Постови

Приказују се постови за април, 2016

Pčele i ja

Слика
Ispred autobuskog stajališta raslo je drvo. Ne znam mu ime. S proleća su ga krasili roze cvetovi. Gusti. Mirisni. Imalo je zvuk zujanja samo s ranog proleća. Činilo se da samo drvo proizvodi zvuk. Ravnomeran, s blagim pomeranjima u zujanju. Pokretljivo, talasasto, za mnoge zastrašujuće,za mene zadivljujuće. Volim ta mala krilata stvorenja. Volim njihovu radinost, njihovu vrednoću, organizovanost, odanost Matici svojoj i  domu. Veoma su organizovane, svoj život prihvataju onako kako im je rođenjem određeno. Svaka jedinka zna svoj posao i pridržava se toga. Nema pogovora, prigovora, negodovanja ili bilo kakve pobune. Volela sam vreme kada smo se bavili pčelarstvom. Radili smo u paru, nekada su nam deca pravila društvo. Družili smo se s letećim stvorenjima i činili smo sve da im što manje smetamo i da ih uznemiravamo. Pčele ne vole neprijatne mirise, ne podnose nervozu, ne podnose nečiste ruke, ne podnose dezodoranse ni parfeme, ne podnose alkohol, ne  podnose prljavštinu i nered. Da

Osmeh Klimtovih boja

Слика
     Imala je tanke prste. Duge. Nokti pravilno oblikovani. Krupnoća šaka se gubila u prefinjenosti prstiju. Osećala je blagu utrnutost i nezaustavljivo pulsiranje umora koje je tražio mesto da izađe iz tela. Gledala je svoje ruke. Volela bi da je njima prebirala po dirkama klavira ili da je vrhovima jagodica blago dodirivala četkicu i povlačila njome po zategnutom platnu. Obožavala je Klimta. Njegove poteze je videla u raspevanoj bagremovoj igri ili u skladnosti kokošijeg perja. Pokošena trava se u jednakom ritmu smenjivala sa lejama cveća koje je upono sadila. Baš liči na njegov,,Poljubac". - Oj, živote, mogla sam,  ali nisam. Blago večernje sunce se poigravalo tankim zelenim lišćem kajsije ispod koje je sedela. Čekala je da počne prvi smiraj i da veo noći pusti krila pa da počne zalivanje.  Žuti pas je ležao pored njenih nogu. Dahtao je. Toplota mu nije prijala, pa je svoj veliki jezik opustio  preko donje vilice u koju su bili usađeni blistavo beli zubi. Češkala ga je iz

Život čita romane, a žene ih pišu

Слика
..Rano jutro pola pet... Kao u pesmi, jeste da nije pola pet, ali nije ni daleko. Rano je, leti još dobro, ali zimi...pa ni s jeseni nije lako, još ako je dan kišovit! - O , Bože!  Radi već godinama, od svoje rane mladosti. Kao dete paora znala je samo za rad. Rad se podrazumevao. Roditelji na njivi, a ona u kući. Kao devojčurak je obavljala sve poslove. Niko je nije pitao da li zna ili da li može. I jedno i drugo se podrazumevalo. Ćutke je premeštala keramičke pločice s linijama vitkih formi i modernog dizajna. Rado bi dodala u desni ugao mali kvadratić ili  mali stilizovani cvet. Time bi se dobila punoća slike. Boje bi više došle do izražaja. Firma bi bolje radila, pločice bi konkurisale španskim ili italijanskim, još kada bi im se popravio kvalitet, ili im se popravio procenat fine gline od koje su sačinjene... -E, baš bi to bilo nešto, sinule bi, poletele u svojoj lepoti, letele bi na sve strane sveta, donosile bi radost, sreću, pevale bi i dozivale majstore da ih postav

Moj mačak Gile

Слика
Kažu da su sećanja selektivna. Potrebno je mnogo okolnosti, mnogo sitnica da se poklope, da se u pravom trenutku osećamo dobro ili loše, da bi se događaj urezao i skrio negde u dubini duše. Često se dešava da se sećanja na isti događaj razlikuju u zavisnosti od mnogo toga:  od raspoloženja, životnog doba, učešća u događaju ili samo posmatranja događaja. Jedna ista slika, različita sećanja.  Ne sećamo se samo ljudi. Sećamo se svega što je na neki način uticalo na nas. Sećanje je moćnije ukoliko je događaj ili osoba imala uticaj na naš život i ako nam se u pravom trenutku našla kao pomoć, podrška ili je samo svojim prisustvom činila da se osećamo bolje. Sećanje počinje: Jednom, baš kao u nekoj bajci, je u telu mačka živela velika ljudska duša. Mačak nije bio običan, već poseban. Bio je osoba. Bio je kako se to u žargonu kaže LIK. Ime je dobio po morskom prasetu koje je bilo ljubimac druga moje dece. Morsko prase im se veoma dopadalo, pa otuda : Gile! Moj Gile je slučajno st

Miris Gospojinog sela

Слика
Mirno vojvođansko selo je disalo svoje dane uljuljano toplim vazduhom leta, razigranim jesenjim vetrovima koji nose gomile opalog lišća, zimskim severcem koji brije i prolećnom raspevanošću kada sve živne.  Zemlja je ljudima značila sve. Način preživljavanja, lepotu, mekotu i darivanje. Mnogovoljena je uzvraćala kako je mogla. Nekada više, nekada manje, nikada premalo. Uvek se moglo preživeti. Po redosledu poštovanja iza zemlje je sledio pop. Iza popa učitelj, a iza učitelja lekar u novim posleratnim vremenima. Posle lekara - doktora, gospođa doktorka, mada bez diplome.  Titulu joj je obezbeđivao muž. Prva prava gospođa koju sam još kao dete upoznala jeste ONA, supruga seoskog lekara. Pravih, nikada pogrbljenih i povijenoh leđa, kose složene u punđu na potiljku vrata. Besprekorno bele košulje ispeglane istrošenim rukama moje tetke. Baš ta tetka, očeva rođena sestra ju je zvala Gospoja. Pravog imena joj se ne sećam, ostalo je samo to Gospoja. Ostalo je sećanje na  strahopoštov

Kako je priča o Žuži i ajgirima ugledala dan

Слика
Veći deo života je bio iza njih dve. Koliko im je ostalao naravno nisu znale. Nisu ni razmišljale o tome. Obe su bile vremešne udovice. Svoje udovištvo su nosile hrabro. Borile se za svaki dinar i dobro su ga okretale pre nego što će ga potrošiti. Živele su dan za danom, posvećene deci. Dok se moglo išle su u nadničarenje, ne bi li bar malo popravile više nego skroman budžet, i dodale bar neki dinar na male porodične penzije. Zvale su se Bisa i Lina. Obe vaspitane strogo patrijarhalno, dane su provodile u svojim baštama, pomalo kopajući, čuvajući decu i  unucima pričajući priče  iz svoga devojaštva. Preko njihovih usana psovka nikada nije zaživela, nisu se bavile ogovaranjem , a latino serije u ono vreme nisu  postojale. Razlikovale su se po tome što je Bisa bila visoka i mršava, a Lina niska i punačka. Nedeljna popodneva su znale da provedu na sokaku u hladovini velike lipe. Lipa se ponosno uzdizala na samoj međi njihovih kuća. Družile su se. Jedno mirno letnje popodne ničim nije