среда, 30. октобар 2024.

Putopis : RIM: Palatin, Forum, Koloseum, Usta istine

Ko govori istinu?
Mnogo je legendi vezanih za ,,Večni grad". Svakako je najinteresantnija ona o njegovom







nastanku:

Natpis na Forumu
 

 

 

 

Kako bi sačuvao svoje kraljevsko mesto kralj Amulije je naredio da se pogubi sin kralja  Numitora, a njegovu ćerku  Reju Silviju da postane Vestalka. Ona  je iz tajne veze sa bogom Marsom rodila blizance Romula i Rema.  Iz straha od gubitka vlasti Amulije je naredio da oni budu bačeni u Tibar. Čudom ili voljom bogova korpa sa blizancima je isplivala na obalu gde ih je pronašla vučica Martia koja ih je podojila. Kasnije ih je sudbina dovela do pastira Faustula. Kad su postali punoletni Faustul im je rekao istinu. Oni su odlučili da na mestu svoga pronalaženja, na brdu Palatin podignu grad.   



Koloseum

Legenda teče dalje: Svađa oko vladavine gradom je dovela do toga da Romul ubije Rema.  Neki istoričari navode da se to dogodilo 21.aprila 753 godine pre nove ere, te se taj datum uzima kao dan osnivanja Rima.

Kako god bilo istorija na svakom koraku ima dokaze za dugo trajanje grada. Veličanstven je svakako, na svakom koraku se mogu videti vitki antički stubovi, delovi akvadukta, vila,  kupatila , a predivni mozaici zauvek su utkani u podove drevnih palata. 

Hodajući ulicama Rima s nestrpljenjem smo čekali da nas dočeka Rimski forum, sedište društvenog, političkog i  verskog života Starog Rima.  Prostran, ponosito pokazuje delove svoje nekadašnje raskoši.  Zamišljam članove senata u svojim togama, ali i brojno građanstvo  u najboljoj odeći kako sporo prolazi ulicama bogatim hramovima , ali i raznim tezgama sa veoma skupocenom robom pristiglom iz raznih krajeva sveta. Svi putevi trgovine su vodili u Rim.  Boravkom u Forumu svaki posetilac je mogao da se uveri u veličinu, bogatstvo i moć Rimskog carstva. Tu su se mogli videti ljudi svih staleža: bogati, siromašni, trgovci, robovi, prosjaci...svako je tražio svoj deo rimske svakodnevice, ali i novosti koje su se svakodnevno pronosile, najčešće tračeve, ali ljudi su uvek bili samo ljudi. 

Rimski forum- tihe priče

Tu je ubijen Gaj Julije Cezar jedan od najvećih rimskih careva. Čuvena je ona ,,Zar i ti  dete?" koja kod Šekspira postaje ,,Zar i ti sine Brute ?" .

 Smatra se da je u Forumu kraj puta koji vodi u Rim, ali i početak puta koji vodi iz njega. Nekada je postojao Zlatni miljokaz koji je merio dužinu puteva po celom rimskom carstvu, danas su tu njegovi ostaci. 

Mnogo je toga za videti i doživeti, ali se mora dalje. 

Nekada sastavni deo Foruma i centar zabave za Rimljane je bio Koloseum. Spolja se  vide četiri sprata, ali ima onih koji se ne vide u njegovom podzemlju. Mnogo je hodnika ispod zemlje, mnoge se tajne i zavere kriju u njima, za oko običnog čoveka to je nerazmnrsivi lavirint.  Mogao je u ono vreme da primi  između 50 i 80 hiljada ljudi, veliki broj i za  današnje vreme. Jednom rečju ogroman je.

Cestijeva  piramida

Po meni  Koloseum je najtragičnije mesto u Rimu.  Mnogo robova ga je gradilo, mnogo robova je ostavilo živote ispod i unutar njegovih zidina. Mnogo robova iz porobljenih područja čiji je život za Stare Rimljane bio potpuno bezvredan te je lako brisan. Teško je zamisliti besmisao igara koje su oni organizovali, a istorija mnogih naroda beleži mnogo jada i bola nasilno odvedenih robova. Događalo se da u jednom danu pored nekoliko hiljada  ljudi nastada i nekoliko hiljada divljih životinja. 

Ne mogu da zamislim užase i stradanja prvih Hrišćana u areni Koloseuma. Verovatno je kasnije, s razojem hrišćanstva,  zbog toga za izgradnju hrišćanskih zdanja korišćen kamen iz Koloseuma. 

Dve hiljade sedme godine je proglašen za jedno od sedam novih svetskih čuda. Kako god, danas je znamenitost koju dnevno posećuje ogroman broj turista. 

Stižemo i do Titovog slavoluka ili Trijumfalne kapije  u Rimu, podignute u slavu osvajanja Jerusalima od strane  cara Tita. Šta reći osim : veličanstvena je .  U svom dvomilenijumskom trajanju bila je rušena i , na sreću svih nas , obnavljana.

Još jedan spomenik Starog Rima jesu ,,Usta istine".

Rimljani su bili izuzetno vešti graditelji. Za vreme pre nekoliko hiljada godina i vrlo napredni. Imali su akvadukte, fontane, uvek svežu vodu. To je doprinosilo i stvaranju one druge vode- kanalizacione, a za to su bili potrebni šahtovi. 

Usta istine su upravo to. Šaht. Naziv,, Usta istine" su dobile u srednjem veku, kad su osuđenici morali ruku da stave unutra, a sa druge strane ruku je čekao dželat koji je



U društvu najvećeg- Cezar



odsecao istu. 

,,Usta istine" - antička mermerna maska-   su ugrađena u zid rimske crkve Sveta Marija iz Kosmedina.  Do crkve smo stigli autobusom, a na  približavanje nas je upozorio dug  red. Ulaz se ne naplaćuje.

 Zadržavanje kod  ,,Usta istine" je kratko , a ljubazni čuvar uz smešak ,,Aha, tu ste -govorite li istinu?" pravi fotografije.

 Nedostaju samo Odri Hepbern i Gregori Pek i savršenstvo ,.,Praznik u Rimu".  Svakako je dobro raspoloženje i u redu i ispred jedne od najzanimljivijih znamenitosti Rima. 

 

Kloseum
 Dan brzo proleti, umor opominje, a Zlatni miljokaz do smeštaja kazuje poprilično rastojanje.

Usta istine



Unutrašnjost crkve Sveta Marija od Kosmedina

Unutrašnjost

Sveta Marija


  Starorimsko zdanje

Toranj crkve ( deo reda) 




                                                                                                 Delovi akvadukta



Nastavak sledi...

