Putopis Prag

Panorama sa obale Vltave

Ulazak u prva predgrađa Praga opravdalo je naziv Zlatni grad. Jutarnja magla je nestala, Sunce je svoju zimsku svetlost prosulo preko stakala prozora i grad je zasijao zlatom. U pravo vreme i na pravom mestu. Nekadašnje bogatstvo se kroz daljinu moglo nazreti. Nova predgrađa i zgrade iz vremena socijalizma nisu mogle narušiti lepotu Grada hiljadu tornjeva. Stotinu  jer ih je nekada bilo toliko. Kažu da ih je danas još više,  jer su bogati Pražani preuzeli tradiciju gradnje tornjeva, pa i dan danas na svoje kuće stavljaju bar jedan mali tornjić.

Panorama Karlov most

Grad zaista sija. Sija svojom kulturom, svojom istorijom, svojim katedralama,bazilikama, svojim ljudima, a posebnu draž svemu tome daju bezbrojni turisti koji svakodnevno u rekama dolaze u češku prestonicu. Na ulicama starog grada se mogu videti sve nacije, sve boje kože, sve religije, sva zadivljena lica uprta pogleda u gradske zidine. Lepota svuda i na svkom koraku.
Najveća gužva se stvara oko starog sata Orloj. Naime o punom satu se pojavljuju i iz svoga skrivenoga doma izlaze Sveci i blagosiljaju sve prisutne. Samo jednom dnevno, tačno u podne svetlost dana ugleda svih dvanaest apostola. Prisutnih je toliko da se čovek pomera onako kako oda njega zahteva mnoštvo.
Davno je je najveći kralj češke rekao
,, Moji podanici neće hodati po blatu,,
te je dao da se poploča ceo grad. To je Karlo Veliki po Pražanima, inače IV. Veliki po svemu po obrazovanju, kulturi, bogatsvu, moći. Kocka traje već vekovima i sasvim je sigurno da će trajati. Od najmanje do najveće ulice sve su popločane sivim kamenom. Uredne su i čiste, uvek spremne da pod svoje okrilje prime reke turista. Sa svih zgrada vas neko posmatra. Na nekoj je dobronamerni starac nasmejanog lica, negde su strogi mišićavi muškarci. Negde su zamrznute u vremenu, žene obnaženih grudi ili su tu nasmešeni anđeli. Na nekim fasadama su prelepe rozete ili su tu ukrasi koje samo bogata mašta i vešta ruka mogu da naprave. Čitav grad je veliki muzej. Svaka zgrada ima svoju priču ili tajnu koju krije.

Ulaz u Praški dvorac

Pražani kažu i to duboko poštuju da je njihov grad podignut na mnoštvu legendi. Karlo Veliki je morao gradnju svoga mosta početi tačno određenog dana u određeni čas da bi on trajao. Karlov most i danas ponosno stoji i premošćuje Vltavu. Uz malo mašte mogu se čuti tonovi Smetanine Vltave. Lepoti prizora doprinosi mnoštvo labudova vitkih vratova koji svojom slobodnom voljom biraju kojoj će se strani prikloniti. Društvo im prave galebovi i patke. Mnogo ljudi i dece ih hrani.

Plešuća zgrada

Praški kristal

 Sa najlepšeg mosta se može videti Jevrejska četvrt.

Karlov most, mesto za želju, mesto sa
kog je Jan Nepomuk bačen u Vltavu
jer nije hteo da oda ispovednu
tajnu

Obalu vltave krasi i veoma moderna Plešuća zgrada.

Praška garda

Svaki kralj je  dodavao nešto svoje, ali je i ljubomorno čuvao gradnju prethodnika. Najbolji dokaz za to je Praški dvorac Hradčani. Nijedan potonji kralj nije hteo da živi u dvoru prethodnika, pa je pored starog podizao novi dvor. Hradčani su danas najveći dvorac u Evropi. O lepoti se može dugo pričati ali i o istoriji i položaju ovog predivnog mesta. Potrebni su dani da bi se pogledalo ono što se krije iza zidina dvorca. Glavne ulaze u Dvor čuvaju stražari. Kažu da se svake godine raspisuje konkurs za počasnu stražu. Naravno da se za to moraju ispuniti određeni uslovi. Kandidat mora imati određenu težinu i visinu, kao i odgovarajuću građu tela, ali to nije sve. On mora biti Čeh i mora biti visoko obrazovan.
Tu je katedrala Svetog Vita, tu je Zlatna ulica, ali ću o njima posebno pisati.

