Slike na svili

Pretvoriću se u zrno peska. Pretvoriću se u trun banatske prašine. Pretvoriću se u osušenu cvast trske kraj puta. Nosiće me vetrovi. Bacaće  me oluje. Grejaće me prolećni zrak. Paliće me letnje Sunce. Mraz će Me mrviti. Stapaću se s raskvašenim sestrama. S braćom ću čupati travke. Iskopaću podrume. Dodirnuću tavane. Mirisaću kraj osušene nane. Uhvatiću seme maslačka. Poneću  misao. Očistiću zavist i zlo. Rasuću pogled na sve strane.  Pretvoriću se u pesak. Pretvoriću se u trun banatske prašine. Fotografija Svitanje

 Gde si Lakokrili? Nije te bilo. Skitaš  li udaljenim stazama posutim srebrnom mesečinom, dok se nad ravnicom nadvijaju sivi oblaci ? Severac se sprema da sa Karpata donese zov izgubljenih u njegovim vrhovima, pa da ih raspe  po tihom moru panonskom, a tebe nema.  Zebem i nedostajanje  me obuzima, a ti ćutiš.  Da li se zavlačiš u mediteranske  kućice obavijene mirisom sveže ulovljene morske ribe i svojim duginim okom,  usnulim krljuštima dodaješ magični sjaj  ili se utapaš u nečijoj nemoći da promeni surovost savremenog života? Zaista, da li tuguješ za nekim  mirnijim, čistijim vremenima? - Ne tugujem nikada. Delim tugu. Delim radost. Preuzimam delove stvarnosti i snova, pa ih  slažem u kutije vremena. Sve je uredno poređano da se ne zaboravi, da ne postane izgubljeno zauvek i odneseno nekim kratkotrajnim krilima. - Svakako si mi nedostajao. Tvoje reči, milovanje lakog vazduha pokrenutog tvojim krilima... kao da sama živim životom vremena pre vremena i pre prvoga greha. -

Večeras ću da podignem ruke Da dodirnem zvezde Pevaću sa mesecom Nadvisiću glasom krik probuđene sove Slepi miš će sklopiti krila Usamljena mačka će na komšijskom zidu  Nemo oboriti pogled Pas će zaustaviti lavež. Oblak će stati. Vreme će stati. Zemlja će stati. Dlanove ću orenuti u visinu. Obrisaće se reči. U hladnom dahu živeće Duša moja. Oprostiću! Zaboraviću! Večeras ću da podignem ruke.

Šerpa do šerpe, pa šerpica, prepodne je proletelo u deljenju poslova na važnije i manje važne. Supa se podrazumeva, sos od paradajza i krompir, pa pohovane šnicle, da ostane i za sutra. Radila je mehanički.  Posle niza poslova i pojedenog ručka, krenula je u  zimsku šetnju. Odnegde, iz mraka špajza, je izvukla stare duboke cipele. Njihovi đonovi su krili mnoštvo koraka. Dodirivali su sve četiri strane sveta, krećući se u ritmu Vivaldijevih taktova. Pevušila je u duši, sasvim lagano, zatvorenih usana, svaki pokret ruku je donosio pojčavanje melodije. Uzela je tople rukavice veselih boja. Šal oko vrata je doneo još toplote. Kineska jakna, dobro postavljena veštačkim krznom. Njoj Severac nije mogao ništa.  Niko joj nije mogao ništa. Lakožurnim koracima se uputila prema izlazu iz grada. Prema zapadu. Sunce joj nije smetalo. Njegova svetlost se odbijala i gubila u dubini fotogrej stakala.Tamni odsjaj se skrivao dobijenu slobodu. Poneki prolaznik, žena i dete koji ubacuju bele kover

