U kosi je nosila zrelo klasje, stasom se
pridruživala vilama,visinom je dodirivala nebo а rukama zelenilo
livada. Smeh joj je krasio lice preplanulo od letnjeg sunca. Cvetala
je zdravljem. Duboko je tugu pritajila.
Nije mogla da misli na druge. Nije je doticala
tuđa bol, utešna reč, sažaljenje u tuđem oku. Ostala je
ogoljena do kože, odbačenih svilenih niti koje su je obavijale.
Najstrašnija noćna mora ju je razdirala i po danu: Krivica.
Dok se lagano dan približavao kraju, iza
horozonta se Sunce spremalo za odlazak na drugu stranu Zemlje, setila
se, davno neizrečene slutnje. Nije mogla da otera klicu iz uma.
Nekako je uvek čekala i vrebala kao stalno prisutno strahovanje.
Crne oči su češće gledale mrak i tražile skrivene znakove, ne bi
li sprečile da neizgovoreno dobije život. Da li je to to? Često
se pitala.
- Daj mi dlan da ti pogledam.
- Ti znaš da gledaš u dlan?
- Znam. Daj!
Pružila je ruku. Nikada nije verovala u proroke i
proročice, u gledanje u dlan ,pasulj, talog kafe, ali ipak nešto ju
je potaklo. Žena je prihvatila pruženu ruku. Pogled je lagano
oborila, a zatim ga naglo podigla. Pruženu ruku je odbacila.
- Šta to bi?
- Ništa.
-Kako ništa?
- Šta si videla?
-Ne mogu da ti kažem.
Svetlost se lagano opraštala, lako i sigurno je
tonula ostavljajući za sobom crvenkasti sjaj. Bojila je zgrade,
visoko drveće, terala je rastinje na puštanje mirisa i noćne
stanovnike na život.
Nemarno obučena, opuštene kose i usahlih očiju
činila je tamnu senku u rumenilu. Nazirala se tuga kroz ples njenog
odraza. Uprkos zelenkastim pločicama voda bazena je bila zagasito
ružičasta.
Sedela je na ivici. Bez volje je pratila tonjenje
dana i nastajanje prvog sumraka.
Nije videla nikoga. Nje postojao niko. Teret koji
je nosila je bio prevelik. Što god da je činila slika minulih dana
je ostajala. Tražila je opravdanje i utehu.
Teret joj je ostao.
Prebirala je požutele fotografije. Svaka je
davala više od onoga što bi obični, neupućeni posmatrač mogao da
vidi.
Lica na njima su se smešila.
- Da ,ovde smo zagrljeni. Mama, tata, ja , moja
dva brata. Srećni, nedodirljivo snažni na početku života.
Svetlost i sunce, sjaj lepote i praznika na dlanu. Veselili smo se
gostima i prvim obojenim crvenim uskršnjim jajima.
Noge je umočila u mlaku bazensku vodu. To ju je
podsetilo da je živa. Blago se nakašljala. Prijalo joj je
golicanje lakih talasa pomeranih večernjim povetarcem. Upijala je
trenutak. Setila se blatne vode posle letnjih kiša i mulja stvorenog
od osušene banatske prašine. Kako je lako prolazio kroz prste, kako
joj se mulj lepio za slabašne noge i staru cicanu haljinu izbledelih
cvetova.
- Šta je život, od cicane haljine do
bazena...Pogled je pao na izbledelu fotografiju.
- Sneg u mom selu. U poseti smo. Tamo je zima,
ovde je leto. Majka mi se smeši, otac me gleda strogim pogledom
skrivene radosti. Slika toliko živa da je čula lako škljocanje
aparata.
-Ne gledaj me prekorno. Moram ovako. To je jedini
način da izdržim. Možda mi je žena prorekla pogledavši moj
dlan.
Vetar je svojim pokretima milovao njenu kosu,
doneo je uspavanku detinjstva, odnekuda dolutalu na nevidljivim
krilima usamljenog noćnog leptira. Izmamila joj se suza. Samo ju je
obrisala. Počela je da živi život fotografija.
- Nekog sušnog leta selo je obavila nemaština i
nespokoj. Kada je Riđa uginuo nije videla lepotu njiva i vitkih
kukuruza. Njegova kopita su pratila rad njenog srca. Kad bi s ranog
jutra, neposredno pred izlazak sunca krenuli na njivu, da odrade što
više pre letnje pripeke, uspavljivao ju je njegov laki kas. Srce joj
je tuklo istim ritmom. Isto su trajali. Pretvarao se kas u ritam
melodije. S prvim sunčevim zrakom kroz poluzatvorene oči je
propuštala delić svetlosti, toliki da su se mogle nazreti senke i
najudaljeniji zamišljeni svetovi. Teška suva prašina joj se
zalepila za dušu, svakim udahom se činila grudvastijom i težom,
pretvorenom u kamen. Spakovali su ono malo što su imali i došli
ovde u obećanu zemlju. More sunce, toplota i crvena zemlja. Kuća i
bazen, moglo se...
-Miljana moja, Miljana, ne mogu, ne mogu... Zašto
te nisam naterala, zašto? Zbog čega sam dozvolila duge izlaske i
putovanja u daleke zemlje? Zašto te nisam vezala i zatvorila da ne
vidiš put pred sobom i da ne tražiš više i lepše? Imala si more
i sunce, imala si karijeru i novac. Oprosti, ja sam kriva, nisi ti.
Oprosti.
-Mama spremi moju torbu. Onu malu. Letim jeftinim
avionom, zamisli videću Hong Kong! Toliko sam uzbuđena, da ti ne
mogu reći...Videću sve o čemu sam sanjala...Spakuj i moj omiljeni
parfem.
- Samo idi kada ti se ukazala prilika. Jesi li se
vakcinisala od onog virusa?
- Kakav virus, znaš da ja u to ne verujem. Sve je
to izmišljeno. Ne brini, pet dana, brzo ću ja! Ljubim te, ljubim...
Reči su odzvanjale njenim razumom koji je uveliko
postajao gusta nepoderiva siva paukova mreža. Deo svesti je
razabrao nit:
-Brzo je prošlo, eto već dva dana sam kod kuće!
Molim te skuvaj mi čaj, nešto me boli grlo.
- Imaš temperaturu...daj da ti izmerim...
- Kakva temperatura, to sam umorna od puta, pusti
me da se naspavam.
Tiho je zatvorila vrata sobe da željeni odmor
uzme maha. Veče je brzo palo. Dan se gasio u crvenilu obojenih
oblaka. Došla je do vrata.
- Milice, hajde već će noć, šta ćeš noćas
raditi... MILICE!
Telo je bez svseti utonulo u težak san. Tragovi
na posteljini su odavali burom dodirnute sate.
Poslednjim zrakom razuma je pozvala hitnu pomoć.
Još brže su je odneli u bolnicu. U hladnoći su odzvanjale reči:
Neće se probuditi.
...
Znala je šta će.
Dugo je lutala u tami, dodirivala nedodirljivo i
tražila pomoć tamo gde nije mogla da je nađe. Ušla je u mlaku
vodu. Zaronila je. Pokvasila kosu i zatvorila oči. Onda je
izronila. Podigla je kutiju I rasula fotografije po površini. Šake
je stavila na ivicu bazena. Snagom mišića se izdigla da još jednom
udahne vazduh. Pogledala je fotofgrafije. Draga lica su je nemo
posmatrala.
- Oprostite.
Ispustila je vazduh iz pluća I zaronila. Snagom
poslednje svesne misli je udahnula mlaku bazensku vodu.
Nastao je mrak.
Daljine me vuku, 
