Slike na svili

Daljine me vuku, Prostranstva i osunčani dani. Široko plavo zove Doziva Mami. Hrani se duša osmehom dalekim. Nepoznatim ljudima poklon Otvorenog dlana nosim. Starina  ponosito stoji. Čeka. Ne broji korake Ne broji vekove Ne broji verne i neverne. Dočekuje i ispraća. Bogatstvom daruje. Pamti kamen Smerne Dobre Duhom začinjene. Idem. Daljine me vuku.

 U kosi je nosila zrelo klasje, stasom se pridruživala vilama,visinom je dodirivala nebo а rukama zelenilo livada. Smeh joj je krasio lice preplanulo od letnjeg sunca. Cvetala je zdravljem. Duboko je tugu pritajila. Nije mogla da misli na druge. Nije je doticala tuđa bol, utešna reč, sažaljenje u tuđem oku. Ostala je ogoljena do kože, odbačenih svilenih niti koje su je obavijale. Najstrašnija noćna mora ju je razdirala i po danu: Krivica. Dok se lagano dan približavao kraju, iza horozonta se Sunce spremalo za odlazak na drugu stranu Zemlje, setila se, davno neizrečene slutnje. Nije mogla da otera klicu iz uma. Nekako je uvek čekala i vrebala kao stalno prisutno strahovanje. Crne oči su češće gledale mrak i tražile skrivene znakove, ne bi li sprečile da neizgovoreno dobije život. Da li je to to? Često se pitala. - Daj mi dlan da ti pogledam. - Ti znaš da gledaš u dlan? - Znam. Daj! Pružila je ruku. Nikada nije verovala u proroke i proročice, u gledanje u dlan

 Hladno decembarsko veče nije sprečilo ljubitelje lepe reči da dođu na druženje. U prostorijama Likovne galerije ,,Zdravko  Mandić"  u Novim Kozarcima družili smo se uz pisanu reč. Smenjivali su se pasusi i stihovi, oživljavali su likovi iz mojih knjiga.  Smešile su  se umetničke slike sa zidova. Svetlo dana su ugledali po ko zna koji put oni kojih nema odavno.  Radovali smo se uz ,,Radost žute lubenice" , čvrsto se držali za niti ,,Odsjaja svilenih niti" .  Smeh je ispratio doživljaje nesrećnog Čede( priča Očenaš za Čedu). Kako god,  vreme je brzo proteklo. Želim da se zahvalim gospodinu Braci i gospođi Jeleni na ljubaznosti, pozivu i organizovanju našeg druženja. Zahvaljujem prisutnima na vremenu poklonjenom našem druženju. Nezaobilazna istina je :  Među prijateljima se čovek uvek dobro oseća. Do nekog novog viđenja!   Među slikama učesnika čestih likovnih kolonija galerije odzvanjali su stihovi: Na početku beše reč Reč dospe do mene, preplavi me, o

- Gde si Lakokrili, ti koji putuješ prostranstvima, spajaš i razdvajaš, ti koji se spuštaš u nizine i uzdizeš u visine, koji si i tu  i nisi? Skrivaš se. U tajnosti delaš. Nedostaješ mi ovih dana. Nedostaje mi tvoj savet i nevidljivi osmeh  duginih očiju. - Tu sam. Samo ne ne vidiš. -  Radost je moja  susreta našeg  u ovom tmurnom danu kada se sivilo nebesko spustilo. Pretih si. Zaustavio si šuškanje svoga tela. - Mogu da letim bez pomeranja krila. Mogu da dodirujem zemlju i duginu boju, a da se ne prikažem nikome i ne priklonim nikome. Za tebe sam tu. Znam šta te pritiska. Znam tvoju tugu i tvoj teret na leđima. Ipak ne možeš prigrliti sve. Ne možeš poneti tuđi krst bez obzira gde ga nosila. Dovoljno je što si   pružila ruku. Prozvani će razumeti. - Naučio si me da razumem i prihvatim ljude onakvima kakvi jesu, da ih ne popravljam i ne zahtevam od njih svoju meru.  Nije to lako Lakokrili.  Prevelik je bol tuđe boli. Kako podariti razum? Kako ispraviti linije zamršene

Negde u nekoj zemlji Živela je duša. Htela je svima da ugodi Htela je svakome da bude dobra Htela je razumevanje Htela je biti razum i glas. Sedela je Gledala Mislila Ćutala. Mišljaše ljudi  da je luda. Mišljaše ljudi da joj je kraj blizu Da će svojom rukom presuditi sudijama I suđenima. Duša zakorači nogom u svetlost Uhvati se za kraj zvezde padalice Držaše  je čvrsto. Sopstvenost zablista Da se. Pozva izgubljene pod okrilje. Zasija zvezda kroz oblak sivi Zasija reč na usnama nemim Zasija osmeh izgubljenih. Očisti se Duša. Oslobodi  se rob stega Oslobodi  se reč glasa zarobljenog Oslobodi se dan. Dobi duša svetlost. Nebom protutnji vest Vodom zabrodi glas. Vetar ponese magijom Ljubav Duše koju ne videše ljudi.