Katedrala Svtog Vita

Mnogo lepote na jednom mestu. Mnogo duhovnog bogatstva koje grad nesebično deli svojim posetiocima. Ako se na trenutak zatvore oči  i ako se mora  reći šta je to najlepše u Pragu, ne može se.

Unutrašnjost katedrale Svetog Vita

 No nije sve
blistavo. Na ulicama se mogu videti prosjaci. Jadnik bi ispod sebe stavio prostirku. Kleknuo bi, lice mu je upereno k zemlji, zadnji deo tela podignut, a laktovi su mu naslonjeni na hladnu Karlovu kocku. Ruke su sklopljene kao na Direrovim slikama. Moli. Prolaznik ubaci novčić, pa nastavlja svojim putem. Nastavlja razgledanje, odlazi do Zida gladnih. Nastavlja svoje divljenje gradu, svoje divljenje svim ljudima koji su sprečili da Prag ikada bude srušen ili u strašnim ratovima oštećen.
Za Prag su vam potrebne udobne cipele, još bolje patike. Samo tako ćete moći da pređete kilometre koje reazgledanje zahteva. Pripadnice nežnijeg pola bi trebalo da izostave visoke potpetice.
Svaka građevina bez obzira na starost ima svoju simboliku. Samo ime grada je simbolika, Hradčani su podignuti na brdu zvanom Delfinova leđa, svaki kamen temeljac nije postavljen slučajno već po pravilu koja određuje samo nebo i zvezde. Za svaku građevinu je postojalo mesto, vreme , čak sat i minut za početak gradnje. Jedna od novijih građevina koju umalo ne zaboravih jeste moderan TV toranj Živkov koji je pretvoren u luksuzni hotel. Na njemu je jedan od čeških umetnika David Černi postavio bebe koje pužu. Bebe su crne, neke pužu naviše, neke nadole, a neke su mirne na svojim mestima. Naravno u pitanju je simbolika. Kažu da će posle dvadeset godina bebe biti zamenjene ljudima, to jest bebe će odrasti.  Onda ćemo moći da vidimo gde je koja stigla.

Ulaz u Galeriju Praškog dvorca  

Posle svih razgledanja vidite da nije zlato samo ono što sija. Ako su nekada tornjevi bili pokriveni zlatom, danas to nisu. Zlato se krije u vrednim i sposobnim rukama svih Čeha. Samo je njihov rad uspeo da stvori ovoliku lepotu.
Moram navesti reči našeg vodiča Katarine :
Želim vam da u novog godini budete bogati ma u čemu se to bogatstvo ogledalo!


Poslednju sliku sam lično napravila. To je trenutak izlaska Sunca nad Pragom u trenutku kada ga napuštamo.

Izalazak sunca

Utisak o Pragu se može reći u tri reči

PRAG JE PREDIVAN!






Zahvaljujemo  svojoj deci na ovom divnom putovanju!

Putopis: Bratislava

Posle teške magle koja je putnike željne lepote pratila čitavo vreme putovanja koje je se odvijalo noću, kao znak dobrodošlice u Glavni grad Slovačke pružilo je Sunce.
Ranojutarnji posetioci su se susreli sa umivenim gradom, blistavočistim ulicama i licima zaposlenih raznosača robe koja  se samo rano ujutro dostavlja u prodavnice starog grada.
Stari deo grada popločan sivom kockom koju je pre mnogo vremena postavio jedan od kraljeva ove lepe varoši.
Šetnja uz stručnog vodiča znači mnoštvo informacija i istorijskih podataka. Jednostavno ih je nemoguće zapamtiti, a još teže razvrstati u vremenska razdoblja kojima pripadaju. Zato ću se osloniti na svoje zapažanje i na ono što je meni zapalo za oko.
Mnogo interesantnih detalja. Mnogo istorijskih ličnosti koje su svoj trag ostavile u dugom  trajanju grada.

Ispod kapije grada neko je davno naredio postavljanje astrološkog sata.
 Ugrađen u kamenu stazu, svojim kamenim telom samo poznavaocima astrološke veštine pruža saznanja.

