Baba Mare se sećam kao starice skrivene ispod braon marame koju su krasile
sitne crvene ružice obogaćene pokojim zelenim listićem. Ispod nje se krila glava s busenom kose upletene u pletenicu, koja je opet bila upletena u punđu, koju sam mogla da vidim samo u najtoplijim letnjim danima. Imala je sitne piskave oči iz kojih su sevale varnice prema svima koji su remetili ono što je ona smatrala svojim mirom.
Bila je oniska, uvek obučena u crno, ako su bili jesen ili zima ili u braon ako je bilo proleće ili leto. Imalа je po dve preobuke koje su se u oblačenju smenjivale. Leti je sebi dozvoljavala kombinacije braon-crne što je opet zavisilo od temperature. Nije verovala prognozama vremena, već sebi i svom osećaju za toplo i hladno. Radila je puno, od jutra oko kokošaka i dvorišta, preko pripremanja doručka , ručka, pranja sudova i veša, do pripreme kuvane večere za sve ukućane.
Poslove je obavljala stisnutih usana. Tek bi pokoja reč izlazila iz njih. Samo bi se ponekad između retkih zuba procedio neku zvuk, sličan škripi koji se mogao protumačiti kao jedno mudro :
-AAА- ha.
Često puta sam je u stopu pratila, ispitivala, posmatrala ustaljene radnje koje su se obavljale naizgled bez njenog prisustva, jer su ruke same znale šta im je činiti.
Malo po malo komšije su je počele izbegavati, a i starice koje su nekada sa njom delile svoje dane. Ostala sam joj ja.
Volela sam trenutke kada bi se umorna i opuštenog tela spuštala u stolicu naslonjenu na zid starog konka. Tada bi počinjala transformacija. Od stisnutog vrapca pretvarala se u belog goluba. Poletela bi na krilima svojih dana, do svoje prve mladosti i nazad. To vreme je imala za sebe. Govorio je njen let, a ja sam pokušavala da uhvatim pokoje perce i da je bar na trenutak u tišini pratim.
Ne ispuštajući nit monologa u stopu sam je pratila. Nije me primećivala. Tek bi na kraju svog izlaganja trepnula, ugledala me već pospanu pokraj svojih nogu i prozborila:
-AAA . Ti si. Jesi li zapamtila šta sam kazala? Pamti! Pamti! Neću još dugo biti tu da ti govorim.
Samo sam treptala i u njenim očima opažala svoj lik.
Ovako je govorila baba Mara:
- Znaš li ti , ti, skrivena u senci starog oraha, zapovesti po kojima treba živeti? Ne znaš! Zelena si kao jed, kao trava u proleće, kao stablo tek posađenog paradajza koji treba još dugo negovati i okopavati, a slomi se čim malo vetra zasvira kroz baštu. Zelena kao ja u svojoj mladosti.
Ne veruj čoveku što lepo govori, taj samo bleji, kako tebi tako i drugima, naročito namazanim namigušama i kerušama otrgnutim s lanca. Nemoj biti bez lanca. Lanac je dobar. Steže i zadržava, ali je tu da opominje... Možda je to ruka očeva ili se Gospod u milosti svojoj preobratio pa nas svojim Zapovestima opominje... ne znam...Imala sam i lanac i ruku, ali luda, zagledala se u onog lepog, pravog, s očima neba ravničarskog, i usnama majskihih raspuklih bulki. Zaneo me je svojim dlanovima i dahom pokošenih livada. Nisam ni stasala, rodila sam troje dece, ako i neka sam , bar imam tebe... No došao je dan kada se okrenuo, pošao za nekom šarenijom suknjom, beljom bluzom i neuprljanim rukama s okorelim žuljevima od lupanja po korovu banatskih njiva. Posle su mi ruke bile još žuljevitije,, koža još ispucalija , a maramu nisam više slkidala. Jesi li čula, nemoj verovati...Tako lepa, tako bistra, tako mirisna,spokojna kao tiho letnje jutro...