Fotografija:  Dragan Đukanović

недеља, 27. октобар 2024.

Putopis : Svi putevi vode u Rim

 SVI PUTEVI VODE U RIM  "Omnes viae Romam ducunt. "




Iako je izreka “Svi putevi vode u Rim” nastala u antičkom Rimskom carstvu, ona je uspela da se održi do današnjih dana. Ima višestruko značenje: u antičkom dobu Rim je bio cilj putnika, trgovaca, ali i osvajača. Bio je sam po sebi cilj.  Kako su Rimljani pravili puteve kroz sve osvojene zemlje,  oni su ih morali i vraćati kući. U metaforičkom smislu svaki put ima svoj cilj. Potrebno je krenuti, pa će se pronaći put  do cilja. 

Nas su u Rim  putevi doveli osunčanog oktobarskog dana.

Najzad  Rim. Dugo smo čekali , ali se na kraju čekanje višestruko isplatilo. 

Odakle početi i  opisati  sve što je doživljeno,   dobijeno,  sa svakim korakom načinjenim u ovom gradu? 

Ipak od početka.

Dok se avion lagano spuštao na italijansko tlo s desne strane nas je pozdravljalo predivno plavo Tirensko more : talasi koji zapljuskuju obale i preduge  peskovite plaže. Tako blizu, a tako daleko. Negde  u mojim maštanjima je postojala mogućnost hodanja istim, ali je u fizičkom smislu to bilo nemoguće i pokazalo se neostvarivim. 

Sa aerodroma Fiumićino , koji godišnje primi oko 43 miliona putnika   (tek da poštovani čitaoci zamislite njegovu veličinu),  smo se autobusom uputili u prestonicu Italije i centar umetnosti , kulture i jedinstveni dokaz umešnossti graditeljstva starog Rima.

Karte za sutobus  smo kupili on line( krenuli smo na put bez agencije i vodiča) , što olakšava snalaženje i veoma štedi vreme. Duž puta nas su nas pozdravljali u smenama  oleandri u cvetu,  visoki bambusi i različite vrste četinara za naše oko neobičnog izgleda: visokih  stabala i razgranatih širokih   krošnji. Lako su se njihale grane palmi raštrkanih po okolini kao dokaz blizine Mediterana .

Izašli smo na glavnoj  stanici Termini u čijoj smo blizini imali smeštaj. 

Od trenutku prvog koraka  na rimskom tlu počinje predivna avantura koja zahteva mnogo hodanja i nerazmišljanja o umoru. 

 Kako smo smeštaj imali  u užem centru grada mnoge znamenitosti smo mogli obići peške krivudavim kamenitim ulicama(granitna crna kocka). Mnogi trgovi, bazilike, Panteon, Fontana di Trevi...

Sa svakim udahom unese se količina optimizama koju donose brojni turisti, lepršavi  pevljivi italijanski jezik, ali i  tihi jezik istorije koji  priča svoje priče. Koliko god želeli, ne mogu se sve lepote  uhvatiti, složiti u sećanja ili se posetiti.  Vreme suviše brzo prolazi.

Zato se brzo upuštamo  u avanturu. 

Na ulazu
Svaki boravak u nekom turističkom mestu zahteva pripreme, pa je tako i sa Rimom, nekada prestonicom ogromnog Rimskog cartva, danas glavnim gradom Italije. Na svakom koraku se vide dokazi o moćima velike imperije. To su ostaci akvaduktova, starih mostova, zgrada, tu je Koloseum, Rimski forum, kaldrme kojima su prolazili rimski carevi, statue koje vas posmatraju s bogato ukrašenih građevina.   Ulica ,,Četiri fontane" , Tibar, Anđeoska tvrđava...do posebne državice Vatikan. Sve je začinjeno mirisima italijanske kuhinje, mediteranskog rastinja i raznih parfema koje brojni posetioci ostavljaju za sobom.  Ujedinjeni bude sva čula, boji se duša lepotom i napaja veštinama  starih graditelja i umetnika svih vrsta počev od antičkoh vremena do današnjih dana.  


Ukoliko se uputite na ovakvo turističko putovanje dobro isplanirajte svoje vreme. Nemoguće je obići sve i videti sve. Prvo fizički, a potom i zbog ulaznica koje su neophodne. Najbolje ih je nabaviti on line, jer ste inače u opasnosti da ih ne kupite na biletarnicama zbog velikih gužvi , a preprodavci ih prodaju po višestruko višim cenama. Na sreću postoje mesta koja se mogu posetiti i bez njih. Mogu se posetiti trgovi, ali mnoge crkve.

Opčinjenost renesansom
Brzo stižemo do Bazilike Sveta Marija od anđela i mučenika (ulaznica nema), sagrađena je na temeljima starorimskih građevina (u blizini je staro rimsko kupatilo-terme) , a glavni,  iako vremešni arhitekta je bio Mikelanđelo Buanaroti.  Spolja ima izgled starorimske grđevine, ali je to samo pokazatelj da prvi utisak nije presudan. Vrata su načinjena od gvožđa sa livenim likovima anđela i mučenika , kojih  je u Starom Rimu bilo mnogo.  

Bazilika je veličanstvena   u svakom pogledu. Pleni plemenitošću, lepotom skulptura i fresaka oslikanim rukama renesansnih slikara.  Veliki brod bazilike oduzima dah ,  dubina i širina su veličanstveni , a mermerni podovi  preko kojih svakodnevno prelazi veliki broj posetilaca zrače tišinom i lepotom. U posebno ograđenom prostoru se nalazi skulptura kamene glave Jovana  Krstitelja, visoke orgulje i uredno postavljene stolice na kojima se može potražiti predah.

U jednom delu bazilike  se nalaze izložene pravoslavne ikone.  U njoj je održano opelo našem fudbaleru Siniši Mihajloviću. 

Osvaja nas s prvim večernjim svetlima i Trg Republike. 

Za prvi dan je dosta, umor nas savladava, ostavljamo ostvarivanje plana poseta za naredne dane. 



Kamena glava


Orgulje

Na Trgu Republike

Kod pravoslavnih ikona

Fotografija : Dragan Đukanović


 

уторак, 22. октобар 2024.

ЖЕНА ПАС И ЈА Најлепша остварења са XXIII конкурса за најкраћу кратку причу -Издавачка кућа Алма Београд

Zbornik najkraćih priča 

 

У овогодишњем распису за најкраћу кратку причу учествовала сам  својом причом ,,Питање". Захваљујем жирију на уврштавању:

 Дејана Јовановић, Алма Оташевић и Ђорђе Оташевић . 

