петак, 21. децембар 2018.

Daljine me vuku

Daljine me vuku,
Prostranstva i osunčani dani.
Široko plavo zove
Doziva
Mami.

Hrani se duša osmehom dalekim.

Nepoznatim ljudima poklon
Otvorenog dlana nosim.

Starina  ponosito stoji.
Čeka.

Ne broji korake
Ne broji vekove
Ne broji verne i neverne.

Dočekuje i ispraća.
Bogatstvom daruje.

Pamti kamen
Smerne
Dobre
Duhom začinjene.

Idem.
Daljine me vuku.

четвртак, 13. децембар 2018.

Kraj dana



 U kosi je nosila zrelo klasje, stasom se pridruživala vilama,visinom je dodirivala nebo а rukama zelenilo livada. Smeh joj je krasio lice preplanulo od letnjeg sunca. Cvetala je zdravljem. Duboko je tugu pritajila.
Nije mogla da misli na druge. Nije je doticala tuđa bol, utešna reč, sažaljenje u tuđem oku. Ostala je ogoljena do kože, odbačenih svilenih niti koje su je obavijale. Najstrašnija noćna mora ju je razdirala i po danu: Krivica.
Dok se lagano dan približavao kraju, iza horozonta se Sunce spremalo za odlazak na drugu stranu Zemlje, setila se, davno neizrečene slutnje. Nije mogla da otera klicu iz uma. Nekako je uvek čekala i vrebala kao stalno prisutno strahovanje. Crne oči su češće gledale mrak i tražile skrivene znakove, ne bi li sprečile da neizgovoreno dobije život. Da li je to to? Često se pitala.
- Daj mi dlan da ti pogledam.
- Ti znaš da gledaš u dlan?
- Znam. Daj!
Pružila je ruku. Nikada nije verovala u proroke i proročice, u gledanje u dlan ,pasulj, talog kafe, ali ipak nešto ju je potaklo. Žena je prihvatila pruženu ruku. Pogled je lagano oborila, a zatim ga naglo podigla. Pruženu ruku je odbacila.
- Šta to bi?
- Ništa.
-Kako ništa?
- Šta si videla?
-Ne mogu da ti kažem.
Svetlost se lagano opraštala, lako i sigurno je tonula ostavljajući za sobom crvenkasti sjaj. Bojila je zgrade, visoko drveće, terala je rastinje na puštanje mirisa i noćne stanovnike na život.
Nemarno obučena, opuštene kose i usahlih očiju činila je tamnu senku u rumenilu. Nazirala se tuga kroz ples njenog odraza. Uprkos zelenkastim pločicama voda bazena je bila zagasito ružičasta.
Sedela je na ivici. Bez volje je pratila tonjenje dana i nastajanje prvog sumraka.
Nije videla nikoga. Nje postojao niko. Teret koji je nosila je bio prevelik. Što god da je činila slika minulih dana je ostajala. Tražila je opravdanje i utehu.
Teret joj je ostao.
Prebirala je požutele fotografije. Svaka je davala više od onoga što bi obični, neupućeni posmatrač mogao da vidi.
Lica na njima su se smešila.
- Da ,ovde smo zagrljeni. Mama, tata, ja , moja dva brata. Srećni, nedodirljivo snažni na početku života. Svetlost i sunce, sjaj lepote i praznika na dlanu. Veselili smo se gostima i prvim obojenim crvenim uskršnjim jajima.
Noge je umočila u mlaku bazensku vodu. To ju je podsetilo da je živa. Blago se nakašljala. Prijalo joj je golicanje lakih talasa pomeranih večernjim povetarcem. Upijala je trenutak. Setila se blatne vode posle letnjih kiša i mulja stvorenog od osušene banatske prašine. Kako je lako prolazio kroz prste, kako joj se mulj lepio za slabašne noge i staru cicanu haljinu izbledelih cvetova.
- Šta je život, od cicane haljine do bazena...Pogled je pao na izbledelu fotografiju.