 Uske ulice lepe arhitekture kazuju o svojim nekadašnjim stanarima i posetiocima. S jedne vas strogo posmatra List, koji je svoje učenike podučavao veštini muzičke umetnosti.

 S druge strane je večito mladi Mocart  koji je baš u toj zgradi još davno održavao svoje prve koncerte, Prelepi trgovi i katedrala. Dvorac na visoko brdu, opominje da će zažaliti svi oni koji ga ne posete.

Koliko god vremena čovek ima uvek je malo.
Ne sme se izostaviti ni pogled na Dunav. Ovde je stidljiv, vitki momak  dušom i telom  uprtim u daljinu. Krupni rečni galebovi ga nadleću, pa se širokim zamasima krila spuštaju na zid koji deli vodu i kopno. Krik im odzvanja i odbija se o još jedno obeležje Bratislave, o restoran koji podseća na leteći tanjir. Oslonjen na tri stuba uzdiže se u visnu od koje zastaje dah. Pogled se razleti na sve strane. Sve je tu i Dunav i Dvorac i pozorište i muzej i mnoštvo prodavaca suvenira. Pa šta ko voli.
Vreme brzo prolazi i hteli


 ili ne produžavamo dalje. Ostavljamo Bratislavu da živi u skladu sa običajima, u sladu sa svojom tradicijom, da tuguje za starim bogatstvom i da se raduje budućim vremenima.

Sa Veselim čovekom

 Bilo je prelepo hodati ulicama po kojima je nekada hodala tek krunisana Carica

Marija Terezija!

U pozadini se vidi restoran u obliku letećeg tanjira

Srećni čovek, dovoljno ga je pomaziti po glavi i poželeti želju

Moj zavičaj! Kikinda!

       

Duboko u duši svakog čoveka je usađena ljubav prema zavičaju. Ipak postoji i ono nešto što ponekog čoveka ponese negde daleko u potragu za novim vidicima i dalekim meridijanima. Ono što ih tada vezuje i podseća na svoju postojbinu jeste nostalgija. Ona ume da bude nemilosrdna. Praiskonskim zovom doziva i mami. Baš zbog toga postoji zavičaj, postoji mesto gde čovek uvek može da se vrati. Kada se priča o zavičaju ne mogu da se ne setim romana Lajoša Zilahija ,,Kad duša zamire ". To je priča svih onih koji su daleko od svoje postojbine, svoga zavičaja.

Kikinda se nalazi na severu Banata u Vojvodini. Broj stanovnika se smanjuje iz dana u dan. Zaboravljena, čami u svojoj prošlosti, u vremenu kada je vrvelo od ljudi i mladosti. Potraga za boljim i lakšim životom ih je podigla, a dunuli su i neki neobični vetrovi koji su govorili stranim jezicima i obećavali bolju budućnost negde daleko. Sada očekuje da se pojavi neka dobra vila ili neki princ, pa da razbudi uspavanost male varoši.

Nekada u prošlosti zvala se Nađ Kekend ili Velika Kikinda i bila je centar Veliko kikindskog dištrikta. Od tada se mnogo toga promenilo. Ipak ostali su dobri i divni ljudi sa neobičnim nadimkom, za muški pol Lale, a za ženski Sose. S ponosom nosimo nadimak koji se proteže iz davnih dana.

Lepa varoš širokih ulica, sa još lepšim dobro projektovanim trgom u centru. On onako ponosan uokviren fasadama starih zgrada nanizanih kao najlepša ogrlica. Najpoznatija je zgrada Kurije, u kojoj je danas smešten muzej grada. Nekada je kroz centar prolazio put od žutog kamena koje je još Marija Terezija ugradila. Danas se žuta kocka i dalje umivena sija gradeći pruge koje prolaznike podsećaju na nekadašnju slavu varoši.

Jedna od neobičnosti Kikinde jeste sedenje na ulici. Starije žene svoje poslove pozavršavaju tokom prepodneva, pa svoju popodnevnu dokolicu troše uz čašicu razgovora sedeći na klupama ispred svojih kuća. Samo u našoj ulici postoje tri takva mesta. Grupisane su po zajedničkim sklonostima i po starosnoj dobi. One su svojevrsni nadgledači dešavanja. Tu su za odmeriti prolaznika i po potrebi razmeniti koju reč sa poznatima. Jako dobro zanaju ko, kada i gde odlazi i dolazi. Prava istina jeste da su usamljene, same, deca su otišla negde daleko, pa se na ovakav način druže i čine svoje usamljeničke dane zanimljivijim. Niko im ne zamera, postale su obelžje grada.