У збирци ј и прича мог суграђанина Драгана  Поп Драгана који се представио причом,, Круг".

 

Жена пас и ја 

среда, 16. октобар 2024.

Putopis : Sokobanja

Vodopad Ripaljka
 Ako volite prirodu, šetnju preko brda i žubor vode pravo mesto za odmor u svakom godišnjem dobu je Sokobanja.

Sokobanjska kotlina se prostire u središnjem delu istočne  Srbije. Leži između Rtnja, Ozrena, Leskovika i  Device, pa sve najbolje prima od njih. Vazduh je čist, umiven planinskim rosama  i prečišćen je radom bujnih šuma koje se prostiru svuda oko nje. Disanje je duboko, uživanje višestruko , a zadovoljstvo nemerljivo. 

Najvećim delom Sokobanja  se oslanja na planinu Ozren gde postoji i lečilište za obolele od plućnih bolesti. Tamo posetioca dočekuju visoki borovi , čisti izvori pijaće vode , vodopad Ripaljka i opet nemerljivo bogatstvo listopadnog drveća.  Sve buja, odiše dobrodošlicom, pa se čovek tako i oseća. 

U Sokobanji se nalazi veliko, lepo uređeno izletište Lepterija  smešteno tik uz reku Moravicu, hladnu i bistru. Na dubljim mestima se mogu videti mladice potočne pastrmke kako slobodno plivaju,  kao da znaju da je tu zabranjen ribolov. 

Hodajući pored Moravice stazom posutom kamenjem i zemljom koja pokriva isprepleteno korenje vitkih stabala prolazi se kroz oazu zelenila. 

Veoma je lepo videti veverice kako skakuću preko tankih grana i lako prelaze s leve na desnu stranu Moravice. Idući uređenom stazom prema srednjovekovnom Sokogradu, stiže se i do neuređenog dela  staze koji zahteva hod po kamenju oštrom i poprilično strmom, ali sve se isplati,  jer je pogled s visine Sokograda prelep. Svuda se nalaze kante za otpatke, ali je veoma tužno videti bačeno smeće pored njih. Ne razumem zbog čega je teško preći par metara i plastičnu bocu ubaciti u korpu umesto u potok.

Interesantan natpis

Tu je restoran ,,Pećina" , mostovi, mostići, most balvan preko kog smo prešli...Ko voli prirodu neka izvoli, neće se pokajati. 

Sedeći na drvenoj klupi, uz drveni sto, provodili smo dosta vremena. Malo čitajući, malo rešavajući ukrštenice i sudoku. Desilo se da je na sto tik uz kutiju za naočare sletela senica bez ikakvog straha i ukrala mi gumicu za brisanje. Brzo ju je ispustila verovatno shvativši da nije za jelo. Razneži se duša, zatreperi slobodom i umilnošću malog bezbrižnog stvorenja.

 Na putu prema Soko gradu , opet na podobrom usponu  i nepristupačnoj stazi, srećom obeleženoj (crvene tačke na stablima ) se nalazi Hajduk Veljkova pećina u kojoj je za vreme Drugog svetskog rata boravio i pisao Ivo Andrić.( Zanimljivo je bilo čuti njihov razgovor, ali o tome ću neki drugi put.)

Pogled iz hajduk Veljkove pećine


Ripaljka

Hedonizam


Avanturizam

Moravica


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Andrić je rekao: 

  "Ja ne znam čega stvarno ima ovde, ali znam da posle 15-20 dana boravka u Sokobanji radim celu godinu u Beogradu kao preporođen. Ovde u Sokobanji, gledajući ovu raskoš prirode, ovu lepotu svetlosti zemlje i neba, često me obuzme neka neobjašnjiva tuga ili zanos, pa sam tako opušten razmišljao kako bi bilo lepo, bar za trenutak, ponovo se vratiti romantizmu."

A Branislav Nušić:
    Sokobanja,
    Soko grad
    dođeš star,
    odeš mlad.

,,Zeleno volim te zeleno"

Senica


 


 

 

 

 

 

 

 

 

Zaista se čovek oseti preporođenim. Bilo je dana kada smo sedeli u tišini osluškujući samo ptičji pev i žubor vode. 

Tu je staro Tursko kupatilo, prelepi parkovi , mermerom popoločano šetalište. Mnogo je ljudi, dece, mladosti . 

Doći ćemo opet. Fotografije Dragan Đukanović.



четвртак, 3. октобар 2024.

Međunarodni zbornik ,,Moj ljubimac" - Savršen život

 Književni klub ,,Dušan M. Dačić"iz Bagrdana je  organizovao i na radost mnogih od nas realizovao ovaj jedinstveni zbornik posvećen kućnim  ljubimcima.  Koliko ljubavi se dobija i daje malim stvorenjima koja u potpunosti zavise od nas vidi se u nizu pesama i priča pristiglih na konkurs. 

Posvećenost organizatora i okrenutost prirodi i lepoti života u svim oblicima takođe je veoma uočljiva. 

Zahvaljujem profesoru Tomislavu Đokiću na ;

 ,,Dve umetnički najbolje priče su priče Vesne Đukanović (obrnula red stvari: Ljubimac priča o domaćinima- monolog), a ne uobičajeno i priča Jasmine Dimitrijević koja humanost i druželjublje uzdiže na najviši pijedestal." 

(iz recenzije prof Tomislava Đokića-književnika) 

Takođe zahvaljujem izdavaču Zdravku Sretenoviću i svim njegovim saradnicima.  Zbornik je objavljen u ediciji Savremeni srpski pisci.

 

U Zborniku sam predstavljena svojom pričom,,Savršen život" .




Na ovu humanu priču o kućnim ljubimcima dodala bih i napomenu: veoma je tužno uzeti mače ili štene, maziti ih dok su mali, pa kada poodrastu izbaciti ih na ulicu(nekada i pre toga).  Tužno je videti ih kakao lutaju ulicama gladni i žedni u potrazi za samo malo humanosti. 

LJUDI NE ČINITE TO!


среда, 2. октобар 2024.

Заборав

  ЗАБОРАВ 



Тоне у својој немоћи Сунце
трагом учитељских стаза.

Пада неми зрак на тихе обронке
по којима леже изломљене гране.

Нису ово кораци вечерње шетње
ход по нитима историјских стаза,
није ово осмех и поглед упрт у небо,
ово је туга песникова, жал дубоких корена
и плач  бора ишчупаног из корена.


Фотографија Драган Ђукановић-  Сремски 

Карловци

понедељак, 30. септембар 2024.

