Slike na svili

Panorama sa obale Vltave Ulazak u prva predgrađa  Praga  opravdalo je naziv Zlatni grad. Jutarnja magla je nestala, Sunce je svoju zimsku svetlost prosulo preko stakala prozora i grad je zasijao zlatom. U pravo vreme i na pravom mestu. Nekadašnje bogatstvo se kroz daljinu moglo nazreti. Nova predgrađa i zgrade iz vremena socijalizma nisu mogle narušiti lepotu Grada hiljadu tornjeva. Stotinu  jer ih je nekada bilo toliko. Kažu da ih je danas još više,  jer su bogati Pražani preuzeli tradiciju gradnje tornjeva, pa i dan danas na svoje kuće stavljaju bar jedan mali tornjić. Panorama Karlov most Grad zaista sija. Sija svojom kulturom, svojom istorijom, svojim katedralama,bazilikama, svojim ljudima, a posebnu draž svemu tome daju bezbrojni turisti koji svakodnevno u rekama dolaze u češku prestonicu. Na ulicama starog grada se mogu videti sve nacije, sve boje kože, sve religije, sva zadivljena lica uprta pogleda u gradske zidine. Lepota svuda i na svkom koraku. Najveća gužva se st

Posle teške magle koja je putnike željne lepote pratila čitavo vreme putovanja koje je se odvijalo noću, kao znak dobrodošlice u  Glavni grad Slovačke p ružilo je Sunce. Ranojutarnji posetioci su se susreli sa umivenim gradom, blistavočistim ulicama i licima zaposlenih raznosača robe koja  se samo rano ujutro dostavlja u prodavnice starog grada. Stari deo grada popločan sivom kockom koju je pre mnogo vremena postavio jedan od kraljeva ove lepe varoši. Šetnja uz stručnog vodiča znači mnoštvo informacija i istorijskih podataka. Jednostavno ih je nemoguće zapamtiti, a još teže razvrstati u vremenska razdoblja kojima pripadaju. Zato ću se osloniti na svoje zapažanje i na ono što je meni zapalo za oko. Mnogo interesantnih detalja. Mnogo istorijskih ličnosti koje su svoj trag ostavile u dugom  trajanju grada. Ispod kapije grada neko je davno naredio postavljanje astrološkog sata.  Ugrađen u kamenu stazu, svojim kamenim telom samo poznavaocima astrološke veštine pruža saznanja.  U

        Duboko u duši svakog čoveka je usađena ljubav prema zavičaju. Ipak postoji i ono nešto što ponekog čoveka ponese negde daleko u potragu za novim vidicima i dalekim meridijanima. Ono što ih tada vezuje i podseća na svoju postojbinu jeste nostalgija. Ona ume da bude nemilosrdna. Praiskonskim zovom doziva i mami. Baš zbog toga postoji zavičaj, postoji mesto gde čovek uvek može da se vrati. Kada se priča o zavičaju ne mogu da se ne setim romana Lajoša Zilahija ,,Kad duša zamire ". To je priča svih onih koji su daleko od svoje postojbine, svoga zavičaja. Kikinda se nalazi na severu Banata u Vojvodini. Broj stanovnika se smanjuje iz dana u dan. Zaboravljena, čami u svojoj prošlosti, u vremenu kada je vrvelo od ljudi i mladosti. Potraga za boljim i lakšim životom ih je podigla, a dunuli su i neki neobični vetrovi koji su govorili stranim jezicima i obećavali bolju budućnost negde daleko. Sada očekuje da se pojavi neka dobra vila ili neki princ, pa da razbudi uspavano

Imala sam čast da se prijavim na konkurs U čast učitelju, koji je organizovala gospođa Ljuljana Himmel.  Zahvaljujem joj se na organizaciji i trudu. Zahvaljujem joj se na želji da se učitelj  prikaže u jednom drugačijem  svetlu. Zahvaljujem joj se na ljubavi i strpljenju uloženom da sve bude baš onakvo kako treba da bude! Imala sam divno popodne provedeno u društvu onih koji uvek žele više i bolje. Niko se nije žalio na vreme ili novac. Svi smo imali osmeh i otvorenu dušu!  Po odluci žirija i moj rad se nalazi u  Elektronskom zborniku. Link  prema zborniku je sledeći: http://vzbornik.ucastucitelju.in.rs Nadam se da ćete uživati u mnoštvu objavljenih radova. Ono što ćete sigurno primetiti jeste entuzijazam koji zrači iz svake napisane reči. Na grupnoj fotografiji su oni koji su mogli doći na druženje i podelu nagrada. Ja sam pored gospođe Ljiljane. Uživajte!