Pomislih kako mi nedostaju naši razgovori. Kako je velika praznina i  kako se hladni dani gomilaju i talože. S jutra kada se svetlost budi i rasteruje dugu noć, prvi zrak se stidljivo nećka. Čini se čoveku da  mladi glumac s drhtajem u srcu čeka podizanje prve zavese iznad uglačanih pozorišnih daski. Glumac dan, skrivenih namera i pritajenih želja stidljivo prima svetlo s dalekog istoka. Obećava li? Priprema? Daje? Mnoga su pitanja u laganoj izmaglici. Talasa se zora kao prozirna nevestinska haljina istkana nitima mladosti. Dan je u svom kratkom trajanju brzo prošao. S  gašenjem večeri se slika ponavljala. Učinilo  mi se odjednom da senka proleće ispred mene  izmešana lako neraskidivim nitima noći i dana. Strah me obuze. Mnogo je otežalih reči ovih dana, mnogo ozeblih i tužnih. Požurih. Ubrzah korak. Ne želim da me nepoznati takne svojom rukom ili me upita za vreme. Svakim korakom nelagodnost je rasla. Jačala je i dobijala obrise najsrašnijih snova. Sam Kerber se podiga

S prvim jutarnjim lakim snegom Proletela je vest: Komšijskog sivobelog mačka Prevarila pahulja prva. Samo je dremao. Samo se grejao. Samo se u paučini vremena spremao Za let, Za put u daleki, Nepoznati svet. Čudo, Pahulja se spustila, Dodirnula ga za brk. Podigla sa dušeka mekog. Učini mačak Korak, Dva čak, Pa spreman Izmeša belu pahulju Začini je dahom svojim. Brk se pomeri. Uho ču zvuk daljine. Oko pokaza laki titraj Zgrabi svetlosti kraj. Seti se gradskih ulica, Noćnog svetla, Zore prve, Svetlosnog sjaja, Toplote letnje, Zida komšijskog, Hlada cvetnog, Crno-belog psa. Ukusa hrane Tihe zabrane. Samo trepnu. Uhvati pahulju. Zadrži je za tren, Pa polete u mačji raj.

- Ko je to čuo? Ti nisi ili jesi?  Sad ću da ti pričam!  Dok čekaš gledaj onoga pored mene! Čekaj samo da otresem ovaj ljudski miris! Takooooo! - Telo se u žestokom naletu streslo po komandi uma.  Posmatrač je mogao videti čeoveka koji ga je gledao pogledom punim divljenja i ljubavi. Kupio je crnodlakog psa. Ustvari crnobelog.  Lovačkog. Da mu bude drug i pratnja u zimskim danima opuštanja koji su podrazumevali lov kroz uspavanu panonske talase. Čovek  je znao je šta ga čeka. Sklonio se. Iz prikrajka je pratio brzo pokretanje psećeg tela. Jedva bi okom uspeo da uhvati pokoji pokret.  Pas se na delić sekunde umirio. Prvo je zatvorio oči da mu nečistoća i vlaga s crne dlake ne bi upadala, zatim je počeo trešenje od vrha crne izvijene njuške, preko glave, vrata,  tela i na kraju zadnjih šapa. Sve i svi koji su se nalazili u blizini bi bili poprskaniotrešenom vlagom. Niko nije bio pošteđen.  Nije u tim pokretima mogla da se nazre zloba, već iz čista nevina  potreba.  -  Sad će poče

Zadovoljstvo mi je da se predstavim učešćem u izdanju Kreativne Radionice Balkan ,,Zbornik radova KR BALKAN 2017 ". Pridružila sam se konkursu i poslala svoju autorsku priču ,,Drhtaj u tami", izazov je bio velik, jer je misli rebalo sažeti u sto osamdeset reči. Da li sam uspela?.. Priči se pridružila i slika na svili ,,Odjeci" , u zborniku je ona u crno beloj verziji. U Elektronskom obliku se može videti u boji. Zbornik se u elektronskom izdanju može videti, pročitati i čuti na linku Zbornik KR BALKAN elektronska verzija    Drhtaj u tami Gde si tišino? Gde si reči? Gde si pesmo? Gde je drhtaj u tami? Kuda je nestao? Gde sve nestaje? ... - Daj mi! - Ne dam  ti! - Daj mi! - Ne dam ti! - Onda ću da kažem, mami! I babi! - NE dam ti ! Ti si još mali!! - Daj mi! - Ne dam ti! Ostavi to! To nije za tebe! To nije tvoje! Ostavi to! -  Neću, e baš neću! To je i moga dede, nije samo tvog ! Kroz kuću se razlegao prasak. Nebo se smračilo i velikom brzino

Podići ću se. Poleteti. Krilima dosegnuti visine. Leteću  između oblaka. Teraću magle. Dosegnuću još više. Brisaću tugu i strah. Obrušiću se do samoga tla. U niskom letu Oteću prsten Golubu za nogu zakačen. Odneću ga daleko Gde stega nema. Gde  je Svetlost Jedina. Podići ću se. Poleteti.

S nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom panonskog zaboravljenog  ratnika. Slatina je retko posećena od ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti.  Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled  mu je nekuda odlutao. Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi počeli i brzo obustavili iskopavanja. Ovih kasnih novembarskih dana slika je drugačija. Oživela j

Nedelja od Boga dar, se približavala kraju. Veče je donosilo tamu brišući  svojom snagom poslednje tragove svetla. Magla je doprinosila boljem utisku praznine i nekog čudnog prikrivenog nedostajanja. Činila je sve da rastera tugu dana, a tuga večeri je već stizala. Deca su bila i otišla. Svakome je spakovala po malu pažnju, male zalogaje za večeru, vodeći računa da dobiju ono što vole. Nije osetila vreme kada su odrastali, jednostavno su odjednom ispred nje stvorili zreli ljudi sa svojim životnim borbama. S naznakom noći povukla se na svoje mesto za stolom. Otvorila je računar da pregleda društvene mreže i napiše pokoju reč novog posta. Ugao sobe je odjednom oživeo. Golicajuća tišina je narastala budeći neki unutrašnji nemir.  Laka paučina još nezaspalih paukova se zaljuljala toliko da je samo pažljivo oko moglo primetiti. Mali sivkasto zeleni pauk se trudio da  fino isplete  nežnu mrežu svilenim nitima. Pogodio je onu staru narodnu, da paučić mrežu plete nadajući se gostima.

У сиво вече Када отежа кап Када мисао изгуби траг А  изгубљени Потраже скривени рај Блесне мала звезда Осветли пут. - Види ти ње! Почела да пише стихове! - Где си до сада? Где? Куда су те водиле стазе покривене прахом свих времена? -Ту сам, само ме не видиш. Бројао сам дане бескрајне огрлице постојања. Бројао сам изгубљене у времену.   -Ко може да се изгуби у времену? - Полако! Ти баш журиш!  Једном ћеш треснути! У ствари то ти се већ догодило, зар не? - Да, сећам се. Субота. Пошла сам у посету. У торби сам имала ... - Теглу са цвеклом. За здравље. - А она избочина на распуклом тротоару? Па напрсле кости зглоба...Где си био тада , Лакокрили?... Али све прође.  Као што пролази досадни магловити дан у коме мрачне душе воде коло.  Притиска ме  тежина од самога сванућа и прве згуснуте капи мога даха. Бол се понавља. Лагано се креће преко зараслих напуклина. Само блесне, па се изгуби. Онда се опет појави када се најмање очекује, траје, нестаје  са првом подигнутом  магленом

- Šta je život? Danas jesi, sutra nisi! Eto to je! - imala je običaj da kaže moja majka.  Danas je vetar nosio reči izmešane s poslednjim žutim listovima drvoreda kikindskih lipa. Gledam ih. Podigle se, razgranale se, pružile se u svome razvoju. Pre dvadesetak godina bile su na njihovom mestu neke druge, ostarele. Stasite. Krošnji izdignutih visoko u nebo. Preko noći su bile posečene do korena, a tokom dana počupani su im i oni. Plakali su šetači nad zaostalim rupama. Dvadeset godina. Malo? Mnogo? Dovoljno da se drvored opet uspostavi u inat motornim testerama. Na klupi ispod lipe sedi gospođa. Uživa u blagoj svežini dana. Pored nje kuče. Na glavi mu velika čupava kikica i crvena mašna. Potpuno odudara od žutog lista koji završava svoj život. Prati me slika  i misao. Osluškujem  glas rastegnut kroz mnoge godine. Stojim na autobuskom stajalištu. Čekam da se pojavi crveni,  beli ili možda plavi autobus. Izbor boje je sužen. Pratim liniju koja od centra prolazi pored crkve, pa se vi