Putopis: Pokajnica

 Krećemo se  kroz Veliku Planu, do Pokajnice, nekada crkve, danas
Ulaz

manastira. Drvena, sa lepo uređenom portom dočekuje pokajnike pod svoje okrilje. 

Nalazi se u blizini istorijski zančajnih mesta : Radovanjskog  luga  i manastira  Koporin. 

Crkvu brvnaru je podigao Vujica Vuličević 1818. godine.  Iako je ime crkve trebalo da bude Velikoplanska narod ju je nazvao Pokajnica jer je Vujica učestvovao u organizovanju i ubistvu Karađorđa Petrovića 1817.godine u Radovanjskom lugu. Suočen sa težinom svoga čina on je odlučio da podigne crkvu na mestu gde je posle propasti Prvog srpskog ustanka ubeđivao Karađorđa da napusti Srbiju. 

Još korak, dva ...

 Gradnja crkve je drugačija od ostalih crkava brvnara, dok su ostale četvrtastog , ona je kružnog oblika. Iako na kamenom temelju , zidovi i tavanica su od hrastovog drveta iz okolnih šuma, te je crkva u slučaju potrebe, mogla da se  rasklopi  i ponovo sastavi.

Ulazna vrata u crkvu su oniska te posetilac mora pognuti leđa, i sagnuti se  da bi ušao. Tada se doživi svetlost ikonostasa koji je uradio čuveni Konstantin Zograf.  Nađe se duša čovekova razapeta između htenja i kajanja, preispita se o svojim i tuđim postupcima, opaše se nadom oprosta pa u tišini izgovara molitvu. 

Pred Zografom

Cigleni pod besprekorno očišćen rukama monahinja i freske iskonostasa još uvek živih boja čine kontrast, a on opet opominje da smo grešni svi koji smo rođeni  i da ne postoji čovek bez greha. 

Kupujem manastirski tamjan, palim sveće. 

 Na izlazu iz manastirskog kompleksa ,  ispred parkinga leži crni pas. Samo me blago dotiče svojim pogledom. Odlazim do auta, uzimam burek zaostao od doručka i delim ga sa novim drugom. Jede u tišini.

 

 

 

 

Nisam odolela: na konkursu Portalibrisa 2023. godine sam napisala priču koja je nagrađena i objavljena u izdanju ,,Strogo poveljivo iz prošlosti Srbije". Priča se zove:

 ,,S KOLENA, NA KOLENO”

U tišini večeri  oko vatre koja je gorela na ognjištu skupilo se društvo. Mlađi članovi domaćinstva su se povukli u postelje  iz kojih se čulo samo tiho disanje i šuštanje slame ispod njihovih tela. Na momenat bi se začuo pseći kev  izazvan ujedima buva. Sve ostalo je bilo uvijeno u neku neobičnu izmaglicu obojenu mirisima ostataka hrane iz teškog kazana nad ognjištem.
Iskrice koje su pucketanjem izletale iz bukovih cepanica su na neki tajnovit način pričale  priče.
Najstariji među njima  je na kraju ostao sam pored vatre. Ova  se poigravala i plamenim jezicima lizala njegove oči. Čelo mu se pod teškom šubarom naboralo još jače. Osećao je da mu se bliži kraj, a pred Gospoda nije mogao s tolikim teretom na duši. Nije mogao dozvoliti da tajna koju je nosio sa sobom bude zakopana i zauvek skrivena.
Dugo je hodao pod nebom ropstva, nagledao se jada, mrtvih glava, odsečenih ruku i beživotnih tela. Dugo je čekao dah slobode. Skrivao je u svojim konobama hajduke i uskoke. Skrivao je i njega čoveka nad čovekom, Velikog Vožda.
Sedeo je ćuteći. Premišljao se i predomišljao. Ustao je. Prišao do najudaljenijeg kreveta u kome je ležao njegov unuk. Blago ga je prodrmao. Dečkić od dvanaestak godina  otrgnut od sna , jedva je onako zbunjen otvorio oči. Nije uspeo da izusti pitanje, a deda mu je rukom zapušio usta. Pozvao ga očima koje su svetlele poput mačjih,  odsjajem vatre koja je dogorevala.  Odmahivanje glavom je značilo da pođe za njim. Usput ga je  ogrtao  starom ponjavom teškom od boravka na leđima konja i brojnih upijenih i osušenih kiša.
Izašli su pod noćno nebo i okrilje Meseca koji je video svašta i znao sve što se dešavalo pod svetim noćnim nebom, tek kada se uverio da su potpuno sami  mu se obratio:

-Moraš da se zakuneš da nikome nećeš besjediti ono što češ čuti iz mojijeh usta. Kaži kunem se!
-Kunem se
-Još dva put, jer Bog pomaže triput.
-Kunem se. Kunem se. ”
-Dobro onda slušaj i dobro utuvi , jednoga dana ćeš ti odabrati onoga kome ćeš reći. Biraćeš isto ovakvo veče i noć kada ti se bude bližio kraj.
-Šta znači kad ti se bliži kraj? I kako ću znati ?
-Znaćeš. Sad ćuti i slušaj:
Oduvek sam slušao i osluškivao, čuo sam svašta, u nešto  verovao u nešto nisam. Kada su u naše Radovanje počeli da dolaze različiti ljudi,mislio sam da će nas poharati, a oni počeše da ga ispituju, istražuju. A ja u se, pa  muči. Mislio sam ljudi su ljudi, idu  za svojim poslom ne mešam se, ne diram nikog i niko neće mene..
Jednog jutra, iznebuha,  sam izašao, Neobična tišina je vladala Radovanjskim lugom. Disao sam duboko i hvatao tek tragove svetla pre praskozorja.  Kroz stoletna stabla sam video lako pomeranje visoke trave. Prikučio sam se. Počeo sam da razabirem glasove :
,,Tu , tu ćeš ga , i njega,
,,Nekako..?”
 ,,Ne budeš li pobiću ti familiju,  zatrće se tvoj rod. A šta tek misliš da će ti  on uraditi? Noćas nema premišljanja.
,,Dobro , znači kad zanoće ovde…”
Spustio sam se niže da me ne vide , da ne završim kao taj neko, a znao sam dobro da to može biti samo on,  Vožd, čuo sam da je zvat da dođe, al verovao nisam. Ko bi , pa to mu je kum i on je sedeo kod mene , za sofrom , pili rakiju i jeli gorki ovčiji sir uz tvrdi projin beškot od vodeničkog brašna.  
Povukao sam se, od velikog zorta.  Uvukao sam se u gust šiprag. Ni disao nisam. Setio sam se glasa i dela prvog među pravednima i zimovanja pod našim krovom.
Greh je moj što sam ćutao, što ništa nisam preduzeo, niti rekao. Šta sam mogao onako neuk i siromah.   Grešnik sam velik.  Znao sam šuškalo se po prelima i  mehanama da se sprema , da Vožd zna , a da ne mari. Zato sam morao sam biti spreman.
 
