Постови

Приказују се постови за јануар, 2017

Mogao bih se umiti

Слика
Sedeo je u tišini. Isključio je televizor. Radio mu nije trebao, a ni mobilni telefon.  Sedeo je sam uljuljan neprovidnim velom praznine.  Samo bi se povremeno trgao, boreći se sa nastupajućim snom. Na oči se navukla izmaglica svih vremena. Donosila je opuštanje i neviđeni mir. Onda je naglo skočio. Stresao je san. Oslobodio se tereta otežalih kapaka. Veselo je uzeo uvek spreman pribor za pecanje. Bicikl je u svojoj radosti sam pokretao pedale. Vetar mu se mrsio kroz, još uvek plavu kosu. Rukavi su se naduvali od njegove snage.  Videle su se maljave podlaktice. Smejala se livada pokrivena žutim cvetovima gorušice. Mirisalo je na leto, na čisto nebo i veselu dušu. Sam je osećao neku iznenada dobijenu snagu. Iako se poslednjih dana nije osećao najbolje, danas je pevao. Danas se podmladio. Danas je živeo. Iako je dan bio topao, osećao je neku tihu nelagodu i blagu jezu  usred te besprekorne lepote. Nije se plašio. Širio je radost oko sebe. Nalazio se na malom uzvišenju. Uzvišenje

Ništa nije kao kod nas

Слика
Mirno popodne ga je vratilo unazad. Preko njega su prešle  mnoge hladne zime, ni vrela leta ga nisu zaobišla. Nekada,  u mladosti, voleo je da pod krovom ispražnjene kotarke napravi sebi ležaj. Prostro bi slamu, preko nje bi raširio grubo laneno platno donešeno u  kuću zahvaljujući vrednim rukama njegove, sada već pokojne,  žene. Voleo je kada su šaputali pod vedrim nebom, zagledani u visinu. Kroz rupu između gredica videlo se trajanje beskonačnosti nebeskog prostranstva. Sjaj zvezda ih je milovao, a ugovoreni brak nije bio ugovoren, već se zimsko inje čudesnom magijom pretvaralo u mirisne plave ljubičice, čije se skromno seme pretvorilo u bokor, bokor u baštu, a nežne vitice su i dalje pružale svoje krake. - Tako je bilo...tako je bilo... Mila... Mila... E, da si mi tu! Popio je svoje pivo, ono nedeljno, posle ručka, koji je inače sam skuvao. Sve u jednom loncu... onako ... da se kuva polako, pa kašikom... Ionako mu je bilo sve jedno šta jede... jeo je sam. Laganim korakom s

Gde naći knjigu ,,Radost žute lubenice"

Слика
Poštovani prijatelji, ,,Radost žute lubenice"  možete naći na sledećem  linku. Hvala. http://www.korisnaknjiga.com/kreativna-radionica-balkan-izdavac-730

Bogojavljenska noć

Слика
Visoki mladić se budio onda kada su svi odlazili na spavanje. Nije hteo da bude viđen. Godine su ga naučile tajanstvenosti i samo su posvećeni znali njegove noćne avanture. Oblačio je najbolju odeću. Onu najmodernijeg kroja, koja mu je itekako dobro stajala. U njoj se stasitost isticala, a mladost se obnavljala. Imao je sreću da je svojom strogom unutrašnošću uspevao da se prilagodi vremenu.  Tako sveže izbrijan najoštrijim brijačem na svetu, zaplesao bi na poznate note učitelja  Milorada Petrovića Seljančice:  ,, Igrale se delije",  samo što je mnoštvo delija činio on sam.  Lakonog,  u pomoć je pozivao ledeno sveži noćni vazduh i malo vodene pare, tek toliko da se radi svečanosti trenutka uhvati inje na granama, pa da se sav opijen svežinom i lepotom raširi. Blistao je.  Blistale su daleke zvezde na nebu. Blistao mu je osmeh u ledom okovanoj noći.  Ponekad bi ga posipala raznolikost belih pahuljica. Kao sedefni biseri su se lepile na njegovu uredno ošišanu kosu. Stvarale su veo

