sam društvo, a i svakoga puta me je pomazio po glavi.
Kada se pseći miris počeo u oblacima širiti po kući, dospeo sam u malu sobicu, kažu pseću kućicu. Upoznao sam Sunce i Mesec. Zvede sam brojao u vedrim noćima i pokušavao da ih nekako dodirnem. Lajao sam na komšijske mačke koje su u svom bezobrazluku i mojoj nemoći pronalazile mesto za odmor na zidu iznad moje kućice. Što sam više lajao, one su bezbrižnije mahale repom. Da mi ga je bilo dohvatiti...
Dani i noći u nizu, jednaki i različiti, s osmehom čoveka donešenim  sa prvim jutarnjim zracima.
Tada se radujem. Čim ga ugledam lako se obliznem. Znam da mi donosi poslasticu: veliko parče hleba namazano svinjskom mašću. Naravno mast odmah oližem, a hlebom nerviram mačke.  Njega pojedem kasnije kada ga letnja vrućina potpuno osuši papostane suv i hrskav. Onda legnem, uhvatim parče obema šapama, polako ga krckam, a tragovi zaostale masti ga začinjavaju. To je najslađe. Lepota! Poslastica nad poslasticama.
Volim kada gazda ponese neki kavez. Duša mi ustrepta, počinjem skakanje ukrug. Ne mogu da dočekam da me izvede iz boksa, Znam da idem u prirodu. To je najlepše što se može doživeti. Stavi mi povodac oko vrata, da ne pobegnem, a i jednom sam srušio neku ženu sa bicikla. Što se nije sklonila kao mačka. Ko joj je kriv?
Kratka vožnja,  pa lepota. Prostranstvo  Panonske nizije.
Prvo sam imao strah. Plašila me je voda i nebo koje se oslikavalo u njoj. Hodao sam lagano uz nogu gazde. Malo po malo sam se oslobodio. Onda me je banatski vazduh poneo na svojim krilima.
Nisam trčao.
Leteo sam.
Punom snagom u naletu psećeg adrenalina napred u osvajanje. U istraživanje! U slobodu. Daleki karpatski vetar me lagano golica blago dodirujući kožu ispod crne dlake, ušesa se zavijore kao najlepše zastave na najvišim jarbolima. Uletim predvodeći vojsku svoga tela u visoku travu, pa u trsku. Nosi me miris divljine i ptičjeg perja. Njušim i opijam se mirisima i lavirintom prirode. Lomim trsku i suvu travu. Šušte bokori trnjina. Drhte zečja srca skrivena u njihovom korenu. Osećam ih i uživam. Najveću radost osećam kada se približim u tajnosti kakvom skrivenom fazanu u gustom šipražju. Osećam kako se pritajio od straha.  Slušam njegovo uplašeno srce u najbržem ritmu. Ukočim svoje telo. Markiram ga. On se osmeli i poleti.  Ja potrčim za njim, Gazda se obraduje...
Trčim, letim, uživam...Onda odjekne:
,,Stoj, vrati se, nazad, nazad,, -  znam da treba da se vratim, on se ljuti...- Šta je to?
 Jesi li ti lud, ili sam ja?
Ja nisam, znači ti si.
Jesi li ti magarac ili šta?
Jesi, pravi, ja vičem grlo oderem, a  ti baš te briga samo trčiš...
Sedi tu!
TU!
Sedim ja, ali mi se ne sedi, slušam, ali mi se ne sluša, ne zna on šta je lepota i brzi trk. Izgleda da on to ne može. Zavidi mi! Ima dve noge, koje će uvek biti sporije od moje četiri.  Sve mi igra duša dok ga slušam,  jedva čekam da prestane pa da poletim...
,,Idi sad i traži.,, - to je momenat, trčim, zemlja se poda mnom trese, lete bokori suve trave i panonske prašine, pa  kad onako zagrejan uletim u mastan crni mirisavi mulj,  dlaka mi se ulepi, malo ga liznem, tek da probam, pa do gazde, otresem malo vlažnog bogatstva onako znalački od vrha nosa do zadnjih šapa, poprskam ga...Volim kada miriše kao ja. On se ljuti, ja se radujem.Ne znam zašto ne razume moju radost... Gore, dole, pratim tragove krava na jutarnjoj ispaši... pa trag vrana i gugutki i onih visokih čaplji. Tu su i galebovi  preletači i divlje patke.
Milina.
Nekada za vreme letnjih toplih večeri sede na terasi. Meni  otvore vrata boksa. Projurim u svojoj radosti. Onjušim tragove noćnih hordi komšijskih mačora, pregledam baštu u potrazi za zrelim malinama ili retkim bobicama zrelog grožđa... Lizmem Gazdu. Volim njegovu ruku i miris. Ako jedu nešto samo se obliznem, i  dobijem svoj deo. Volim kockice rashlađene žute lubenice i tople mirisne kokice. Otrčim krug, dva, pet, deset, letim po svim uglovima dvorišta, tražim male paukove i kidam njihove mreže, valjam se po travnjaku koji me odlično hladi. Plivam po zelenoj travi, uživam. Sve je moje, Sloboda je moja. Ljubav je moja. Srećan sam.
Srećan.
Onda sledi večera i ono
,,Aron, boks! Bravo boks!,,
 Večeram. Uđem u svoju slobodicu. Stomak mi je pun, glavu naslonim na ivicu praga tako da mi letnji povtarac prolazi kroz uho koje viri...Dlaka se lagano pomera, vetar mi peva uspavanku. Žmirkam i dremam dok me noćno lajanje ne probudi. Onda počnem razgovore s rasama svih pasa pod nebom moga zavičaja.
Osećam svojom psećom dušom da je dan kraći. Noći su svežije. Mirisi se pojačavaju s vlagom donešenom kroz blistavi sjaj zvezda. Znam da će brzo lov. Nevidljive niti koje me vezuju s dušama svih pasa koje su nekada disale vazduh pod kapom nebeskom mi govore jasno.
Razumem.
Biće ovo dobra sezona.
 Laku noć.

Zbornik radova Kreativne Radionice Balkan 2017.

Zadovoljstvo mi je da se predstavim učešćem u izdanju Kreativne Radionice Balkan ,,Zbornik radova KR BALKAN 2017 ". Pridružila sam se konkursu i poslala svoju autorsku priču ,,Drhtaj u tami", izazov je bio velik, jer je misli rebalo sažeti u sto osamdeset reči. Da li sam uspela?..
Priči se pridružila i slika na svili ,,Odjeci" , u zborniku je ona u crno beloj verziji. U Elektronskom obliku se može videti u boji. Zbornik se u elektronskom izdanju može videti, pročitati i čuti na linku


Zbornik KR BALKAN elektronska verzija
  

Drhtaj u tami

Gde si
tišino?
Gde si reči?
Gde si pesmo?
Gde je drhtaj u tami?
Kuda je nestao?
Gde sve nestaje?
...
- Daj mi!
- Ne dam  ti!
- Daj mi!
- Ne dam ti!
- Onda ću da kažem, mami! I babi!
- NE dam ti ! Ti si još mali!!
- Daj mi!
- Ne dam ti! Ostavi to! To nije za tebe! To nije tvoje! Ostavi to!
-  Neću, e baš neću! To je i moga dede, nije samo tvog !




Kroz kuću se razlegao prasak. Nebo se smračilo i velikom brzinom se uvuklo u dušu starijeg dečaka. Nastala je noć. Nije video ništa osim crvenih izopačenih linija i nepravilnih đavolskih krugova Danteovog pakla.
Hteo je samo da u radosti isproba staru dedinu pušku, koja je ponosno i bezazleno stajala  na zidu dnevne sobe. Hteo je da u vedroj novogodišnjoj noći dokaže slobodu svoje mladosti i prikrivenu strastvenost nošenu ispod dečačkog lica.
Mrak u oku.  Opet prasak. Mrak koji je carstvo sna.




Hvala g Krstec Stevanu i timu KR Balkan, radujem se budućoj saradnji.

Poleteću

Podići ću se.
Poleteti.
Krilima dosegnuti visine.
Leteću  između oblaka.
Teraću magle.

Dosegnuću još više.

Brisaću tugu i strah.

Obrušiću se do samoga tla.

U niskom letu
Oteću prsten
Golubu za nogu zakačen.


Odneću ga daleko
Gde stega nema.

Gde  je Svetlost
Jedina.

Podići ću se.
Poleteti.

Ždralovi u Banatu

S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom panonskog zaboravljenog  ratnika.
Slatina je retko posećena od ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti.  Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled  mu je nekuda odlutao.
Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi počeli i brzo obustavili iskopavanja.
Ovih kasnih novembarskih dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj. Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge strane stare ciglane.  Ima ih na izbočinama zaostalih za arheolozima. Čini se pažljivom posmatraču da se ciglena građevina osmehuje i raduje svojim iz daleka prispelim posetiocima.
Prostor bez ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena. Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora. Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i svojim dugim nogama dodiruju tlo.
Istežem vrat, približavam oko staklu i iščekujem sive prikaze. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge, vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću.  Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju redosled i tajanstvene znake predvodnika.
Na trenutak se vraćam negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje, izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim  nerazumljivim jezikom čije znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da  dodirnem sivo pero mudrosti i nepogrešivosti.
- Ti ih baš voliš?- glas me vraća u stvarnost.
- Da, pokušaću da ih uhavtim kamerom na telefonu.
- Daleko su od puta.
-  Daleko , ali ne odustajem tako lako.
- I šta se vidi na fotografiji?
- Ništa.
 Naravno, daleko su, kamera ne hvata drugo osim puste zemlje sa tek sivim obrisima za koje samo ja znam šta su.   Ništa, sutra ću pokušati opet. Ne odustajem ja tako lako!