Znam da ću Bogu na istinu. Tebi ću reći tajnu. Tijeh dana je u Bošljanima  umro čovek -naočit, stasit , nalik na našeg Vožda. Tek su ga sahranili.
U grobu neobeleženu, bio je nevernik,  ni kršten, ni miropomazan.  Uzjahao sam čilaša. Otišao sam. Iskopao ga. Ovim svojim dvema rukama i naoštrenim jataganom sam mu skinuo glavu. Umotao je u prašnjavi pokrov.  Sa srcem koje više nije bilo moje  sam otišao  u lug. Dovukao se do mesta, dobro sam ga utuvuio ...Već se  sa čulo roptanje i komešanje.
Znao sam šta je.
Vujica Vuličević, Karađorđev kum,  i Nikola Novaković došljak, dočekivan I ispraćan, zar on...                                                                                                                                                                      
Suze su mi same udarile. presecali glavu Voždovu  i sad čujem krckanje kostiju.  Primakao sam se.  šta je moja glava spram njegove? Dok su ona dvojica čitala Očenaš i molila za oprost Gospoda , pod mrakom noći bez mesečine , bez disanja , u velikom zortu da ne budem otkriven, po cenu svega što imam, po cenu tebe koji nisi bio rođen, a danas   si mi sve:  zamenio sam glave.
Niko neće mog vožda Milošu, pa u Carigrad! Ne dam!  Zavukao sam se pod stari panj i tu čekao zoru. Ni živ ni mrtav. Kad se sve stišalo izašao sam. Glavu sam odneo  u Koporin. Oni svoju Milošu u Kragujevac. Sakrio sam  je ispod istočnog zida, pod petim  stubom,  sledeće noći. Zapamti, znaš od kog se broji, toliko puta sam ti pokazao. Zakopao sam je tamo da je niko ne nađe. U mojoj je košulji, vezenoj,  koju mi je još mati moja svojom rukom otkala i  vezla.  Nikom nisam besjedio osim ove noći tebi.
Svakog dvadeset šestog jula odem u Koporin, da se poklonim, tako ću dok me traje, još ovog leta, a na tebi je da nastaviš…
Jesi li čuo? I da ćutiš dok ne dođe tvoj čas!

Dečak je ćutao. Niz lice su mu se slivale suze. Deda je gledajući ga onako golobradog podigao žuljevitu staračku ruku , blago ga pomilovao po kudravoj kosi i zaplakao s njim. Mesec ih je gledao s visine. Kad je poslednji ridaj utihnuo očitali su Očenaš.
                                                                                                                  
 

 

,,С КОЛЕНА, НА КОЛЕНО”


У тишини вечери око ватре која је горела на огњишту скупило се друштво. Млађи чланови домаћинства су се повукли у постеље из којих се чуло само тихо дисање и шуштање сламе испод њихових тела. На моменат би се зачуо псећи кев изазван уједима бува. Све остало је било увијено у неку необичну измаглицу обојену мирисима остатака хране из тешког казана над огњиштем.

Искрице које су пуцкетањем излетале из букових цепаница су на неки тајновит начин причале приче.

Најстарији међу њима је на крају остао сам поред ватре. Ова се поигравала и пламеним језицима лизала његове очи. Чело му се под тешком шубаром наборало још јаче. Осећао је да му се ближи крај, а пред Господа није могао с толиким теретом на души. Није могао дозволити да тајна коју је носио са собом буде закопана и заувек скривена.

Дуго је ходао под небом ропства, нагледао се јада, мртвих глава, одсечених руку и беживотних тела. Дуго је чекао дах слободе. Скривао је у својим конобама хајдуке и ускоке. Скривао је и њега човека над човеком, Великог Вожда.

Седео је ћутећи. Премишљао се и предомишљао. Устао је. Пришао до најудаљенијег кревета у коме је лежао његов унук. Благо га је продрмао. Дечкић од дванаестак година отргнут од сна , једва је онако збуњен отворио очи. Није успео да изусти питање, а деда му је руком запушио уста. Позвао га очима које су светлеле попут мачјих, одсјајем ватре која је догоревала. Одмахивање главом је значило да пође за њим. Успут га је огртао старом поњавом тешком од боравка на леђима коња и бројних упијених и осушених киша.

Изашли су под ноћно небо и окриље Месеца који је видео свашта и знао све што се дешавало под светим ноћним небом, тек када се уверио да су потпуно сами му се обратио:


-Мораш да се закунеш да никоме нећеш бесједити оно што чеш чути из мојијех уста. Кажи кунем се!

-Кунем се

-Још два пут, јер Бог помаже трипут.

-Кунем се. Кунем се. ”

-Добро онда слушај и добро утуви , једнога дана ћеш ти одабрати онога коме ћеш рећи. Бираћеш исто овакво вече и ноћ када ти се буде ближио крај.

-Шта значи кад ти се ближи крај? И како ћу знати ?

-Знаћеш. Сад ћути и слушај:

Одувек сам слушао и ослушкивао, чуо сам свашта, у нешто веровао у нешто нисам. Када су у наше Радовање почели да долазе различити људи,мислио сам да ће нас похарати, а они почеше да га испитују, истражују. А ја у се, па мучи. Мислио сам људи су људи, иду за својим послом не мешам се, не дирам никог и нико неће мене..

Једног јутра, изнебуха, сам изашао, Необична тишина је владала Радовањским лугом. Дисао сам дубоко и хватао тек трагове светла пре праскозорја. Кроз столетна стабла сам видео лако померање високе траве. Прикучио сам се. Почео сам да разабирем гласове :

,,Ту , ту ћеш га , и њега,

,,Некако..?”

,,Не будеш ли побићу ти фамилију, затрће се твој род. А шта тек мислиш да ће ти он урадити? Ноћас нема премишљања.

,,Добро , значи кад заноће овде…”

Спустио сам се ниже да ме не виде , да не завршим као тај неко, а знао сам добро да то може бити само он, Вожд, чуо сам да је зват да дође, ал веровао нисам. Ко би , па то му је кум и он је седео код мене , за софром , пили ракију и јели горки овчији сир уз тврди пројин бешкот од воденичког брашна.

