Daljine me vuku

Daljine me vuku,
Prostranstva i osunčani dani.
Široko plavo zove
Doziva
Mami.

Hrani se duša osmehom dalekim.

Nepoznatim ljudima poklon
Otvorenog dlana nosim.

Starina  ponosito stoji.
Čeka.

Ne broji korake
Ne broji vekove
Ne broji verne i neverne.

Dočekuje i ispraća.
Bogatstvom daruje.

Pamti kamen
Smerne
Dobre
Duhom začinjene.

Idem.
Daljine me vuku.

Kraj dana

 U kosi je nosila zrelo klasje, stasom se pridruživala vilama,visinom je dodirivala nebo а rukama zelenilo livada. Smeh joj je krasio lice preplanulo od letnjeg sunca. Cvetala je zdravljem. Duboko je tugu pritajila.

Nije mogla da misli na druge. Nije je doticala tuđa bol, utešna reč, sažaljenje u tuđem oku. Ostala je ogoljena do kože, odbačenih svilenih niti koje su je obavijale. Najstrašnija noćna mora ju je razdirala i po danu: Krivica.

Dok se lagano dan približavao kraju, iza horozonta se Sunce spremalo za odlazak na drugu stranu Zemlje, setila se, davno neizrečene slutnje. Nije mogla da otera klicu iz uma. Nekako je uvek čekala i vrebala kao stalno prisutno strahovanje. Crne oči su češće gledale mrak i tražile skrivene znakove, ne bi li sprečile da neizgovoreno dobije život. Da li je to to? Često se pitala.

- Daj mi dlan da ti pogledam.

- Ti znaš da gledaš u dlan?

- Znam. Daj!

Pružila je ruku. Nikada nije verovala u proroke i proročice, u gledanje u dlan ,pasulj, talog kafe, ali ipak nešto ju je potaklo. Žena je prihvatila pruženu ruku. Pogled je lagano oborila, a zatim ga naglo podigla. Pruženu ruku je odbacila.

- Šta to bi?

- Ništa.

-Kako ništa?

- Šta si videla?

-Ne mogu da ti kažem.

Svetlost se lagano opraštala, lako i sigurno je tonula ostavljajući za sobom crvenkasti sjaj. Bojila je zgrade, visoko drveće, terala je rastinje na puštanje mirisa i noćne stanovnike na život.

Nemarno obučena, opuštene kose i usahlih očiju činila je tamnu senku u rumenilu. Nazirala se tuga kroz ples njenog odraza. Uprkos zelenkastim pločicama voda bazena je bila zagasito ružičasta.

Sedela je na ivici. Bez volje je pratila tonjenje dana i nastajanje prvog sumraka.

Nije videla nikoga. Nje postojao niko. Teret koji je nosila je bio prevelik. Što god da je činila slika minulih dana je ostajala. Tražila je opravdanje i utehu.

Teret joj je ostao.

Prebirala je požutele fotografije. Svaka je davala više od onoga što bi obični, neupućeni posmatrač mogao da vidi.

Lica na njima su se smešila.

- Da ,ovde smo zagrljeni. Mama, tata, ja , moja dva brata. Srećni, nedodirljivo snažni na početku života. Svetlost i sunce, sjaj lepote i praznika na dlanu. Veselili smo se gostima i prvim obojenim crvenim uskršnjim jajima.

Noge je umočila u mlaku bazensku vodu. To ju je podsetilo da je živa. Blago se nakašljala. Prijalo joj je golicanje lakih talasa pomeranih večernjim povetarcem. Upijala je trenutak. Setila se blatne vode posle letnjih kiša i mulja stvorenog od osušene banatske prašine. Kako je lako prolazio kroz prste, kako joj se mulj lepio za slabašne noge i staru cicanu haljinu izbledelih cvetova.

- Šta je život, od cicane haljine do bazena...Pogled je pao na izbledelu fotografiju.

- Sneg u mom selu. U poseti smo. Tamo je zima, ovde je leto. Majka mi se smeši, otac me gleda strogim pogledom skrivene radosti. Slika toliko živa da je čula lako škljocanje aparata.

-Ne gledaj me prekorno. Moram ovako. To je jedini način da izdržim. Možda mi je žena prorekla pogledavši moj dlan.

Vetar je svojim pokretima milovao njenu kosu, doneo je uspavanku detinjstva, odnekuda dolutalu na nevidljivim krilima usamljenog noćnog leptira. Izmamila joj se suza. Samo ju je obrisala. Počela je da živi život fotografija.

- Nekog sušnog leta selo je obavila nemaština i nespokoj. Kada je Riđa uginuo nije videla lepotu njiva i vitkih kukuruza. Njegova kopita su pratila rad njenog srca. Kad bi s ranog jutra, neposredno pred izlazak sunca krenuli na njivu, da odrade što više pre letnje pripeke, uspavljivao ju je njegov laki kas. Srce joj je tuklo istim ritmom. Isto su trajali. Pretvarao se kas u ritam melodije. S prvim sunčevim zrakom kroz poluzatvorene oči je propuštala delić svetlosti, toliki da su se mogle nazreti senke i najudaljeniji zamišljeni svetovi. Teška suva prašina joj se zalepila za dušu, svakim udahom se činila grudvastijom i težom, pretvorenom u kamen. Spakovali su ono malo što su imali i došli ovde u obećanu zemlju. More sunce, toplota i crvena zemlja. Kuća i bazen, moglo se...

-Miljana moja, Miljana, ne mogu, ne mogu... Zašto te nisam naterala, zašto? Zbog čega sam dozvolila duge izlaske i putovanja u daleke zemlje? Zašto te nisam vezala i zatvorila da ne vidiš put pred sobom i da ne tražiš više i lepše? Imala si more i sunce, imala si karijeru i novac. Oprosti, ja sam kriva, nisi ti. Oprosti.

-Mama spremi moju torbu. Onu malu. Letim jeftinim avionom, zamisli videću Hong Kong! Toliko sam uzbuđena, da ti ne mogu reći...Videću sve o čemu sam sanjala...Spakuj i moj omiljeni parfem.

- Samo idi kada ti se ukazala prilika. Jesi li se vakcinisala od onog virusa?

- Kakav virus, znaš da ja u to ne verujem. Sve je to izmišljeno. Ne brini, pet dana, brzo ću ja! Ljubim te, ljubim...

Reči su odzvanjale njenim razumom koji je uveliko postajao gusta nepoderiva siva paukova mreža. Deo svesti je razabrao nit:

-Brzo je prošlo, eto već dva dana sam kod kuće! Molim te skuvaj mi čaj, nešto me boli grlo.

- Imaš temperaturu...daj da ti izmerim...

- Kakva temperatura, to sam umorna od puta, pusti me da se naspavam.

Tiho je zatvorila vrata sobe da željeni odmor uzme maha. Veče je brzo palo. Dan se gasio u crvenilu obojenih oblaka. Došla je do vrata.

- Milice, hajde već će noć, šta ćeš noćas raditi... MILICE!

Telo je bez svseti utonulo u težak san. Tragovi na posteljini su odavali burom dodirnute sate.

Poslednjim zrakom razuma je pozvala hitnu pomoć. Još brže su je odneli u bolnicu. U hladnoći su odzvanjale reči: Neće se probuditi.

...

Znala je šta će.

Dugo je lutala u tami, dodirivala nedodirljivo i tražila pomoć tamo gde nije mogla da je nađe. Ušla je u mlaku vodu. Zaronila je. Pokvasila kosu i zatvorila oči. Onda je izronila. Podigla je kutiju I rasula fotografije po površini. Šake je stavila na ivicu bazena. Snagom mišića se izdigla da još jednom udahne vazduh. Pogledala je fotofgrafije. Draga lica su je nemo posmatrala.

- Oprostite.

Ispustila je vazduh iz pluća I zaronila. Snagom poslednje svesne misli je udahnula mlaku bazensku vodu.

Nastao je mrak.

