среда, 28. октобар 2020.

Plavi dan

Dopuštam kapcima da dotaknu dno

dopuštam dnu da izbaci  blato

dopuštam blatu da da poteče ulicom snova

dopuštam snovima da otkriju strah

dopuštam strahu  da narasta do korita reke

dopuštam koritu da produbi tok

dopuštam toku da ponese reči

dopuštam rečima da rane srce

dopuštam srcu da dotakne razum

dopuštam razumu da ohladi glavu

dopuštam glavi da pokrene kapke 

dopuštam kapcima da otkriju oko

dopuštam oku da gleda plavo

dopuštam plavom da   boji dan.


субота, 24. октобар 2020.

Ništa i sve

 Dok me metalna kutija nosi uglačanim putevima i dobro znanim stazama, pratim


užurbani rad velikih mašina na panonaskim njivama. 

Zvuk ne dopire.  

Slika je jedina veza sa spoljašnjim svetom. Na sivoj traci tragovi velikih točkova  kroz gomilice raskvašene zemlje u obliku masnog crnog blata, otežavaju put točkovima.   

Prelećem preko uzoranih njiva, ostavljenih da čekaju proleće, preko tankih linija koje skrivaju zrna pšenice, sive linije puta,  do drvene  polomljene ograde. Opasana je žicom. Ne skriva svoje stanovnike, pušta ih i oslobađa stega. Krdo krava u svojim pohodima na nisku travu i ostatke  ubranih kukuruza. Iza njih, stado ovaca slobodno u svojim dugim dnevnim šetnjama, pokrivenih tela  novonaraslom vunom, šeta lagano prebrojavajući zalogaje. Jaganjci prerasli u šilježa, ne zna se ko je ko. Tumaraju slatinom čupkajući sve na šta naiđu. 

A onda, poput bleska, tri konja odvojena betonskim stubovima i debelom žicom od slobode polja, stoje u tišini pored nečega. Pratim pogledom, izvijam glavu i žalim što mi vrat nije duži. Stoje pognutih glava. Čini se da se došaptavaju, govore samo njima znanim jezikom. Izoštravam čula, tražim od njih sve i ono što mi ne mogu dati. 

Braonkasta gomila na sivom blatu. Krajičkom oka hvatam i slažem u sećanje: izdahnuo je jedan od njih. Predao telo zemlji od koje je potekao, a oni u ćutnji svojih konjskih vilica pevaju nemušto opelo. 

Zatvaram oči i vraćam vlagu očiju svojih u dubinu. Poput pauka oko sebe pletem nevidljivi plašt.
Ne želim da me neko prozre, vidi moju slabost, nemirenje s neminovnim. Ostajem na trenutak sama negde daleko gde sve ima smisla, a razlike ne postoje. 

Otvaram oči. 

Uskoro stižem. 

Utapam se u dan koji će doneti...


Ilustracija: slika na svili

недеља, 18. октобар 2020.

Zemlja snova


 U tišini nedeljnog popodneva kada se san hvatao na kapke mnogih, gledao je u svoje ruke. Isprane dugotrajnim radom, izbrazdane teškim linijama koje mu je doneo život. 

Sve što je stajalo ispred njega je prihvatio kao nešto što je nezaobilazno.  Izbegavao je suočavanje, odupiranje, nemirenje, jednostavno išao je linijom koja nije stavrala otpor. 

Sa današnjim danom stizala su nova pitanja. Savladavale su ga sumnje, premeravanja mu nisu davala mira. 

Zašto baš njemu, zašto se zvezde na nebu nisu drugačije rasporedile onoga dana kada se rodio? Možda bi mu to bila prilika da mu život bude drugačiji. 

Voleo je  životinje više nego ljude. Možda zbog toga što su ćutale na sve što im je rekao ili što su podnosile sve njegove ispade kojih je bilo, ako bi se ispred njega našla čašica više. 

Nije hteo to. 

Želeo je mir pod nebom, svetlost sunca i sjaj mladog meseca, ali život je hteo drugo. Ispred njega su se dogodili  pogrešni ljudi, pogrešne savete je primao, pogrešno je rasuđivao. 

Sve je bilo pogrešno. 

Pogrešan je bio i njegov život.

Iako je svetlost Sunca dodirivala njegovo izbrazdano lice, nije mu  davala optimizam. Pritiskala ga je svaka bora na licu, a njihovi  rezovi  su dosezali do skrivenih unutrašnjih dubina nastanjenih najčudnijim stvorenjima koje ljudsko oko nikada nije videlo. 

Stavio je obe šake na lice. U trenu je storio tamu, izjednačio je sa onom skrivenom i samo na tren dozvolio osećaju krivice da preplavi telo. Bio je kriv za neostvartene snove- oduvek se smatrao suviše pametnim za učenje,  izgubljenu porodicu- nije imao razumevanja za osobu pored sebe ni za stvaranje sopstvenih potomaka, teške reči koje je u svojoj jarosti izgovarao poslednjim drugovima...

