Постови

Приказују се постови за октобар, 2016

Ogledalo starosti

Слика
Stajala je ispred ogledala. Začudo, ogledalo nije bilo na svom mestu. Pomerilo se naviše. Nije shvatala promenu. Nikako nije mogla da prihvati činjenice koje su išle u prilog ogledalu. - Isto kupatilo! Isto ogledalo. Ista ja! Šta se to desilo? Sigurno su oni to srušili. Ulazili su bez pitanja! Oni su to! Dokle misle tako! Ja samo nogu izmaknem , a oni tako! Dosta je bilo! Neće više! Neće! Naoružana unutrašnjim besom koji je rastao,  umesto da jenjava, protutnjala je kroz dvorište. Bez uzimanja daha izbacila je sav bes iz sebe. Optuživala je za nemar, za nebrigu, za nepoštovanje. - Kakvi ste vi! Pa vama se ne sme ništa ostaviti! Dirate, uzimate, samo mi nestaje! Nestao mi je čaršav! Nestale su šoljice za kafu. Nestao mi je i onaj lonac sa plavim bobicama! Užas! Užas! Izletela je napolje! Grabila je hladan vazduh u nadi da će se njena unutrašnjost rashladiti i da će mirno dočekati veče. Zgrabila je kaput, crnu torbu u kojoj uvek čuva novac, kao i dokumenta, koja su joj takođe nesta

Rođena sam u ravnici

Слика
Rođena sam u ravnici. Širokoj! Plemenitoj! Onoj koju daruje Tisa, Onoj koja daje, Onoj koja  čeka, Onoj  koja plače, Onoj koja sama u nebo gleda, Onoj kojoj dolaze, Onoj iz koje odlaze, Onoj čije puste njive čeznu Za rukom paorskom. Onoj koja voli duboko jesenje oranje, Onoj koja želi pšenicu I prvi sneg. Onoj koja se glasno smeje na prvi topli zračak. Onoj koja peva na letnjoj žezi. Rođena sam u ravnici.

Jesen njenog života

Слика
Rana jesen je širila svoju lepotu. Žuto se prostiralo u nedogled. Nije se trudilo da se nametne. Činilo je ono što čini svake jeseni.  Jednostavno je postojalo. Opijalo je. Parovi su šetali držeći se za ruke. Hodali su u tišini darujući jedno drugom. Svetlost upaljenih uličnih svetiljki lagano je prolazila kroz igru prvog sna. Žuto se prelivalo u bezbroj nijansi. Obasjavalo ih je. Nosili su jesen u svojoj kosi. Bili su čarobnim štapićem iz zelene mladosti premešteni u ranu jesen. Činila je da ostali prolaznici osete prolaznost i da se bar na  trenutak sete dana koji su davno minuli. ... - Muko moja! Muko moja! Muko! Kud ću? Kako da ispravim ? Kako da zatvorim krug počet davno? Kako da se operem? Kako da živim s teretom? Kako? Ne pitaj me! Da li ja ipak čujem pitanje?... Pitaš pitaš. Pitanja samo izlaze, ne jenjavaju već dobijaju na snazi. Jačaju. Nalik su topskim uraganima koji jačaju sami od sebe. Njihova snaga , a tuđi strah ih podižu sve više i više. Brišu sve pred sobom.

...Uroci poleteše...

Слика
Dok je polako, u  laganim zalogajima žvakao svoj sendvič, hteo ili ne, do njega je dopirao razgovor . - Daj mi svoje brojeve, da ti izračunam... - Šta da mi izračunaš, mene to ne interesuje... - Daj mi, mene interesuje ... Pokušao je svojom unutrašnošću da izbriše zvuk iz svojih ušiju. To je mrzeo najviše na svetu. Nikada ne bi priznao... Srećom pauza je brzo prošla, pa je mogao svoju ljušturu da prebaci preko leđa i da bez razmišljanja obavlja svoj, sada već rutinski posao. - E, jesu lude, čime se one zanose. Na šta one troše svoje vreme... Lude, potpuno lude. Ne daj mi Bože takve žene! Dan je proleteo. U večernjoj dokolici, dok je pomoću daljinskog upravljača listao kanale na televiziji i nije pronalazio ništa zanimljivo i dok se sav teret turobnog života sručio na njega, bez naznake za razvedravanje, s nepoznate TV stanice je doprla informacija o astrološkim posmatranjima i o tome da je baš toga dana došlo  do poklapanja kosmičkih sila koje pozitivno utiču na uroke... ...

Bodler i ja

Слика
Dokoni Love u mutnoj ravnici Mornari U moru nebitnih Od zabave Ljude Love Kroz stoletne šume hodajuć Često Ne videć lepotu u njima Albatrose A vrane jesu Silne Dane provodeći prazno Morske Školjke u crnici tražeć Ptice U Nebesa  bez očiju gledajuć.