Književo veče u Novim Kozarcima

 Hladno decembarsko veče nije sprečilo ljubitelje lepe reči da dođu na druženje. U prostorijama Likovne galerije ,,Zdravko  Mandić"  u Novim Kozarcima družili smo se uz pisanu reč. Smenjivali su se pasusi i stihovi, oživljavali su likovi iz mojih knjiga.  Smešile su  se umetničke slike sa zidova. Svetlo dana su ugledali po ko zna koji put oni kojih nema odavno.
 Radovali smo se uz ,,Radost žute lubenice" , čvrsto se držali za niti ,,Odsjaja svilenih niti" .  Smeh je ispratio doživljaje nesrećnog Čede( priča Očenaš za Čedu). Kako god,  vreme je brzo proteklo.
Želim da se zahvalim gospodinu Braci i gospođi Jeleni na ljubaznosti, pozivu i organizovanju našeg druženja. Zahvaljujem prisutnima na vremenu poklonjenom našem druženju.
Nezaobilazna istina je :  Među prijateljima se čovek uvek dobro oseća.
Do nekog novog viđenja! 

 Među slikama učesnika čestih likovnih kolonija galerije odzvanjali su stihovi:

Na početku beše reč

Reč dospe do mene,
preplavi me,
ožive,
dotaknu me svojom snagom
i
lepotom.
Poželeh da produžim reč.
Poželeh da zavrtim glas
da stvorim novu reč.
Tako jednoga dana krenu reč po reč.



Bezimena pesma za početak

Kada nebo oteža oblacima,
 Kada sivilo unese
U duše ljudi neki tihi,
Neobjašnjivi žal
Dubokih korena,
Dolet bezvučni poj.
Razlegne se.

Samo ga prozvani čuju.



Još jednom: Hvala prozvanima.

Tu sam

- Gde si Lakokrili, ti koji putuješ prostranstvima, spajaš i razdvajaš, ti koji se
spuštaš u nizine i uzdizeš u visine, koji si i tu  i nisi?
Skrivaš se.
U tajnosti delaš.
Nedostaješ mi ovih dana.
Nedostaje mi tvoj savet i nevidljivi osmeh  duginih očiju.
- Tu sam. Samo ne ne vidiš.
-  Radost je moja  susreta našeg  u ovom tmurnom danu kada se sivilo nebesko spustilo.
Pretih si.
Zaustavio si šuškanje svoga tela.
- Mogu da letim bez pomeranja krila. Mogu da dodirujem zemlju i duginu boju, a da se ne prikažem nikome i ne priklonim nikome.
Za tebe sam tu.
Znam šta te pritiska.
Znam tvoju tugu i tvoj teret na leđima. Ipak ne možeš prigrliti sve. Ne možeš poneti tuđi krst bez obzira gde ga nosila. Dovoljno je što si   pružila ruku. Prozvani će razumeti.
- Naučio si me da razumem i prihvatim ljude onakvima kakvi jesu, da ih ne popravljam i ne zahtevam od njih svoju meru.
 Nije to lako Lakokrili.
 Prevelik je bol tuđe boli. Kako podariti razum? Kako ispraviti linije zamršene duge životne linije u njihovim težnjama da se razmrse, a  toliko su čvrsto upletene da se razmrsiti ne mogu? Kako sakriti suzu i uzdići se iznad ponora sivih dubina mraka? Kako se pokloniti i pokupiti mudrost drevnog kamena? Hoću li moći i znati? Hoću li biti po meri nebeskoj?
- Putuj u miru i snivaj mirne sne. Krilom svojim te štitim.

Ilustracija slika na svili.

Čistota

Negde u nekoj zemlji
Živela je duša.
Htela je svima da ugodi
Htela je svakome da bude dobra
Htela je razumevanje
Htela je biti razum i glas.

Sedela je
Gledala
Mislila
Ćutala.

Mišljaše ljudi  da je luda.
Mišljaše ljudi da joj je kraj blizu
Da će svojom rukom presuditi sudijama
I suđenima.

Duša zakorači nogom u svetlost
Uhvati se za kraj zvezde padalice
Držaše  je čvrsto.

Sopstvenost zablista
Da se.
Pozva izgubljene pod okrilje.

Zasija zvezda kroz oblak sivi
Zasija reč na usnama nemim
Zasija osmeh izgubljenih.

Očisti se
Duša.

Oslobodi  se rob stega
Oslobodi  se reč glasa zarobljenog
Oslobodi se dan.

Dobi duša svetlost.

Nebom protutnji vest
Vodom zabrodi glas.
Vetar ponese magijom
Ljubav
Duše koju ne videše ljudi.

Drhtaj

U strahu drhti
Pon vetrom krapatskim
Poslednji ružin cvet
Zalutao u novembar
U studen

Odnekud do njega doluta
Oštrica
Otrgne ga od grma
I ponese

Kasni život ga dotakne na kratko

Zadrhta opet
I opet.
I zaspa.

Dud

- Deda, otkud to? Pa zar nismo razgovarali? Nismo li se dogovorili?  Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati...
Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti...
U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud.

Dok se na grad spuštala jesenja izmaglica,  koja je više ličila na dim nego na maglu,  obuzimala ga je tuga. Nije bilo posebnog razloga,  ona  se uvlačila kao opomena, pritisak na telo u nameri da ga oteža, da se pod rukom oseti dodir nedodira  prazne torbe  u kojoj su se davno izgubili snovi.
Nije imao ni snage ni volje da joj se osupre. Sve ga  je pritiskalo, nadvilo se nad njega  poput nezadrživog tereta svih dana ispunjenih nelagodama živih. Činilo mu se da mu  je telo veliki upijač, prosto mamac za sivilo neba i tamu najdubljeg vira mrtvog dela starog toka Tise. Sve se vrtelo ukrug. Preplitalo se, misli su se vrzmale i kolutale  čineći virove na suvom.  Vrtlog se vio sve više i više u svojoj silini dodirivao je i mešao nebo i zemlju. Reči koje su mu  bile u glavi, dela, bivši ispunjeni i neispunjeni zadaci, pomešani u sveopštem ludilu najgorih mirisa kuhinja svih meridijana i izgubljenih dana, mešale su se  dobrim krčkanjem i dugim laganim kuvanjem na niskoj temperaturi. Nije znao  da li je ludilo uzimalo maha ili su mu dani bili izbrojani. Često bi pogledavao svoje ruke, zadebljale prste u nemoći  žuljevima obojenih  dlanova.
Onda mu se sasvim jasno, poput gorskih očiju bistrih planinskih jezera  pred očima ukazala slika.
Sve se vratilo, blistavo i sjajno. mirisao je vazduh obojen sećanjima. Bez razmišljanja, kajanja i straha  mu se punim srcem prepuštao.
Nekada davno ispered kuće su posadili drvo.
Deda je odnekud, s kraja neke tuđe njive, doneo mlad izdanak. Dok je kopao rupu i u nju sipao tanak sloj stajskog đubriva pričao je priču svoga detinjstva. Tekla je priča, a reči njegove, staračke, su se mešale s vodom njegovih plavih očiju. Mešali su se nemanje i radost, dečji plač i obrisane suze . Prskalo je blato posle tople letnje kiše, letele su grudve dubokih snegova. Javljala se nada, ječalo  beznađe.
Pričao je priču o jedinom izvoru hrane u tim posleratnim vremenima. Prehranio ih je plavi dudov plod i rani prolećni list kojim su hranili svilene bube. On je tada bio dečak. Merio je svojim plavim očima nezasite gomile lišća obranog s dudovog drveta, a svojim treptajima je brojao brzinu kojom su bube nezasito gutale meko zelenilo.
Bezbroj puta se peo na najviše  grane i otkidao najlepše bukete zelenila.
Bezbroj puta je vikom dotizivao brojna jata vrabaca nastanjenih u krošnji duda.
Pamtio je trenutak kada su se onako site i najedene pretvarale u male paučinaste zavežljaje spremne da završe svoj život, a da o tome pojma nisu imale.
 Nikada nije razmišljao o kraju koji ih čeka, mislio je samo na sigurnost koju donose njihovi odneseni životi. Kada je s leta jeo plave dudinje i kada se njihov sok slivao niz njegovo bledo lice puštao bi suze. Tada ga je nešto grizlo iznutra. Osećao bi krivicu bez krivice. Plašio se iste ili slične sudbine. Samo ga je debelo stablo razumelo. Dugo je skriven u visini tankih upletenih grana čekao veče i poslednji sunčev zrak da napusti visine. Molio je Gospoda da postane kao njegovi leteći prijatelji- slobodan. Odbijao je sudbinu svilene bube.
Izgubio je negde  u sećanju dan kada je stari dud nestao. Izbrisale su se fleke zrelih dudinja po dobro ispranim klotanim pantalonama. Sve je ostalo smešteno negde u snovima ljudi koji su nekada živeli. Sa njima su nestale uspomene. Možda bi i danas tako bilo da ga mlado stablo nije dozvalo s kraja tuđe njive. I donelo ga ovde .

