Постови

Приказују се постови за мај, 2019

Kada ne znaš šta ćeš

Слика
Kada ne znaš šta ćeš : ne viči ne gazi. Milost oseti kao nikada pre! Kada ne znaš šta ćeš rukom mahni uhvati dan. Kada ne znaš šta ćeš udahni  duboko, primi  miris lipovog  cveta i latica crvenih dar. Kada ne znaš šta ćeš pusti skriveni osmeh, raspleti kose, uhvati vetra ples. Kada te zao glas iz potaje vreba dotakni pauka mrežu, zelenog  mora travu, jutarnji pev slavuja, prvi sunčev zrak. Pa poleti Visoko Ne zaustavljaj let. Dotakni  zvezde i mesec iza snenog oblaka. U miru neba svog nova vrata otvori i govori, govori.

Crno - beli svet

Слика
Ispred stare zemljane šupe koja je davno u svojoj mladosti doživela da se na nju prevrnu paorska kola  i da kao mlada nosi beleg konjskih kopita na svom telu,  bila je pseća kućica. Živele su jedna pored druge, ali su im misli bile nemerljivo daleko. Svaka od njih se borila na svoj način s vremenom i svojim stanovnicima. Šupa sa mnoštvom glodara u zemljanim zidovima i lagumima koje su oni pravili, parovima dosadnih vrabaca i njihovim potomcima ispod drvenih gredica,  a manja je vodila bitke sa svojim stanarom  i njegovim podstanarima. U manjoj  je omanji pas čamio, trpeći ispod svoje guste dlake  podstanare. Samo bi se povremeno protresao lupkajući nogom o zidove, stavrajući  zvuk detlićevog kljuna. Glava mu je ležala na pragu kao na najmekšem jastuku, a uši su mu blago dodirivale tlo. Povremeno bi u nebo pogledao svojim šarenim psećim očima. Levim uhom, obraslim gustom dlakom je osluškivao daleke upozoravajuće tonove nadolazeće grmljavine. Povremeno bi zevnuo  prateći nov tup od

Zaboraviću

Слика
Zaboraviću da se probudim Zaboraviću Đurđevdan, Zaboraviću stihove Desankine Sjaj Večernjače Zaboraviću oštre reči Zaboraviću prvu suzu Zaboraviću pozorišnu sezonu i ukus jutarnje kafe Izbrisaću iz sećanja godine Dani neće postojati Izbrisaću tragove u pesku Izbrisaću korake ostavljene  na mekom šumskom tlu Izrisaću rečno korito. Zaboraviću pesme i priče Nestaće romani i drevni spisi Nestaće sjaj oka i vedrina glasa Sve će mirno počivati pod talogom brojnih dana Pamtiću Samo pev  duša Ispod  zvona dalekih. Fotografija Dragan Đukanović: Ispred ulaza u Crkvu Hristovog rođenja.

Pod krošnjom

Слика
Veče je  zagospodarilo Produženom  rukom dana Dugih prstiju Crvenim Izgubljenim suncem obojenim noktima. Nemilosrdno . Nosilo je vlagu jutra Dan obojen sivim nebom I miris oštre noći. Drhtale su duše Pod  opijenom krošnjom zelenom Tražile su milost Sjaj meseca Lak san. Nebo se zatalasa Duša osta prazna.  

Vrabac

Слика
U koraku kiše Pod krošnjom vlažnom Sklupčani vrabac drhti. Zanet tugom Kljuna spuštenog Treptajem oka život odaje. Sanja radost Sunčev pev Vetrovu svirku Slobodu neba plavog. Nada ga dodirnu stara Stresa jezu duše svoje. Hvata brzog oka trzaj Druga zov U trenu letnu. Kroz hladne kapi Pohrli jatu svom. Carstvo zelenog grma Što čovek zove tujom Opseo čitav roj. Utihnu veče Nestade krila Zavlada kišna kap.

A bagrem cveta

Слика
Gde li sam? Ne znam ni otkud sam pošla ni gde sam došla. Znaš li ti kad je jutros bilo pola četiri? A spavala sam ko okupana beba. Trebala sam  da imam slobodan dan. Onda me probudili. Još mi se ni oči nisu otvorile. Ko da radim u pekari.  Kakva pekara, ovo je poso... no daj da vidim šta ima? Ima...ovaj aparat ne radi... Ajd, ajd... tako samo da upišem polazak i polazak....ček, ček... odavde , tamo.., a vi imate mesečne ... imate, mogu da verujem i da ne verujem... daj da vidim... poso je poso... na gledanje! A ti? Nemaš? E ti plaćaš. Odakle dokle... Tako evo, čuvaj to,  da nemamo probleme ni ti ni ja. Stavi tamo, a evo ti i kusur. Tako. Ej, možeš li stati tamo kod pekare, nešto sam gladna, a kifle su mnogo dobre. Oćeš i ti? Kupiću i tebi. Daj pare. Eto nisam dugo, ja to sve u trku... Ju, zaboravila sam da probudim ženu. Rekla mi da ide iz treće, brzo, mani kiflu,  čekaj prvo da probudim ženu! Dokle ti ideš? Samo donde, pa evo,  samo da otkucam papirić i to je to. Lepo ja

Đurđevdan će

Слика
E, sestro moja! Ti, baš ti! Kako nisi mi sestra? Po krvi nisi , ali povezuje nas   sestrinstvo  i disanje istog vazduha. Kažeš teško ti je ? Teško? Radi se mnogo , sve skupo... Šta si to pa radila da ti je teško? Ništa. Lak na noktima i napred! Nije samo lak? Naravno. Zaboravih! Natakla si one veštačke nokte, više liče na kandže nego nokte koliko su dugi. I kao teško ti je? Nećeš da trpiš nikoga! Dosta ti je posla... Mir u svoja četiri zida, državna služba, mir, tišina, niko te ne uznemirava...Ni ne treba, a  da li neko trpi tebe? Nisi razmišljala o tome? Možda bi trebalo. Sestro moja, s tom plastikom na noktima ne možeš ni kuvati ni mesiti, a ne znam ni kako kucaš na mašini! Tastaturi kažeš? Izvini, tastaturi...a imaš i sekretaricu...lepo!  Ne možeš ni peglati. Kad bolje razmislim ne možeš ništa. Možeš? Naravno  da možeš, držiš onu olovčicu koja visi pored mobilnog, jer ne možeš ni poruku da zapišeš! E, dokone li žene! Ceo dan telefon i poruke! Da, i mejlovi...Šta i kom

Život

Слика
Noć se izgubila Novi dan začeo Maj ozeleneo Svetlost zabelela Početak i kraj neizbrisivo povezani Neuhvatljivi Nedodirljivi Večito razdvojeni i zauvek spojeni.   Život.