Постови

Приказују се постови за октобар, 2020

Plavi dan

Слика
Dopuštam kapcima da dotaknu dno dopuštam dnu da izbaci  blato dopuštam blatu da da poteče ulicom snova dopuštam snovima da otkriju strah dopuštam strahu  da narasta do korita reke dopuštam koritu da produbi tok dopuštam toku da ponese reči dopuštam rečima da rane srce dopuštam srcu da dotakne razum dopuštam razumu da ohladi glavu dopuštam glavi da pokrene kapke  dopuštam kapcima da otkriju oko dopuštam oku da gleda plavo dopuštam plavom da   boji dan.

Ništa i sve

Слика
 Dok me metalna kutija nosi uglačanim putevima i dobro znanim stazama, pratim užurbani rad velikih mašina na panonaskim njivama.  Zvuk ne dopire.   Slika je jedina veza sa spoljašnjim svetom. Na sivoj traci tragovi velikih točkova  kroz gomilice raskvašene zemlje u obliku masnog crnog blata, otežavaju put točkovima.    Prelećem preko uzoranih njiva, ostavljenih da čekaju proleće, preko tankih linija koje skrivaju zrna pšenice, sive linije puta,  do drvene  polomljene ograde. Opasana je žicom. Ne skriva svoje stanovnike, pušta ih i oslobađa stega. Krdo krava u svojim pohodima na nisku travu i ostatke  ubranih kukuruza. Iza njih, stado ovaca slobodno u svojim dugim dnevnim šetnjama, pokrivenih tela  novonaraslom vunom, šeta lagano prebrojavajući zalogaje. Jaganjci prerasli u šilježa, ne zna se ko je ko. Tumaraju slatinom čupkajući sve na šta naiđu.  A onda, poput bleska, tri konja odvojena betonskim stubovima i debelom žicom od slobode polja, stoje u tišini pored nečega. Pratim pogledom,

Zemlja snova

Слика
 U tišini nedeljnog popodneva kada se san hvatao na kapke mnogih, gledao je u svoje ruke. Isprane dugotrajnim radom, izbrazdane teškim linijama koje mu je doneo život.  Sve što je stajalo ispred njega je prihvatio kao nešto što je nezaobilazno.  Izbegavao je suočavanje, odupiranje, nemirenje, jednostavno išao je linijom koja nije stavrala otpor.  Sa današnjim danom stizala su nova pitanja. Savladavale su ga sumnje, premeravanja mu nisu davala mira.  Zašto baš njemu, zašto se zvezde na nebu nisu drugačije rasporedile onoga dana kada se rodio? Možda bi mu to bila prilika da mu život bude drugačiji.  Voleo je  životinje više nego ljude. Možda zbog toga što su ćutale na sve što im je rekao ili što su podnosile sve njegove ispade kojih je bilo, ako bi se ispred njega našla čašica više.  Nije hteo to.  Želeo je mir pod nebom, svetlost sunca i sjaj mladog meseca, ali život je hteo drugo. Ispred njega su se dogodili  pogrešni ljudi, pogrešne savete je primao, pogrešno je rasuđivao.  Sve je bil

A otac- baba

Слика
O miholjskom letu, Pripovedaše stari,   Kukuruz se uz pesmu brao Žito se sejalo žuljevitom rukom paora A žene u pletene korpe ređale cipovke hleba Pokrivene devojačkim belim vezom.   O miholjskom letu, Pripovedaše stari   Srne su staze skrivale  Pred prvom lovačkom puškom Sivi zec se dahom maskirao A fazan na grani drveta snove o proleću sanjao   O miholjskom letu, Pripovedaše stari,   Komšije se poštovale,  Braća pod krovom živela zajedno Sestre delile koru hleba Deca šaptala bajke u traženju sna,  Majka je bila majka A otac - baba. Fotografija. Dragan Đukanović- Tršić- kuća Vukova

Negde

Слика
  Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju po utabanim stazama limenog krvova pokušavam da uhvatim misli. Slobodne su. Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne. Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka se stopilo sa tamnom bojom perja. Lete. Čini se da se igraju. Same. Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena. Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tasnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili princeze, a meni se pruža. Putevi me sa nebeskih visina tajnama života vraćaju na tlo. Teška sam. Duša mi je teška. U svojim dubinama nosim žal za licima koja nedostaju. Svakog avgusta isto. Svakog oktobra isto. Nedostajanje. Siv

Cvetak žuti

Слика
Kroz  travu opustošenih vlati      Stradalih od letnje duge suše Sasvim neprimetno  Čiste duše  Izrastao preko noći  Krokus žuti. Raskrilio lati Dodirnuo  svetlo nebeskih visina Lice darovao nebu plavom  Zasenio kišne kapi Lepotom lika svoga. Iznenada sasvim Neznano otkuda Krupna šapa bez biranja staze Nagazi cvetak žut. Spreman na san pogleda Ženu bez sjaja u oku Zalutalu  u danu prošlom. Pa zajedno krenuše na put.