- Deda, otkud to? Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati...
Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti...
U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud.


slika pruzeta sa sajta badger.uvm.edu

Jesenji trenutak

Brzinom vijugavih letećih oblaka ogolela šumica topole je drhtala.Teško je
disala. Sivo je vladalo  na novembarskom nebu. Preko nje su preletali prozirno tamni paučinasti oblaci donoseći davno očekivanu kišu. Nije bilo kapi već sitna spnja hladna od reskog novembarskog vazduha obojenog mirisima pozne jeseni. Gledala je kako vreme proleće pored nje. Kako se smenjuju lomne grane i opustele njive. Nije im udahnjavala život. Nije se trudila da ih zaustavi i na tren vrati zeleni sjaj. Prihvatala je svakidašnjicu kao potpuno prirodnu stavr, kao normalnost u pustoši bez naznaka za promenom.  Tuga ju je preplavila stečena gubitkom brzih letećih prolećnodošlica.
Nedostajali su joj.
Ljudski glasovi su se gubili pod zvukom pustog jesenjeg dana. Samo je jato crnih vrana nadletalo banatska polja. Njihov grak je leteo daleko.
 Obećavao je.
 Opominjao.
Plašio.
Smeštao se u njenom golom granju i najavljivao svoje carstvo.
Ugušila je osećaj nemira koji je u naletu vraninog leta padao po njenim krilima. Nije dozvolila da je obuzme silina praznih reči i neispunjenih obećanja. Nije dozvolila da se zlobni kamen zavisti smesti na njenim grudima. Zatvorila je oči.
Gavranov glas se otelotvorio.
Postao je živ.
Pričao je najlepše uspavanke ispevane od prvog dana stvaranja zelenog. Čvršće je stisnula kapke. Brzinom tonjenja u san potražila je u pamćenju ranojesenju lepotu. Poslednju svest je zadržala za zlatni zalazak sunca.
Utonula je u san.

11.11.у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918.г

 Када се човек нађе на светом месту где цвета лимун жут, где се историја писала и где се чува,где не постоји разлика између неба и мора,

где су се некада на пут спремале лађе француске,  доживи просветљење. Додирне га страхота страдања човековог, па упре поглед према небу у молби да будућа поколења не доживе голготу.

На светом месту се осети мирис чемпреса, а тишина и чистота белог камена са исписаним именима славних предака измаме сузу. Остане душа испуњена поносом смелих и непосусталих.

Заборавити нећу.

11.11. у вагону број 11, у 11часова и 11минута. 1918.

Душе ратника

Волим када јутро заискри исконским тајнама равнице

И када таласи житни досегну висину неба

Када потеку приче одбеглих војника братске крви

Што ускратише вољу других.

Њих чекаше мрак и дубине тамница, 

Душе ратника.

Волим када се брегови далеки јаве одјецима дивљине

И када планине стресу јаде, па замиришу части

Што немаху страха, од глади ни хладноће, 

Душе ратничке.

Волим када тиха река коритом тамним ваља

Tајне муљевитог дна и када запева тихим гласом

Када слушају гробови ратника, 

Слободе наше заштитника.

Волим када се море солунско узнемири

Када заиграју дубоко скривени плави немири

А галебова крик ода даљина бол, 

Душе ратника.

Волим када морске пене загрљаји открију тајне

Голих костију српских, дубоко заспалих

Сједињених у тами вечности,

Душа у небеса винутих , 

Чврсто збијених у бол узвишених страдалника.

Волим када ме обузме понос

Када кроз вене проструји грлени поклик, 

Душе ратника.

Vetrova pesma preko žitnog polja

Lеžala je u krevetu. Toplina čaršava joj je davala sigurnost.
Pretraživanjem kanala na televiziji je došla do naslova: ,,Od Vinsenta...".
Oduvek je volela  njegove slike, od trenutka prvog upoznavanja, na nju su ostavljali tanki sloj blage neiskazane sreće koja se bojila tugom.
Film je tekao.
 Lakoćom  nevudljivog  krila našla se u nepreglednim poljima svetlosti, izobilja i plodnosti. Beskraj ravnice i neba ju je preplavio. Otkosi su leteli i dodirivali je.  Sam Vinsent ju je potezom četkice preneo na svoje platno. Postala je deo plavog  vetra isprepletenog sa sjajnim narandžastim zracima sunca čvrsto zapletenih u životnoj lepoti i stremljenju ka savršеnstvu koje samo vrhunski majstori mogu da postignu. Duša se spojila sa životnim iskrama svih meridijana, utapala se u želji da potone i da zauvek ostane utkana u svetlosti.
Vreme je prestalo da postoji.
Samo je vijugavi upleteni trag  vetrove pesme preko žitnog polja zapevao svoju pesmu.
Čudom, magijom, krilom Lakokrilog,  ili ko zna čime, nije znala, ali do nje je dotekla priča:

Veliki i moćan, slab i krhak sam ja. Mogu  da budem sve što hoću. Mogu da letim, trčim, skačem, prkosim ili se inatim. Niko mi ne može stati na put. Mogu se ili sklanjati od mene,  bežati glavom bez obzira u svojim strahovima, ali pobeći ne mogu.
Prisutan sam i nemerljiv.
Živim.
Rođen sam davno, davno s namerom da činim po svojoj volji, da se ne pokoravam nikom i da za mene ne postoji ograničenje. Zovu me svakako: košavom, severcem, burom, maestralom, olujom,  uraganom i kako sve ne. Upoređuju me sa nečistim silama i moćima čarobnjaka.
Ne marim. U svojoj radosti i besu sam sam i opet  sam. Ne smeta mi usamljenost. Kad poželim društvo vinem se do neba, poigram se sa paperjastim oblacima, rasteram ih ili nateram u beg,  pa se poput poteza četkice slavnog slikara pružim tako da zauvek ostanem u snenom oku.
Radujem se jeseni, pevam, a orkestar listova svih oblika me prati. Stvaram gomile melodija ispred ulaza u kuće ljudi. Samo prozvani znaju moje tajne i zvukom obojene igre. Mešam nemoguće. Spajam posvađane. Uznemirujem mirne. Pojačavam besove besnih.
Dok sam mirno šetao kolskim putem i igrao  se prašinom tako što sam je lako dizao u magličaste tvorevine satkane od najfinijih čestica zemlje. U susret mi je dolazio zamotuljak čoveka. Zavirio sam pod njegov kaput. Jače ga je stisnuo oko sebe. Dotakao sam ga rukom jutarnje studeni iz koje je obešenjački virila toplota jesenjeg dana.
Nije mario.
Zavukao je glavu u kragnu i produžio dalje. Pratio sam ga u stopu. Gledao sam kuda ga nose dugim godinama istrošene cipele.
Žurio je.
Žurio sam  noseći opalo lišće starih jablanova stvarajući oblačiće iza njegovih koraka. Vijorili su se Vinsentovi oblaci plavetnila.
Lepio sam zrna davnina na njegove pantalone.
Došao je do usamljenog dimnjaka. Vrh mu je bio nakrivljen i načet zubom vremena.
Nije ga primećivao.
Nije primećivao mene.
Nastavio je put dalje do mesta na kome je ribnjak završavao sezonu. Ljudi su iscrpli vodu tako da je ostalo otkriveno muljevito dno bogato hranom. Mnoštvo belih tačkica se ukrupnjalo, pretvorilo u bela i siva krila. Čovek je usporio hod. Pritajio se i legao na zemlju. Posmatrao je ptice. Lice mu se ispunilo radošću. Poželeo  sam da ga zaspem pitanjima, da mu prospem pred noge i žuljevite ruke svo blago sveta koje sam u svom dugom životu video.
 Želeo sam da ga pitam ko je , kako mu je ime, ima li porodicu, oseća li svetlost i mrak, dodiruje li u najsmelijim snovima nebo ili se utapa u dubine ponora.
Umesto toga sam ga pokrio mirisom juga. Potezima četkice vrhunskih slkara vetrova obojenih najsmelijim bojama beskraja. Probudio sam uspavanog slikara i iz daljina ga preneo do panonske ravice, napomenuo sam mu da tamo u nebeskim visinama zapiše trenutak beskrajne lepote osunčane ravnice, da ga podeli svim dobrodušnim i čistim pod kapom nebeskom.
Krupnim suvim lišćem, sakrio sam ga od plašljivih pogleda mnogobrojnih kljunaša. Lako sam se zaleteo u jata.  Gurao  sam ih prema jugu. Dozivao ih sa dalekih prostranstava severa. Podizao sam im krila , dozivao u visine i spuštao na nizine. Bio sam deo sadašnjosti koju ću utkati u večnost.
Ti samo gledaj poteze Vinsentove. Videćeš mene u njima. Gledaj i budi ono što jesi. Ni više, ni manje.

