dopuštam dnu da izbaci blato
dopuštam blatu da da poteče ulicom snova
dopuštam snovima da otkriju strah
dopuštam strahu da narasta do korita reke
dopuštam koritu da produbi tok
dopuštam toku da ponese reči
dopuštam rečima da rane srce
dopuštam srcu da dotakne razum
dopuštam razumu da ohladi glavu
dopuštam glavi da pokrene kapke
dopuštam kapcima da otkriju oko
dopuštam oku da gleda plavo
dopuštam plavom da boji dan.
Dok me metalna kutija nosi uglačanim putevima i dobro znanim stazama, pratim
Zvuk ne dopire.
Slika je jedina veza sa spoljašnjim svetom. Na sivoj traci tragovi velikih točkova kroz gomilice raskvašene zemlje u obliku masnog crnog blata, otežavaju put točkovima.
Prelećem preko uzoranih njiva, ostavljenih da čekaju proleće, preko tankih linija koje skrivaju zrna pšenice, sive linije puta, do drvene polomljene ograde. Opasana je žicom. Ne skriva svoje stanovnike, pušta ih i oslobađa stega. Krdo krava u svojim pohodima na nisku travu i ostatke ubranih kukuruza. Iza njih, stado ovaca slobodno u svojim dugim dnevnim šetnjama, pokrivenih tela novonaraslom vunom, šeta lagano prebrojavajući zalogaje. Jaganjci prerasli u šilježa, ne zna se ko je ko. Tumaraju slatinom čupkajući sve na šta naiđu.
A onda, poput bleska, tri konja odvojena betonskim stubovima i debelom žicom od slobode polja, stoje u tišini pored nečega. Pratim pogledom, izvijam glavu i žalim što mi vrat nije duži. Stoje pognutih glava. Čini se da se došaptavaju, govore samo njima znanim jezikom. Izoštravam čula, tražim od njih sve i ono što mi ne mogu dati.
Braonkasta gomila na sivom blatu. Krajičkom oka hvatam i slažem u sećanje: izdahnuo je jedan od njih. Predao telo zemlji od koje je potekao, a oni u ćutnji svojih konjskih vilica pevaju nemušto opelo.
Zatvaram oči i vraćam vlagu očiju svojih u dubinu. Poput pauka oko sebe pletem nevidljivi plašt.
Ne želim da me neko prozre, vidi moju slabost, nemirenje s neminovnim. Ostajem na trenutak sama negde daleko gde sve ima smisla, a razlike ne postoje.
Otvaram oči.
Uskoro stižem.
Utapam se u dan koji će doneti...
Ilustracija: slika na svili
Sve što je stajalo ispred njega je prihvatio kao nešto što je nezaobilazno. Izbegavao je suočavanje, odupiranje, nemirenje, jednostavno išao je linijom koja nije stavrala otpor.
Sa današnjim danom stizala su nova pitanja. Savladavale su ga sumnje, premeravanja mu nisu davala mira.
Zašto baš njemu, zašto se zvezde na nebu nisu drugačije rasporedile onoga dana kada se rodio? Možda bi mu to bila prilika da mu život bude drugačiji.
Voleo je životinje više nego ljude. Možda zbog toga što su ćutale na sve što im je rekao ili što su podnosile sve njegove ispade kojih je bilo, ako bi se ispred njega našla čašica više.
Nije hteo to.
Želeo je mir pod nebom, svetlost sunca i sjaj mladog meseca, ali život je hteo drugo. Ispred njega su se dogodili pogrešni ljudi, pogrešne savete je primao, pogrešno je rasuđivao.
Sve je bilo pogrešno.
Pogrešan je bio i njegov život.
Iako je svetlost Sunca dodirivala njegovo izbrazdano lice, nije mu davala optimizam. Pritiskala ga je svaka bora na licu, a njihovi rezovi su dosezali do skrivenih unutrašnjih dubina nastanjenih najčudnijim stvorenjima koje ljudsko oko nikada nije videlo.
Stavio je obe šake na lice. U trenu je storio tamu, izjednačio je sa onom skrivenom i samo na tren dozvolio osećaju krivice da preplavi telo. Bio je kriv za neostvartene snove- oduvek se smatrao suviše pametnim za učenje, izgubljenu porodicu- nije imao razumevanja za osobu pored sebe ni za stvaranje sopstvenih potomaka, teške reči koje je u svojoj jarosti izgovarao poslednjim drugovima...