Dosta toga se o Kikindi zna, ali ima i onog mističnog i tajanstvenog što je skriveno od lica javnosti i zamišljeno ostaje da živi u dušama svojih podanika.

Kinđa!

  Neobično ime za još neobičniju pojavu. Malo, ali ipak veliko brdo za našu prostranu panonsku ravnicu. Brdo se nalazi u neposrednoj blizini Kikinde i mi njeni žitelji smo veoma ponosni na njenu osobenost.

    Nepregledno panonsko prostranstvo se razgranalo na sve četiri strane sveta obuhvatajući i lomeći sve pred sobom bez mogućstva nepravilnosti. Ipak tu se zadesila ona. Kinđa. Ponosna prkosi ravnoj okolini i mudro čuva svoje tajne.

    Naime nema nikakvih naučnih dokaza o tome kako se ona tu stvorila. Zna se samo da je odvajkada prisutna i da svojom neobičnom lepotom mami posetioce. Najčešće je posećuju mladi parovi u porazi za romantičnim trenutkom. Popevši se na nju i oslonivši se na kamen koji govori o njenoj veličini može se osetiti dah mirne ravnice i malog brda koje se ponosno uzdiže.

    Za vreme vedrih dana i uz pomoć dogleda može se videti daleko. Mogu se uočiti neka sela u susednoj Rumuniji. Ako  posetilac upotrebi maštu vidi se i dalje. Vazduh oko nje je zagonetno sladak i čist. Čovek ima se osećaj pobede nad prostorom.

    Ako je zima i ima snega, njena zanesenost   mirno i nemo počiva ispod belog pokrivača i strpljivo čeka.

    Ako je proleće ili leto ona se ponosno  uzdiže posuta plavim različkom čije se plavetnilo spaja sa plavetnilom neba. Posetiocu đođe neka milina i sam se oseti delom velikog prostranstva.

 Svaki deo zemljišta oko Kinđe je disciplinovano obrađen. Kada sam je zadnji put posetila,  prostor oko nje je  bio zasejan šećernom repom. Nepregledno zeleno more se lelujalo na letnjem povetarcu.

    Izbor pada na samog posetioca, kuda će napraviti put. Hoće li okolo,vijugavo, pravo... stvar je sopstvenog izbora. Blagi uspon od 83 metra nadmorske visine izaziva zadovoljstvo  uspehom.

    Starosedeoci polako nestaju, odlaze nekuda daleko, sa njima su nestale priče o nastanku našeg brda. Neki su pričali da bi to mogla biti grobnica nekog istaknutog poglavice koji se ovde zadesio u vreme svoje smrti. Koliko znam brdo se nikada nije istražilo. Ovo područje je nekada bilo močvara. Možda je ona bila jedino uzvišenje. Kako su se tokovi reka menjali i često plavili ova područja ko zna šta bi se tu moglo naći. Potajno se nadam grobnici Atile Hunskog za koga se pretpostavlja da je sahranjen negde u dolini reke Tise, a Tisa nije daleko!

    Kako se Kikinda spustila na samo dno svih društvenih zbivanja bilo bi nam potrebno jedno veliko arheološko otkriće. Možda je Kinđa prava za tako nešto.

    Kikindski muzej čuva mnoštvo predmeta, alata i raznih obrednih oruđa još iz preistorijskog doba. Imamo i skelet mamuta sa sličnim imenom Kika.

     Nekako se nadam da ćemo jednom imati nekoga poput Zahi Havasa da svojim entuzijazmom i znanjem istraži naše brdo, pa da se naš grad nađe na stranicama svetskih enciklopedija.