Nekoliko  neuspelih fotografija .
Fotografija ždrala je preuzeta sa interneta.

Crno ispod nokta

Nedelja od Boga dar, se približavala kraju.
Veče je donosilo tamu brišući  svojom snagom poslednje tragove svetla. Magla je doprinosila boljem utisku praznine i nekog čudnog prikrivenog nedostajanja. Činila je sve da rastera tugu dana, a tuga večeri je već stizala.
Deca su bila i otišla.
Svakome je spakovala po malu pažnju, male zalogaje za večeru, vodeći računa da dobiju ono što vole.
Nije osetila vreme kada su odrastali, jednostavno su odjednom ispred nje stvorili zreli ljudi sa svojim životnim borbama.
S naznakom noći povukla se na svoje mesto za stolom. Otvorila je računar da pregleda društvene mreže i napiše pokoju reč novog posta.
Ugao sobe je odjednom oživeo. Golicajuća tišina je narastala budeći neki unutrašnji nemir.
 Laka paučina još nezaspalih paukova se zaljuljala toliko da je samo pažljivo oko moglo primetiti. Mali sivkasto zeleni pauk se trudio da  fino isplete  nežnu mrežu svilenim nitima. Pogodio je onu staru narodnu, da paučić mrežu plete nadajući se gostima.
Sad je titraj vazdušnog kretanja najavio novog gosta. Onoga koji ne dolazi kada ga zovu, već se pojavljuje kada oseti prikriveni zov duše. Tu su krila i oko boje duge.
- Tu si! Ti si mi radost u ovo blago veče.
Nedostajao si mi.
 Jesi li obilazio daleke meridijane i prevaljivao  milje leteći iznad probuđenih morskih talasa? Da li si dodirivao snežne vrhove Anda ili dalekih, nedostižnih Himalaja ? Ili su ti se vidici zatvorili dok si ispitivao dubinu Grand kanjona? Donosiš li mi priču kao poklon?
- Koliko pitanja od tebe.  Kad bih se osmelio da ispričam samo delić viđenog, ne bi pronašla mir noćnog odmora i zauvek bi se zadržala u vremenu bez vremena.  To sigurno ne bi želela. Moje vreme nema kraja. Tvoje je ograničeno sudbinom svih ljudi. Za bezvremeno ima vremena.
- Nemoj se ljutiti. Takva sam. Poznaješ moje mane zato mi i dolaziš.  Želiš da me učiniš boljom, da ispraviš one krive neposlušne planinske potoke koje toliko volim i čiji me žubor uvek razveseli. One koji  stalno iznova vijugaju  stavrajući nove i nove tokove, menjaju rečna korita ostavljajući mulj i birajući kamenito dno.  Valja se voda. Teče. Teku i dani, otimaju se i odlaze negde unedogled, izvan sposobnosti ljudskog gledanja.
- Zaboravila si da ja prihvatam ljude onakvima kakvi jesu. Meni je dato nešto drugo. Došao sam da ti pričam o čoveku koji je bio ono što mora,  ono što je i ono što nikada nije ni sanjao da će biti.
- Lakokrili,  kakve su to zagonetke?
-Nestrpljiva si! Tu su i ljudi koje ćeš prepoznati ili nećeš, zavisi koloko budeš pažljivo slušala.
- Ti to kao da sam ja neko maleno đače.
- Ako poredim svoje godine i tvoje ti nisi ni đak. Zato slušaj:
Plaveo se Dunav širok i bogat, pokretala se voda u laganim malim talasima, tek se lako mreškajući, a lagani tek rođeni vetar se poigravao na sunčevim zracima. Poneki krupni šaran ili som bi se osmelio da se repom prćakne i u pokazivanju svoje nadmoći poljulja mirnu površinu. Mnogi su poglede upirali baš u tom pravcu, željno iščekujući bogat ulov. Sve je odisalo mirnim dahom uspavane Dunavske doline. Ipak sve je bio privid. Bio je potreban mrak da se desetine čamaca uputi preko nevidljivih staza velike reke i u susednoj Rumuniji potraži dodatak na kućni budžet.
- Kakav budžet i Dunav? Da nisi pomešao konce svojih lutanja?
- Jesi li ikada bila na Dunavu, na plavoj lepoti? Jesi li upijala miris vode koja je videla mnogo i bila stara koliko i sama Zemlja?  Jesi li letela sa  rečnim galebom i njegovim krikom dodirivala nebo? Da li te je on gledao stogim brzokrećućim okom oholo i smelo pokazujući ko je gospodar rečne vode?
- Oprosti Lakolkrili. Ćutaću. Pričaj.
- U mestu s ove strane Dunava živeo je dečak. Rastao je bez roditelja. Visok, dugih nogu i spretnih ruku. Radio je mnoge poslove i nije se stideo da zaradi novac na bilo koji način. Najviše je voleo da u miru i tišini noći zaplovi sa ribarima uz vodno, da bućkom izmami uspavane somove s dna, pa da se pohvali svojim ulovom. Udisao je vazduh obojen mirisima dve zemlje. Gledao je pod okriljem noći visoke stene koje su grabile visoko u mrak. Radovao se glasu noći i tajnama reke koje je tek trebalo da otkrije. Upijao je svim čulima. Saznanja je taložio i slagao tako da se nikada ne izbrišu. Od Gospoda mu je darovana pamet, a dobri rođaci bez dece su pomogli da se školuje. Postao je lekar u belom mantilu.  Vratio se u svoje mesto, u svoj Dunavom začinjeni zavičaj.
- Lakokrili, da li je moguće da si i tada bdio nada mnom?
- Sećaš se?
- Dozvoljavaš li da pomerim tok tvoje priče i ispričam ...?
-  Naravno!
-Boravili smo na Dunavu, gledali smo izlazak Sunca iz stena i njegovo potonuće u guste borove posađene da čuvaju male poluzavršene kućice za odmor radnika. Jedne noći se hladna kiša spustila na naselje. Krov je prokišnjavao. Pomerale su se drevene grede i daske koje su držale zidove. duvalo je i ječalo kao usred novembra kada severac počinje da jača, a vrapci traže skrovište u gustišu retkih panonskih pridošlica zimzelenih tuja. Temperatura je počela da raste. Drhtaji su prerasli u drhtanje, a ono u letnju groznicu. Bilo je neophodno pronaći lekara. Krivudavom stazom smo dospeli u lekarsku ordinaciju. Belo okračena zgrada. Lekara nigde. Medicinske sestre nigde. Očli su se gasile u visokoj temperaturi. Plavo se gubilo u morim tragovima.
- Dobar dan, gde možemo naći doktora?
- Sad će on, sačekajte koji minut, sad će.
Sad će je preraslo u dobrar sat. Puteljkom prema ambulanti se žurnim korakom kretao visoki čovek. Na sebi je imao trenerku umrljanu blatom. Nogavice su bile vlažne, rukavi umazani crnilom koje je mirisalo na naftu.
-Da niste putem sreli doktora, neophodna nam je pomoć. Rekli su da će brzo...
- Ja sam doktor. 
Oči su mi gorele.
Kakav doktor? Koga će ovaj da leči? Ipak izbora nije bilo.
Dok su se ruke sa svim bogatstvom Dunavskog mulja približavale vreloj koži ,a prsti pokazivali bogatstvo sadržaja ispod noktiju, zatvorila sam oči, da bih ponovmim otvaranjem videla plave kineske papuče izjedene ugrizima prolivenog benzina. Ispucale pete su krile duboke brazde napunjene muljem zarobljenim prilikom iskakanja i vučenja čamca kroz Dunavske vrbake. Skorelo blato na pantalonama se ne može ni opisati. Čupav, neumiven, neobrijan i potpuno otežalih podočnjaka dobijenih zahvaljujući mnogim neprospavanim noćima.
- Koliko se sećam doktor te je izlečio.
- Jeste.
- Veliko je srce tog čoveka. Mnogo je davao ljudima oko sebe. Bilo je to vreme nestašica. Nedostajalo je svega. U prodavnicama se mogla uz mnogo sreće pronaći pokoja kutija zaostalog čaja. Ostale police su bile prazne. Doktor je obilazio pacijente na biciklu. Jedva je stizao. Onda se odlučio na očajnički korak. Dunavom je davno naučenim skrivenim stazama donosio iz Rumunije benzin i dizel. Noću se kretao nevidljivim stazama, a danju je lečio one kojima je pomoć bila potrebna. Jedino se miris benzina nije mogao izbrisati. Izdajnički se rasprostirao šireći svoje carstvo. Ruke se nisu mogle oribati, Dunavska voda nije imala dovoljno snage, a masnoća se ponovo vraćala svake noći. Ordinacija se nije mogla oribati. Svi pokušaji bi padali u posudu s razbalženim sredstvom za dezinfekciju.
Ljudi su praštali. Dobro je da leči. Sve ostalo nije važno. Čak su se potrudili da ostatke noćnih pohoda rasprodaju i svom dragom doktoru obezbede dodatak na platu.
- Da sećam se. Beli zubi i osmeh s mirisom, a lice poput indijanskog poglavice.
- Kako bi se priča pričala? Da se ne zaboravi i ne ponovi. Sad možeš da spavaš. Laku noć!
- Laku noć! Dođi opet. Čekaću te!