 Sitna kiša je lagano dobovala u limeni krov nove šupe. Sijao je . Zelena boja na njemu se prelivala bezbroj nijansi stavarajući  podlogu za nesvakidašnji susret.  Znala je da će doći. - Jesu li ti se krila pokvasila sipkavom jesenjom kišom, pa ne možeš brzo da se skrivaš, ili si se ipak uželeo razgovora? - Meni kiša ne smeta. Ponekad je donesem na krilima. Pekad je prosipam pretvorenu u beličaste padajuće tragove tamo gde je nema, a razgovora imam. Došao sam da te posetim. Želim da ti ispričam: Nepoznati prsti su dodirivali crno bele  dirke klavira stavrajući tonove poznatog valcera. Tekle su reke, a talasi su nošeni vetrom udarali njene muljevite obale. Snaga vetra je podizala mulj s rečnog dna, mutila je vodu i pretila da se plavetnilo neba izgubi u sivilu dna.  Jačala je melodija, plesovi oko nje su se množili koracima nevidljivih. Šuštale su haljine. Odjekivali su koraci cipela uglačanih rukama lakonogih sobara.  U melodiju su uletale violine. Svojim gudalima su pojačavale

Kada ti se nepoznati susretniče ukaže slutnja o mojoj veselosti Znaj da je to samo varka Maske na venecijanskom festivalu. Varka blještavih haljina drevnih duždeva I bogatstva bisera mirnom rukom vezanih u nepreglednom nizu. Živi mnoga tuga duže od svake sreće Znaj da se u meni nakupilo tuge i jada Svih tužnih i jadnih koje gledam plavim okom. Šetah gradom u lako novembarsko veče. Rasteretih nabrekle misli teretima dana. Odbacih čemer i jad Radnika izgubljenog zdravlja pored visokih peći U kojima se topi gvožđe. Počastih osmehom vrapca sklupčanog na ogoleloj grani. Pođoh čiste duše kroz svežinu večeri. Onda ugledah Nju U trenutku se svi tereti vratiše Uputih osmeh bez osmeha. Sjaj oka bez sjaja. Vezivaše se beskrskrajna vlaga i svežina novembarske večeri S tugom duše. Njena tuga bez kraja Vrati zebnju i žal Izgubljenu nadu i prastari greh.

Da se ništa ne događa slučajno i da je sve što se dogodi predodređeno da se dogodi,  jeste druženje koje je u Osnovnoj škloli Gligorije Popov u Ruskom Selu organizovala moja draga školska , a sada dugogodišnja prijateljica Piroška Berta. Mnoge smo dane provele u bliskim razgovorima i bezbrižnosti mladosti. Onda su usledili neki sušni dani druženja. Svaki ponovni susret je donosio novu radost. Videle su se tuge i radosti.  Pogled i osmeh se nikada ne menjaju. Zagonetni kao uvek i iznad svega prijateljski. Poziv za gostovanje je doneo radost merljivu Radošću žute lubenice. Svoji na svome: beli zidovi , fotografija Vukova,  a suprotno od njega Beli Anđeo. Posmatra me. Odobrava. Bdi nada mnom od prvoga susreta mileševskog.  Ispostavilo se da je jedan školski čas druženja malo za obe strane. ,,Radost žute lubenice,,  se predstavila učenicima starijih razreda.  Naravno birala sam priče, trudila sam se da ih ne opteretim tugom i temom koja donosi zebnju.  Birala sam one vedrije. Razgova

Seni kada čekaju Duše koje lutaju Podignu se oblaci. Dodirnu se jecaji. Sjedine se anđeli. Pesma duši Milost Neba dodeli. Osete ga skrušeni Dušom čistom nošeni. Svi se Sveti  raduju. Gospodu se klanjaju. Za sve buket ruža na svili.