U neposrednoj blizini grada se nalazi ono što mi nazivamo Vodicama. Vodice su otkrivene sasvim slučajno. Neki pastir je lečio bolesne noge na izvoru vode i posle nekog vremena je ozdravio. Malo, po malo, ljudi su uvideli vrednost čiste i pitke vode. Podignuta je i mala crkva u čast Ognjene Marije. U našem kraju vlada uverenje da na Ognjenu Mariju ne valja raditi, jer se tada njen brat Sveti Ilija naljuti, pa kažnjava one koji ne poštuju njegovu sestru. Lepo je posetiti Vodice. Srpska crkvena opština održava belu polukružnu zgradu crkvice i građevinu koja se nalazi na malom uzvišenju pored nje. Nekada, u devetnaestom veku tu je podignuta bolnica. Danas se na zgradi nalazi obeležje u znak sećanja na dane slave. Istorijskih podataka ima mnogo, kao i pisanih zapisa koji se čuvaju u crkvenoj opštini. Ono iskustveno se stiče posetom. Za vreme sunčanih dana namerniku je lepo da sedne na klupu u lepo uređenom dvorištu. Divan miris šeboja opija misli i dušu. Kroz treptaj vazduha mogu se naslutiti reči zahvalnosti svih onih koji su ovde našli isceljenje ili duševni mir. Za kišnih dana pronalazi se sklonište iza debelih zidova nekadašnje bolnice. U vreme letnjih vrućina putnik namernik se rashlađuje hladnom vodom iz bunara u samoj crkvici. Nikada, ni jedan jedini put, nisam naišla ni na najmanji trag nečistoće u maloj crkvici. Svako ko se posluži hladnom vodom očisti prostor za sobom, obriše, prekrsti se i zahvali se samoj svetici čija ikona stoji na istočnom zidu. Čak i sami glasovi posetilaca nekako zagonetno odzvanjaju ovim svetim mestom.

Novijeg datma je jesenje održavanje Dana ludaje. Ona, ludaja, bundeva, tikva, Carica je jeseni i Boginja hranljivosti i zdravlja. Od svoga cveta, preko kore, unutrašnjeg mesa, do semena, daruje sve svoje ljubitelje i poštovaoce bogtstvom ukusa, mirisa i vitamina.

Replika mamuta Kike 

Posetite Kikindu o jeseni, u oktobru, kada blaga zlatna jesen bogato kroči u naš grad. Primamo sve koji dođu i koji su prijateljski raspoloženi. Sa njima delimo naš trg, naše ludaje, našeg mamuta Kiku, našu galeriju Teru, naš muzej, sportsku halu,staro jezero, veliki park Blandaš,stari mlin Suvaču, pravoslavnu i katoličku crkvu, pijacu, kafiće i prodavnice.

Kikinda nije zavičaj samo ljudima. U naš kraj su se naselile sove. Zimuju na drveću koje ponosno stoji na kikindskom trgu. Stare krošnje zimzelenih borova pružaju bogatu zaštitu ovim divnim ponositim i tajanstvenim pticama. Danju su skrivene pa prolaznici često upiru pogled u visinu, a noću samo nemo prolete u svojoj poteri za hranom. Samo beli tragovi na žutim kockama odaju stanovnike visina. Pročlo se nadaleko o njima. Nedavno je BBC počeo da snima emisiju.Tako su naše sove pronašle put do svetskih televizijskih stanica.

Nad mojom Kikindom duvaju topli vetrovi noseći mirise leta, duvaju neki uznemirujući jesenji vetrovi sa tek blagim nagoveštajima vlage koja će doći, duvaju oštri zimski vetrovi besno donoseći svu snagu severa, a s proleća dune blagi povetarac koji donese prve znake obnavljajućeg života. Onda Kikinda živne. Šetači izmile sa svih strana. Dečja kolica pokažu nova lica. Sve miriše, raduje se, baš kao što se dešava svakog proleća od prvog dana postojanja čovekovog.
Kao epilog navodim dve reči:
Volim Kikindu!

Na fotografiji je Ulica Generala Drapšina, proglašena za jednu od najlepših ulica na svetu!

Zahvalnica gospođi Himmel!

Imala sam čast da se prijavim na konkurs U čast učitelju, koji je organizovala gospođa Ljuljana Himmel.

 Zahvaljujem joj se na organizaciji i trudu. Zahvaljujem joj se na želji da se učitelj  prikaže u jednom drugačijem  svetlu.
Zahvaljujem joj se na ljubavi i strpljenju uloženom da sve bude baš onakvo kako treba da bude!
Imala sam divno popodne provedeno u društvu onih koji uvek žele više i bolje. Niko se nije žalio na vreme ili novac. Svi smo imali osmeh i otvorenu dušu!
 Po odluci žirija i moj rad se nalazi u  Elektronskom zborniku. Link  prema zborniku je sledeći:

http://vzbornik.ucastucitelju.in.rs

Nadam se da ćete uživati u mnoštvu objavljenih radova. Ono što ćete sigurno primetiti jeste entuzijazam koji zrači iz svake napisane reči.
Na grupnoj fotografiji su oni koji su mogli doći na druženje i podelu nagrada. Ja sam pored gospođe Ljiljane.