Ilustracija nije Dunav već Tisa, ali ni to nije važno. Sreću se negde u daljini i teku jednim tokom.

У сиво вече

У сиво вече
Када отежа кап
Када мисао изгуби траг
А  изгубљени
Потраже скривени рај
Блесне мала звезда
Осветли пут.

- Види ти ње! Почела да пише стихове!
- Где си до сада? Где? Куда су те водиле стазе покривене прахом свих времена?
-Ту сам, само ме не видиш. Бројао сам дане бескрајне огрлице постојања. Бројао сам изгубљене у времену.  
-Ко може да се изгуби у времену?
- Полако! Ти баш журиш!  Једном ћеш треснути! У ствари то ти се већ догодило, зар не?
- Да, сећам се. Субота. Пошла сам у посету. У торби сам имала ...
- Теглу са цвеклом. За здравље.
- А она избочина на распуклом тротоару? Па напрсле кости зглоба...Где си био тада , Лакокрили?... Али све прође.  Као што пролази досадни магловити дан у коме мрачне душе воде коло.  Притиска ме  тежина од самога сванућа и прве згуснуте капи мога даха. Бол се понавља. Лагано се креће преко зараслих напуклина. Само блесне, па се изгуби. Онда се опет појави када се најмање очекује, траје, нестаје  са првом подигнутом  магленом завесом.
Погађа ме вест о завршетку живота оних којима је судбина доделила нешто друго.   Туга је голема као јесења киша. Висока до последње одбране неба и најдубље пукотине у земљиној утроби.
Црквено звоно у рано јутро.
Сева кроз даљину.
Пршти.
Гласа се.
Опомиње.
Мирим се са човековом судбином и ,,уреченим растанком" , само ми то и остаје. А ти? Коју ми причу носиш у сиво вече када је сваки осмех одавно опустео усне  и угасио се на некој далекој стени која стидљиво израња из морске плавети?
- Не, данас немам причу. Данас је ту стих. Почела си стиховима , зар не?

Девојчица
Девојка
Жена
Мајка
Бака
Прабака
Заборављена.


- Чудна ти је песма Лакокрили. Где си?
- Ту сам. Држим испреплетену нит изгубљених својим крилима. Лагано их померам да се не откину и нестану заувек.
- Види ли се то моја сенка на самом крају?
 Лакокрили? 

Danas jesi...

- Šta je život? Danas jesi, sutra nisi! Eto to je! - imala je običaj da kaže moja majka.  Danas je vetar nosio reči izmešane s poslednjim žutim listovima drvoreda kikindskih lipa.
Gledam ih.
Podigle se, razgranale se, pružile se u svome razvoju.
Pre dvadesetak godina bile su na njihovom mestu neke druge, ostarele. Stasite. Krošnji izdignutih visoko u nebo. Preko noći su bile posečene do korena, a tokom dana počupani su im i oni. Plakali su šetači nad zaostalim rupama. Dvadeset godina. Malo? Mnogo? Dovoljno da se drvored opet uspostavi u inat motornim testerama.
Na klupi ispod lipe sedi gospođa. Uživa u blagoj svežini dana. Pored nje kuče. Na glavi mu velika čupava kikica i crvena mašna. Potpuno odudara od žutog lista koji završava svoj život. Prati me slika  i misao. Osluškujem  glas rastegnut kroz mnoge godine.
Stojim na autobuskom stajalištu. Čekam da se pojavi crveni,  beli ili možda plavi autobus. Izbor boje je sužen. Pratim liniju koja od centra prolazi pored crkve, pa se vijugavo izvija, na trenutak gubi, da bi se opet ukazala bistrom oku. Iz igre me lako prenu glas.
- O, pa to ste Vi! Drago mi je da Vas vidim. Kako ste?
- Dobro, hvala, odolevam vremenima i okraćalim danima. Trudim se. Živim. Kako ste Vi?
- Dobro... leto je prošlo. Ove godine nema kukuruza, nema nadnice. Radila sam letos puno. Zimu ću nekako.
- Zar niste u penziji?
- Kakva penzija! Imam desetak godina staža. Fabrika se zatvorila , ja ostala bez posla, a biću i bez penzije. -  govori uz blago razvučene usne. Stidljivo se smeši. Ne želi  da kvari radost susreta.
- Kako je moj đak?
- Dobro! Oženio se. Živi u susednom selu. Imam unuka. Dođu ponekad, ponekad je odem....
- Puno ga pozdravite.
- Hoću, uvek me pita za Vas.
Iz daljine se pojavljivala crvena silueta. Lako je krivudala. Zašla je poput večernjeg Sunca, da bi se opet pojavila donoseći lagani vetar sa sobom. Pozdravljam se, a pitala bih. Pomogla.
Ulazim i sedam.
Pratim priliku koju odvozi bicikl bez boje.  Krivuda nesigurno. Odnosi krhko telo. Treptaj donosi sećanje na   bistre oči malog dečaka u čijem se sjaju ogleda osmeh majke.
 - Av. av! - umesto ljudskog glasa čujem lavež.
- Vidim da si tu. Pa mi se srećemo često u večernjim šetnjama. Sada ti je nešto neobično? - izgovaram dok se lagano udaljavam.
Vetar se pojačava. Poslednji  srcoliki listovi proleću pored mene. Nebo se zasivilo. Možda će  ona dosadna jesenja kiša sve oprati.

Za nju.

Dve vekne hleba

 Sitna kiša je lagano dobovala u limeni krov nove šupe. Sijao je . Zelena boja na njemu se prelivala bezbroj nijansi stavarajući  podlogu za nesvakidašnji susret.  Znala je da će doći.
- Jesu li ti se krila pokvasila sipkavom jesenjom kišom, pa ne možeš brzo da se skrivaš, ili si se ipak uželeo razgovora?
- Meni kiša ne smeta. Ponekad je donesem na krilima. Pekad je prosipam pretvorenu u beličaste padajuće tragove tamo gde je nema, a razgovora imam. Došao sam da te posetim. Želim da ti ispričam:


Nepoznati prsti su dodirivali crno bele  dirke klavira stavrajući tonove poznatog valcera. Tekle su reke, a talasi su nošeni vetrom udarali njene muljevite obale. Snaga vetra je podizala mulj s rečnog dna, mutila je vodu i pretila da se plavetnilo neba izgubi u sivilu dna.
 Jačala je melodija, plesovi oko nje su se množili koracima nevidljivih. Šuštale su haljine. Odjekivali su koraci cipela uglačanih rukama lakonogih sobara.
 U melodiju su uletale violine. Svojim gudalima su pojačavale osećaj snage, davale  joj veru u dobrotu ljudi. Širila se  reka,  davala i oduzimala. Narastala je. Plavila.
Maštala je o tome da su to njeni prsti, da je ona ta koja budi radost u srcu oživljenog notama.  Mogla je da oseti melodiju i ritam, ali da nauči sviranje i pevanje nije bilo moguće. Zato je snagom uma nosila melodiju sa sobom.
 Dok je vozila stari bicikl, kupljen pre mnogo godina i ulepšan  dobrim ugrizima rđe, posmatrala je prolaznike.  Dozvolila je godinama da je pritisnu, da od nje stvore nešto što nije bila i što ni u najružnijim snovima nije sanjala.
- Kako ono kažu džangrizava starica!- poluglasno se obratila samoj sebi.
- Ko? Ti?
- Ko si ti što mi se obraćaš? Pokaži se da te vidim! Otkrij se. Nemoj čučati u visokoj travi.  Jesi li na žbunu?
- Nećeš me naći ni tu ni tamo, kada se otkriješ i očistiš od taloga loših misli ukazaću ti se, kao mnogima pre tebe.
- Zvaću policiju, pa ćeš videti! Gde si?
Zvuci klavira su i dalje odzvanjali samo se njihova  žestina smanjila.
- Bože, ludim li ja ili su to utvare oslobođene u ovim kasnojesenjim danima?
- Ne ludiš. To sam ja , vreme je da me upoznaš.Ja sam Lakokrili.
- Pročitala sam negde u nekoj priči o tebi, ali nisam verovala da postojiš. Pokaži se!
- Nije vreme da ti se prikažem. Maštaj o mom izgledu. Pratim te danas, od prvog pogleda uperenog u svetli dan. Ustala si, popila omiljeni čaj od nane čiji se miris razlegao po sobi stavrajući nevidljive niti želje za lepotom i vedrinom. Koraci su te nosili po sobi. Letela je jedva vidljiva prašina dok si u drvene kutije kauča slagala izgužvanu posteljinu obojenu mirisom neprospavane noći. Kao i svake subote, žurila si. Obuzela te je želja za čeprkanjem po tuđim životima.
- Ne čeprkam.
- Kako se drugačije može nazvati to? Preturanje, ronjenje, utapanje u stvarima koje su nekada nekome značile sve? Bile nečiji dom? Utočište? Uživanje u mirnim večerima pokraj televizora uz lagano ispijanje večernje čaše belog vina?
Prolazila si pored gomila iznešenih iz kuća. Gledala si vrednosti koje prodavcima nisu značile ništa. Nabacane jedna na drugu krckale su kristalne čaše na čijem se dnu još uvek nalazio talog osušenog, lepljivog slatkog vina.
- Ti stvarno vidiš.
- Lako si prstima dodirivala lepotu porcelanskih vaza. Bolela su te oštećenja na njima i okrnjene drške rukom oslikanih šoljica za kafu. Tuđi izgubljeni životi i predmeti koji nikome ne trebaju. Mnogo je lepote u tim kartonskim kutijama. Tu su putovanja i skrivene želje. suveniri, uspomene svih boja sa mnogih meridijana. Bele klizaljke lako iskrzane padanjem klizača nošenog zvucima valcera  sličnih onima koji su i u tvojoj glavi. 