Kapci su joj se posuli toplotom.
Lepili su se u želji da oteraju san.
Nisu uspeli.

Ilustracija slika na svili : Vetar.

Utihnuti neću

Pretvoriću se u  poslednji neopali list

Pretvoriću se u šapat vetra

Pretvoriću se u šum talasa

Pretvoriću se u govor osušenog cveta

Pretvoriću se u kap kiše

Pretvoriću se u bes magle

Pretvoriću se u zrno prašine

U crnicu

Ulažnu glinu

Pretvoriću se u tiho padanje snega

Prtvoriću se u prolećnu rosu

Pretvoriću se u gugut sivog goluba
U mačju pesmu
Petlovu zoru
Vučju jazbinu
Medveđu pećinu
Čauru žutog leptira

U sve ću se pretvoriti

Utihnuti neću.

Brat

Kako bih ti rekla kroz zamršenu igru reči
Izjadala se na tvome dlanu,
Da me razumeš?
Da me kroz svoje svetle dane poneseš
Udaljiš iz sivila?
Kako bih se pretvorila u
Danas i sutra
Bez mogućnosti da se varatim u juče?
Kako bih se na krilima vetra podigla u nebeske Visine
Pa od tamo darivala otkinute i uplašene duše?
Kako?
Čekala sam da dođeš.
Kao u snu pesnikovom.
Vreme koje si provodio
Po svome i bez dodirnih tačaka s mojim vremenom
Traje.
Dokle god za mene postoji deo dana,
Mali delić koji nas vezuje nevidljivim linijama
Našeg postojanja  sa svetlom današnjice
Dobro je.
Razgovaramo o nevažnim stvarima, o nebitnom ,
Ali ispod i iznad ravničarske magle
Vitlaju  neizgovorene reči.
Htela bih da viknem,
A ćutim.
Htela bih da se moj glas podigne
Do visina
Da otrezni
Ukaže na stvranost,
A tiho govorim.
Gledam i gubim se u tami tvojih očiju.
Vidim njih
Vidim dobrotu
Vidim utehu u noći
Svetlost dana
Jesenje tragove izgubljene magle
Cik zore samotne koja grli uzoranu njivu.
Dođi opet i opet.
Čekaću.

I teče smeh

Kada se dugi, tankom paučinom  pokriveni Prsti
Na trenutak zadrže u obojenoj kosi
Zadrhti srce.

Minulih dana poj
Zazvoni dubokim zvonom.
Zaigraju prijatelji
Duboko skriveni.

Raspevaju se zakasnelim pozivom kosovi
Žutokljunom  pesmom podignu suvi list
Magijom moćnom
Vinu ga do  kroz svilu ruke do  kose,
A tamo,
Poput sunčevog prolećnog sjaja
Ožive dani
Sreće beskrajne.

Poteku reči
Poteku priče
Poteku osmesi  na nevidljivoj  žici okačeni.

I teče smeh.

Ilustracija: svilena oslikana ešarpa.

Beogradski sajam knjiga 2018.

26.10.2018.

Dan posebnosti, obojen suvim bojama jeseni i divnim licima prijateljstva. Dan kada se kockice slagalice poklope, kada se sliju u besprekornu sliku stvorenu da traje, kada se telo pržme lepotom pisane reči i kada poleti kroz štandove s mnoštvom naslova. Kao na filmu radnja se odvija na mestu gde je knjiga glavni lik, gde se sve vrti oko nje,a  šarenilo naslova privlači i doziva.
Prvi put na Sajmu knjiga kao pisac dodalo je novo iskustvo. Na štandu mog izdavača ,,Kreativne radionice Balkan"  sa glavnim urednikom gospodinom Stevanom Krstecom koji  pod svoje okrilje prima dobronamernike i one koji imaju da iskažu kroz pisanu reč deo svoga unutrašnjeg bića, našle su se moje  knjige:
 ,,Radost žute lubenice" i ,,Odsjaj svilenih niti".
Moram zahvaliti svojoj dugogodišnjoj prijateljici  na vremenu i strpljenju koje mi je nesebično davala svih godina našeg druženja: Jadranki Krštof , zahvaljujući kojoj mogu da kroz fotografije  prikažem delić atmosfere na ovogodišnjem Sajmu knjiga.
Takođe zahvaljujem svima koji su svojom posetom obojili ovaj za mene vliki dan.
Tu je i Zbornik savremene poezije   u kome se nalazi crno-bela fotografija slike na svili ,,Ljutići" i  pesma ,,Neću  da te poklanjam" .                               

Držaću te čvrstim dahom.
Zvezde će mi osvetliti noćne staze Kojima ću tajno hodati.
Sunce će  mi darivati dan.
Vetrovi će mi davati snagu.

Neću da te poklanjam.

Tvoju dobrotu ću zadržati.
Tvoje godine će rasti.
Tvoja svetlost će se širiti.

Tvoj glas će zvonom zvoniti.

Neću da te poklanjam.

Trajaće vreme.
Pesnici će pisati pesme.
Pesmom će kosovi darivati jutro.
Lavež će terati uljeza tvojih dlanova.

Neću da te poklanjam.

Nosiće gradovi svoje ulice.
Sela će putovati kolskim putem.
Srna će kradom čupkati zelenu pšenicu.
Lovac će spustiti cev svoje puške.
Čvrsto ću držati život u ruci.

Neću da te poklanjam

 Hvala i vama dragi čitaoci.

Kad zvono utihne

Nalazim se u porti manastira Savina. Ponosno uzdignut, beo, s namerom da dotakne nebo, pod svoje okrilje prima dobronamernike. Njegovom hladovinom i mirom odzvanjaju misli pesnika, ratnika, stradalnika, onih koji su voleli svojе na svome, tiho ili glasno pevali i pripovedali priče o vrednostima postojanja čovekovog.

Pored ulaza, s leve strane, pogled se zadržava na ponosnom liku stradalnika. Žrtva stopljena sa žrtvama mnogih pokolenja iz ratova vođenih za slobodu. Uzvišena. Zadržavam suzu, poklanjam se Njegovom Veličanstvu Kralju Aleksandru Karađorđeviću.

Da li magijom visokih borova i čempresa koji su videli i pamte mnogo, vetrovom tihom uspavankom koja tka na nečujnom razboju, morem koje šumom poznaje dešavanja od iskona, pa se osmelilo da otkrije tajne, ili pak onim lakim letnjim povetarcem spuštenim s Lovćena, do mene je dopro glas:

Da, ja sam.

Ovde.

Spreman da čuvam večnost. Okićen lovorima i čkaljkem. Podignut na pijedestal i razapet na krstu. Poštovan i hvaljen. Voljen i omržen.

Da li je ikada živeo čovek koji je svojim delima mogao svima i svakome biti mio?

Kako sam mogao ja, smrtnik, s krunom otežalom od smelosti i dobročinstva slavnih predaka, biti izuzet, pošteđen?

Stavljen na tron, a biti bez ideala, bez svetlosnih najudaljenijih zvezda, bez grehova?

Gledao sam mulj, blato i svetlost na jutarnjoj rosi, kapi srpske krvi na zavojitim planinskim putevima, stradao sam i uzdizao se do samih nebeskih visova nošen snagom roda.