Повукао сам се, од великог зорта. Увукао сам се у густ шипраг. Ни дисао нисам. Сетио сам се гласа и дела првог међу праведнима и зимовања под нашим кровом.

Грех је мој што сам ћутао, што ништа нисам предузео, нити рекао. Шта сам могао онако неук и сиромах. Грешник сам велик. Знао сам шушкало се по прелима и механама да се спрема , да Вожд зна , а да не мари. Зато сам морао сам бити спреман.

Знам да ћу Богу на истину. Теби ћу рећи тајну. Тијех дана је у Бошљанима умро човек -наочит, стасит , налик на нашег Вожда. Тек су га сахранили.

У гробу необележену, био је неверник, ни крштен, ни миропомазан. Узјахао сам чилаша. Отишао сам. Ископао га. Овим својим двема рукама и наоштреним јатаганом сам му скинуо главу. Умотао је у прашњави покров. Са срцем које више није било моје сам отишао у луг. Довукао се до места, добро сам га утувуио ...Већ се са чуло роптање и комешање.

Знао сам шта је.

Вујица Вуличевић, Карађорђев кум, и Никола Новаковић дошљак, дочекиван И испраћан, зар он...

Сузе су ми саме удариле. пресецали главу Вождову и сад чујем крцкање костију. Примакао сам се. шта је моја глава спрам његове? Док су она двојица читала Оченаш и молила за опрост Господа , под мраком ноћи без месечине , без дисања , у великом зорту да не будем откривен, по цену свега што имам, по цену тебе који ниси био рођен, а данас си ми све: заменио сам главе.

Нико неће мог вожда Милошу, па у Цариград! Не дам! Завукао сам се под стари пањ и ту чекао зору. Ни жив ни мртав. Кад се све стишало изашао сам. Главу сам однео у Копорин. Они своју Милошу у Крагујевац. Сакрио сам је испод источног зида, под петим стубом, следеће ноћи. Запамти, знаш од ког се броји, толико пута сам ти показао. Закопао сам је тамо да је нико не нађе. У мојој је кошуљи, везеној, коју ми је још мати моја својом руком откала и везла. Ником нисам бесједио осим ове ноћи теби.

Сваког двадесет шестог јула одем у Копорин, да се поклоним, тако ћу док ме траје, још овог лета, а на теби је да наставиш…

Јеси ли чуо? И да ћутиш док не дође твој час!


Дечак је ћутао. Низ лице су му се сливале сузе. Деда је гледајући га онако голобрадог подигао жуљевиту старачку руку , благо га помиловао по кудравој коси и заплакао с њим. Месец их је гледао с висине. Кад је последњи ридај утихнуо очитали су Оченаш.

 

Hvala na čitanju. 

Fotografija : Dragan Đukanović

субота, 28. септембар 2024.

Око Ивањдана

 Песма из ,,Венца изабраних" на овогодишњем конкурсу ,,КД Раковица" . Хвала

На реци Јордан-Израел

жирију.

Око Ивањдана


Господе у славу дана Твојих
твојега кршења на реци Јордану
као наговештај Твога доласка
док се кораци у вечности нижу
плету се венци малени
да процветају споменици успаваних.
Прелију се боје сунчевим светлом
цветови замиришу окупани водом јорданском
засветле душе заборављених.


Бех на води јорданској,
вођена руком Твојом,
благословена траговима Твојим
као ходочасник смерни.
Нађох трагове крштења у топлом дану,
поквасих руке, умих лице
загазих у воду Јордана
видех светлост и дар примих Твој.
У светлости и искри хришћанства
ходочасник сам Твој на стази Твојој
кроз време и векове амин.

среда, 25. септембар 2024.

Putopis: Manastir Koporin

 

Volim kad put vijuga. U traganju za čistijim vazduhom, boljom vodom i odmorom uputili smo se putevima Srbije. Ako se izbegne autoput, napredovanje je sporije , ali uživanje veće i dopušta posetu znamenitostima koje su u blizini rute puta.

Plan je bio da posetimo Koporin- manastir u blizini Velike Plane. Iako smo više puta boravili u Velikoj Plani nije bilo prilike da ga posetimo. 

I eto. 

Pogled pukne, raspršte se minuli vekovi u svetlosti trajanja. Ušuškan uređen, uredan. Iako je početak septembra predivno okićen cvećem i zelenilom. Iznad svega potpuno nenametljiv u svojoj jedinstvenosti.

 U Koporin se može ući na više ulaza, biramo onaj skrovitiji, magičniji u svojoj privlačnosti i tiši. Kamenite staze , ćupovi sa rascvetalim smiljem i vazduh obojen duhovnošću.

 Sve u jednom.

Podignut na razmeđu kraja četrnaestog i početkom petnaestog veka. U vreme vladavine despota Stefana Lazarevića. Mnogo puta je bio rušen  i razvaljivan , da bi na sreću svih nas bio obnovljen i kao takav nas spremno dočekuje. Predivne freske delimično očuvne plene i danas svojom živopisnošću. Tu je niz Svetih ratnika oslikanih moravskim stilom. I freska Stefana  Visokog.

Posle niza arheoloških iskopavanja u osamdesetih godina pronađene su mošti za koje se kasnije utvrdilo da pripadaju despotu Stefanu Lazareviću. Mošti  u  kivotu izloženom  pored ulaza u glavnu koporinsku crkvu privlače veliki broj vernika.

Zatekli smo dva vernika u molitvi , te smo se prvo posvetili razgledanju porte manastira, a tek kasnije istražili unutrašnjost. 

Oseti čovek neki neobjašnjivi mir i blagoslov dok u tišini izgovara molitvu. Naći se malen obuzet ljudskim grehovima  pred istorijskom veličinom Stefanovom je izuzetan blagoslov. 

Kupujemo koporinskog tamjana, pa srećni izlazimo na glavna

Kivot despota Stefana  Lazarevića


vrata te nastavljamo svoj put. 

Šta smo , ako ne pratimo tragove roda svoga? 

 

 

 

 

 

 

 

 

Napisah pesme:

ZA STEFANA LAZAREVIĆA




Pogni se čoveče

klekni pred sinom učenim

pogled svoj nebu podari

gde boravi sin sinova slavnih

gde misao ljubavi duševne caruje

gde se nad rodom suza pušta i moli.



Potom na kolena malen padni

duhom svojim Manasiju i Kalenić dotakni

udahni za sina visokog

koji ispred vremena svoga beše

što ostavi Slovo ljubve narodu svome

što mislen i učen beše

nadvijen nad ponorom strašnim.



Udahni vazduh rezak koji udisaše on

pa do poslednjeg daha odan budi

rodu

na službi

u vremenima zlim.