   ,,    Pošto ti je ovo?
         - Sto dinara!
         - Sto?
       - Šta ti je sto dinara, pa to su dve vekne hleba, pa pojedeš za čas.    ,,

Dve vekne hleba za vrhunsku keramiku starih bečkih majstora.  Dve vekne hleba od kojih će se najesti gladan, od kojih će i dvorišni pas dobiti deo.  Sitost i nasušna potreba,  na trenutak su te odneli u podzemni svet kada je ljudska duša morala biti lakša od pera na vagi. Pakao ili raj. Sitost ili  lepota. Ipak ti si u tome videla sreću.
- Da sreću.
- Gomile stavri u kutijama su značile novac: sto dinara, pedeset dinara... Pedeset po pedeset...nakupi se. Za tebe je beli ćup s prelepim ručno slikanim plavim cvetovima najmaštovitijih oblika predstavljao radost.  Dve vekne hleba za lepotu   i prefinjenost. Nije to ni malo. Sitost je velika. To zna onaj ko je zaista bio gladan.
 - Znaš Lakokrili nije mi najstrašnije što kupujem gde kupujem, pogađa me što se godine nečijih života istresaju u kartonske kutije, što nikome ne trebaju, što se prodaju i preprodaju. Možda i ovaj moj bicikl tako završi i moji gobleni i moje slike...
-Video sam plakala si nad albumom sa fotografijama. Starica i malo dete. Nepoznati likovi zamrznuti na fotografiji. Možda je postojao datum na poleđini, ali snage nisi imala, ni želje. Jednostavno će ih sudbina jednoga dana progutati u vatri neke peći osuđene da služi.
Zvuci valcera su se pojačavali.  Žena se odvezla u točetvrtinskom taktu.

 - Lakokrili, kako ti vidiš, kako uspevaš da stigneš?  Kako znaš gde treba da se pojaviš?
- Htedoh to da ti ispričam, a ti kao hoćeš.
- Hvala tvoja krila mi daju let. Zapisaću. Dođi opet. Čekaću te!

Nisam...

Kada ti se nepoznati susretniče ukaže slutnja o mojoj veselosti
Znaj da je to samo varka
Maske na venecijanskom festivalu.
Varka blještavih haljina drevnih duždeva
I bogatstva bisera mirnom rukom vezanih u nepreglednom nizu.
Živi mnoga tuga duže od svake sreće
Znaj da se u meni nakupilo tuge i jada
Svih tužnih i jadnih koje gledam plavim okom.

Šetah gradom u lako novembarsko veče.
Rasteretih nabrekle misli teretima dana.
Odbacih čemer i jad
Radnika izgubljenog zdravlja pored visokih peći
U kojima se topi gvožđe.

Počastih osmehom vrapca sklupčanog na ogoleloj grani.
Pođoh čiste duše kroz svežinu večeri.

Onda ugledah Nju
U trenutku se svi tereti vratiše
Uputih osmeh bez osmeha.
Sjaj oka bez sjaja.
Vezivaše se beskrskrajna vlaga i svežina novembarske večeri
S tugom duše.
Njena tuga bez kraja
Vrati zebnju i žal
Izgubljenu nadu i prastari greh.

Druženje sa učenicima Osnovne škole ,,Gligorije Popov" Rusko Selo

Da se ništa ne događa slučajno i da je sve što se dogodi predodređeno da se dogodi,  jeste druženje koje je u Osnovnoj škloli Gligorije Popov u Ruskom Selu organizovala moja draga školska , a sada dugogodišnja prijateljica Piroška Berta. Mnoge smo dane provele u bliskim razgovorima i bezbrižnosti mladosti. Onda su usledili neki sušni dani druženja. Svaki ponovni susret je donosio novu radost. Videle su se tuge i radosti.  Pogled i osmeh se nikada ne menjaju. Zagonetni kao uvek i iznad svega prijateljski. Poziv za gostovanje je doneo radost merljivu Radošću žute lubenice.
Svoji na svome: beli zidovi , fotografija Vukova,  a suprotno od njega Beli Anđeo.
Posmatra me.
Odobrava.
Bdi nada mnom od prvoga susreta mileševskog. 
Ispostavilo se da je jedan školski čas druženja malo za obe strane. ,,Radost žute lubenice,,  se predstavila učenicima starijih razreda.  Naravno birala sam priče, trudila sam se da ih ne opteretim tugom i temom koja donosi zebnju.  Birala sam one vedrije. Razgovarali smo o ujacima, kućnim ljubimcima i doživljajima koji nas povezuju.  Bilo je smeha i interesantnih komentara. Priče su tekle, pojavile su se  teme za neke buduće priče i  napisane reči.
Na samom kraju druženja čekalo me je pitanje zašto se knjiga baš tako zove...

Blo je slika na svili i bombona. Tu su fotografije.

Hvala Piroški.
Hvala nastavnici.
Hvala učenicima na radosti koju mi je susret doneo.

Sveti

Seni kada čekaju
Duše koje lutaju
Podignu se oblaci.
Dodirnu se jecaji.

Sjedine se anđeli.

Pesma duši
Milost Neba dodeli.

Osete ga skrušeni
Dušom čistom
nošeni.
Svi se Sveti  raduju.
Gospodu se klanjaju.


Za sve buket ruža na svili.

