Slike na svili

Daljine me vuku, Prostranstva i osunčani dani. Široko plavo zove Doziva Mami. Hrani se duša osmehom dalekim. Nepoznatim ljudima poklon Otvorenog dlana nosim. Starina  ponosito stoji. Čeka. Ne broji korake Ne broji vekove Ne broji verne i neverne. Dočekuje i ispraća. Bogatstvom daruje. Pamti kamen Smerne Dobre Duhom začinjene. Idem. Daljine me vuku.

 U kosi je nosila zrelo klasje, stasom se pridruživala vilama,visinom je dodirivala nebo а rukama zelenilo livada. Smeh joj je krasio lice preplanulo od letnjeg sunca. Cvetala je zdravljem. Duboko je tugu pritajila. Nije mogla da misli na druge. Nije je doticala tuđa bol, utešna reč, sažaljenje u tuđem oku. Ostala je ogoljena do kože, odbačenih svilenih niti koje su je obavijale. Najstrašnija noćna mora ju je razdirala i po danu: Krivica. Dok se lagano dan približavao kraju, iza horozonta se Sunce spremalo za odlazak na drugu stranu Zemlje, setila se, davno neizrečene slutnje. Nije mogla da otera klicu iz uma. Nekako je uvek čekala i vrebala kao stalno prisutno strahovanje. Crne oči su češće gledale mrak i tražile skrivene znakove, ne bi li sprečile da neizgovoreno dobije život. Da li je to to? Često se pitala. - Daj mi dlan da ti pogledam. - Ti znaš da gledaš u dlan? - Znam. Daj! Pružila je ruku. Nikada nije verovala u proroke i proročice, u gledanje u dlan

 Hladno decembarsko veče nije sprečilo ljubitelje lepe reči da dođu na druženje. U prostorijama Likovne galerije ,,Zdravko  Mandić"  u Novim Kozarcima družili smo se uz pisanu reč. Smenjivali su se pasusi i stihovi, oživljavali su likovi iz mojih knjiga.  Smešile su  se umetničke slike sa zidova. Svetlo dana su ugledali po ko zna koji put oni kojih nema odavno.  Radovali smo se uz ,,Radost žute lubenice" , čvrsto se držali za niti ,,Odsjaja svilenih niti" .  Smeh je ispratio doživljaje nesrećnog Čede( priča Očenaš za Čedu). Kako god,  vreme je brzo proteklo. Želim da se zahvalim gospodinu Braci i gospođi Jeleni na ljubaznosti, pozivu i organizovanju našeg druženja. Zahvaljujem prisutnima na vremenu poklonjenom našem druženju. Nezaobilazna istina je :  Među prijateljima se čovek uvek dobro oseća. Do nekog novog viđenja!   Među slikama učesnika čestih likovnih kolonija galerije odzvanjali su stihovi: Na početku beše reč Reč dospe do mene, preplavi me, o

- Gde si Lakokrili, ti koji putuješ prostranstvima, spajaš i razdvajaš, ti koji se spuštaš u nizine i uzdizeš u visine, koji si i tu  i nisi? Skrivaš se. U tajnosti delaš. Nedostaješ mi ovih dana. Nedostaje mi tvoj savet i nevidljivi osmeh  duginih očiju. - Tu sam. Samo ne ne vidiš. -  Radost je moja  susreta našeg  u ovom tmurnom danu kada se sivilo nebesko spustilo. Pretih si. Zaustavio si šuškanje svoga tela. - Mogu da letim bez pomeranja krila. Mogu da dodirujem zemlju i duginu boju, a da se ne prikažem nikome i ne priklonim nikome. Za tebe sam tu. Znam šta te pritiska. Znam tvoju tugu i tvoj teret na leđima. Ipak ne možeš prigrliti sve. Ne možeš poneti tuđi krst bez obzira gde ga nosila. Dovoljno je što si   pružila ruku. Prozvani će razumeti. - Naučio si me da razumem i prihvatim ljude onakvima kakvi jesu, da ih ne popravljam i ne zahtevam od njih svoju meru.  Nije to lako Lakokrili.  Prevelik je bol tuđe boli. Kako podariti razum? Kako ispraviti linije zamršene