Pušten s lanca ili dva ovčja buta

Слика
S prvim jesenjim danima u selo se uselila,  poput magle nečujno i tiho,  misao o dugoj zimi. Traktori su brujali na sve strane, noseći sve što se moglo nositi iz širokog atara.  Svako je grabio deo lepog vremena da smanji preostali posao. Žutelo se nebo, žuteli su se oblaci i oči su postajale žute. S rane jeseni ljudi su se manje družili. S prvim mrakom zatvarali su se u topline svojih soba. Samo su mačori svojim baletanskim telom pokušavali da dosegnu zvezde. Psi su povučeni u drvenu unurašnjost svojih kućica čamili čekajući gazde da ih puste s lanca, pa da onima na krovovima pokažu veličinu svoje šape. Te večeri je porodica večerala lepo. Krompir u plehu, pored kriške sveže isečene ludaje i  pokoje rebarce svinje, zaostalo i nekim čudom, pronađeno na dnu zamrzivača. Biće i koja kost za Lakija. - Da li to neko ide kad Laki tako laje? - Nema to nikoga, ne laje tako kad neko dolazi. Upaliću svetlo! - Sušaj!  Ućutao je! Kratko vreme, samo delić sekunde laveža psa nije bilo. Onda

Let

Слика
Let Letim kroz vreme, Letim između ruku u nevreme, Letim izmeću redova, Letim u nadanja nova. Ćutim . Nosim. Govorim. Slušam. Po ko zna koji put Glavom utirem put. Ćutim. Nosim. Govorim.

Parkinsonov kafa - ples

Слика
- Nemoj da brineš! Ja ću ti pomoći! Mogu ja to! Ne sekiraj se! Ti mnogo radiš. Pa deca. Pa sve. Ja sam tu ! - Dobro, hvala ti... Imam šestomesečni  račun. Ponela sam kući. Pa, ne mogu ceo dan biti na poslu... Letnji dan je brzo odmicao. Popodne je polako prerastalo u veče. Veče je pretilo noćnim mirom. Posao se morao završiti. - Ovi kao da su šleper banana pojeli. Kakva je ovo reprezentacija? Jaoj! Kada li ću biti gotova? - Bićeš, bićeš! Sad ću ja skuvati kafu, pa ćeš lakše. Vremešni šporet je, iako je džezva bila mala,  sporo zagrevao vodu. Sporo zagrevanje je donelo veliku nervozu, a  Parkinson se pojačavao. Dugi mršavi prsti su drhtali protiv volje vlasnice. Kako je bila svesna drhtanja svojih ruku , trudila se da se ne primeti nedostatak, a drhtanje  se  pojačavalo. - Prokleta ringla. Baš neće! Najzad je voda provrila. Zakuvala je kafu. Paperje fino mlevene ,,Jakobs" kafe se razletelo po glatkoj površini radnog dela. Uzela je truleks krpu i tajnim pokretom je uklonil

Gvozden

Слика
Tog je jutra sve bilo isto kao i prethodnog, u stvari  isto kao i svakoga jutra. Učmala palanka je disala jednakim ritmom.  Nedostajalo je samo par dana, pa da ludnica otvori svoja vrata i da sjaj novogodišnjih praznika donese nemir. Lagani posustali koraci  stare godine su umorno prolazili noseći sa sobom nagomilane probleme, muku, a nekima i oronulo zdravlje. Toga jutra isto društvo je kao i svakoga jutra mirno sedelo na svojim sedištima. Autobus se spremao za polazak. Tačno na vreme. Poštovana je želja  sanjivih putnika da stignu na svoju prvu jutarnju kafu pa da zagrejani i okrepljeni počnu radni dan.  Nekoliko učiteljica, profesorka, šofer i kondukterka.  Naravno i on. Poštar. ( Radi u PTT, pa otuda poštar.). Kada ga je majka prvi put dodirnula svojim nežnim prstima i kada   osetila mekotu  njegovog majušnog tela, da bi oterala sve zle duhove, dala mu je ime Gvozden. Pretvorio se i stasom i glasom u Gvozden - čoveka iz bajke. Kroz život je nosio osmeh. Spreman za šalu i b

Ranojutrenje

Слика
Poslednji noćni dah se lagano pretvarao u nagoveštavajuću svetlost. Užurbani bat koraka blago je odzvanjao pustim ulicama. Gde su nestali? Gde su nasmejani? Gde su radni? Tekle su reke, Bujice su nosile Gde su ljudi? Isto društvo svakoga jutra. Primeti se ko nedostaje. Spuštam se na hladno sedište starog autobusa. Pregurao je on mnogo kilometara, odvozio je i dovozio. Tuguje skoro prazan.  Najuporniji su ostali. Medicinska sestra spava zavaljena u svom sedištu. Glava joj je klonula. Predala se nagomilanom  umoru. Na prvom sedištu dve žene pričaju svoje snove. Blago se nasmeju, pa ućute. Zatvaraju oči. Dremaju. Na istoku  crveno. Lorka je trebao pevati ,,Crveno , volim te crveno".  Ostajem bez daha. Lepota crvenog obuzima ravnicu. Postaje crvena. Neobrani kukuruzi su crveni. Strnjika crvena. Crvena su i jata čvoraka. Žurno uzimam telefon. Pravim snimak, dva, tri. Uzimam deo večnosti znan samo meni. Moje oko je budno. Upijam novu svetlost. Upijam novi dan. Autobu