Zlato hleba

- Gde si? Lakokrili, kojim putevima te nose nečujna krila?  Gde te je put odveo u ovo hladno pozno jutro kada se prolaznici sklanjaju od pogleda sivoga neba? Gde si kada teret minulih dana pritisne dušu, pa se ona nežno uznemiri? Gde si kada se krst na leđima podigne,  pa nedostajanje postane snažnije i teže? Gde si kada deca više nisu deca? Gde si kada prve kiše obojene bojom severa dodirnu krovove i nepokrivene kose?
- Gde sam? Misliš li da samo ti imaš krst? Misliš li da jedino tebe sever posećuje?
- Tu si!
Jesu li ti krila umorna? Da li se to dugina boja tvoga oka obojila tamnom linijom neprospavanih, budnih noći?
- Ne mogu biti umoran. Ne mogu osuđivati ili biti i ne biti na nečijoj strani. Moje je da upotpunim dan, da udahnem radost i da Prozvanima osvetlim staze kojima hodaju.
- Zaboravljam Lakokrili. Nemoj zameriti , sitnoj, nejakoj duši, spram tvoje najistančanijom rukom otkanoj.
- Posmatrao sam život.
- Zar ne činiš to svakodnevno?
- Svakodnevno od prvoga dana Postanja i uvek se iznova čudim vašoj prozračnosti i nemogućnosti da vidite.
-Da vidimo?
- Da da vidite, vi gledate, ali često ne vidite. Zato volim Prozvane. Poslednjeg sunčanog dana jeseni pritajio sam se u svojoj neprimetnosti. Odlučan da se sakrijem o i od onih koji vide.
Dan se ogledao u toploj savršenosti. Sunce se trudilo da rastera svežinu jutra, igrao se vetar zlatom u najupornijim listovima. Blaga senka je milovala igrajući uz taktove laganog valcera poluogolelih grana.
Prolaznici su u žagoru hodali idući nevidljivim stazama. Sivi vrabac se umešao u razgovor ljudi, upozoravajući ih da je to samo dan koji brzo prolazi.  Da ne žure. Da vide. Ostao je neprimećen. Laganim skakutanjem približio se čoveku naslonjenom na zid pored ulaznih vrata prodavnice. Čovek je žmirkao  upijajući toplotu i propuštajući senke u svoje oči. To je ulepšavalo sliku. Dalo mi je slobodu da se poigram , da proputujem kroz vreme i prostore.
Čovek je na sebi imao vunenu kapu pokrivenu debelim slojem potrošenih dana i izbegnutih ispiranja pod kišom nebeskom. Nosila je mnoštvo slamki skupljenih pod slobodnim ravničarskim nebom na ovršenim strnjištima skinutog žita.  Kaput je nosio daljine čvrsto ispletene sa ljuštikom tulaja od spavanja u njegovim kupama. Patike pronađene kao otpad na buvljaku su čuvale bose noge.  Krupne šake su virile ispod iskrzanih rukava noseći sa sobom vunicu isparanog džempera. Sliku je krasilo mnoštvo belih pera krupnih salašarskih gusaka koje su noć provodile pod vedrim nebom ukraj velikih bala slame.
Skitnica, beskućnik, čovek kome je dom otvoreno plavetnilo neba i beskrajna ravnica. Leti hrana i dom, zimi carstvo zaboravljenih kupa tulaja i velikih gotovo džinovslih kolutova upesovane slame. Ipak , bilo mu je toplo. Osećao se slobodno i sigurno. Igrao se senkama i paperjastim belim oblacima. Grejala su ga bela tela krupnih gusaka čija sudbina nije nimalo laka. Često je delio njihovu tugu raspredajući priče na nemuštom jeziku.
Zamahnuo sam krilom. Nečist dana i banatske prašine je spao. Ukazao se čovek srednjih godina u danu kada je firma prestala da postoji. Čist i umiven stajao je pred vratima kuće. Žena ga je napustila. Dece nisu imali.
Zamahnuo sam desnim krilom. Pojavio se mladić, otvorenog srca i prečistih misli, Snagom je završavao prvi radni dan. Uvek pošten, uvek odan, uvek u svemu do kraja istrajan.
Poželeo sam da ga uzdignem do nebesa, da oseti blistavi nebeski sjaj prvih večernjih zvezda,  kada sam ugledao drugog čoveka.
 Vidim - Prozvani.
- Zdravo druže! Udji i kupi šta ti treba. - u ruku mu je stavio novčanicu.
Tiho je zamagljeno oko treptajem odgovorilo. Reči nisu izlazile.
 Povukao sam se. Nisam želeo da me Prozvani primeti. Beskućnik je ušao unutra i ubrzo izašašao sa  belom kesom  koja je na sebi imala logo prodavnice. Iz nje  je virilo zlato sveže pečene vekne hleba. Pogledom je potražio vrapca. Imao je delić za njega.
Glavu sam izvio u pravcu neba. Snažnim zamahom sam se podigao noseći sasušene nizove života u vihoru stvorenom svojim krilima. Bio sam istinski srećan. Bog nije uzalud stvorio ljudski rod. Ima Prozvanih.
- Lakokrili, ti se uvek nađeš na pravom mestu. Hvala ti. Ne zameri.
- Nikada neću, ti znaš, ti vidiš, ti čuješ.
- Lakokrili, moliću te da čuvaš sve beskućne vile i vilenjake.
- Ne treba da moliš...
Napolju se nebo zacrnilo pod težinom oblaka. Hladne kapi su dobovale poput starih dobošara na vašarima najavljujući neke nove dane.  Grane su sevale od udaraca mačem  snažnog viteza dospelog sa dalekog severa. Njihovim jedinstvom je oterana težina dana.
Lakokrili je nestao. Otišao je da čuva beskućne.

Душа

Одлете
На крилима невидљивим
Душа
Смештена
На малом
Тек рођеном
Ветру.

Борила  се,
Одолевала
Лечила се и бунила.
Није успела.

Опустила се
Откинула
Угасила.

Одлетела је.
На крилима невидљивим.

Душа.


За све душе: Плавац.

Mališa

.- Gde si nestao Lakokrili? Ostao si mi dužan odgovor na  postavljeno pitanje.
- Nikome ne mogu biti dužan. Nisam ti ja đak, pa da odgovaram kad ti hoćeš.
- Možda i ne znaš?!
- Misliš da ne znam? Ja, koji znam sve od prvoga dana stvaranja čoveka, ja koji sam na krilima nosio i prenosio čistotu i lepotu?
Dato mi je da letim kroz vreme i prostore, da letim kroz magle i padanje kiše. Volim letnje oluje, trenutke kada se ljudi povuku u mir svojih domova. Tada se  raskrilim, mašem krilima i pojačavam duvanje vetra. Nosim očišćene kapi na sve strane, igram se s njima. Letimo gore, dole, prkosimo silama Zemlje. Radujemo se u radosti bez ljudi. Ne osećamo njihov strah.  Letim tako da me ljudi ne vide, biram trenutke za let i prikazivanje.
Pitaš me za malog, skoro žutog leptira.
- Da baš za njega, onoga što zaspi, pa se probudi ili biva probuđen, onoga neuhvatljivog i bledog, oslobođenog bogatstva sunčeve svetlosti. Onoga sa dve tačke umesto očiju.
- Naučio sam te da slučaj ne postoji, da sve što se dogodi mora da se dogodi i da ničim ne može biti izbegnuto. Može se zvati različito, ali je neizbežno.
Sudbina! Usud! Predodređenost!
To što si videla Mališu je tvoja uteha.
- Uteha? 
- Mali žuti leptir u sebi nosi živote malih. Mnogo se kratkoživećih uselilo u njegovo telo.  Kolebljivo, nesigurno letenje je lagano prepiranje duša unetih u mala krila. Svaka čestica praha je  telo koje nije osetilo iskustvo života.  Svaki pokret je udahnuta nada u postojanje.
Svi su povezani milošću Gospodnjom da ostanu nevine duše i da se u miholjskom buđenju leptira vrate i udahnu malo sjaja i svetlosti.
Bila je duša, rodjena željom drugih i puštena da se sama bori za život. Povezana nebrojenim nitima  nošenim rukom Gospodnjom za život. Otimala se i opirala, pokušavala je da udahne snagu samome sebi. Govorila je jezikom svih rođenih u kratkom trajanju. Čula je pozive i šapate.  Gospod je odlučio.
Bio je tako čovek i drugi i teći i ... koji se teško rastajao od životnih radosti.  Sa strahom se uputio u nepoznate očišćene predele. Našao je mir i oslobodjenje od bola i patnji tamo gde svi odlaze.  Njegov dah se preselio na bleda krila. To što proleti tik isperd tvojih očiju je njegova želja da te vidi. Zato se javlja u kasno Miholjsko leto. Čeka trenutak da se dečje ruke umore od lova na bleda krila, pa da njegov kratki let bude bezbedan i da se brzo vati u svoje bezvremerje. Kada ti se ukaže slika žutog traga na na ranojesenjem jesenjem nebu, i učini ti se da to više nije leptir, već da se po danu vidi trag najvažnije komete iz dalekog svemira,  to duše posećuju drage. Plešu i raduju se produženju života. Osećaju istinsku radost. Njihov trag boji jesen, stapa se sa vazduhom koji na trenutak stane i odaje mu počast. Neživo bolje zapaža od živog. Otvorenije je i ima beskrajan niz godina iza sebe, ali i ispred. Na kraju i ti ćeš jednoga dana biti deo beskraja. Preći ćeš u neživo, možda se i ti preseliš na krila Mališina.
 Nemoj terati bledog leptira. Zažmuri i kroz poluzatvorene oči pokušaj da vidiš ono što se ne da videti. Vidi ono skriveno. 
Greh je oduzeti mu život, lupiti ga nekom  strarom, na brzinu dohvaćenom papučom, novinom ili mu rukom oduzeti krilni prah.
- Lakokrili! Stani, pričaj ...

Nestao sam.
Nema me.

Moja krila su bela.
Moja krila su žuta.

Kako da kažem,
Da ispričam bol
Svih bolova
Nošen na krilima
Ni belim
Ni žutim.

Za Lakokrilog. Svila.