Uživajte!

Sasvim neobično putovanje Od, Do...

Sa police su je gledale dve porcelanske figure. Male, privlačne, prosto su se osmehivale svojim nemim usnama. Davale su  joj podršku za sve što čini, zamenjivale su njene davno izgubljene mačje prijatelje.
Figure su predstavljale dve mačke. Mačke su bile identične. Bliznakinje, nisu se ni po čemu razlikovale, a opet bile su različite, svaka posebna, za sebe, a neodvojiva po sličnosti od one druge. Bez velike umetničke vrednosti, ali su imale duše..Glave su im bile usmerene u istom pravcu, kao da svojim nemim jezikom svojoj vlasnici pokušavaju nešto da kažu.
...

Pokušavale su da ispričaju priče onih koji su ih osmislili i napravili negde u nekoj dalekoj zemlji. Ustvari nisu nastale ni u kakvoj zemlji, već na brodu koji je značio i kopno i more. Značio je i okeane i udaljene svetove. Značio je i slobodu i ropstvo. Bezglasno su kazivale da su njihove hladne, u porcelan usečene oči videle više sveta nego što će njihova vlasnica ikada videti. Dobile su na bogatstvu na svojim nevoljnim  putovanjima. Ljuljala ih je nemilost okrutnih i topla reč dobrih.
Načinile su ih ruke malih kineskoh devojčica koje su bežeći od turobnog, teškog života pristajale na danonoćni rad u putujučim fabrikama. Nekada su ih ispirale svojim suzama, a nekada ih je uveseljavao njihov smeh.
Figurice su imale tanke repiće koje su obešenjsčki nestašno spustile na svoja mačja ramena s leve strane. Glavice su usmerile nadesno. Na mesto izlaska Sunca, masto lepote i obnavljajućeg života.
Belina spolašnjosti se caklila od fine glazure kojom su premazane da bi bile dopadljive za oko kupca. Zatim su pečene u nekim nepodnošljivo toplim pećima, ali su tek tada zablistale bisernim sjajem. Kako je njihov život bio predodređen za čuvanje soli i bibera, nisu se mnogo radovale. Znale su da taj život nije dugotrajan. Izbora nisu imale. Čuteći su bile upakovane u male plastične providne kutije. Bile su srećne, imale su jedna drugu. Istrpele su mrak u ogromnim kutijama sa mnogo onih koji su slični njima. Lakše su odnosile čamljenje na polici prodavnice. Pogledom udesno su pozdravljale one koji ulaze i one koji izlaze. Jednoga dana su dospele kod jedne devojke. On ih je kupio jer su bile jeftine. Kako nije volela mačke, jer su njena ljubav bili psi, devojka ih je bez raspakivanja poklonila sredovečnoj gospođi. Ona je volela mačke, ali je imala toliko živih koje su šetale na sve strane. Nisu joj bile potrebne. Gospođa se bez mnogo zadržavanja okrenula polici i plastična kutija je završila u mraku. Tugovale su i tešile se da je dobro što nisu same. Imale su jedna drugu. Uživale su u svojoj istosti i miru koji ih je okruživao.
Jedne prijatne večeri, iznenada su podignute iz mračnog ugla. Dospele su u raznobojnu šarenu kesu. Gurale su se sa još nekim sitnicama. Sreća ih je obasula. Opet su postale poklon. Osećale su brujanje motora automobila, njihovo putovanje se nastavilo. Drmusale su se. Plašile su se da se ne oštete. Drhtale su od unutrašnjeg nemira.
Čule su radosni usklik žene koja ih je dobila. Umila je njihova lica. Onako umivene i blistave stavila ih je da stoje uz veoma staru porcelansku činiju. Začudo tu su pristajale. Njihova belina se stapala sa belinom činije. Iako je njihova starost bila nepomirljiva, odlično su se slagale.
 Nikada neće služiti nikoga time što će soliti i biberiti jela. One če biti malene princeze. Svo vreme će posetiocima svoga novog doma deliti zamišljene poglede. Mamiće njihove osmehe i budiće im maštu. Upućivaće ih na istok , na mesto izlaska Sunca, na mesto obnavljajućeg života.
Bile su zadovoljne svojom sudbinom. Najzad su stigle kod nekoga kome će darivati sreću.