Možda je moj greh što sam sledio ideale, nadao se da će sve biti u sjaju i dobroti, da će se poštovati I mariti za čast, a teško stečena sloboda imati samo jednu onu najsvetliju tačku. Želeo sam da otvorim novi put mira i prijateljstva, da u svojim rukama nosim ravnicu, brda, planine i more. Da ih začinim ovom mojom srpskom krvlju, pa da zajedno narastamo i stvaramo dobrobit.

Upozoravaju me, mole, ne razumeju moje duhom jedinstva obojene želje. Stvorio sam u ljubavi i miru, za ljubav i mir.

Moja putovanja su trajala i traju, bez njih ne mogu, sastavni su deo mene, utkane u vene i srce ovo čistotom obojeno.

Kroz beskraj, kroz predele obrasle trskom, čkaljem, visokim borovima ili mediteranskim rastinjem. Meni je svejedno. U mojoj duši svi imaju jedanko mesto. Verujem u čoveka, iskrenost , poštenje. Ne želim da primim saznanje o tome da mi se sprema zlo.

Ne razumeju moju želju za lepotom i osmehom čoveka pored puta.

Spremao sam se za put s istom strašću.

Uživao sam u vezenim košuljama srpskih seljaka, gledao sam njihove ruke sa ćilibar žuljevima na dlanovima. Držao je taj seljak i pušku i ženu. Kosio nepregledne livade na čijim su se krajevima gordo dizali krajputaši ispod kojih su u beskrajno trajnom snu zaspali srpski ratnici. Telio je seljak krave. Znanje svoje, primljeno kroz vreme prvog seljaka otrgnutog s rodne grude, da pod svojim opancima oseti stradanje i led visokih planina, davao je nesebično.

Radovao sam se buketu poljskog cveća i okasnelom bosiljku čiji se miris nadaleko pružao i savakim udahom budio i obnavljao u meni pritajeni bol.

Šta su proroci i proročice? Šta su predskazanja?

Nestaju pred obrisima vrednog srpskog seljaka, brata mog po oružju.

Otvarao sam škole da se prosveti ovaj ratovima izmučeni narod. Dočekan sam kliktajima slobode i pesmom obojenom limunovim cvetom. Dodirivao sam nebo i tlo solunsko svakoga puta, uzdizao se iznad mora i zaranjao u njegove dubine. Želeo sam da podignem iz sna ovu zemlju i ljubljeni narod.

Gde je greh?

U Ujedinjenju?

Onda je to teret na mojoj duši. Želeo sam da istog korena ljudi, žive u jednoj državi. Da ona bude po slozi prva iznad prvih. Da bude po mojoj meri.

Vreme će pokazati.

Ovo je put. Nova staza. Kažu: ,,

-Ne idite!

Lako je reći.

Nemam straha, nemam senki u umu.

Sećam se kada sam nekada davno na školovanju upoznao staru arapsku priču O čoveku I Smrti:

Kada je čovek ušao u han, video je smrt za stolom. Uplašio se, kao lud podegao u pustinju. Dugo je jahao kroz peščane dine izbegavajući karavane, plašeći se i ljudske senke. Kada je najzad stigao do udaljene oaze i sjahao, smrt ga je čekala na bunaru. Upitao ju je otkuda ona tu kad je pobegao od nje iz starog hana? Odgovorila mu je da se i ona uplašila , jer nije trebala da ga sretne tamo, već ovde, na ovom bunaru.

Dakle ići ću u Marsej. Moje veze s Francuskom narodom su tesne i duboke. Poštovanje i ljubav me vezuju za ovu zemlju pesme, vina, prefinjene lepote i umetnosti. S radošću se sećam svojih studentskih dana, učenja jezika, mnogih zamki naučnh knjiga, ali i ljubavi, strasnih noći u zagrljaju toplote i slobode davanja.

I opet Solun. Kreće se lađa Francusaka. Kako da zaboravim, kako da izbrišem jauke i boli moje braće, da se ne poklonim njihovim senima i ne zahvalim za svako dobro i loše koje smo delili?

Moj dobri Bartu. Bio je tu kad zatreba. Da mi pruži ruku poštovanja i podrške. Da uteši i pomogne, da me prihvati i razume kao prijatelja.

Ne plašim se kuršuma iz pištolja i pušaka. Zujali su geleri, bljeskali su bajoneti, letele su topovske granate i uz dim oduzimale život. Vremena za strah nije bilo. Sjedinjeni s braćom mnogih vera I narodnosti , do slobode. Zar da se plašim u miru?

Evo me danas ovde, na ovoj uzvisini manastira, dodirujem nebo i more. Oktobarsko jutro. Na službi manastira skupio se narod i ćuti, ali ja čujem. Jutarnji zrak se prostro preko mora. Nestalo je sivilo. Zamenila ga je jutarnja svtlost i mirno, sasvim mirno more. Samo se laki, s Lovćena zalutali vetar nežno spustio i svojom nejakom snagom lagano pomera zeleni čempres u blizini glavnog ulaza u hram. Ponela me je bogobojažljivost. Poželeh da budem deo jutrenja i svetosti. Uhavtio sam zvono. Pozvonio sam.

Moj Bože!

Utihnulo je staro, mlado i Iguman manastirski:

-Vaše Veličanstvo! Vaše Veličanstvo! To je zvono za mrtve. Ne idite u Marsej. Ne idite. To je loš znak. Ne idite!

-Ma, hajte! Niste valjda tako sujeverni? Borim se sa sujeverjem već toliko godina. Idemo napred u slobodu i blagostanje narodno, nemamo vremena za stara predanja i maštu dedova. Idemo do Zelenike, pa ćemo na ,,Dubrovnik” , siguran je to brod, a rekoše mi, neki dan, da me kraj ne čeka na vodi već na točkovima. Dakle, opasnosti nema.

Gledam, zabrinuti pogledi i suze u očima. Razumem brigu i strah. Negde se opet podiže novo zlo. Iz samog izvora zla. Nije lako biti gubitnik.

Mirno more i laka plovidba su me pratili. Klavirska muzika uz večeru s kapetanom. Draga lica mojih odanih saradnika i njihov zabrinut pogled. Njihovo ćutanje, boli više od svega, od opomene od smrti, od kraja. .

- Vaše Veličanstvo. Dobili smo dojavu da se sprema atentat na Vas. Odmah, kako siđete s broda. Ne idite. Vratimo se. Doziva nas more i sigurnost mnogih mirnih luka.

- Sada je za to suviše kasno, moramo se držati programa.

Kroz gužvu se probijam do automobila. Oduvek sam voleo ovu francusku prefinjenost prema svemu pa I prema njima. Ne mogu da se ne osmehnem, da pružim ruku prijateljstva. Ulazim. Sedam. Pored mene je Luj Bartu. Moj odani prijatelj. Duboko je i trajno naše drugovanje.

Balkoni okićeni lepotom. Šeširi u bezbroj cvetova. Šteta što je oktobar i nema sunca.

Prijateljski francuski narod. Mašu. Odmahujem. Među svojima sam. Znam, rekoše, neće pucati stranac, već naš, nezadovoljnik, od prvoga dana Ujedinjenja.

Kako da se plašim?

Da li se Karađorđe plašio?

Da li ga je strah od tuđe ruke plašio? Da li je sumnjao na svoju ruku? Više od bratske, kumovsku?

Gde bih bio da me je strah?

Kako bih ga jednoga dana u oči pogledao? A srce mi je puno. Radost me preplavljuje kao svakoga puta kad dođem na ovo tlo.

Šteta što nema sunca, a toliko ga volim, onaj njegov ples kros marsejske visine i blistave pločnike. Samo su senke nadvijene nad visoke balkone. Nestali su golubovi, stopili se svojim sivilom u sivilo dana.

Odjednom sam sam.

Nestalo je graje.

Sve se izbrisalo, lebdim iznad vremena i događaja.

Ispred mene se stvara buket cveća, a nešto toplo mi se razliva po dvoglavom orlu na grudima. Padam na sedište.

Koliko će im Pokajnica trebati da okaju grehe? Koliko molitvi, Zdravo Marija? Koliko Očenaša? Koliko liturgija, misa, poniznosti?

Gužva.

Pogled mi je u visinama. Odvajam se od tela, postajem golub, onaj sivi, letač, neuhvatljivi i nedodirljivi. Počinjem da lovim senke. Sve postaje senka.

Nema me. Dušu moju prima anđeo Gospodnji.

.

...