Miholjsko leto

Jutro je gubilo magiju.
Svetlost se probijala  kroz blago obojene listove još neuspavanog drveća.  Dan je osvajao. Toplota miholjskog leta je malog, jedva bi se moglo reći, žutog leptira izmamila iz skrovišta. Bledilo ga je mamilo u san, dugo čekan i umirujući.  Potpuno razbudjen leteo je vijugavo ustreptale duše i zbunjeno se podizao menjajući visinu svoga leta. Grabio je život sklanjajući se od ljudi. Naročito se plašio dece i njihove želje da dodirnu njegova prozirna krila pokrivena tankim slojem božanskog posipa. Prah na njima mu je značio sve.  Živeo je od njega, leteo pomoću njega, nalazio je društvo pomoću njega.
Slika leptira i laganog leta dodirnula dušu žene. Svojim bićem je bila na njegovoj strani, slavila je život svih oblika.
Krila leptira spremnog da osvoje svetlost okasnelog sunčevog zraka,  su je upozorila da će to biti dan kada Prozvane posećuje Lakokrili.
- Čekao sam strpljivo. Posmarao sam tvoj umor i ugasli sjaj neostvarenih planova za ovaj dan:
Ne budi tužna
vremena ima,
radićeš,
pisaćeš
slikati možeš.
Otvori oko
udhani vetar  istkan
tananim perom
lakog krila.
- Lakokrili, pa ti stvaraš stihove! Kako je lepo slušati te. Nastavi.
- Ha, ha, to bi htela, nije dosta što te posipa prah s mojih krila i što moje oko gleda za tebe? Nije li dosta što ti na dlan stavljam svo iskustvo stvoreno od prvoga dana Postanja?
- Ne ljuti se. Sreća je moja velika, samo danas mi je nekako umor stvorio  tužan dan. Uvek je tako s miholjskog leta. Umorna sam od nečinjenja. Umorna od ljudi koji jedno misle, drugo govore, a treće rade. Zato si tu ti. Znaš sve, poznaješ sve. Pričaš priče iz davnina, iz nekih srećnijih i bezbrižnijih vremena.
- Da, Miholjsko leto! Bilo ih je mnogo, i onih pre miholjskog, ali te  četrdeset četvrte vazduh je mirisao drugačije, ljudi su se pogledavali drugačije. Radosti su bile retke, deca se nisu radjala, bar u maloj ulici ušorenih kuća.
- Ulica svetlih lica i belo okrečenih kuća?
- Da, ta. Bio sam tamo, plakao s nima i radovao se s njima, Neki su me videli, neki nisu. Kao u vremenskoj bajci u kojoj živim i kroz koju letim ostavljajući u ranom jutru oko Miholjdana magličasti trag opalog paperja sa svojih krila, zadržao sam se toga dana u blizini čiste kuće ljudi spremnih da odu.
- Ko? Gde?
- Nemaš strpljenja, kakve su to generacije? Sve brže i  brže. Kako se nekada živelo polako, ali neću o tome, kažu da je to znak starosti, a ja sam večno mlad. Dolaziću tu i kada tebe više ne bude bilo.
- Dobro, izvini, pričaj, ćutaću.
- Ispred kuće su stabla višanja bila spremna za san. Samo je bledi leptir poslednji put te godine izletao iz svog zimskog skrovišta.  One koje su uvek radjale, nisu slutile da više nikada neće videti ruku koja ih je posadila.  Lišće se bojilo jutarnjim lakim sunčevim zrakom, a veče je donosilo crvenilo u  krošnju. Krila su podizala prve opale listove poigravajući se s njima. Delio sam sjaj i dugine boje nebu iznad i zemlji ispod njih.
 Lepotu spoljašnosti je remetila jeza unutrašnjosti. Herr Jozef  je svojim umom upijao glasine koje su preko mnogih usana dopirale s istoka. Znao je da mora na put, u zemlju svojih dedova. Znao je da potomci  dedova gube rat koji se njega nije ticao, ali ljudi su stradali, strah u njemu je rastao.
 Imao je vrednost u svojim rukama merenu  novcem i umešnošću. Umešnošću je zidao velike kaljeve peći, bio je priznat i pozivan u mnoge kuće.
Poneće samo umešnost, vrednosti će ostaviti, pa ako se jednoga dana vrati, da ima za novi početak. Pomogao sam mu maglom stvorenom magijom mojih krila. Bila je gusta, neprozirna , spremna da pospe nepoželjne poglede i pomuti razum iskonskim strahom. Niko nije video šta je zakopao u podrumu svoje kuće. Skinuo je pločice, iskopao rupu, ponovo zatrpao, zalepio pločice. Sve je ostalo isto samo je pod bio viši.
Komšije su videle kada je  paorskim kolima u koja je upregnuo dva crvenka konja krenuo nekud ka zapadu. Ništa nije govorio. Ćutke je klimnuo glavom u znak pozdrava. Samo ja znam šta je bilo s njim. Štitio sam njegove ruke svojim krilima.
- Sećam se, pošto smo imali Babiku i Baku, da je baka pričala za njihov podrum. Kada je kuća sedamdesetih godina prešla kod drugih vlasnika, kod žene udovice s jednom ćerkom, baka je pričala o starim vlasnicima. Kako se kuća renovirala, morao se menjati pod. Majstori su pozvali gazdaricu.
,,- Nešto se Čuje! Kao da je dole neka šupljina, kao da nečega ima dole.  Tu je bila kuća onog Nemca...bili su bogati...
- I da ima  i da nema neću da se  otvara. Ako se jednoga dana neko pojavi, neka ima svoje. Ja imam da živim. Radim. Imamo dosta. Sve zalijte betonom i neka tako ostane. Dok sam ja živa dirati se neće. ,,
- Lakokrili,  umeš da doneseš miris poštenih duša nestalih i zaboravljenih u talogu prohujalih vremena. Donosiš mirise zlatne prašine najvrednijih duša nestalih s polja i livada, izgubljenih u daljinama i nestalih iz svojih domova. Pokrivaš svojim krilima tajne zapisane u zidovima napuštenih kuća. Duboko ih čuvaš za neka vrednija pokolenja  sa više razuma.Nemoj mi reći šta je zakopao Herr, neka   ostane   tajna zatrpanog podruma.
- Nisam mislio da ti kažem, možda jednoga dana, danas ne.  Samo još ovo: ima dobrih ljudi, otvori srce, osetićeš ih i zadržati na sigurnosti svoga dlana.
-Hvala, možeš li mi reći priču malog žutog leptira izmamljenog toplotom Miholjskog leta!  Lakokrili?   

Lakokrili i Sovra

Blaga igra vazduha u provetrenoj sobi  nije dozvoljavala da zaspim, iako me je umor savladavao i oči peckale od isparenja hrane koja se kuvala čitavog prepodneva.
Nedelju volim.
Blag porodični praznik jednom u sedmici. Još ako deca stignu...pa svakome ponešto što voli...Danas i gosti lovci i njihove priče bez kraja.
- Da li znaš ko više laže:  lovci ili ribolovci?!
-Muž mi je lovac, brat ribolovac, na čijoj strani treba da budem?
- Pametno komšika. pametno!
- Lovci, jer oni moraju da lažu i za svoga psa.
I tako se nižu šale uz lagano opuštnje i smeh. Prinesi, donesi, odnesi... Najzad odmor.
Pomeranje vazduha se nastavlja. Golicaju me perca i paperje.  Izazivaju osmeh  toliko da otvaram oko. Možda i kinem koji put.
U uglu sedi on. Lakokrili.  Svetlost se prliva u oku kao ludi ples male čigre kupljene uplakanom detetu na jesenjem  vašaru.
Osmeh postaje širi. Narasta. Srećna sam.
-Nema spavanja. Posmatrao sam te čitavo jutro. Ne mogu da ti ne ispričam ono što sam davno video, još pre Velikog rata. Zaslužuješ priču umesto odmora.
- Ti  bi samo pričao, zar ne možeš da me  ostaviš da utonem u san i otputujem negde. Mogao bi mi pozajiti krila. Putovanje bi mi bilo sigurnije i brže.
- Krila ne dajem nikome. Priče ću tebi, samo mi moraš pomoći. Moraš se setiti. Moraš otvoriti um i dušu. Moraš biti spremna za slušanje.
- Dobro, pričaj, ionako od sna nema ni traga.
- Tamo u ulici tvoga detinjstva živelo je dete.
- Da li sam to dete ja?
- Nisi ti jedino dete široke ulice.  Znaš da ja putujem kroz vremenske horizontale i vertikale.  Vidim svu decu rođenu mnogo milenijuma i vekova pre tebe. Ti si nastala mnogo kasnije.
- Dobro, ne zameri mi.
- Imao je neobično ime Sovra.
- Sećam se. Zvala sam ga Žalosna Sova, po strip junaku, jer je u sebi nosio skrivenu tugu neshvatljivu detinjem srcu.
- Da taj Sovra, znam i kao si ga zvala. Dobro je što nisi izgovarala glasno. Deda Sovra nije uvek bio deda. Bio je vižljasto dete koje se veralo na najviše bagrmove. Nije imao strah od padanja ili lomljenja grane, nije se plašio visina i očevog debelog kožnog kaiša, Jedino što nije mogao jeste da vidi meso i životinju kojoj se oduzima život. Nije mogao da jede meso.
 Bio je visok i tanak. Veseo. Raspevan na nepreglednim zelenim poljima prolećne pšenice. Raspevan na letnjem zlatu i prosipanju žitnog  bogatstva kroz duge prste. Jesenji miris obranog kukuruza ga je opijao kao dim prve cigarete. Zimi bi preko štrikanih vunenih čarapa obuvao kožne opanke i svakodnevno merio dubinu snega palu preko brojnih njiva posejanog ječma. Nosio je korake u kosi i ples u očima.  Razmišljao je da se jednoga dana, kada ne bude mame i babe, zamonaši, pa da se stopi u bratstvu s milošću Gospodnjom.
- Nisam znala. Prosto me je stid detinje svireposti.
-Samo ti slušaj. Potrudi se da zapišeš, da ljudi znaju.
 Život je tekao. Mladost se razlegala spojena s nepreglednnim plavetnilom neba i rastrčanim konjima iza kojih su ostajali oblaci podignute neprozirne  prašine. Činilo se da je toliko bezbrižan i da to niko i ništa ne može izbrisati.
-Kao i obično, dobro kratko traje.
-Slušaj! Ne prekidaj!  Naljutiću se! Moraćeš dugo da me čekaš!
- Izvini. Ćutaću.
- Jednoga jutra su zazvonila zvona s Hrama Gospodnjeg. Zvonjava se čula nadaleko. Pretvarala se u jeku bregova i lavinu otrgnutu s visokih planina. Počeo je rat. Do Dunava i od Dunava. Dve države. Jedan narod. Sovra je bio poražen. Preplašen. Puška nije za njega. Ne može ni nož da drži, a ne da puca na čoveka, na Srbina, na svog. Ne bi ni mrava... Ubeđivali su ga to nije njemu namenjeno.
Da ga neće ni pozvati. Da je suviše mlad.
Noćima nije spavao. Otvorenih očiju je gledao u sjajno nebo s još sjajnijim zvezdama koje su Suncu krale svetlost. Jutro je dočekao otvorenih očiju, zagledan u dnevnu svetlost i zelena polja. To je poslednje što je video. Sonom kiselinom je isprkao oči. Vrištao je u bolu odvajanja od svega što je voleo. Majka i otac su se uskomešali, tražili su lekare i vidare. Ništa nije pomoglo. Poziv vojsku je povučen. Oslobođen je.
- Majko moja! Šta to pričaš! Lakokrili?
- Pričam, pričam , teški su to dani bili. Neki mladići su trunuli u zatvorima, neki su se skrivali u snopovim tulaja ostavljenih na njivama i  namerno nedonešenih kući za loženje u paorkim pećima.  Neki su čamili na tavanima ili su bivali živi zakopani u zimske trapove  s otvorom samo za kap vazduha. Neki su morali pušku na rame.  On je ostao u svom mraku.
- Sećam se da je deda Sovra na glavi imao šubaru. Hodao je uz pomoć štapa, lagano, pazeći
 da ne zapne.  Bele oči bez zenica su umesto toplote i radosti širile strah. Deci se ledio osmeh na usnama kada bi im pogled dodirnuo njegove oči.  Ipak nije ostao sam. Imao je porodicu,  sina.
- Nije imao.
- Lakokrili, pogrešio si! Ne znaš! Njegov unuk je igrao Čilingera s decom iz ulice. Prašina je letela do nebesa kada bi stara šerpa ili konzeva poletela udarena drvenom motkom! Što više starih olupina , više buke i smeha.
-  Gledao sam kako vitlaš motkom većom od sebe i kako te nisu puštali u igru. Još vidim tvoje lice na kome se zalepljena prašina slivala nošena puštenim suzama. Pamtim kako se plava kosa, skoro bela lepila za umazano čelo. Prava rečna korita i klisure. Ne zameraj mi. Lakokrili zna sve, i vidi sve! To si zaboravila.
- Nisam!!!Ali...
 - Dugo posle rata, posle majčine smrti i ogromne tuge neprežaljenog životnog druga, otac ga je oženio. Nelepom i starijom. Nije bilo važno, važna je bila ženska ruka u kući.  Ono što samo ja znam jeste njegova posvećenost Gospodu. Nikada ženu nije dodirnuo. Dece nije imao.
U poslednjem danu ozvezdanog neba i čistog okupanog, osunčanog zelenog jutra, živeo je punih osamdeset godina. Svakoga dana je legao obasjan hladnim zvezdanim, a budio se pod toplim sunčevim zrakom.
- Lakokrili!!!! Izvini.
Lelujanje vazduha je postalo snažnije. Soba i zidovi su se zaljuljali, krila su u trenu pokrenula skriveno telo. Oči boje duge su brzinom misli otišle u neku zemlju skrivenu od ljudskih vidjenja i zaštićenu od zlobe i stradanja.
- Gde si opet?
Lakokrili...