To je bio dan

Слика
To je bio dan! Svetao. Sve se presijavalo od bogatsva i lepote. Bogato darivan, ne sunčevom toplotom, već sunčevom svetlošću. Beše vrlo hladno tokom noći. S jutra se magijom vreme menjalo. Poslednji tragovi inja su nestajali pod moćnim zracima.  Ledene iglice su se topile. Kapi su se zadržavale na granju i usnulim glavama plavog čička. One su opet posmatrača darivale svim duginim bojama odajući prikrivenu životnu radost. Osvanuo je pravi dan za strastvene ribolovce u pokušaju ulova velike grabljivice- štuke. Dugo pripreman, odvažan i uporan, pun nade i velikih očekivanja krenuo je u avanturu.  Stari auto je upalio od prve. Prosto je pevao najlepše melodije.  Putem su odjekivale note Zime Vivaldija. Sve se radovalo, sve je pevalo, srce mu je bilo puno... - Kao život,  kao ovaj zimski dan,  kao ljubav, kao mladost,  pevaj, pevaj... Do svoga mesta je stigao brzo, raspakovao se, zabacio udice. Dušom je odjekivala neka vera u siguran ulov. - Znam. Sigurno znam! Biće, biće!!!! Do

Sve je to život

Слика
Rastežu se praznici. Raširili se i traju. Lepota u njima. Radosti mnoge samo se broje. Zasvetli i pokoja tuga. Ne mogu se zaboraviti mnogi što disahu pored nas. Nebo se pritajilo sivilom, zemlja samo drhti od teškog besnog mraza, a žena duboko zanesena svojim mislima pruža svoj korak prema periferiji grada, prema mestu gde niko nije budan. Prema mestu gde svi spavaju. Srce joj je radosno. Sopstvena deca su ih nagradila putovanjem u Veneciju. Nagrada je za njenu knjigu i njegovu podršku. Tek se  pokoji beli prah usudio da napusti sivilo kape nebeske i da u vijugavom letu proleti ispred nje. Nije osećala hladnoću. Ništa joj nije mogao januarski Svetostevanovski blagi dan. Hodala je i hodala. Letela je svojim koracima. Na nogama je imala duboke čizme, za broj veće, ali u njih je stala noga sa debelim vunenim čarapama oštrikana od prave žute grube vune. Boja se na njima razlikovala. Štrikala ih je njena tetka, grubim rukama i očima koje su nazirale svetlo. Štrikala ih je po sećan

Veče pre praznika

Слика
Pred velike praznike... Blaga tuga se dovuče na nevidljivim krilima i nežno donese nelagodu, nedostajanje. Koliko je radosti u okupljanju porodice, tolko je nedostajanje ljudi koje smo voleli i koji su voleli nas. Ne želim tugu, ne želim onu veliku prazninu uvek prisutnu. Puštam sećanje. ... - Jedan, dva, tri...pedeset tri... sto dva... Vreme se pretvorilo u brojanje, a ono  u niz prolaznosti. Nedogledno nizanje sa povećavanjem za jedan je ritmično narastalo. Raslo je za jedan i uvek jedan. Orah se pretvarao u minut, minut u sat, sat u dan, dan u godinu, godina u ljudski vek. Prisutnima se veo dremeži hvatao na umorne, snene oči. Polako je pretio da zacaruje. Baš  kada bi laki pretpraznički sanak uhvatio nespremne... neki nevaljali okrruglasti nemirko bi se bezobrazno otkotrljao ... - Samo što  nisam zaspala... Dokle ćeš tako? - Bolje da si ćutala ... sad ne znam... Pomešala sam...  Moram od početka...  Idi da se igraš! - Ne moraš tako, stavi u kesu, pa koliko kome bude! -

Trenutak sna

Слика
- Ehej! Ehej... probudi se! Probudi se! Davno je prošlo vreme za ustajanje! Probudi se! - Ko si ti, što me budiš, a ni svanulo nije? - Probudi se, hej, probudi se! - Budan sam, samo su mi oči zatvorene. - Heej, heej, pa otvori ih. Mene možeš videti samo u trenutku između zatvorenog i otvorenog oka. - Gde si? Gde si ti , što me u nemoj tami dozivaš? Gde si? Da li si ti,  Nestvarnost koja se čuje, a ne vidi se? - Heej, probudi se! - Težina me je pritisla. Otežani vazduh ne dozvoljava da otvorim oči. Kapci su mi teški... - Heej, heej... - Sad ću sad ću... Mlečna belina se podizala i spuštala. Blistala je nestvarnom tajanstvenom svetlošću. Dobijala je obrise u drhtavom  letu neodređenog pravca. Nije bila ni na zemlji ni na nebu. Belina se odvajala, primala je obrise nekog  misterioznog bića oživljenog da daruje i budi. Retki su oni srećni kojima je podareno da uhvate delić magične beline. Još su ređi oni koji dodirnu njene svilene haljine. Gotovo da nema onih koje je provid