Duša mi se gubi u glasovima. U pričama začinjenim suvim kamenovim prahom kog je samo vreme stvorilo. Puštam malu kap, tešku koliko svo more koje pogled obuhvata. Pada na osveštano tlo po kome je hodao Ujedinitelj. Dozvoljavam da poteče mnoga druga, da se umeša sa iglicama i šišarkama tajanstvenih borova i starih spomenika koji čekaju ruku pesnika, glas slavuja, da sa njima zapevaju svoje pesme.

Ko je spreman da čuje, čuće:

Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo pojavljuje se Anđeo Gospodnji prahom zemlje rodne grude ogrnut.

Njegov zadatak je da čuva duše od ruke Gospoda načinjene, od praha, da budu vraćene prahu.

Jednog oktobarskog dana je uhvatio dušu. Letela je među senkama. Bila je senka.

Nosila je žal.

Molila, je.

Gospod ju je darivao. Još jednom joj je ukazao čast putovanjem. Lebdela je iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika, iznad onoga što je zanačilo njem dom.

Anđeo ju je puštao da lebdi preko prvih ranojesenjih planinskih snegova. Radost koju je osećala dok se izvijala preko tanke beline je bila nemerljiva. Često je dolazila do anđela koji se brižno i nenametljivo nalazio u njenoj blizini.

Kada se vratila telu, sedeo pored oltara crkve na Oplencu, pored odra. Bez dodira mu je milovao sklopljene ruke.

Neposredno pred ostavljanje tela u beskrajnom miru, zadržao je dušu. Poneo je visoko u Nebesa, u blaženstvom ispunjenu baštu. Poveo ju je tamo gde su bile i ostale iz njegove loze, da s ponosom i čašću bude primljen u među svetačke duše predaka..

Ko može zameriti anđelu?

Njega možete terati, ne dozvoljavati mu da vam priđe, raspršivati njegovu večnost, ali ga ne možete oterati.

Zato budimo oprezni. Možda se kao malo đače nađemo negde u nekom redu, u nekoj klupi i budemo osuđeni na večno učenje od svetih duša poteklih od Karađorđeve krvi, a možda sve to bude blagoslov.

Vreme je tu da pokaže.

Samo ono postoji.

Fotografije Dragan i Vesna Đukanović

Žedna ostah

Sivo nebo
nad ubranom ravnicom.

Nema poja
Igre leptirove
Ni galeba rečnog leta.

Sve utihlo, uplašeno
Pod nebeskom kapom sniva
Kiše, magle,
Rosu bujnu.

Žedna ostah neba plava
Reke tihe
Ruke tople
Glasa milog.

Iz daljine vrana graktaj
Para, seče gusto nebo.
Ispod krila  oko skriva.
Grakom zvoni,
Grakom javlja
Carstvo novo uspostavlja.

Žedna
ostah neba plava
Reke tihe
Ruke tople
Glasa milog.

Čoveku

Poslednji zrak sunčevog dana
Tone iza niza utihlih krovova.

Samoća krikom lomi veče
Talasa se znak noći.

Udahni
Uhvati rukom zlato sunca
Još jedan put ga ponesi
Ispunjen nadom dočekaj
Sjaj prve zvezde
Ti mali
Čoveče.

Lepotom svetlosti
Utkane u telo otežalo godinama
Daruj noći.
Ne osvrći se, ne tuguj!
Nadom zaplivaj kroz tamu blaženu
Osmehom podari sazvežđa daleka
Što kriju tajnu večnosti.
Što daruju  tebe
Čoveče.

Strašilo

Sredinom oktobra, kada se poslednje drvo njegovog detinjstava oboji bojom
jeseni i kada crne vrane u njegovoj krošnji utihnu,  preplavi ga  nelagodnost. Duša mu se uznemiri, a reči zastanu negde daleko.
Tada postaje tiši, drži se po strani, malo mari za druge, a drugi još manje za njega. Nedostajanje životne snage  i osećanje prolaznosti zemaljskih dana ga jače pritisne.  Uvuče se pod plašt godina i lagano prebira po njima, meri i premerava.
Ovoga jutra je bilo drugačije. Živnuo je. Unuk je zatražio pregršt slame da ponese u školu ne bi li od nje napravili strašila.
- Kakva će to biti  strašila, od šakohvata slame? Ne znaju oni šta su strašila, šta znači biti i napraviti strašilo!...
A, on da zaboravi!
Moram za njim, pa kako mi bude, samo da me ne pritiska toliko!...
Miris koji je dopirao iz velike kese (naravno nije stavio pregršt), je pričao toliko da su reči samo  prštale u svom letu oko njega. Mogao je  brzo  da ih hvata i slaže u rečenice.
...
- Šta ste stali, vreme je da se radi! Nema stajanja! Hajd, još malo. Sad će veče doći.
Posle ovršene pšenice salma se sakupljala, pa onako osunčana s mirisima prvog osušenog bosiljka i pelin trave, bila dobro sabijena u velike džakove i na paorskim kolima dovezena u dvorište. Tu se još jednom pregledala , da se u nju ne bi zavukao kakav miš ili hrčak, pa da se isti nezvanik donese u kuću. Iznosile su se velike ponjave iz spavaćih soba, bacao se njihov sadržaj,  a ubacivao se nov. Sve je ličilo na veliko spremanje  u kome je učestvovala cela porodica, koje se pravi o svetkovinama da bi kuća mirisala na čisto,  kako bi spavač na krilima mirisnih trava utonuo u najslađi san  neremećen  i nepomućen velikim i malim  uljezima.
- Sad na počinak! Svako na svoje mesto.
Prvi dodir s oštrinom vrhova slame nije davao  prijatnost, ali se osećaj brzo gubio i pod pritiskom tela bi se napravilo udubljenje koje je pružalo sigurnost i tajnovitost  tople postelje. Samo bi pokoji uzdah remetio noćnu tišinu , a prekidalo bi je i šuštanje slame  kao opomena nemirnom spavaču.
...
Stresao je glavu pod busenom sede kose. Pred njim se ukazala školska zgrada, a  paket se morao isporučiti. Zadovoljan je krenuo nazad. Na tren je zastao , da bi se žustrim korakom uputio kući. Odlučio je da napravi strašilo! Onakvo kakvo treba da bude.
Godine ga nisu sprečile da se vešto, poput mladoga mačora popne na tavan i donese svoj lovački šešir zbog kog se posvađao sa ženom pre toliko godina. Još mu je svađa odzvanjala kroz uši:
- Ti , ti samo nešto upropastiš, moj šešir za lov! Znaš li ti kad sam ja to doneo iz Rumunije? Još kad je Čaušesku bio živ! A ti, da ga upropastiš! Gledaj na šta liči! Sav  se iskrivio...
Trajalo je ćutanje čitav dan i  noć i još jedan dan.
-Setila sam se! Nisam ja upropastila šešir, sećaš se da si pokisao i da si ga sušio na peći? Jesam li ti rekla da ne može tako, a ti ? Baš te briga! Sad na mene povika! Očekujem izvinjenje...
Naravno nije ga bilo, nije mogao da se izvini, već da se pravi kako ničega nije bilo, kao da je sve to pokrila prva novembarska magla u kojoj se samo utvare glasaju.
Sada će da posluži...
Napravio je veliki krst od letava skinutih i sačuvanih posle rušenja stare šupe. Udarao je čekić svoju pesmu, a pratile su ga svojom pesmom jata čvoraka u prkosnom letu iznad neovršenih sivih glava suncokreta. Telo je bilo gotovo.
- Doći ću ja vama glave... Biće to  strašilo iz Čarobnjaka iz Oza! Kako sam voleo taj film...Džudi Garland...ova deca ne znaju ni za Oz, a još manje za čarobnjaka i grimizne cipelice... bar poznaju onu seosku vešticu pa je se plaše i zaobilaze njenu kuću.
Žutela se slama u naporima da izađe iz rukava starog grombi kaputa i pantalona koje je pokojna Milka zakrpila. Od tolikog posla se umorio, pa imao je trku od jutros. Mirisala je slama, mirisale su ovce ispod otvorene šupe. Seo je na bale slame  uvek spremne za bele labudice njegove.  Čkiljio je očima u oktobarsko retko sunce.
Zadovoljstvo dobro obavljenog posla ga je savladalo...
Trgao ga je glas strašnih pećinskih dubina:
-Daj deda glavu...Daja deda glavu...
- Kakvu glavu, imam samo ovu  jednu , nju ti ne mogu dati...
- Daj deda glavu...daj deda glavu...
- Imaš slamnu, ova moja ti ne pristaje...
- Daj deda glavu... daj deda glavu...ispred oka ga je zvaravala slamna ruka u pokušaju da mu otme ono što je  njegovo...daj deda glavu...slamna ruka ga je uhvatila za vrat i počela da ga steže...gušio se i pokušavao da pokrene svoje ruke, ali su one čvrstim brzorastućim bršljenom izniklim iz slame na kojoj je sedeo bile zarobljene. Otimao se i bacakao otežalim telom. Noge je jedva micao. Nisu želele da se pomere, želele su da se odvoje od njega i postanu vlasništvo Slamnog. Već su se prilepile za njega, a one slamne su bile njegov deo. Sav je postao ono što je napravio,samo je glava bila njegova, na slamnim ramenima...
-. Daj deda glavu...
-  Deda, deda, hajde da ručamo...Vidim da si napravio strašilo! Baš je lepo!  Gde ćemo ga staviti? Mogu li da zovem drugare da ga vide...