Slika na svili:  Leto.

Lakokrili i njegove priče : Ruža

Tiho, osunčano oktobarsko  popodne je donelo vreme za odmor. Uzimam knjigu.  Počinjem čitanje.
Stigla sam do dna stranice. Vraćam se na početak. Misli su mi negde drugde.
Lakokrili koji je  nosio tajne mnogih. Duša mu je bila velika kao nebo iznad nepregledne ravnice ili  dno ispod uzburkane  površine okeana.
 Hrabrosti je imao, ali se ipak skrivao od ljudi, koji se lako navedu na zlo i   povodljivi su. Još lakše zaboravljaju dobrotu i samilost datu im od strane Gospoda.
 Nije se plašio da će mu ljudi nauditi, već da će svojom nesposobnošću da čuvaju tajne odati najskrivenije i najvrednije.
  Voleo je Prozvane.
Lakokrilog sam upoznala pre dosta  godina kada mi je svojom nesebičnošću i dobrotom pomogao da izdržim.
Imali smo svetlosti i  beskrajnu igru njenih čestica  pokrenutu njegovim krilima , ali i onih  teških oblaka, kada me je svojom čistotom podizao u neke svetove nepoznate čoveku. U njima je vladao savršeni mir i sklad svih htenja i  mogućnosti. Sve se stapalo u savršenom miru i nevidjenoj neopipljivoj i ni sa čim uporedivoj lepoti. Očišćenost se izvijala kao najlepša pesma rajskih ptica  osposobljenih  rukom Gospodnjom da stvaraju čistotu svojim pevom.
 Lagano podizanje tela u visinu i usklik čistog srca osećali su se nadaleko. Krila su milovala, davala  novu nadu, ispunjavala prazninu nastalu velikim gubitkom.
Ne znam kako Lakokrili  izgleda. Poznajem samo njegova krila i njegove oči. Poznajem njihovu dobrotu i bezvučni govor  obojen melodijama  mnogih ljudskih glasova.
Danas me je posetio.
Čučalo je krilo u uglu male sobe.
Bilo je tiho.
Šum laganog pomeranja  se u tišini uzdizao dodirujući najskrivenije delove uma..
Bezglasna priča je počela:
- Da li se sećaš tetka Ruže?
- Koje, moje? !
- Da tvoje! Zaslužuje mesto negde u tvojim zapisima.
- Eh, tetka Ruža! Zauvek mlada u nekom vremenu van vremena.
- Dugo sam posmatrao niz kuća u ulici na kraju grada. Mešali su se stanovnici, preci i potomci. Uspeo sam da svojim krilima oživim žive i one druge.  Zajedničko im je to da su duše njihove jedna pored druge i da čine neraskidivi niz.
Mala kuća i dve žene nošene svojom sudbinom. Svaka je svoj krst nosila s ponosom.
Sećam se  Ruže.
Čarilijom mladosti je zavolela zabranjenog. Ludo. Najluđe od najluđe novogodišnje noći s beskrajnim nizom upaljenih svetiljki  u jedinstvenom obasjavanju Novoga leta. On krupan siromah, širokih šaka i neumornih ruku. Majka umorna od siromaštva, gladi i opraštanja sa izgubljenim životom je videla ogromnu opasnost. Možda je to što je  učinila zbog straha da ne ostane sama u svojoj nepreglednoj tuzi koju nijedna majka ne bi trebalo da oseti.
Ona prozirna lakonoga s šakom prepunom uskovitlane mladosti. Spremna na beg. U poslednjem času biva zaključana u sobu bez prozora. Mali špajz koji je značio lagume bez izlaza i nagoveštaja svetlosti. Čitave noći su je posećivali zli duhovi. Pokušavao sam da ih rasteram silonom svojih krila. Bezuspešno. Pretili su joj, kidali je. Pred zoru su joj potpuno oduzeli razum. Ostala je sama, zamrznuta u vremenu mladosti. U danu kada je trebala da ode.
Ostala je zauvek mlada.
-Vidiš, Lakokrili, ja se ne sećam te priče, nisam bila rođena, kasnije, mnogo kasnije se o tome pred decom nije pričalo. Ostala sasm osiromašena za veliku dušu.
- Plava kosa i plave oči, znaš, imaš nešto njeno u sebi. Možda osmeh, možda pokret ruku ili tela ili možda onaj tužan osmeh koji zna da se zadrži na tvojim usnama.
Nekako posle rata, kada je Sava već spavao pokriven teškim zemljanim pokrivačem, su bile moderne lokne.  Nosila je baš jednu takvu na svome čelu.
- Toga se sećam. Uvijla je dugu kosu u jedan vikler na vrhu čela. Kada bi ga skinula ostala je lisnata cev od kose, kao... kao šam rolna, spremna  i ispunjena da životnim kremom.
- Da, uvek me je privlačila. Molila sam je da je odvije. Činilo mi se da se u njoj krije najveća tajna pod kapom nebeskom i neki tajni  rajski mir.
-I marama. Uvek povezana, Stisnuta da se nijdan nestašni uvojak ne osmeli na beg. Vodio sam s njom razgovore. Nisam birao da li je  noć ili dan.
,, Tiii, ti, si, kkooo si ti? Zašto si ovde! Sedi, sedi... Doći ću, doći ću, sad ću, sad...kakva su ti krila, a tek oči...ti si mi drug ! Ti...beži, beži da te ne vide, sakrij se negde, sad će doći, nemoj da te oteraju..beži ,, .
Kada bi je pitali s kim razgovara odgovarala bi da tu nema nikoga, da je sama. Nikada me nije odala,, Volela je kafu iz male šoljice.  Samo ujutro. Kuvala ju je u plavoj džezvi s belim tačkicama. Bila je retka, obojena crna voda. ali je mirisala neponovljivo i snažno da me je dozivala iz najudaljenijih svetova. Za tili čas sam se pojavio i maloj kući. Skrio bih se u ugao sobe. Ona bi me pozdravila osmehom, a ja sam je štitio nevidljivim štitom stvorenim laganim pomeranjem

krila.
- Lakokrili, otkuda ti sve znaš i možeš svuda da stigneš?
Kako si mene našao?
Kako me tvoja krila...?
Lakokrili, opet si nestao! 

