Постови

Приказују се постови за април, 2015

Nedeljno popodne!

Слика
Tog nedeljnog popodneva je posle kratke dremke kojom je oterala umor koji se nataložio tokom celje nedelje oslušnula život koji je dopirao s polja. Nije bilo mnogo zvukova. Bio je više neko pritajeno ulično disanje i neki prikriveni mir. Više tiho, nego glasno. Poneki usamljeni zvuk automobilskog motora sa nekim zakasnelim gostima na nedeljni ručak. To ju je podsetilo na jedno davno nedeljno popodne sa sasvim drugačijim tonovima, bojama i zvucima. Sve zajedno činilo se kao zov daleke mladosti koja je minula i otišla da živi neki drugi život na dalekom mestu.  Posle divnog jutra i uživanja u razgledanju starog grada pošli su brodom u svoje odmaralište. Neobičan sklop mladosti slučajno upoznate i  kako je to samo mladosti svojstveno prijateljstvo koje će se pamtiti dugo. Milena, Olga, Danijela, Nenad i Rade ponašali su se kao da se oduvek poznaju i da znaju sve jedni o drugima. Onako mladalački bezbrižno raširenih ruku i neopterećeni brigama smejali su se i zauzeli svoja sedišta na o

Treći kamen od Sunca! Zemlja!

Слика
Da,  treći kamen od Sunca, predivna plava planeta kojoj svi dugujemo život. Neobična tvorevina praiskonskih vremena darivana za ispunjenje snova. Darivana za neverovatno mnogo oblika života, darivana za dugo postojanje. Jednoga dana, negde daleko u budućnosti život će prestati da postoji na njoj. Prestaće onoga dana kada se naše Sunce, naša zvezda, pretvori ili u džina ili u patuljka. Srećom do tada je vremenski period koji se broji milionima godina. Ljudsko društvo će napredovati i pronaći neka nova mesta za život. Možda ćemo kao u naučnofantastičnim filmovima živeti pod veštačkim svetlom u orbitalnim stanicama. Dakle neophodno je raditi različite eksperimente koji će omogućiti život. Neophodno je razvijati društvo i unapređivati mogućnosti ljudskog intelekta. Uz sve to postavlja se pitanje prirode. Postavlja se pitanje ljudskog opstanka i opstanka života kakav poznajemo na ovoj neverovatno darežljivoj plavoj planeti. Dokle će ona moći tako? Ako zamislimo da je ona živo biće. d

Tri Sunca!

Слика
Na  dalekoj planeti, u jednoj neobičnoj zemlji, vladala su divna stvorenja. Bele, ali biserno bele kože. Kože koja se presijavala na svetlu tri Sunca koja su se smenjivala u pravilnim intervalima, pa je dnevno tri puta mogao da se posmatra izlazak , ali se zalazak mogao videti samo jednom. Bilo je to vrlo neobično. Prva dva Sunca su čekala ono treće da izađe, pa da zajedno dočekaju vreme za smiraj. Ta belina ih je odvajala od svih stanovnika galaksije. Neki su im zavideli na tome, neki su ih obožavali , a neki i sažaljevali. Tako beli teško su se uklapali u druge sredine. Doduše oni to nisu ni želelei.Postavljali su se superiorno i Bogom dano. Njihov životni ciklus je bi posebno interesantan. Svi stanovnici te planete su bili veoma ponosni na to. Detinjstvo je trajalo kao i svako drugo, ali je zato mladost trajala duže. Nešto što se nije moglo objasniti i na čemu su njihovi naučnici neumorno radili jeste baš to: dužina njihove mladosti. Samim tim  produžavao im se život. Starost je

Vavilonska kula!

Слика
Mogo je vremena prošlo od kada se Svevišnji naljutio na ljudski rod. Stvoreni smo savršeni po merilu svoga Tvorca. Koliko je nepredvidivo ljudsko ponašanje  ni on sam nije mogao pretpostaviti. Lepo smo se sporazumevali, svako je mogao da kaže šta ima i  da bude saslušan. Naravno da to ovom homosapiensu nije bilo dovoljno. Počele su svađe, svako je govorio ono što mu je bilo na umu,  bez namere da ikoga sasluša. Nastala je nepodnošljiva buka. Bog se na svoje delo naljutio, kaznio nas je tako što nam je oduzeo taj univerzalni jezik kojim smo se lepo sporazumevali. Tako je do dana današnjeg. Svi govorimo, a niko ne sluša. Koliku odgovornost snosi ljudski rod prema prirodi, toliko je snosi i prema sebi jer je on deo te prirode. Nikada nećemo naučiti onu praiskonsku lekciju. Zauvek ostajemo na početku!. Ako se usudimo da rano ujutro saslušamo vesti ništa lepo nećemo čuti. Ubistva, pogibije, neodgovornost vozača, pešaka, roditelja , dece...Samo tuga . Osećam se potpuno bespomoćnom

Srećan Vaskrs!