Protresao je glavu, rasterao misli.

Uklučio je radio, pojačao lokalnu stanicu, dobro potegao iz poluprazne flaše i stisnutih očiju otputovao u zemlju snova.  Jedino se tamo dobro osećao.

субота, 10. октобар 2020.

A otac- baba

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari,

 

Kukuruz se uz pesmu brao

Žito se sejalo žuljevitom rukom paora

A žene u pletene korpe ređale cipovke hleba

Pokrivene devojačkim belim vezom.

 

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari

 

Srne su staze skrivale 

Pred prvom lovačkom puškom

Sivi zec se dahom maskirao

A fazan na grani drveta snove o proleću sanjao

 

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari,

 

Komšije se poštovale, 

Braća pod krovom živela zajedno

Sestre delile koru hleba

Deca šaptala bajke u traženju sna, 

Majka je bila majka

A otac - baba.


Fotografija. Dragan Đukanović- Tršić- kuća Vukova


четвртак, 08. октобар 2020.

Negde

 

Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju po utabanim stazama limenog krvova pokušavam da uhvatim misli.
Slobodne su. Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne.

Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka se stopilo sa tamnom bojom perja.

Lete.

Čini se da se igraju.

Same. Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena. Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tasnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili princeze, a meni se pruža.

Putevi me sa nebeskih visina tajnama života vraćaju na tlo. Teška sam. Duša mi je teška. U svojim dubinama nosim žal za licima koja nedostaju. Svakog avgusta isto. Svakog oktobra isto. Nedostajanje. Sivo donosi novu pretnju. Opasnost . Bliži se još jedno nedostajanje, ovoga puta potmulo I tajno. Obuzelo je nekadašnju lepoticu. Bolest bez milodti joj je izbrisala sećanje. Ne poznaje me. Ne poznaje svoj porod, živi u danu kada u svojoj mladosti bila bolesna. Jasnim koracima mi kroz misli tutnji :

,, - Idem kod svoje mame, ona će se brinuti za mene. Njoj ću sve rećei. Ona će mi pomoći. Sada je sedamdeseta godina. Bolesna sam , ne mogu da hodam. Majko – pomozi mi.

Slušaj; nju je neko uvračao. Idi do one žene. Živi u maloj kući pored groblja. Odnesi ovo što si našla. Kaži joj sve, sve će joj se kazati.

Moja majko...išla si. Rekla ti je da ideš do grobljanske raskrsnice, da se ne okrećeš kada te pozove neka žena, da žuriš pravo kući. Idi opet, molim te, idi, da mi bude bolje...idi..majko...idi...majko. Kazala si da ćeš doći, da me vodiš dođi majko...čekam te… “ . Na tren kraći od treptaja surova bolest joj je darivala  svest: Čime sam ja to zaslužila? Čime? …

Da bi je opet surovo obuzeo.

Kakva se to strašna demencija nadvila nad krhkim telom? Tugo moja! Majko moja, ti koja mi nedostaješ ovih pustih godina. Hoćeš li izaći pred nju, da joj pomogneš, otvoriš joj vrata?

Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele ružine glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak ponizno ćute. Bodu mi prste iako ih hvatam odmah ispod baršunastih cvetova. Još ona tamnocrvena pored zida na severnoj strani. Tamo su začudo one najkrupnije koje ostaju bez cvetova na dan jesenjih zadušnica.

Pronalazim misli. Tu su i tamo gde spavaju uspavani, gde nedostajanje ne umanjuje svoju vrednost iako godine prolaze.

Poslednji struk se našao u beloj plastičnoj kesi. Ostavljam makaze, sadržaj istresam u crnu kantu i brzo spuštam poklopac.

A ptice su i dalje u nebeskim visinama.

недеља, 04. октобар 2020.

Cvetak žuti

Kroz  travu opustošenih vlati     

Stradalih od letnje duge suše

Sasvim neprimetno 

Čiste duše 

Izrastao preko noći 

Krokus žuti.


Raskrilio lati

Dodirnuo  svetlo nebeskih visina

Lice darovao nebu plavom 

Zasenio kišne kapi

Lepotom lika svoga.


Iznenada sasvim

Neznano otkuda

Krupna šapa bez biranja staze

Nagazi cvetak žut.


Spreman na san pogleda

Ženu bez sjaja u oku

Zalutalu  u danu prošlom.

Pa zajedno krenuše na put.


Кипријанов кладенац 2021

   Част ми је што сам заступљена својом песмом ,,НЕГДЕ" .  Хвала организаторима , хвала жирију . Кипријанов кладенац 2021 kiprijanracan...