Lakokrili

Lakokrili je nečujno leteo iznad naselja. Pažljivo je birao gde
će spustiti svoje krilo. Gledao je sjajnim i nikada usnulim okom. Nije imao potrebu za snom. Mogao je u želji, da propusti neki događaj, samo  okrenuti glavu  ili da se praviti  da ne vidi.  Uprkos tome znao je ko, kada, kako i zašto se nešto dogodilo ili nije.
Nikada mu ništa nije promaklo.
Video je sve, znao je sve!
 Najviše je voleo tajanstvenost usnulih duša i njihovo tiho disanje. Znao je ono što oni nisu znali. Odavali su se u najmirnijim snovima. Ispunjavali su u smelim vizijama svojih snova  želje i brisali uskraćenost svakodnevice.
 Tada bi se vinuo u visinu i svojim krilima bi podizao duše koje su se u tami noći odvajale od tela. Vrltlog je rastao u spiralnim uvojcima toplog vazduha. Plavio se kao devojačke kose i oči zaljubljenih momaka. Podizao se lagano i sigurno kao ruka starice ili posiveli brk zaboravljenog starca.
Uskomešao bi probuđene i otkinute duše, podstaknuo bi ih nežnim  milovajem najsitnijim perima  utkanim u svoja krila. Sve bi vrcalo od glasova, oni bi se opet spajali u reči, pa u rečenice i tako dokle god je noć trajala ili se neko grubo našalio i prekinuo budnima nedostunu radost. Polako bi uz beskrajni sjaj noćnoga neba sklopio ogromna krila, a priče bi krenule, prvo tiho i sramežljivo, a zatim bi jačale ohrabrene njegovim pažljivim slušanjem.
 Naizgled je bi miran.
Kada bi se prvi nagoveštaj budjenja osetio na zatvorenim kapcima, nestajala bi slika o Lakokrilom i priče ispredene  u tajnosti noći. Lakokrili je bivao zaboravljen i skriven. Niko budan ga nikada nije video. Nije se znalo kako izgleda, da li je nalik starim zmajevima, aždajama, grifonima, heruvinima,  arhanđelima ili potpuno liči na, nekim čudom,  naraslu džinovsku pticu selicu. Nije se znalo kada je stvoren i od čega, kako je sve priče mogao da pamti i kako je sve živote slagao jedan pored drugoga i čuvao od svakog zaborava,
Ipak su postojale naznake njegovog lika. Lakokrili se ukazivao Prozvanima. Onima koji su osetili istinsku tugu. Čak i njima se prikazivao samo kao blesak ili nagoveštaj nedokučivog nestvarnog obrisa  bića s najviših tajabstvenih planina i njihovih najskrivenijih pećina.
Kada bi se svi Prozvani mogli sastati i kada bi se mogle spojiti njihove priče, stvorila bi se magličasta slika Lakokrilog. Ono što su    Prozvani znali jeste boja njegovih očiju. Satkana od duginog spektra, menjala se od količine svetlosti u trenutku pokazivanja.
Lakokrili je uprkos godinama koje je nosio bio mlad. On je u sebi imao  mešavinu prvog čoveka i tek rođenog deteta. Nosio je sve pravde i krivde. Odnosio je i donosio plač, nevericu i veru. Što je najvažnije pružao je nadu i savršeno pamćenje..
Nije moglo proći nijedno  slavlje, a da se nepozvani gost ne ušunja i skriven od očiju svih izvodi najlepše plesove uvijajući svoja krila. Posebno veseli su bili oni na čijem se čelu zadržala mrvica njegovog paperja. Prozvani je duboko u sebi nosio tugu i skriveni žal, pa se posvećivao veselju za sve koji su mu bili dragi. Osetio je istinsku radost.
Lakokrili nije bio stvoren da mrzi ili osuđuje. Smisao njegovog postojanja je razumevanje duša stvorenih rukom Gospodnjom.
Savršeniji od savršenstva stvorenog čovečjom rukom, čistiji od najiskrenije nevine duše, blistaviji od najblistavijeg bisera otetog s dna mora, takav je  Lakokrili.
Umeo je i da tuguje. Znao bi da u trenucima velikog bola podstakne one dobrodušne i spremne za upućivanje utehe svojim ogromnim krilima uputi na pravo mesto. Ljudi su nekada govorili da je sve to sudbina, volja nečija, slučaj ili sama djavolja rabota.
U postojanje  Lakokrilog mnogi ne veruju.
Njemu je  svejedno. Ispunjen je  i zadovoljan sobom. Ima je sve što mu je  potrebno za nesmetan let. Spreman da ispriča vidjeno ili da svojim krilom pokrene vetar pa da se ljudi čude.

Za Lakokrilog. Jesenje cveće.

Srna

Srne su se ponete jutarnjim mirom i svežinom, ali i nedostatkom čovekovog prisustva, zaigravale na čistini. Radost je vrcala ispod njihovih nogu.  Sveža trava oprana jutarnjom blagom rosom se lepila za njihovu vitkost.  Izlazak sunca i rasterivanje poslednjih tragova tame ih  je prenulo. Osetile su istančanim čulom nasleđenim od svih srna koje su živele pre nih,  opasnost prilazećeg.  Lakoća tela ih je ponela negde u nepreglednu tajanstvenost ravnice.
Dovoljan je samo treptaj, postajem deo slike
.
Nalazim se u ulici svoga detinjstva .
Paorska kuća, velika, lepa, preka. Na samom uglu. Zahvata dve ulice. Ima dva ulaza.  S jedne strane je sveže umivena najčistijim gašenim krečom kupljenim i gašenim u velikom metalnom starom koritu  uz vrelinu i  burno stavranje mehura. Beli se nadaleko.
Srna sasvim pitoma. Svoju njuškicu u protura kroz žicu koja deli baštu, sav njen svet, od ruku dece. Tu smo svakodnevno, od jutra, pa dok  nas majke ili noć ne oteraju.
Tihi smo.
Delimo  domaći keks ili parče hleb . Mnogo je ruku. Dodiruje nas svojim jezikom.  Ćuti.  Iz dvorišta se čuje glas koji nas tera.
Odlazimo.
Brzo se, u tajnosti i skrivanju od druge dece vraćam. Vraća se i ona. Tako je čista. Gledam svoje ruke. Ispod noktiju se crni banatska prašina. Ne smeta joj. Koža je pod mojom rukom čvrsta , a istovremeno i tako nežna.  Milujem je. Donela sam joj jabuku opalu s visoke grane naslonjene na zid našeg dvorišta.  Jabuka komšijska, a naša.  Slatka.
Iz njenog oka teče kap. Plače.
- Zašto plačeš? Tu sam ja...Zašto...
Blesak za bleskom.
Srne nema.  U dvorištu je čovek.  Deda, Na glavi mu je šubara od crne jagnjeće kože. Na nogama opanci. Grube štrikane vunene čarape navučene do kolena. Onda pantalone i  jakna od grubog platna. Na leđima kožuh. Stoji sam. 
- Deda Jefto, gde je...?
- Nema je deco. Nema. Otišla je da se pridruži svim srnama od davnina izgubljenim u ovoj našoj ravnci.  Ja sam je doneo, spasao sam je kad je bila lane... nema je deco, nema. Samo je zaspala.Samo je zaspala.
Blesak.
Šetam pored starog kopa gde se nekada glina vadila i od nje pravio najkvalitetniji crep. Voda je tiha. Vetra nema , samo ravica blago šapuće tajne kroz udaljene glasove ptica i  otkinute semenke maslačka.  Odjednom šum vetra. Glasan. Brz. Strahom obojen i nošen sve bliže i bliže. Čujem ciku dece. Strah me obavija. Zvuk je sve bliži. Sablast , aveti u svetlosti dana?
 Pored mene proleće krupan strah u telu srne.
- Uhvati je! Uhvati je!- grupica dece je jurila srnu prenutu iz sna.  Zatela se i u svojoj brzini nije birala put. Lomila je i krivila sve pred sobom noseći istinu o slobodi.
Slika je trajala vrlo kratko, toliko da su se  obrisi tela izgubili u gustom cvetanju plavog čička.
Blesak.
- Imamo kod kuće srnu! - reče dete svome učitelju.
- To nije dozvoljeno. Morate je pustiti na slobodu.


Slika na svili -Srne.