Protresao je glavu, rasterao misli.
Uklučio je radio, pojačao lokalnu stanicu, dobro potegao iz poluprazne flaše i stisnutih očiju otputovao u zemlju snova. Jedino se tamo dobro osećao.
O miholjskom letu,
Pripovedaše stari,
Kukuruz se uz pesmu brao
Žito se sejalo žuljevitom rukom paora
A žene u pletene korpe ređale cipovke hleba
Pokrivene devojačkim belim vezom.
O miholjskom letu,
Pripovedaše stari
Srne su staze skrivale
Pred prvom lovačkom puškom
Sivi zec se dahom maskirao
A fazan na grani drveta snove o proleću sanjao
O miholjskom letu,
Pripovedaše stari,
Komšije se poštovale,
Braća pod krovom živela zajedno
Sestre delile koru hleba
Deca šaptala bajke u traženju sna,
Majka je bila majka
A otac - baba.
Fotografija. Dragan Đukanović- Tršić- kuća Vukova
Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju po utabanim stazama limenog
krvova pokušavam da uhvatim misli.
Slobodne su. Lebde negde daleko u
visinama koje mi nisu pristupačne.
Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka se stopilo sa tamnom bojom perja.
Lete.
Čini se da se igraju.
Same. Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena. Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tasnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili princeze, a meni se pruža.
Putevi me sa nebeskih visina tajnama života vraćaju na tlo. Teška sam. Duša mi je teška. U svojim dubinama nosim žal za licima koja nedostaju. Svakog avgusta isto. Svakog oktobra isto. Nedostajanje. Sivo donosi novu pretnju. Opasnost . Bliži se još jedno nedostajanje, ovoga puta potmulo I tajno. Obuzelo je nekadašnju lepoticu. Bolest bez milodti joj je izbrisala sećanje. Ne poznaje me. Ne poznaje svoj porod, živi u danu kada u svojoj mladosti bila bolesna. Jasnim koracima mi kroz misli tutnji :
,, - Idem kod svoje mame, ona će se brinuti za mene. Njoj ću sve rećei. Ona će mi pomoći. Sada je sedamdeseta godina. Bolesna sam , ne mogu da hodam. Majko – pomozi mi.
Slušaj; nju je neko uvračao. Idi do one žene. Živi u maloj kući pored groblja. Odnesi ovo što si našla. Kaži joj sve, sve će joj se kazati.
Moja majko...išla si. Rekla ti je da ideš do grobljanske raskrsnice, da se ne okrećeš kada te pozove neka žena, da žuriš pravo kući. Idi opet, molim te, idi, da mi bude bolje...idi..majko...idi...majko. Kazala si da ćeš doći, da me vodiš dođi majko...čekam te… “ . Na tren kraći od treptaja surova bolest joj je darivala svest: Čime sam ja to zaslužila? Čime? …
Da bi je opet surovo obuzeo.
Kakva se to strašna demencija nadvila nad krhkim telom? Tugo moja! Majko moja, ti koja mi nedostaješ ovih pustih godina. Hoćeš li izaći pred nju, da joj pomogneš, otvoriš joj vrata?
Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele ružine glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak ponizno ćute. Bodu mi prste iako ih hvatam odmah ispod baršunastih cvetova. Još ona tamnocrvena pored zida na severnoj strani. Tamo su začudo one najkrupnije koje ostaju bez cvetova na dan jesenjih zadušnica.
Pronalazim misli. Tu su i tamo gde spavaju uspavani, gde nedostajanje ne umanjuje svoju vrednost iako godine prolaze.
Poslednji struk se našao u beloj plastičnoj kesi. Ostavljam makaze, sadržaj istresam u crnu kantu i brzo spuštam poklopac.
A ptice su i dalje u nebeskim visinama.
Kroz travu opustošenih vlati
Stradalih od letnje duge suše
Sasvim neprimetno
Čiste duše
Izrastao preko noći
Krokus žuti.
Raskrilio lati
Dodirnuo svetlo nebeskih visina
Lice darovao nebu plavom
Zasenio kišne kapi
Lepotom lika svoga.
Iznenada sasvim
Neznano otkuda
Krupna šapa bez biranja staze
Nagazi cvetak žut.
Spreman na san pogleda
Ženu bez sjaja u oku
Zalutalu u danu prošlom.
Pa zajedno krenuše na put.