Negde u nekoj zemlji Živela je duša. Htela je svima da ugodi Htela je svakome da bude dobra Htela je razumevanje Htela je biti razum i glas. Sedela je Gledala Mislila Ćutala. Mišljaše ljudi  da je luda. Mišljaše ljudi da joj je kraj blizu Da će svojom rukom presuditi sudijama I suđenima. Duša zakorači nogom u svetlost Uhvati se za kraj zvezde padalice Držaše  je čvrsto. Sopstvenost zablista Da se. Pozva izgubljene pod okrilje. Zasija zvezda kroz oblak sivi Zasija reč na usnama nemim Zasija osmeh izgubljenih. Očisti se Duša. Oslobodi  se rob stega Oslobodi  se reč glasa zarobljenog Oslobodi se dan. Dobi duša svetlost. Nebom protutnji vest Vodom zabrodi glas. Vetar ponese magijom Ljubav Duše koju ne videše ljudi.

U strahu drhti Pon vetrom krapatskim Poslednji ružin cvet Zalutao u novembar U studen Odnekud do njega doluta Oštrica Otrgne ga od grma I ponese Kasni život ga dotakne na kratko Zadrhta opet I opet. I zaspa.

- Deda, otkud to? Pa zar nismo razgovarali? Nismo li se dogovorili?  Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati... Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti... U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud. Dok se na grad spuštala jesenja izmaglica,  koja je više ličila na dim nego na maglu,  obuzimala ga je tuga. Nije bilo posebnog razloga,  ona  se uvlačila kao opomena, pritisak na telo u nameri da ga oteža, da se pod rukom oseti dodir nedodira  prazne torbe  u kojoj su se davno izgubili snovi. Nije imao ni snage ni volje da joj se osupre. Sve ga  je pritiskalo, nadvilo se nad njega  poput nezadrživog tereta svih dana ispunjenih nelagodama živih. Činilo mu se da mu  je telo veliki upijač, prosto mamac za sivilo neba i tamu najdubljeg vira mrtvog dela starog toka Tise. Sve se vrtelo ukrug. Preplitalo se, misli su se vrzmale i kolutale  čineći virove na suvom.  Vrtlog se vio sve više i više u svojoj silini dodirivao je i mešao nebo i zemlju. R

Brzinom vijugavih letećih oblaka ogolela šumica topole je drhtala.Teško je disala. Sivo je vladalo  na novembarskom nebu. Preko nje su preletali prozirno tamni paučinasti oblaci donoseći davno očekivanu kišu. Nije bilo kapi već sitna spnja hladna od reskog novembarskog vazduha obojenog mirisima pozne jeseni. Gledala je kako vreme proleće pored nje. Kako se smenjuju lomne grane i opustele njive. Nije im udahnjavala život. Nije se trudila da ih zaustavi i na tren vrati zeleni sjaj. Prihvatala je svakidašnjicu kao potpuno prirodnu stvar, kao normalnost u pustoši bez naznaka za promenom.  Tuga ju je preplavila stečena gubitkom brzih letećih prolećnodošlica. Nedostajali su joj. Ljudski glasovi su se gubili pod zvukom pustog jesenjeg dana. Samo je jato crnih vrana nadletalo banatska polja. Njihov grak je leteo daleko.  Obećavao je.  Opominjao. Plašio. Smeštao se u njenom golom granju i najavljivao svoje carstvo. Ugušila je osećaj nemira koji je u naletu vraninog leta padao po njenim

 Када се човек нађе на светом месту где цвета лимун жут, где се историја писала и где се чува,где не постоји разлика између неба и мора, где су се некада на пут спремале лађе француске,  доживи просветљење,додирне га страхота страдања човековог, па упре поглед према небу у молби да будућа поколења не доживе голготу. На светом месту се осети мирис чемпреса, а тишина и чистота белог камена са исписаним именима славних предака измаме сузу. Остане душа испуњена поносом смелих и непосусталих. Заборавити нећу. 11.11. у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918. Душе ратника Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице И када таласи житни досегну висину неба Када потеку приче одбеглих војника братске крви Што ускратише вољу других. Њих чекаше мрак и дубине тамница,  Душе ратника. Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине И када планине стресу јаде, па замиришу части Што немаху страха, од глади ни хладноће,  Душе ратничке.