...
Žena se svaki put osmehnula kada bi njen pogled pao na male porcelanske figurice. 

Počinje od iskre! Priča za dugo sećanje!

Uvek isto!
 Počinje od iskre, od malog tračka svetlosti u mračnim dubinama zaborava. Taj maleni tračak počinje da dobija na obliku i odjednom postaje savršeno jasan. Ima oblik davno izgubljene tuge ili oblik davno zaboravljene sreće. Najbolje je što posle toga ostaje punoća misli.
Misao se pretvori u reč, reč se pretvori u rečenicu. Rečenice se množe, narastaju u priču i nastavljaaju da žive sve dok postoji osoba koja će ih pročitati. Priče su za nekog deo života. Za nekog su samo interesantne reči složene tako da izazovu osmeh ili suzu. Nekome su potpuno nezanimljive, pa čitanje ne mogu privesti kraju. Priča živi nezavisno od svih. Živi jer to želi onaj ko ju je napisao.
Iskra!
Stojim na novembarskom vetru. Čekam  mir svoga doma. Umorna, primećujem poznati osmeh.
- Kako si?
- Dobro,- takođe se osmehujem.
- Kako suprug, kako deca?
- Dobro, deca svojim putem, mi svojim... -dok razmenjujemo pitanja, kroz moj um lete sećanja. Slučajno poznanstvo, letovanje provedeno u prijatnom društvu, lakoća sklapanja prijateljstva koju pruža mladost.
- Kako su tvoji kod kuće?- pitam ja, usput se sećam šetnji pored mora , pesme i prijateljatelja. Sećam se njegovog druga,sećam se...
...
Posle divnog jutra i uživanja u razgledanju starog grada pošli su brodom u svoje odmaralište. Neobičan sklop mladosti slučajno upoznate i  kako je to samo mladosti svojstveno prijateljstvo koje će se pamtiti dugo. Milena, Olga, Danijela, Nenad i Rade ponašali su se kao da se oduvek poznaju i da znaju sve jedni o drugima. Onako mladalački bezbrižno raširenih ruku i neopterećeni brigama smejali su se i zauzeli svoja sedišta na otvorenoj terasi broda. Rade se držao po strani. Ostali na to nisu obraćali pažnju. Pa svako ima prava na svojih pet minuta tišine. Malo po malo more je postajalo nemirnije. Bezazleni talasi su prerastali u nešto ozbiljnije, a brodić se sve više ljuljao. Bočne strane su se preteći približavale površini mora.  Nošeni ludom avanturom,  devojke i Nenad su uživali i svako približavanje broda vodi doživljavali kao novo uzbuđenje, kao novi izazaov. Konačno su u tišini koja je dolazila od njihovog saborca prepoznali strah. Rade je sedeo u mukloj tišini opšte vreve koja se dešavala oko njega.
-Šta je sa tobom?
-Zašto ćutiš?
-Pogledaj lepotu oko sebe!
-Uživaj!
Rade je i dalje ćutao. Bled, beo kao kreč, grčevito se držao za ogradu koja ga je delila od uzburkanih talasa.
-Ma, daj, hajde, ako te je strah uđi u kabinu!
Ništa se sem tišine nije moglo čuti iz poluotvorenih pomodrelih usana. Društvo se uozbiljilo i počelo pomnije da posmatra svoga prijatelja.
-Ja...ja...
Iščekivanje reči je dugo trajalo.
-Ja...ja...ne znam baš najbolje da plivam!
Pogledali su se ne verujući. Pa svakodnevno je išao na plažu, na kupanje...Najednom im se razbistrilo. Nikada u vodu nije ušao bez dušeka. Nikada u vodu nije išao sam. Uvek je nosio neko pomagalo, bilo loptu bilo mali jastučić na naduvavanje.
Posle prvog šoka nastupilo je opšte oduševljenje. Smeh i nova cika. Ni Rade nije odoleo. Morao je da se smeje sam sebi. Iako su obećali da će ga spasavati i da nikako neće dozvoliti da svoj život završi u vodama uzburkanog mora, gvozdenu ogradu broda nije puštao. Jednim okom je pratio kamenitu morsku obalu stalno proračunavajući i procenjujući koliko metara bi trebalo da ga spašavaju.
-Bolje da pazim, ko zna da li će ove lude oko mene biti sposobne za neki tako plemenit čin kao što je spasavanje moga života!
Leto ponovo, ali naredne godine. Milena i Olga opet kreću na more. U Beogradu će posetiti Radeta koji je u bolnici. Lako pronalaze bolnicu i bolničku sobu. Na krevetu leži nepoznati mladić sa poznatim crnim  očima. Prepoznao ih je. Osmehnuo se.
-Idete...na more...bez mene...pazite na vožnju brodom...
-Kako si?
-Da li si imao posete danas!
-Ne ali juče je bila jedna žena, ne znam kako se zove...
Kasnije smo saznale da ga je majka posećivala i da nije mogao da je prepozna.
Ostatak dana su dve devojke provele u tišini. Svaku su sopstvene misli vodile daleko i vraćale je  u bolnički park.
Nije stigla ni rana jesen kada su Radeta ispratili na večni počinak. Bio je tih dan, nedelja, sa malo zvukova, sa odmarajućom tišinom. Čulo se samo pritajeno disanje grupe mladih ljudi koji su došli da isprate svoga druga.
...
- Kako godine brzo prolaze... osmehujem se , ne vidim bore, ne vidim strahove, vidim samo davno izgubljenu mladost. Vidim isti iskreni osmeh.
- Pozdravi tvoje!
- Pozdravi tvoje!
- Vidimo se !
- Vidimo se!
Ostaje iskra, ostaje sećanje. Ostaje radost prijatnog susreta. Ostaju neizgovorena pitanja o davnom sećanju.

