Постови

Приказују се постови за децембар, 2019

Svila jutra

Слика
Svila jutra prošarana biserom Se povila pod sivim nebom. Zagraktao je gavran Obojen izgubljenom šumom. Duboko je udahnula rezak vazduh žena. Korak joj je bio lak. Kupila je biser zrelim  okom. Nizala ga na zlatnoj pređi tek probuđenog dana. Osvajala ga je lagano korak po korak. Neuprljanih ruku je dotakla nebo. Gledala je visoko Tražila. Pod prvim sunčevim zrakom biser se topio. Zlatna pređa se gubila.

Brezova metla

Слика
Toga dana je sve bilo nekako zbrkano. Čitav njen svet.  Vreme koje je imala se preplitalo, zavijalo, pretvaralo u lavirint. Čak joj je i svest bila pomućena. Okretalo joj se  čineći vrtešku koja  neprestano zuji. Osećaj  je bio nešto što nikome ne bi poželela. Jutro je nagovestilo težak dan. Kada je zazujao alarm na mobilnom, za  koji je volela da kaže da je budilnik, odskočila je sa kreveta. Zalepila je kapke kako bi se lakše otrgnula od lošeg sna, pa ih odlepila i opet tako, pravi mali ritual. Svakoga jutra ga je ponavljala. U tišini  je bezglasno molila da joj dan bude olakšan. Bolelo ju je u ramenima od jučerašnjeg pada, a kolena su je sevala. Desno više od levog. Na njemu se stvorila kvrga sukrvice koja se povremeno cedila kroz kožu lepeći hulahop čarapu za farmerke. Toliko ju je to poražavalo da je odlepljivanje istih bilo potresno. Kapci - dve roletne svojeglave. Iza njih maglovita slika. Naočare su mirno ležale na stolu. Oteturala se prateći signale koje joj je slao mozak.

Negde

Слика
Pritiska me praznina pustih reči Izgovorenih da bole. Otežalih ruku Otečenih prstiju Prebiram sate minulog dana. Gde je skrivena nit? Gde je početak početka? Gde su glasovi dobrote nestali? Osušena trava ispreda snove leta Veselih dana Budnih noći. Razgovor vije sa sivim nebom Spremnim da zaplače nad tugom njenom. Uplićem se u razgovor nemi Hvatam  naramak svetlosti Bledog na tren izašlog Meseca. Sklapam oči Puštam da me otrezni vlaga večeri. Pritiska me praznina pustih reči Izgovorenih da bole.

Tišina

Слика
U Tišini hvatam Valcer okasnelih večeri. U tišini rukama držim Zaboravljene glasove. U tišini se jutra pretvaraju u dane Dani u večeri Umiru u tišini. Prede na  krovu stare kuće mačak Naizgled snen Tišinom kiti sjaj oka svog. Tišinu razbi krila šum. Pokri ugaslo pero. Hvatam dah. Pokri me tišina.

A, dani teku...

Слика
Pemišljala se da li da otvori prozor ili ne. Ipak ga je otvorila. U sobu ispunjenu obeležjima njene duše je ušao reski kasnojesenji vazduh. Bio je obojen mirisom severa, slobodom vetrova i nepreglednih prostranstava kroz koja on izvija svoje pesme. Disala je duboko. Hladno ju je protreslo. Oči su joj se ispunile suzama, a na leđima se krst povećao. Dok se gomilao teret dana,  pred očima joj se zatalasala grana oraha. Pokrenulo se drvo, pokrenulo tlo pod njim. Sve  je zaigralo. Zatvorila je oči. Utonula je u san kroz koji su leteli neki iskrivljeni  likovi. Nije ih poznavala. Tražila je  u njima tragove poznatih lica s kojima je delila svoje dane. Nije ih bilo. Nestajali  su pre samih nagoveštaja. Krivili su se i gubili svoju ljudskost. Pretvarali se u izdužene senke, bezlične i nedodirljive. Oko njih se poput pokrova uvijala paučina skinuta s tavana stare zgrade u kojoj odavno niko nije živeo. Čim bi pokušala da skine mrežu izrasla bi nova, gušća i jača. Gubila je snagu. Uskoro s