Sa police su je gledale dve porcelanske figure. Male, privlačne, prosto su se osmehivale svojim nemim usnama. Davale su  joj podršku za sve što čini, zamenjivale su njene davno izgubljene mačje prijatelje. Figure su predstavljale dve mačke. Mačke su bile identične. Bliznakinje, nisu se ni po čemu razlikovale, a opet bile su različite, svaka posebna, za sebe, a neodvojiva po sličnosti od one druge. Bez velike umetničke vrednosti, ali su imale duše..Glave su im bile usmerene u istom pravcu, kao da svojim nemim jezikom svojoj vlasnici pokušavaju nešto da kažu. ... Pokušavale su da ispričaju priče onih koji su ih osmislili i napravili negde u nekoj dalekoj zemlji. Ustvari nisu nastale ni u kakvoj zemlji, već na brodu koji je značio i kopno i more. Značio je i okeane i udaljene svetove. Značio je i slobodu i ropstvo. Bezglasno su kazivale da su njihove hladne, u porcelan usečene oči videle više sveta nego što će njihova vlasnica ikada videti. Dobile su na bogatstvu na svojim nevoljn

Uvek isto!  Počinje od iskre, od malog tračka svetlosti u mračnim dubinama zaborava. Taj maleni tračak počinje da dobija na obliku i odjednom postaje savršeno jasan. Ima oblik davno izgubljene tuge ili oblik davno zaboravljene sreće. Najbolje je što posle toga ostaje punoća misli. Misao se pretvori u reč, reč se pretvori u rečenicu. Rečenice se množe, narastaju u priču i nastavljaaju da žive sve dok postoji osoba koja će ih pročitati. Priče su za nekog deo života. Za nekog su samo interesantne reči složene tako da izazovu osmeh ili suzu. Nekome su potpuno nezanimljive, pa čitanje ne mogu privesti kraju. Priča živi nezavisno od svih. Živi jer to želi onaj ko ju je napisao. Iskra! Stojim na novembarskom vetru. Čekam  mir svoga doma. Umorna, primećujem poznati osmeh. - Kako si? - Dobro,- takođe se osmehujem. - Kako suprug, kako deca? - Dobro, deca svojim putem, mi svojim... -dok razmenjujemo pitanja, kroz moj um lete sećanja. Slučajno poznanstvo, letovanje provedeno u prijatnom d

Seđaše u udobnoj fotelji, blago zavaljen, kako bi na što lakši način provario  ručak. Ruke držaše prekrštene na okruglom stomaku. Ne beše potpuno zadovoljan. Nije da se nije najeo, jeste i više nego što je bilo potrebno, već što mu zakinuše ono što je najviše voleo. Voleše zdravu seljačku hranu, a za ovo govorahu da je zdravo... Ruke se isprepletoše, sretoše se i izgledahu spremne za molitvu. Očiju poluzatvorenih, taman toliko svetlosti propuštahu da zapadne u neko obamrlo stanje koje nije značilo ni javu ni san.  Ipak ih razaznavaše!  Poneku reč zapažaže i dopuštaše da ga ponese van zatvorene sobe u širinu koju voleše od prve svoje svesne misli. Privlačiše ga njive, zeleno more ga nosaše svojim bogatstvom i beskrajnim kretanjem talasa pokrenutih razigranim  vetrovima. Voleše to prostranstvo , voleše spajanje sa plodnom crnicom obrađenom njegovom širokom seljačkom rukom. Sećaše se svoga oca i svojih dedova. Sećaše se njihove borbe, zdravog osmeha i skrivene tuge. U mislima mu ož