Novembarska slika polja! Slika na svili ,,Strah od zime".

Poštuj oca svojega!

Seđaše u udobnoj fotelji, blago zavaljen, kako bi na što lakši način provario  ručak. Ruke držaše prekrštene na okruglom stomaku. Ne beše potpuno zadovoljan. Nije da se nije najeo, jeste i više nego što je bilo potrebno, već što mu zakinuše ono što je najviše voleo.
Voleše zdravu seljačku hranu, a za ovo govorahu da je zdravo... Ruke se isprepletoše, sretoše se i izgledahu spremne za molitvu.
Očiju poluzatvorenih, taman toliko svetlosti propuštahu da zapadne u neko obamrlo stanje koje nije značilo ni javu ni san.
 Ipak ih razaznavaše!
 Poneku reč zapažaže i dopuštaše da ga ponese van zatvorene sobe u širinu koju voleše od prve svoje svesne misli.
Privlačiše ga njive, zeleno more ga nosaše svojim bogatstvom i beskrajnim kretanjem talasa pokrenutih razigranim  vetrovima. Voleše to prostranstvo , voleše spajanje sa plodnom crnicom obrađenom njegovom širokom seljačkom rukom. Sećaše se svoga oca i svojih dedova. Sećaše se njihove borbe, zdravog osmeha i skrivene tuge.
U mislima mu oživeše ratne godine.  Drugi rat,  po drugi put protutnjaše preko njega. Telo mu se malo zatrese,  trže se i nastaviše  tajanstveni put. Reči ostaše unutar njegovih skrivenih misli.
Nastaviše dremku.
Tržaše se sa svakim novim sećanjem. Preživeše sve ponovo.
Voleše ovu sobu, voleše ženu koja je davno prestala da bude dete, iako za njega i dalje beše malena devojčica koju voleše baš zato što u njenim očima viđaše svoje.
Ona ga maziše.
Zameniše uloge.
On bejaše dete, ona bejaše odrasla.
- Tata, može li jedna kafa?
- Može ako je Deluhe!
- Jeste Deluhe je!
- Zovi i onu tvoju komšinicu!
Kratka poruka prenešena mobilnim telefonom, komšinica je tu.
- Dobar dan deda Kosto, kako ste?
- Dobro, kako ste Vi?
- Molim Vas nemojte, pa ja vam mogu biti kći, nemojte mi persirati.
- Ne, ne, ja ...
Oči mu zaiskriše. Tradicija zaiskri i zadrža se u kraičku bistrog plavog oka.