Kula Dra

Na samom izlazu iz sela preko krošnji bagremova posađenih u čast živih i darovane upokojenima, uz blagu naglašenost i samo pojedincima vidljivu pretnju   izvirivao je vrh stare kapelice. Podignut je davno, u vreme nekih mirnijih vremena u čast besmrtnosti  i kao opomena živima.
Pažljivo i znatiželjno oko bi prvo ugledalo kamene vrhove kružnog oblika sličnih onima koji se mogu videti na transilvanijskim dvorcima. Razlika između njih je bila u veličini i očuvanosti.
 Radoznalnik se polako približavao strpljivo mereći korake u pažljivom hodu. Ničim se nije usuđivao da remeti tišinu i svetost mesta. Kada bi se potpuno približio ugledao bi samo tragove nekadašnje lepote. Oronuli zidovi dobro nagriženi vremenom i obrasli otrovnim bršljenom su tužno pokazivali ostatke svoje lepote, a drvena vrata su iskrenuto visila držeći se samo na zarđalim gvozdenim šarkama. Činilo se da će ih sledeći karpatski vetar odneti i da će se sadržaj unutrašnjosti prostorije iza njih prikazati već dobro uplašenom prolazniku.
Neki  su pomišljali da je to crkvica, neki molitvena sobica, neki su u svojim snovima tu zamišljali redove sveštenika na noćnim bdenjima, a neki su u tami njenih podruma zamišljali jeziva bića spremna da po noći osvetljenoj tankom mesečinom naude živima i da ih na providnim slepomiševskim krilima prenesu s druge strane u dubine tame.
 Ono što su  samo retki znali jeste da kapelica nije bila na osveštanom tlu i da su sve zamisli ostvarive na takvom mestu. Bez obzira na godišnje doba oko zgrade se osećala jeza, i niko se od čelnika vlasti nije usuđivao da poruši ili obnovi zdanje. Vremenom je zgrada dobila ima Kula Dra.
Pouzdano se znalo da je njeno mesto   na razmeđu grobalja nekoliko vera. Kao četiri strane sveta oko nje su se nalazila četiri groblja naizgled nepovezana, ali su ih   nevidljive sile osveštanog tla držale u čvrstoj vezi.
Na istoku pravoslavno, na zapadu katoličko, na jugu nazarensko, a na severu jevrejsko u odnosu na Kulu Dra. Krasili su ih spomenici različitih oblika sa mnogim ukrasima na njima, izdvajalo se nazarensko bez obeležja. Samo su potomci u tišini hodali duž nevidljivih staza i u tišini se obraćali svojim precima.
Duše počinulih su u svetlosti svojih vera pronalazile  mir.
Pričalo  se da je kapelica  pod svoje okrilje primala bezbožnike, nekrštene, one koji su u svojoj nemoći podizali ruku na sebe i tako okončavali svoj život  i otpadnike  svih vera. Tu su oni obitavali. Nisu imali noćnog mira , a spokoj dana im je bio oduziman retkim posetiocima.
Danju bi prolaznika darivali jezom, pa bi se ovaj što brže udaljio noseći svoj strah na prvo osveštano tlo.
 Noću je priča bila drugačija. Oni su ustajali, razgovarali, svađali se i pijančili do prvih ranoranilaca koji su pokretali svoje automobile ili traktore pre prvih petlova. Nisu bili pošteđeni ni bukom motora sa skinutim auspusima, koji su pravili nepodnošljivu buku kako bi oterali svoj strah. Neobično su voleli običaje živih da se na grobove milih ostavi kolač, jabuka ili flašica sa rakijom.To bi im bilo dovoljno da počnu noćno ludovanje.  Obično su ludovali  uz  škripu drvenih vrata i rezak zvuk vetra koji je zavirivao u pukotine zidova stvarajući jezovite tonove. Najbliže kuće bi zatvarale  prozore i navlačile tamne zavese, a srećnici roletne čim bi se prvi sumrak spustio. Oko ulaznih vrata bi postavili vence beloga luka upletene kao najgušće devojačke kose.
Desilo  se da se   mladi Dragutin Dragunović hvalio kao se ne plaši ničega i nikoga, da se sam može prošetati ničijom zemljom usred noći bez obzira da li je ona bez ili sa mesečevom svetlošću.
 Imao se kome hvaliti. Mnoštvo prijatelja koje je stekao prijateljstvom na društvenim mrežama , a koje nije poznavalo njegovo pravo ja , kao ni on njihovo, ga je podržavalo u toj nameri. Hrabrili su ga i davali podršku lajkujući njegove postavke i hvaljenja. Naročito je bio uspešan u kratkim opaskama koje je stavljao ispod fotografija dotične gule koja se uzdizala iznad prve jesenje izmaglice.
Sve je bilo savršeno, samo što ga je hrabrost izdavala kada bi se s večeri približio ničijoj zemlji.
Dogodilo se da se za Noć veštica najavio njegov drug iz detinjstva za posetu. Isti je dugo godina proveo u Americi gde se naročito obeležava taj praznik. Ta vest se krila od njega.
Pušten je da se sa kratkog lanca bori za svoje mesto u virtualnom svetu. 
Da bi ispitao staze kojima je najlakše i najbrže proći ničijom zemljom kretao se brzinom munje na svom motoru. Po danu je  proletao pored kuće staroga grobljara,  koji se odavno prestavio gospodu i koji nije počivao na ničijoj, već na osveštanoj zemlji. Kuća se malo po malo gubila, nestajala je u ruševini iz koje su štrčali polomljeni crepovi na trulim gredama , a čitava slika je delovala avetinjski, kao preslikana iz najstrašnijih horor filmova. Tek se toga sećao. Kada je kao dečak išao na matine u bioskop i kada se umesto dečjeg davao na gledanje horor s ustajućim mrtvacima u raspadnutim pokrovima i kad aje zbrisao iz bioskopa na blesak sunčeve svetlosti koja ga je zaslepila i osvetlila suze u očima...Čist strah koji je tada osetio nikada ne može zaboraviti!
No,  lako je po danu pronalazio put po ničijoj zemlji, označen samo lakim iskidanim travkama duša koje su noću šetale i svojim nemirom narušavale visoke vlati trave. Motorom je načinio jaču stazu kako bi što brže prošao.
Došla je i noć. Spremao  se da protutnji utabanom dnevnom stazom. Na kacigu je  lepljivom trakom zalepio mobilni telefon kako bi ceo slučaj bio snimljen.
Taktvi motora su odzvanjali u vedroj noći. Posle četiri fićoka popijene rakije je krenuo. Činilo mu se da će zadatak lako obaviti i da će posle toga čitav svet biti njegov. Krenuo s malo zebnje ukraj srca. Glatko ii brzo je prevalio nekoliko kilometara. U trenutku kada se našao blizu grobljareve kuće ispred očiju se zalelujala beličasta materija koja se kretala poput  zavesa na lakom noćnom povetarcu. Kako se približavao tvar je postajala belja da bi bljesnula u svojoj belini i oborila ga sa motora. Bio je nadomak ničije zemlje. Nazad nije mogao.  Čekala ga je belina s razvijenim talasima , morao je napred. Srce nije osećao. Činilo mu se da je otišlo negde ispred, da ga je napustilo i da ga mora stići pa kako bude. Poleteo je najbrže što je mgao. Duhovi Kule Dra su se uznemirili iako je gluvo doba bilo daleko. Za svoj prolazak je izabrao vreme prvog sivkastog mraka
. Vrata na kuli su se odvalila , a truli kovčezi iz podruma se pootvarali. Pohrlile su  utvare sa svih strana. Dugi prsti s izraženim koščatim izraslinama pokriveni tankim slojem sasušene kože su ga dodirivali. Otimao se. Cilj mu je bio da dostigne svoje otkinuto srce i da ga vrati na mesto.  Jurio je preko ničije zemlje sapličući se , padajući i opet se podižući. Izgubio je  kacigu i kožne rukavice. Jedva se živ dokopao prvih osvetljenih kuća.  Nije smeo da se okrene. Nije čuo ni smeh ni brujanje motora koji je podignutih točkova radio u mestu. Što je najgore izgubio je dokaz da je bio  gde niko nije smeo.
Društvene mreže je preplavio snimak pridošlice iz daleka.