Lеžala je u krevetu. Toplina čaršava joj je davala sigurnost. Pretraživanjem kanala na televiziji je došla do naslova: ,,Od Vinsenta...". Oduvek je volela  njegove slike, od trenutka prvog upoznavanja, na nju su ostavljali tanki sloj blage neiskazane sreće koja se bojila tugom. Film je tekao.  Lakoćom  nevudljivog  krila našla se u nepreglednim poljima svetlosti, izobilja i plodnosti. Beskraj ravnice i neba ju je preplavio. Otkosi su leteli i dodirivali je.  Sam Vinsent ju je potezom četkice preneo na svoje platno. Postala je deo plavog  vetra isprepletenog sa sjajnim narandžastim zracima sunca čvrsto zapletenih u životnoj lepoti i stremljenju ka savršеnstvu koje samo vrhunski majstori mogu da postignu. Duša se spojila sa životnim iskrama svih meridijana, utapala se u želji da potone i da zauvek ostane utkana u svetlosti. Vreme je prestalo da postoji. Samo je vijugavi upleteni trag  vetrove pesme preko žitnog polja zapevao svoju pesmu. Čudom, magijom, krilom Lakokrilog,  i

Pretvoriću se u  poslednji neopali list Pretvoriću se u šapat vetra Pretvoriću se u šum talasa Pretvoriću se u govor osušenog cveta Pretvoriću se u kap kiše Pretvoriću se u bes magle Pretvoriću se u zrno prašine U crnicu Ulažnu glinu Pretvoriću se u tiho padanje snega Prtvoriću se u prolećnu rosu Pretvoriću se u gugut sivog goluba U mačju pesmu Petlovu zoru Vučju jazbinu Medveđu pećinu Čauru žutog leptira U sve ću se pretvoriti Utihnuti neću.

Kako bih ti rekla kroz zamršenu igru reči Izjadala se na tvome dlanu, Da me razumeš? Da me kroz svoje svetle dane poneseš Udaljiš iz sivila? Kako bih se pretvorila u Danas i sutra Bez mogućnosti da se varatim u juče? Kako bih se na krilima vetra podigla u nebeske Visine Pa od tamo darivala otkinute i uplašene duše? Kako? Čekala sam da dođeš. Kao u snu pesnikovom. Vreme koje si provodio Po svome i bez dodirnih tačaka s mojim vremenom Traje. Dokle god za mene postoji deo dana, Mali delić koji nas vezuje nevidljivim linijama Našeg postojanja  sa svetlom današnjice Dobro je. Razgovaramo o nevažnim stvarima, o nebitnom , Ali ispod i iznad ravničarske magle Vitlaju  neizgovorene reči. Htela bih da viknem, A ćutim. Htela bih da se moj glas podigne Do visina Da otrezni Ukaže na stvranost, A tiho govorim. Gledam i gubim se u tami tvojih očiju. Vidim njih Vidim dobrotu Vidim utehu u noći Svetlost dana Jesenje tragove izgubljene magle Cik zore samotne koja grl

Kada se dugi, tankom paučinom  pokriveni Prsti Na trenutak zadrže u obojenoj kosi Zadrhti srce. Minulih dana poj Zazvoni dubokim zvonom. Zaigraju prijatelji Duboko skriveni. Raspevaju se zakasnelim pozivom kosovi Žutokljunom  pesmom podignu suvi list Magijom moćnom Vinu ga do  kroz svilu ruke do  kose, A tamo, Poput sunčevog prolećnog sjaja Ožive dani Sreće beskrajne. Poteku reči Poteku priče Poteku osmesi  na nevidljivoj  žici okačeni. I teče smeh. Ilustracija: svilena oslikana ešarpa.

