Slike na svili

Belim se pokrio trag Zameo se dodir  Opusteo Pogled savladan daljinom gladnom. Pod prozorom leži Od života otrgnut Orah stari. Isečenog debla Vlagu zemlje kupi Bolno u Nebesa gleda. Zarobio ga stud zimskog dana. Pad mu prorečen bi davno Glasom proroka. Mladost ga zanela snagom brojnih dana. Ne poverova glasu dubine. Izgubljeni dah maglenu zoru doziva Moli za san Za zaborav svetla i sunčevog zraka. I poče sneg opet.

Ulaz u vilu Antoniju Prva tačka U Svetoj zemlji je sve sveto: nebo u beskrajnom plavetnilu, tlo pod nogama obojeno stopama mnogih  koji su hodali za Prvim i pre njega, kamen i prah pustinjski nošen nevidljivim  anđeoskim rukama beskraja.  Kroz ulice Starog grada odzvanjaju glasovi davnina, a vetrovi u najskrivenijim uglovima kamenih crkava pričaju svoje priče. Ispevaju se Davidove pesme, plače se pod Solomonovim hramom, uzdiše se za stradalnicima i nada se ponovnom vaskrsenju onih koji nisu sa nama. Traže se tragovi izgubljenog zavetnog kovčega i ploče Mojsijeve. Delim radost i tugu. Ostavljem svoj dah da se meša sa dahom svih koji su prolazili nikada presahlim Stradalnim putem. Via Dolorosa: 1. Neposredno po ulazu u Stari grad kroz Lavlju kapiju nailazimo na prvu stanicu Hristovog stradanja. To je Tvrđava , danas vila Antonija, mesto na kome je Isusu suđeno. Beli se kameni zid, beli se kraljevski grb na ulazu, mnoštvo hodočasnika u strpljenju formira  red da uđe u pros

  Ne može se  Izrael posetiti  bez  putovanja do plavetnila Sredozemnog mora. Neponovljiv je osećaj videti ga sa azijskog kontinenta. Bahajski vrt Haifa Prelep osunčani decembarski dan, koji znači sve osim hladnoće,  je osvanuo okupan svežinom. Kako je jutro odmicalo temperatura vazduha se povećavala. Kroz jerusalimske ulice smo se uputili do nove, moderne železničke stanice Isak Navin. Tačnost prevoza u ovoj gostpljubivoj zemlji  je poslovična.  I ovoga puta voz polazi tačno na vreme. Očekuje nas promena voza na stajalištu Ben Gurion, ali sledeći, koji nas nosi velikom brzinom do Haife, je već tu. Kroz stanični prostor odjekuju zvuci klavira.  Njišu se palme između platformi za stajanje vozova,  iako smo ispod aerodroma.  Sedamo u drugi voz  koji nas odnosi do  najveće  luke Izraela. Staza vrta sa Hramom u pozadini Pruga prolazi kroz mediteranski predeo uz samu obalu.  Negde se vide duge peščane plaže, a negde su one zaklonjene brojnim staklenicima i bezbrojnim

Davidov Grad  Smešten na Bliskom istoku u obećanoj zemlji  Jerusalim je oduvek privlačio mnoge koji su u njemu tražili deo sebe. Hvaljen i kuđen, rušen i podizan,  napravljen je da traje. Tako je bilo od davnina i tako će se njegov život odvijati kroz buduće vekove. Mnogo je tajni koje krije, mnogo je crkvi koje treba posetiti, mnogo je Svetih mesta kojima se treba pokloniti, mnogo je blaga koje se može videti, a još više je onoga skrivenog, koje samo dušom čovek može osetiti.  U jugoistočnom delu ovog zagonetno očaravajućeg grada se nalazi Brdo Sion. Magnetizam ovog mesta nas nije zaobišao i jednog popodneva smo se uputili u šetnju do Sionskih vrata na Starom gradu.  Za razliku od prethodnih,  pošli smo okolnim, ne manje zanimljivim putem, koji vodi kroz deo modrenog Jerusalima. Ulaz u Sobu tajne večere Ulaz u Davidovu grobnicu Ulice su se lagano praznile,  jer se približavao Šabat. Naoružani strpljenjem i željom da dodirnemo građevinu staru više od tri  hiljade g