Dugo ćuteći očisti dušu.



Gospoda moli da

svet među svetima

blagosloven bude .



STEFANU



Juče

Danas

Sutra.



Kao nekada

U danima sivim, teškim

ipak osunčanim znanjem, lepotom

slovom napisanim.



Vreme je tu, neprolazno, neutihlo

glas tvoj šapuće stihove ljubve

davno ispevane.



Kao nekada kada su reči živele

kada je pogled govorio

kada je lahor imao snagu oluje.



Kao kap rose

Obećanje

Ispunjena reč

Kao glas prekora i podrške

Glas oslobođenog

Poslednji udah pred odlazak

Neraskidivo trajanje vremena.



Juče

Danas

Sutra.





Fotografije: Dragan Đukanović


петак, 20. септембар 2024.

У сусрет Малој Госпојини: Резултати Четрнаестог међународног сабора духовне поезије - Манастир Раковица


С благословом 

ЊЕГОВЕ СВЕТОСТИ ПТРИЈАРХА СРПСКОГ ПОРФИРИЈА

подршком 

УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ И СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ. 

ПОЗИВАМО ВАС НА 

ЧЕТРНАЕСТИ МЕЂУНАРОДНИСАБОР ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ 

РАКОВИЦА

МАЛА ГОСПОЈИНА 

Субота, 21. септембар 2024. године 

КЊИЖЕВНО ДРУШТВО РАКОВИЦА 

МАНАСТИР РАКОВИЦА 

ПРОГРАМ САБОРА: 

Мала Госпојина - 21. септембар 2024. године У МАНАСТИРУ РАКОВИЦА 

У МАНАТИРУ РАКОВИЦА 

08,30 часова- Свеша Лишуріија 

10,00 часова - Помен иашријарсима Димишрију и Павлу 

 

11,00 часова - Свечано проілашење резулшаша конкурса

У йроіраму учесшвују: Проф. др Јован Јањић, подредседник Народне скупштине Републике Србије, Представник СПЦ, српски песници засшуљени у Сабору као іосши:, умешници и извођачи духовне музике. Хор ученика ОШ „Коста Абрашевић“ 

13,00 Обилазак Спомен собе Патријарха Павла 

14,00 часова - Саборовање иесника засшупљених у венцу изабраних

 

 

 Захваљујем жирију Културно уметничког друштва Раковица на уврштавању моје духовне песме ,,Око Ивањдана" у ,,Венац изабраних"и објављивању у овогодишњем Четрнаестом  саборовању - збирци духовне поезије. .

 

САДРЖАЈ

 


Момчило Настасијевић МОЛИТВА / 6/
Мати Злата ПОГОВОР /8/
ГОСТИ САБОРА /9/
Владимир Бабошин,Русија СВЕТИ МАКСИМ
ИСПОВЕДНИК /10/
Миладин Берић, Бања Лука МОЛИТВА СВЕТОМ ТРИФУНУ 11
Виолета Божовић ПОСВЕТА ГОСПОДАРУ СВЕТА /12/
Мајо Даниловић, Београд ОВО НИЈЕ ЛАМЕНТ НАД
КОСОВОМ /14/
Драгутин Ђукић, Чачак ВАЗНЕСЕЊСКИ АМАНЕТ /16/
Радослав Златановић КОСОВКА ДЕВОЈКА /17/
Александар Б. Лаковић, Пећ – Крагујевац MОНАХ /18/
Сања Радојковић-Кума, Београд МАРИЈО МАЈКО /19/
Моника Стојанова, Скопје, Македонија БУЂЕЊЕ /20/
НАГРАДЕ И ПОХВЛЕ /21/
ДОСАДАШЊИ ДОБИТНИЦИ ЗЛАТНИКА СА ЛИКОМ
СВЕТОГ САВЕ /22/
Раденко Бјелановић, књижевник РЕЧ ЖИРИЈА /25/
Срђан Пауновић ВИЛАНДАРСКА ИГУМАНИЈА /29/
Петар М. Тодоровић БОЖАНСКЕ ДВЕРИ /31/
Милена Ћирковић МОЛИТВЕНА /32/
Данијела Божичковић Радуловић Миланова ЧОВЕК БУДИ /33/
Лазар Вучичевић Ис Хс Ни Ка /35/
Милко Грбовић – Грмило ПОД ОСТРОГОМ /36/
Милован Илић АМАНЕТ /37/
Душан Комазец ТАКО ЈЕ БЕСЕДИО НИКОЛАЈ /38/
Драгојла Дивјак Топаловић ПOMOЗИ НАМ БОЖЕ /40/


ВЕНАЦ ИЗАБРАНИХ /41/


Мирјана Абрамовић Поповић БЕЛИ АНЂЕО /42/
Татјана Аћа БОГОЈАВЉЕЊЕ /43/
Срећко Алексић ЧУЈЕМ НЕБЕСКУ МОЛИТВУ /44/
Милован Бајовић Бајо СВЕТИ САВА /45/
Маја Белегишанин Ивановић СВЕТОЈ ПЕТКИ /46/
Славка Божовић ГОСПОДЊИ НАУК /47/
Невенка Бошњак Чилић ЗИДАНИЦИ НA ДАР /49/
Живко Букоња ТВОРАЦ СВЕТОВА /51/
Анастасија Влашковић ПРЕМА СНАЗИ /52/
Андра Вељковић ВИТЛЕЈЕМ (БАДЊИ ДАН И ВЕЧЕ) /53/
Љубиша Војиновић Мајсторовски ЖУЧ И МЕД /54/
Биљана Вукашиновић У ХРАМУ /55/
Марија Вуловић САЧУВАЈ БОГА У СЕБИ /56/
Борислав Гвозденовић СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ /57/
Валентина Вања Дабић ВЕРА /58/
Славица Дамњановић Саша ЗЛАТНЕ НИТИ ТРАЈАЊА И
ОПСТАНКА /59/
Анка Динић ОСТРВО ВИДО /60/
Бојана Данчетовић ЉУБАВ ДА ДИШЕМ /61/
Магда Ђорђевић Опланић ЗАДРХТАЛЕ РУКЕ МИ ОД
ЈАДА/62/
Весна Ђукановић ОКО ИВАЊДАНА /63/
Маја Ђукановић ПОКАЈАЊЕ /64/
Љубица Жикић ПРЕД СВЕТОЗАРНОМ ИКОНОМ /65/
Љубица Златовић ПЕСМА /66/
Влада Илић Тушаковић КАМЕНИ ВРТ /67/
Голуб Јашовић ИСПОВЕСТ /68/
Данијела Јевтић ТИХО, ТИХО СВЕТЕ /79/
Вера Јелић ОСВЕТЛИ /70/
Милојка Бандука Јововић И КАМЕН ИМА САВИНО ИМЕ /71/
Славица Јовановић ЦРКВА СВЕТОГ МАКСИМА У ПЛИМИ
СВЕТЛОСТИ /72/
Славица Јовановић ПОДАРИ МИ СВЕТЛОСТ /73/
Слађана Јовановић ОДА БОГУ /75/
Војиславка Лакићевић У ВЕРИ /76/
Ивана Кнежевић РАДУЈ СЕ /77/
Славко Мали КОСОВСКО ЗЛО ЗА БОГА НЕ ЗНА /78/
Александра Мариловић МОЛИТВА ЈУТРУ /79/
Лела Марковић РАЧА /80//
Живко Маџаревић ПРЕД ИКОНОМ СА ТРИ РУКЕ /81/