- Gde si? Lakokrili, kojim putevima te nose nečujna krila?  Gde te je put odveo u ovo hladno pozno jutro kada se prolaznici sklanjaju od pogleda sivoga neba? Gde si kada teret minulih dana pritisne dušu, pa se ona nežno uznemiri? Gde si kada se krst na leđima podigne,  pa nedostajanje postane snažnije i teže? Gde si kada deca više nisu deca? Gde si kada prve kiše obojene bojom severa dodirnu krovove i nepokrivene kose? - Gde sam? Misliš li da samo ti imaš krst? Misliš li da jedino tebe sever posećuje? - Tu si! Jesu li ti krila umorna? Da li se to dugina boja tvoga oka obojila tamnom linijom neprospavanih, budnih noći? - Ne mogu biti umoran. Ne mogu osuđivati ili biti i ne biti na nečijoj strani. Moje je da upotpunim dan, da udahnem radost i da Prozvanima osvetlim staze kojima hodaju. - Zaboravljam Lakokrili. Nemoj zameriti , sitnoj, nejakoj duši, spram tvoje najistančanijom rukom otkanoj. - Posmatrao sam život. - Zar ne činiš to svakodnevno? - Svakodnevno od prvoga dana Postan

Одлете На крилима невидљивим Душа Смештена На малом Тек рођеном Ветру. Борила  се, Одолевала Лечила се и бунила. Није успела. Опустила се Откинула Угасила. Одлетела је. На крилима невидљивим. Душа. За све душе: Плавац.

.- Gde si nestao Lakokrili? Ostao si mi dužan odgovor na  postavljeno pitanje. - Nikome ne mogu biti dužan. Nisam ti ja đak, pa da odgovaram kad ti hoćeš. - Možda i ne znaš?! - Misliš da ne znam? Ja, koji znam sve od prvoga dana stvaranja čoveka, ja koji sam na krilima nosio i prenosio čistotu i lepotu? Dato mi je da letim kroz vreme i prostore, da letim kroz magle i padanje kiše. Volim letnje oluje, trenutke kada se ljudi povuku u mir svojih domova. Tada se  raskrilim, mašem krilima i pojačavam duvanje vetra. Nosim očišćene kapi na sve strane, igram se s njima. Letimo gore, dole, prkosimo silama Zemlje. Radujemo se u radosti bez ljudi. Ne osećamo njihov strah.  Letim tako da me ljudi ne vide, biram trenutke za let i prikazivanje. Pitaš me za malog, skoro žutog leptira. - Da baš za njega, onoga što zaspi, pa se probudi ili biva probuđen, onoga neuhvatljivog i bledog, oslobođenog bogatstva sunčeve svetlosti. Onoga sa dve tačke umesto očiju. - Naučio sam te da slučaj ne postoji,

Jutro je gubilo magiju. Svetlost se probijala  kroz blago obojene listove još neuspavanog drveća.  Dan je osvajao. Toplota miholjskog leta je malog, jedva bi se moglo reći, žutog leptira izmamila iz skrovišta. Bledilo ga je mamilo u san, dugo čekan i umirujući.  Potpuno razbudjen leteo je vijugavo ustreptale duše i zbunjeno se podizao menjajući visinu svoga leta. Grabio je život sklanjajući se od ljudi. Naročito se plašio dece i njihove želje da dodirnu njegova prozirna krila pokrivena tankim slojem božanskog posipa. Prah na njima mu je značio sve.  Živeo je od njega, leteo pomoću njega, nalazio je društvo pomoću njega. Slika leptira i laganog leta dodirnula dušu žene. Svojim bićem je bila na njegovoj strani, slavila je život svih oblika. Krila leptira spremnog da osvoje svetlost okasnelog sunčevog zraka,  su je upozorila da će to biti dan kada Prozvane posećuje Lakokrili. - Čekao sam strpljivo. Posmarao sam tvoj umor i ugasli sjaj neostvarenih planova za ovaj dan: Ne budi tužna

Blaga igra vazduha u provetrenoj sobi  nije dozvoljavala da zaspim, iako me je umor savladavao i oči peckale od isparenja hrane koja se kuvala čitavog prepodneva. Nedelju volim. Blag porodični praznik jednom u sedmici. Još ako deca stignu...pa svakome ponešto što voli...Danas i gosti lovci i njihove priče bez kraja. - Da li znaš ko više laže:  lovci ili ribolovci?! -Muž mi je lovac, brat ribolovac, na čijoj strani treba da budem? - Pametno komšika. pametno! - Lovci, jer oni moraju da lažu i za svoga psa. I tako se nižu šale uz lagano opuštnje i smeh. Prinesi, donesi, odnesi... Najzad odmor. Pomeranje vazduha se nastavlja. Golicaju me perca i paperje.  Izazivaju osmeh  toliko da otvaram oko. Možda i kinem koji put. U uglu sedi on. Lakokrili.  Svetlost se prliva u oku kao ludi ples male čigre kupljene uplakanom detetu na jesenjem  vašaru. Osmeh postaje širi. Narasta. Srećna sam. -Nema spavanja. Posmatrao sam te čitavo jutro. Ne mogu da ti ne ispričam ono što sam davno video,