- Sneg u mom selu. U poseti smo. Tamo je zima, ovde je leto. Majka mi se smeši, otac me gleda strogim pogledom skrivene radosti. Slika toliko živa da je čula lako škljocanje aparata.
-Ne gledaj me prekorno. Moram ovako. To je jedini način da izdržim. Možda mi je žena prorekla pogledavši moj dlan.
Vetar je svojim pokretima milovao njenu kosu, doneo je uspavanku detinjstva, odnekuda dolutalu na nevidljivim krilima usamljenog noćnog leptira. Izmamila joj se suza. Samo ju je obrisala. Počela je da živi život fotografija.
- Nekog sušnog leta selo je obavila nemaština i nespokoj. Kada je Riđa uginuo nije videla lepotu njiva i vitkih kukuruza. Njegova kopita su pratila rad njenog srca. Kad bi s ranog jutra, neposredno pred izlazak sunca krenuli na njivu, da odrade što više pre letnje pripeke, uspavljivao ju je njegov laki kas. Srce joj je tuklo istim ritmom. Isto su trajali. Pretvarao se kas u ritam melodije. S prvim sunčevim zrakom kroz poluzatvorene oči je propuštala delić svetlosti, toliki da su se mogle nazreti senke i najudaljeniji zamišljeni svetovi. Teška suva prašina joj se zalepila za dušu, svakim udahom se činila grudvastijom i težom, pretvorenom u kamen. Spakovali su ono malo što su imali i došli ovde u obećanu zemlju. More sunce, toplota i crvena zemlja. Kuća i bazen, moglo se...
-Miljana moja, Miljana, ne mogu, ne mogu... Zašto te nisam naterala, zašto? Zbog čega sam dozvolila duge izlaske i putovanja u daleke zemlje? Zašto te nisam vezala i zatvorila da ne vidiš put pred sobom i da ne tražiš više i lepše? Imala si more i sunce, imala si karijeru i novac. Oprosti, ja sam kriva, nisi ti. Oprosti.
-Mama spremi moju torbu. Onu malu. Letim jeftinim avionom, zamisli videću Hong Kong! Toliko sam uzbuđena, da ti ne mogu reći...Videću sve o čemu sam sanjala...Spakuj i moj omiljeni parfem.
- Samo idi kada ti se ukazala prilika. Jesi li se vakcinisala od onog virusa?
- Kakav virus, znaš da ja u to ne verujem. Sve je to izmišljeno. Ne brini, pet dana, brzo ću ja! Ljubim te, ljubim...
Reči su odzvanjale njenim razumom koji je uveliko postajao gusta nepoderiva siva paukova mreža. Deo svesti je razabrao nit:
-Brzo je prošlo, eto već dva dana sam kod kuće! Molim te skuvaj mi čaj, nešto me boli grlo.
- Imaš temperaturu...daj da ti izmerim...
- Kakva temperatura, to sam umorna od puta, pusti me da se naspavam.
Tiho je zatvorila vrata sobe da željeni odmor uzme maha. Veče je brzo palo. Dan se gasio u crvenilu obojenih oblaka. Došla je do vrata.
- Milice, hajde već će noć, šta ćeš noćas raditi... MILICE!
Telo je bez svseti utonulo u težak san. Tragovi na posteljini su odavali burom dodirnute sate.
Poslednjim zrakom razuma je pozvala hitnu pomoć. Još brže su je odneli u bolnicu. U hladnoći su odzvanjale reči: Neće se probuditi.
...
Znala je šta će.
Dugo je lutala u tami, dodirivala nedodirljivo i tražila pomoć tamo gde nije mogla da je nađe. Ušla je u mlaku vodu. Zaronila je. Pokvasila kosu i zatvorila oči. Onda je izronila. Podigla je kutiju I rasula fotografije po površini. Šake je stavila na ivicu bazena. Snagom mišića se izdigla da još jednom udahne vazduh. Pogledala je fotofgrafije. Draga lica su je nemo posmatrala.
- Oprostite.
Ispustila je vazduh iz pluća I zaronila. Snagom poslednje svesne misli je udahnula mlaku bazensku vodu.
Nastao je mrak.

субота, 08. децембар 2018.