26.10.2018. Dan posebnosti, obojen suvim bojama jeseni i divnim licima prijateljstva. Dan kada se kockice slagalice poklope, kada se sliju u besprekornu sliku stvorenu da traje, kada se telo pržme lepotom pisane reči i kada poleti kroz štandove s mnoštvom naslova. Kao na filmu radnja se odvija na mestu gde je knjiga glavni lik, gde se sve vrti oko nje,a  šarenilo naslova privlači i doziva. Prvi put na Sajmu knjiga kao pisac dodalo je novo iskustvo. Na štandu mog izdavača ,,Kreativne radionice Balkan"  sa glavnim urednikom gospodinom Stevanom Krstecom koji  pod svoje okrilje prima dobronamernike i one koji imaju da iskažu kroz pisanu reč deo svoga unutrašnjeg bića, našle su se moje  knjige:  ,,Radost žute lubenice" i ,,Odsjaj svilenih niti". Moram zahvaliti svojoj dugogodišnjoj prijateljici  na vremenu i strpljenju koje mi je nesebično davala svih godina našeg druženja: Jadranki Krštof , zahvaljujući kojoj mogu

Nalazim se u porti manastira Savina. Ponosno uzdignut, beo, s namerom da dotakne nebo, pod svoje okrilje prima dobronamernike. Njegovom hladovinom i mirom odzvanjaju misli pesnika, ratnika, stradalnika, onih koji su voleli svojе na svome, tiho ili glasno pevali i pripovedali priče o vrednostima postojanja čovekovog. Pored ulaza, s leve strane, pogled se zadržava na ponosnom liku stradalnika. Žrtva stopljena sa žrtvama mnogih pokolenja iz ratova vođenih za slobodu. Uzvišena. Zadržavam suzu, poklanjam se Njegovom Veličanstvu Kralju Aleksandru Karađorđeviću. Da li magijom visokih borova i čempresa koji su videli i pamte mnogo, vetrovom tihom uspavankom koja tka na nečujnom razboju, morem koje šumom poznaje dešavanja od iskona, pa se osmelilo da otkrije tajne, ili pak onim lakim letnjim povetarcem spuštenim s Lovćena, do mene je dopro glas: Da, ja sam. Ovde. Spreman da čuvam večnost. Okićen lovorima i čkaljkem. Podignut na pijedestal i razapet na k

Sivo nebo nad ubranom ravnicom. Nema poja Igre leptirove Ni galeba rečnog leta. Sve utihlo, uplašeno Pod nebeskom kapom sniva Kiše, magle, Rosu bujnu. Žedna ostah neba plava Reke tihe Ruke tople Glasa milog. Iz daljine vrana graktaj Para, seče gusto nebo. Ispod krila  oko skriva. Grakom zvoni, Grakom javlja Carstvo novo uspostavlja. Žedna ostah neba plava Reke tihe Ruke tople Glasa milog.

Poslednji zrak sunčevog dana Tone iza niza utihlih krovova. Samoća krikom lomi veče Talasa se znak noći. Udahni Uhvati rukom zlato sunca Još jedan put ga ponesi Ispunjen nadom dočekaj Sjaj prve zvezde Ti mali Čoveče. Lepotom svetlosti Utkane u telo otežalo godinama Daruj noći. Ne osvrći se, ne tuguj! Nadom zaplivaj kroz tamu blaženu Osmehom podari sazvežđa daleka Što kriju tajnu večnosti. Što daruju  tebe Čoveče.

Sredinom oktobra, kada se poslednje drvo njegovog detinjstava oboji bojom jeseni i kada crne vrane u njegovoj krošnji utihnu,  preplavi ga  nelagodnost. Duša mu se uznemiri, a reči zastanu negde daleko. Tada postaje tiši, drži se po strani, malo mari za druge, a drugi još manje za njega. Nedostajanje životne snage  i osećanje prolaznosti zemaljskih dana ga jače pritisne.  Uvuče se pod plašt godina i lagano prebira po njima, meri i premerava. Ovoga jutra je bilo drugačije. Živnuo je. Unuk je zatražio pregršt slame da ponese u školu ne bi li od nje napravili strašila. - Kakva će to biti  strašila, od šakohvata slame? Ne znaju oni šta su strašila, šta znači biti i napraviti strašilo!... A, on da zaboravi! Moram za njim, pa kako mi bude, samo da me ne pritiska toliko!... Miris koji je dopirao iz velike kese (naravno nije stavio pregršt), je pričao toliko da su reči samo  prštale u svom letu oko njega. Mogao je  brzo  da ih hvata i slaže u rečenice. ... - Šta ste stali, vreme je da