Милосава Мијовиоћ СВЕТА ЛИТУРГИЈА НА
СВЕТОГА САВУ /82/
Снежана Миладиновић Лекан У ХРАМУ ТИШИНЕ /83/
Веселин Милићевић ЗЛО СЈЕМЕ /84/
Милош Милићевић БУДИМО ЉУДИ /85/
Момчило М. Милојевић ПОДВИЖНИК /86/
Данијела Милошевић ИСКУШЕЊЕ /87/
Драган Митић ХВАЛА ТИ БОЖЕ /88/
Александра Мишић МАЈКА-ЦРКВА /89/
Јелена Михајловић БОЖАНСКА ПЕСМА /90/
Дејан Крсман Николић ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ /91/
Раде Пантелић КРСТ СВУДА... /92/
Каја Панчић Миленковић СУСРЕТИ /93/
Недељко Неђо Пауновић ХРИСТОВ ПУТ /94/
Виолета Пенић ВЕРА ПРАВОСЛАВНА /95/
Милан Пенезић ВИТЕЗ /96/
Соња Пендић СВЕТА ИПОМОНИЈА /97/
Ратко Поповић МОЛИТВА БОГОРОДИЦИ /98/
Чедиславка Поповић ЦВЕТИ /99/
Вера Радека ЧАСНЕ ВЕРИГЕ АПОСТОЛА ПЕТРА /100/
Жарко Радовић МИЛЕШЕВА /101/
Соња Ранђеловић МЕЛОДИЈА /102/
Бранко Ристић ГРАЧАНИЦА /103/
Драгица Бека Савић МОЛИТВА ЗА ЧОВЕКА /104/
Алксандар Савићевић СЛАВА ТИ ГОСПОДЕ /105/
Бранислав Свркота БОГ /106/
Јована Симић Русу СУД /107/
Слободан Славковић ПАСИЈА /108/
Ани Стаjкова – Иванова МАНАСТИР РАКОВИЦА /109/
Мирјана Стакић МОЛИТВА /111/
Витомир Стевановић ОДЕЖДА ЗА МОШТИ ДЕЧАНСКОГ
СТЕФАНА /112/
Милка Стефановић Мими НАМЕТНУТО ГЕНОЦИДНО
ДЕЛО /113/
Дарко Стевић НА РАЗДЕЛНИЦИ ОТАЦ /114/
Бојана Стојчетовић СЕТИ СЕ И МЕНЕ КАО РАЗБОЈНИКА/115/
Љиљана Терентић МЛАДОСТ СНАГОМ РЕКУ СЕЧЕ /116/

Невена Терзић МОЛИТВЕНА ВРПЦА /117/
Аћим Тодоровић НИСАМ ТЕ СРЕО ЗА ЖИВОТА, СВЕЧЕ!/118/
Бисерка Томић ЛУЧАНСКА КРАСНИЦА /119/
Драгана Топаловић ПРЕСВЕТА МАРИЈО /120/
Јасмина Тркља СЛОБОДА /121/
Драгана Ђурковић Тошић ТЕСТАМЕНТ /122/
Бојана Туфегџић ЕМАНУИЛ! /123/
Зорица Ћулафић СТРАДАЊЕ /124/
Зорка Чордашевић СУЗЕ КОЗАРЕ /125/
Анђа Г. Шушић ХОД КРОЗ ВРЕМЕ /126/
ИЗ ФОТО АЛБУМА И МЕДИЈА /128/
Епископ хвостански Алексеј РЕЧИ НА ОТВАРАЊУ /133/
Радомир Андрић ПОЗДРАВНИ ГОВОР /135/
Радио „Слово љубве" НАЈАВА ДОГАЂАЈА /136/
Радио „Слово љубве“ ПРИКАЗ САБОРА /137/
Радио Епархије сремске ПРИКАЗ САБОРА /149/
Прилог из „Политике“/142/
Медија Центар 016 О САБОРУ /143/
САБОРОВАЊЕ ПЕСНИКА /145/
Радомир Андрић У СУСРЕТ САБОРУ ДУХОВНЕ ПОЕЗИЈЕ
КОД МАНАСТИРА У РАКОВИЦИ /146/
Срећко Алексић УЛАЗАК У СВЕТ /147/
Благица Антић СТАРИЦА С ЈУГА /148/
Rаденко Bјелановић СВЕТИ САВО /149/
Јован Н. Бундало ВИДОВДАН /150/
Новица Гајовић ВИДОВДАН СЕ СЛАВИ /152/
Борислав Гвозденовић ВЕРОВАЊЕ /153/
Новица Ђорђевић Косов ПЕСМО МОЈА /154/
Ђурица Еделински СВЕТА ВОДА /155/
Милена Лутовац НОЋ КОД БОРАЧКЕ ЦРКВЕ /156/
Златко Радумило Гламочанин ЗЕМЉА ГОВОРИ /157/
Биљана Тасић ДОЛАЗЕ МИ ДЕЦА /158/
Драгољуб Станковић БУДИМО ЉУДИ /159/
Слободан Цвитковић БУДИМО ЉУДИ /160/

Радислав Чејовић КОСОВСКИ МИТ /161/
ПОХВАЛЕ И ПРИЗНАЊА /163/
Братислав Магдић ГРАМАТА /164/
Петар Жебељан ГРАМАТА /166/
Захвалност /168/
Добротвори /169/
Програм 14. Сабора /170/
Биографије /170/
Момчило Настасијевић /170/
Мићо Цвијетић /171/
Владимир Александрович Бабошин /173/
Моника Стојанова /175/
Хор ученика ОШ „Коста Абрашевић“ /176/
Поговор /177/