Reč je reč

Reč je reč
laka
teška
obavezujuća
lažna
prozirna
sramna
gluva
neoprostiva
nedopustiva
neobjašnjiva
prašnjava
tajna
prikrivena
zavijena
šaputava
manjkava
nedorečena
lepršava
izgubljena
pogrešna
sitna
prazna
glasna
pretiha
šuplja
maglovita
kišna
preletna
nagrđena
izbrisana
sačekana
izmamljena
bačena
odbačena
zaboravljena
blatna
lepljiva
zvučna
ružna

reč je reč.

Daj mi nokte

- Ma, kad ti kažem, ova nova je najbolja...nemaš ti pojma...ova i nijedna
druga. Sve  mi je lepo namestila... Znaš kakvi su? ...Tvoji? Nikada nisu bili takvi. Videla je nešto na internetu... išla je na obuku... sve zna, kad ti kažem! Kakvi su???!!!!! Prelepi! Svaki je drugačiji, sa malom zlatnom nalepnicom, ali se ne vidi da je nalepnica, već kao rukom ugravirana zlatna nit.  Na svakom  noktu drugačija! Ma kad ti kažem drugačija!  I boja... to nisi videla! ...Da dođem? ...Pa mogu, ionako ne mogu ništa da radim bar dva sata...da, dok se lepak sasvim ne osuši. Kad bi mi koji otpao plakala bih do sutra! ...Znaš sad ću ja!
Zadovoljna sobom devojka koja je punim plućima živela dvadeset prvi vek,  se žurnim korakom uputila prema kući svoje drugarice. Nisu joj smetale uske farmerice, jer su bile bogate elastinom koji nije dozvoljavao osećaj uskosti. Visoke potpetice su odzvanjale asfaltom.
 Jedini strah je bio onaj od upadanja vrha štikle u neku skrivenu zamku, i moguće oštećenje na njihovim vrhovima.
- Sad ću ja! Još da pozovem Danicu, pa da se nađemo... Šta je ovo! Pa, nisam mnogo ni pričala... tek koju reč...ovaj telefon ništa ne valja, ima da kupim nov! Nema ni dva meseca, a on  tako! Sad ću ga baciti , tako da će odzvoniti i na ovom betonu dočekati svoj kraj. Uh!
Put ju je vodio pored groblja. Ono je u svojoj tišini čučalo s one strane šumice. Nekada je šumicu činio bagremik visokih stabala u čijim su se krošnjama sove ušare gnezdile i svojim noćnim hukom najavljivale lov i nove stanovnike groblja.  Sove su ostale, ali bagremova stabla su nasledili sibirski brzorastući brestovi  bogatih, zelenih krošnji koje su svojom stasitošću dodirivale mesec uvek spreman  da joj osvetli put.
Zanesena u svom dobrom raspoloženju i sreći zbog uspešne nadogradnje noktiju, nije obraćala pažnju na nedostatak blistavog Zemljinog saputnika. Utisak potpune sreće je narušavala prazna baterija mobilnog telefona. U svom letu nije primetila tišinu i nedostatak sovinog huka. Hodala je visoko podignute glave  ne mareći za jato slepih miševa stvorenih niotkuda i lako raštrkanih po noćnom nebu. Kako su se u letu rzailazili tako su se i sastajali  bez dodirivanja i udara tela u telo. Jednostavnost njihovog leta bi svakome obuzela dah i izazivala strahopoštovanje, dok za nju nisu predstavljali ništa. U odavanju počasti  i divljenju  svojim noktima nije primećivala ništa.

- Dobro veče.

Neobično obojen glas je dotakao njen sluh. Trgla se.  Ispred  je se nalazila ženska osoba. Potpuno neobična: visoka, mršava, raščupana i  nedoterana. Što je za nu bilo nezamislivo. Kada bi ujutro izlazila da kupi kiflu za doručak bila je potpuno sređena. U svom zanosu umalo je nije upitala kako uspeva da održi tako vitku liniju. Zadržala je dah neizgovorene reči na usnama. Preplavio ju je strah. Ako je nekada čitala nešto o takvim bićima, ni u najslobodnijim snovima nije mogla sanjati da će se sresti oči u oči.  Žena je u ruci držala knjigu. Iz nje su virili  računi koje je ona sama napravila u poslednjih mesec dana: za cipele. šminku, haljinu prekrivenu perjem, veštačke trepavice i naravno nokte.
- Gde li ih je skupila?
Duga neočešljana kosa joj je pokrivala lice. Samo joj je  crno oko blesnulo kada bi je pogledala.
Osetila je veliko olakšanje kada im je u susret dolazio sredovečni čovek. Pokušala je da se osmehne, ali osmeha nije bilo. Očima je pokazivala na ženu , a ovaj je prošao zanesen nekim svojim mislima, nije primetio ni nju, a kamoli  spodobu.
- Šta gledaš? Misliš možeš mi pobeći? Ne može to niko, pa ni ti moja lepotice. Ne vidi me on!  Vidiš me ti koja si rođena u subotu. Nije ti majka kazala da se čuvaš mene? Da ću te naći ? Da ne možeš pobeći! Moraš mi dati ono što mi treba!
Prikaza se talasala, menjala  lelujajući se u tami noći i senci visokih brestova. Haljine su joj se motale oko koščatih nogu. Ličila je više na probuđenu uspavanu lepoticu uvijenu u sopstveni pokrov isprljan sivilom zemlje i dugim boravkom u mraku, nego na živu osobu.
S usana joj se oteo krik. Vrisak se razlegao pustom ulicom. Spodoba je pružila ruke prema njoj. Prsti nisu imali nokte!
- Daj mi nokte! Daj mi nokte! Daj mi.....
Zadrhtale su grane, slepi miševi su se još jednom podigli na let. Sove su huknule.
- Možda su najavljuju moju smrt?
Strah je bivao sve veći.  Ništa i niko je nije mogao zadržati. Odjednom je poletela, štikle su zakrckale. Čupala ih je iz ispucalog asfalta.
Posrtala je. U klecanju kolena i suza koje su nekontrolisano potekle razmazujući debeo sloj maskare čuli su se jecaji i ridanje. Žena iza nje je počela da se smeje!
- Jesi li ti ja, a ja ti? Hi, hi....
Zvonio je smeh kroz brestovik i dalekih krstova.
Ona je u pokušaju trčanja pala. Nokat na levoj ruci je otpao. Da bi se bolje oduprla sili zemljine teže i brže poskočila u želji da potrči zarila je nokte u travu pored trotoara. Na njoj je ostao sledeći nedovoljno zalepljeni, pa još jedan i još jedan.
-Daj mi nokte! Daj mi nokte! Daj...
Trčala je što je brže mogla. Brže nego na onoj trci visokih štikli. Gledala je samo obrise kuće koja joj se sve više približavala. Svom snagom je zalupala na vrata! U kuću je uletela oznojana, uplašena  i izbezumljena. Strah ju je obuzeo toliko da je jedva dolazila do daha.
- Šta ti se desilo? Zašto nisi zvala? Da li ti je neko naudio?
-Čuma! Čuma! Telefon...baterija...nooookti!!!!!