Na samom izlazu iz sela preko krošnji bagremova posađenih u čast živih i darovane upokojenima, uz blagu naglašenost i samo pojedincima vidljivu pretnju   izvirivao je vrh stare kapelice. Podignut je davno, u vreme nekih mirnijih vremena u čast besmrtnosti  i kao opomena živima. Pažljivo i znatiželjno oko bi prvo ugledalo kamene vrhove kružnog oblika sličnih onima koji se mogu videti na transilvanijskim dvorcima. Razlika između njih je bila u veličini i očuvanosti.  Radoznalnik se polako približavao strpljivo mereći korake u pažljivom hodu. Ničim se nije usuđivao da remeti tišinu i svetost mesta. Kada bi se potpuno približio ugledao bi samo tragove nekadašnje lepote. Oronuli zidovi dobro nagriženi vremenom i obrasli otrovnim bršljenom su tužno pokazivali ostatke svoje lepote, a drvena vrata su iskrenuto visila držeći se samo na zarđalim gvozdenim šarkama. Činilo se da će ih sledeći karpatski vetar odneti i da će se sadržaj unutrašnjosti prostorije iza njih prikazati već dobro uplašen

Reč je reč laka teška obavezujuća lažna prozirna sramna gluva neoprostiva nedopustiva neobjašnjiva prašnjava tajna prikrivena zavijena šaputava manjkava nedorečena lepršava izgubljena pogrešna sitna prazna glasna pretiha šuplja maglovita kišna preletna nagrđena izbrisana sačekana izmamljena bačena odbačena zaboravljena blatna lepljiva zvučna ružna reč je reč.

- Ma, kad ti kažem, ova nova je najbolja...nemaš ti pojma...ova i nijedna druga. Sve  mi je lepo namestila... Znaš kakvi su? ...Tvoji? Nikada nisu bili takvi. Videla je nešto na internetu... išla je na obuku... sve zna, kad ti kažem! Kakvi su???!!!!! Prelepi! Svaki je drugačiji, sa malom zlatnom nalepnicom, ali se ne vidi da je nalepnica, već kao rukom ugravirana zlatna nit.  Na svakom  noktu drugačija! Ma kad ti kažem drugačija!  I boja... to nisi videla! ...Da dođem? ...Pa mogu, ionako ne mogu ništa da radim bar dva sata...da, dok se lepak sasvim ne osuši. Kad bi mi koji otpao plakala bih do sutra! ...Znaš sad ću ja! Zadovoljna sobom devojka koja je punim plućima živela dvadeset prvi vek,  se žurnim korakom uputila prema kući svoje drugarice. Nisu joj smetale uske farmerice, jer su bile bogate elastinom koji nije dozvoljavao osećaj uskosti. Visoke potpetice su odzvanjale asfaltom.  Jedini strah je bio onaj od upadanja vrha štikle u neku skrivenu zamku, i moguće oštećenje na njiho

Dok se veče lagano u tragovima sunčeve svetlosti gubilo i ustupalo mesto prvom lakom sumraku, dvoje ljudi je sedelo za malim stolom. Pokriveni tišinom igrali su karte.  Pokoja reč uzaha se mogla čuti ili naslutiti neprimetna izmaglica u kraju oka, kao i lako dodirivanje vitkih prstiju i ravne površine stola koje je proizvodilo tiho, gotovo nečujno lupkanje. Tajna šifra ili nešto drugo, nije se moglo dokučiti šta. Pokoji proklizaj glatke površine plastificirane plastike kojom  su karte bile obložene davao je ton  lake drame, tek toliko da razbije monotoniju deljenja  po   dugogodišnjem crvenom indijskom stolnjaku bogato ukrašenog belim linijama načinjenih voskom. Do njih boja nijemogla doći. Bili su neobojeni. Prvi probuđeni komarac je remetio  svojim  upornim zvukom lepotu letnje večeri. Sve se stopilo u prividno  tihi  trenutak iza koga su bujale zamršene nevidljive linije. Po tri, po tri !  Izletale  su karte iz dva para ruku.  Ruke nisu imale značeje. Nisu ih osećale. Zemlja