Tiho, osunčano oktobarsko  popodne je donelo vreme za odmor. Uzimam knjigu.  Počinjem čitanje. Stigla sam do dna stranice. Vraćam se na početak. Misli su mi negde drugde. Lakokrili koji je  nosio tajne mnogih. Duša mu je bila velika kao nebo iznad nepregledne ravnice ili  dno ispod uzburkane  površine okeana.  Hrabrosti je imao, ali se ipak skrivao od ljudi, koji se lako navedu na zlo i   povodljivi su. Još lakše zaboravljaju dobrotu i samilost datu im od strane Gospoda.  Nije se plašio da će mu ljudi nauditi, već da će svojom nesposobnošću da čuvaju tajne odati najskrivenije i najvrednije.   Voleo je Prozvane. Lakokrilog sam upoznala pre dosta  godina kada mi je svojom nesebičnošću i dobrotom pomogao da izdržim. Imali smo svetlosti i  beskrajnu igru njenih čestica  pokrenutu njegovim krilima , ali i onih  teških oblaka, kada me je svojom čistotom podizao u neke svetove nepoznate čoveku. U njima je vladao savršeni mir i sklad svih htenja i  mogućnosti. Sve se stapalo u savršeno

Lakokrili je nečujno leteo iznad naselja. Pažljivo je birao gde će spustiti svoje krilo. Gledao je sjajnim i nikada usnulim okom. Nije imao potrebu za snom. Mogao je u želji, da propusti neki događaj, samo  okrenuti glavu  ili da se praviti  da ne vidi.  Uprkos tome znao je ko, kada, kako i zašto se nešto dogodilo ili nije. Nikada mu ništa nije promaklo. Video je sve, znao je sve!  Najviše je voleo tajanstvenost usnulih duša i njihovo tiho disanje. Znao je ono što oni nisu znali. Odavali su se u najmirnijim snovima. Ispunjavali su u smelim vizijama svojih snova  želje i brisali uskraćenost svakodnevice.  Tada bi se vinuo u visinu i svojim krilima bi podizao duše koje su se u tami noći odvajale od tela. Vrltlog je rastao u spiralnim uvojcima toplog vazduha. Plavio se kao devojačke kose i oči zaljubljenih momaka. Podizao se lagano i sigurno kao ruka starice ili posiveli brk zaboravljenog starca. Uskomešao bi probuđene i otkinute duše, podstaknuo bi ih nežnim  milovajem najsitni

Srne su se ponete jutarnjim mirom i svežinom, ali i nedostatkom čovekovog prisustva, zaigravale na čistini. Radost je vrcala ispod njihovih nogu.  Sveža trava oprana jutarnjom blagom rosom se lepila za njihovu vitkost.  Izlazak sunca i rasterivanje poslednjih tragova tame ih  je prenulo. Osetile su istančanim čulom nasleđenim od svih srna koje su živele pre nih,  opasnost prilazećeg.  Lakoća tela ih je ponela negde u nepreglednu tajanstvenost ravnice. Dovoljan je samo treptaj, postajem deo slike . Nalazim se u ulici svoga detinjstva . Paorska kuća, velika, lepa, preka. Na samom uglu. Zahvata dve ulice. Ima dva ulaza.  S jedne strane je sveže umivena najčistijim gašenim krečom kupljenim i gašenim u velikom metalnom starom koritu  uz vrelinu i  burno stavranje mehura. Beli se nadaleko. Srna sasvim pitoma. Svoju njuškicu u protura kroz žicu koja deli baštu, sav njen svet, od ruku dece. Tu smo svakodnevno, od jutra, pa dok  nas majke ili noć ne oteraju. Tihi smo. Delimo  domaći kek