Književo veče u Novim Kozarcima

 Hladno decembarsko veče nije sprečilo ljubitelje lepe reči da dođu na druženje. U prostorijama Likovne galerije ,,Zdravko  Mandić"  u Novim Kozarcima družili smo se uz pisanu reč. Smenjivali su se pasusi i stihovi, oživljavali su likovi iz mojih knjiga.  Smešile su  se umetničke slike sa zidova. Svetlo dana su ugledali po ko zna koji put oni kojih nema odavno.
 Radovali smo se uz ,,Radost žute lubenice" , čvrsto se držali za niti ,,Odsjaja svilenih niti" .  Smeh je ispratio doživljaje nesrećnog Čede( priča Očenaš za Čedu). Kako god,  vreme je brzo proteklo.
Želim da se zahvalim gospodinu Braci i gospođi Jeleni na ljubaznosti, pozivu i organizovanju našeg druženja. Zahvaljujem prisutnima na vremenu poklonjenom našem druženju.
Nezaobilazna istina je :  Među prijateljima se čovek uvek dobro oseća.
Do nekog novog viđenja! 




 Među slikama učesnika čestih likovnih kolonija galerije odzvanjali su stihovi:

Na početku beše reč

Reč dospe do mene,
preplavi me,
ožive,
dotaknu me svojom snagom
i
lepotom.
Poželeh da produžim reč.
Poželeh da zavrtim glas
da stvorim novu reč.
Tako jednoga dana krenu reč po reč.



Bezimena pesma za početak

Kada nebo oteža oblacima,
 Kada sivilo unese
U duše ljudi neki tihi,
Neobjašnjivi žal
Dubokih korena,
Dolet bezvučni poj.
Razlegne se.

Samo ga prozvani čuju.



Još jednom: Hvala prozvanima.

уторак, 04. децембар 2018.

Tu sam

- Gde si Lakokrili, ti koji putuješ prostranstvima, spajaš i razdvajaš, ti koji se
spuštaš u nizine i uzdizeš u visine, koji si i tu  i nisi?
Skrivaš se.
U tajnosti delaš.
Nedostaješ mi ovih dana.
Nedostaje mi tvoj savet i nevidljivi osmeh  duginih očiju.
- Tu sam. Samo ne ne vidiš.
-  Radost je moja  susreta našeg  u ovom tmurnom danu kada se sivilo nebesko spustilo.
Pretih si.
Zaustavio si šuškanje svoga tela.
- Mogu da letim bez pomeranja krila. Mogu da dodirujem zemlju i duginu boju, a da se ne prikažem nikome i ne priklonim nikome.
Za tebe sam tu.
Znam šta te pritiska.
Znam tvoju tugu i tvoj teret na leđima. Ipak ne možeš prigrliti sve. Ne možeš poneti tuđi krst bez obzira gde ga nosila. Dovoljno je što si   pružila ruku. Prozvani će razumeti.
- Naučio si me da razumem i prihvatim ljude onakvima kakvi jesu, da ih ne popravljam i ne zahtevam od njih svoju meru.
 Nije to lako Lakokrili.
 Prevelik je bol tuđe boli. Kako podariti razum? Kako ispraviti linije zamršene duge životne linije u njihovim težnjama da se razmrse, a  toliko su čvrsto upletene da se razmrsiti ne mogu? Kako sakriti suzu i uzdići se iznad ponora sivih dubina mraka? Kako se pokloniti i pokupiti mudrost drevnog kamena? Hoću li moći i znati? Hoću li biti po meri nebeskoj?
- Putuj u miru i snivaj mirne sne. Krilom svojim te štitim.

Ilustracija slika na svili.

недеља, 02. децембар 2018.

Čistota


Negde u nekoj zemlji
Živela je duša.
Htela je svima da ugodi
Htela je svakome da bude dobra
Htela je razumevanje
Htela je biti razum i glas.

Sedela je
Gledala
Mislila
Ćutala.

Mišljaše ljudi  da je luda.
Mišljaše ljudi da joj je kraj blizu
Da će svojom rukom presuditi sudijama
I suđenima.

Duša zakorači nogom u svetlost
Uhvati se za kraj zvezde padalice
Držaše  je čvrsto.

Sopstvenost zablista
Da se.
Pozva izgubljene pod okrilje.

Zasija zvezda kroz oblak sivi
Zasija reč na usnama nemim
Zasija osmeh izgubljenih.

Očisti se
Duša.

Oslobodi  se rob stega
Oslobodi  se reč glasa zarobljenog
Oslobodi se dan.

Dobi duša svetlost.

Nebom protutnji vest
Vodom zabrodi glas.
Vetar ponese magijom
Ljubav
Duše koju ne videše ljudi.