,, Podići ću u kući svojoj i među zidovima svojim spomenik i ime ( Jad Vašem)... daću im večno ime koje neće biti iskorenjeno." Isaija 56:5                                                                          Kišni oblaci su se nadvili nad Jerusalimom, izmešali su se s  planinskim vetrom i pustinjskim peskom ,u nekom svom samo njima razumljivom razgovoru,  jačali su i bez milosti  okretali kišobrane lagane poput najnežnijih raznobojnih leptira. Kišobran kupljen u najbližoj prodavnici se prevrnuo i iskrivio te je više ličio na izlomljenu dečju igračku nego na sredstvo odbrane od vlage. Ipak nismo imali dvoumljenja: ako se u šetnju nije moglo, moglo se u muzej. Do Brda sećanja (Har Hazikaron) se moderan tramvaj brzo uspeo. Čekao nas je hod i dodatni uspon do ulaza u memorijalni centar Jad Vašem podignut u znak sećanja na žrtve holokausta. Veliki broj turista se nalazio na ulazu. Velika moderna zgrada je u tišini dočekala svoje posetioce.  Unutra je toplo. Raskopčav

Maslinjak  Ako vam se dogodi  put u Svetu zemlju, dobro isplanirajte vreme, jer ono radi protiv vas. Koliko god hteli da za kratko  vreme posetimo sve svetinje i da se poklonimo svemu,  tako nešto nije moguće. Ponešto se izgubi u hodnicima Starog grada, glavnoj ulici Jafa i možete se samo pomiriti da će to ostati za neki drugi dolazak. Za mene je to Muzej Izraela. Jednostavno mi vreme nije dozovlilo da se prepustim njegovom bogatstvu. Zato mi Maslinova gora nije promakla. Suprugu sam rekla da nema šanse da ću do podnožja peške i da je najbolje da koristimo gradski prevoz( koji je veoma povoljan). Ipak za sve postoji jedno: ali. Crkva Bogorodičinog groba Kroz naše brojne šetnje Starim gradom došli smo do zaključka da je najbliži put onaj koji vodi kroz  njega, bez obzira gde da se uputimo. Pre toga smo otkrili Lavlju kapiju, a kada kroz nju izađete iz Starog grada nadomak ste cilja. Bogorodičin grob Čuveni brdoviti venac   deli Kedronska dolina od Starog grad

Sve oko mene priča: kamene staze glatke od bezbrojnih koraka, zidovi pokriveni bezbrojnim šapatom  svih koji pored njih prolaze, uske ulice Starog grada, njegovi skriveni uglovi ispunjeni dušama pridošlih s raznih krajeva sveta. Svako ispreda nešto novo, živo, uhvatljivo samo onima koji znaju da čuju i sposobni su da uhvate njihove nepresušne tokove. Bezbrojni su koraci koji me okružuju, bezbrojne su reči koje se množe i odbijaju o beli jerusalimski mermer. Koračam.  Upijam. Zapažam. Govorim mislima. Ćutim. Bezbrojni stepenasti uvijeni zavijuci zahtevaju pažnju i oprez. Stari trgovac   nosi svoju robu u nekoj vrsti kolica. Zadnji kraj gde je ručka je povezan sa naduvanom gumom poput one na točku malih ručnih kolica, a on je nogom pritiska. Dok ih vuče,  ona samo sklizne preko kosine na stepeniku. Vešt čovek se uvek  snađe. Smejemo se.  Hitamo bržim koracima kroz kamenite ulice  pretvorene u staklene podove  koji  upućuju prema najvećoj jevrejskoj svetinji:  Zapadnom zidu.