Слика
Sve je spremno za Vaskrs. Jutros sam u saradnji sa svojom svekrvom već rano ujutro obavila posao farbanja vaskršnjih jaja. Malo pričamo, malo radimo, pa mala pauza za kaficu. Uporedo s tim, par telefonskih poziva da vidimo kako poslovi napreduju... Nasmejana lica i prilično obojene ruke. Naravno da je prvo obojeno jaje crveno, ono je Čuvarkuća,  njime se pređe preko obraza domaćica da bi bile zdrave i rumene cele godine.  Čuva se cele godine na počasnom mestu u takozvanom kredencu- vitrini. Radujem se ovim praznicima. Porodica se okupi, priča se , bar na par dana se ne misli na probleme. Kod nas u Vojvodini postoji običaj da se na dan Vaskrsa maloj deci u komšiluku odnose obojena jaja. Kako se sve menja menjaju se i običaji pa uz obojeno jaje ide i Kinder jaje. No, moraju se pratiti i trendovi. Postoji još jedan običaj. Nedelju dana posle Vaskrsa , odnosno u drugi ponedeljak opet se farbaju jaja. Taj praznik se zove Mali Vaskrs ili kako se kod nas to kaže Ružičara. Toga dana

Starica!

Слика
Proleće je uvek lepo. Budi se život, obnavlja se priroda, baš kao u sastavu nekog prvaka. Praznici se nižu. Gledam staricu kao gura škripavi bicikl sa probušenom gumom. Već odavno ne može da vozi, jer ju je teret godina toliko pritisnuo, a još teži je krst koji nosi na svojim plećima. Teret sudbine nimalo lak. Da li je sama? Dali preživljava tako što gura bicikl? Da li mora svakodnevno da prelazi isto rastojanje od svoga doma do pijačne tezge? Svakakva pitanja mogu prostrujati kroz um prolaznika. Poznajem baku. Živi sama. Može skromno da preživi od svojih primanja, ali joj nedostaje razgovora. Deca su se već odavno razišla. Već su davno prevazišli ono što zovu  srednje godine i ne mogu da joj pruže utehu. Unuci su daleko , a praunuci još dalje. Često ne postoji ni razumevanje za njene sumnje. Polako joj se brkaju misli u glavi i sve slabije razlikuje javu i san. Jednom je sasvim mala devojčica koja juri beskrajnim livadama svoga detinjstva. Drugi put sa svojim ocem odlazi na bes

Verica žena koje više nema!

Слика
Sve što se dešava, dešava se sa dobrim razlogom, bar tako kažu. Akterima dešavanja nije jasno zbog čega i zašto. Uvek se pitamo: - Zašto baš meni?  Uopšte, teško je razumeti dešavanja bez obzira da li su ona dobra ili nisu. Na žalost savremeni način života utiče na naš životni vek. Hranimo se nezdravo, udišemo vazduh prepun otrova... Nekada se zapitam šta bi bilo drugačije u mom i životima ljudi oko mene da su neke staze preskočene, neke nekim čudom izbegnute, a neke otkrivene. Bezbroj je tajnovitosti koje nas okružuju. Danas me, od ovog ludog vetra koji već danima duva banatskom ravnicom, jer  ne postoji sila koja će ga zadržati, obuzela neka praznina, neko opominjanje , neka nejasna vizura o nedostatku nečega. Praznik Blagovesti, pa se ne rade obavezni kućni poslovi, te uzeh mobilni da pregledam i uradim ažuriranja. Onda ugledah njeno ime , broj telefona... Pritisnuh taster Uređivanje i obrisah podatke, da ne dođem u iskušenje da je pozovem.  Dugo  je nema. Napustila je ovaj sv

Dobro se dobrim vraća!

Слика
Kolski put Oduvek su se narodi doseljavali na ove prostore. Još u davno vreme carica Marija Terezija je naseljavala Srbe kao čuvare granice. Teško i mučno su radili ne bi li preživeli i isušili močvare kojima je obilovala ova Panonska ravnica. Malo, po malo , tokom dugog niza godina naselili su se i drugi narodi. Neki su se stopili sa ravnicom i postali starosedeoci. Ljudi su se saživeli, borili se za opstanak, podizali generacije i suočavali se sa večitim svakodnevnim mukama. Neki su dolazili u potrazi za boljim životom, neki su odlazili iz istog razloga. Mešali su se narodi i običaji. Nizale su se priče, legende, običaji. Ljudi su se poštovali i pomagali. Sećam ga se kao starca širokog osmeha i velikih krpnih plavih očiju.Uvek mi se činio nekako zagonetnim. Činilo mi se kao da u tim očima ima skrivenog bola. Nekada je to bilo vidljivo, a nekada se skrivalo pod naslagama vremešnih bora. Okrugla glava je bila potpuno bez kose. Baš ni jedna vlas, a svetlost se sa će

Uskršnja čestitka!

Слика
Nije potrebno govoriti o preplitanju običaja koji se održavaju na prostorima velike mirne panonske ravnice. Seoba je bilo oduvek, pa su se i običaji mešali, primalo se, davalo... Zajednički proslavljalo.  Odavno smo zaboravili koji običaj pripada kom narodu. Na kraju svi koji smo Hrišćani. S jednakom radošću proslavljamo najradosniji hrišćanski praznik Vaskrs ili Uskrs. Hrist je na svom raspeću pokušao da iskaje sve naše grehove i da se za nas zauzme kod svoga oca.  Za to je dobio večni život koji ćemo i mi jednoga dana naslediti. Vaskrsao je iz mrtvih na radost svojih učenika,  a dva milenijuma kasnije i nas samih. Moje prijateljice su  farbale uskršnja jaja, prvo naravno mora biti crveno, na sveopštu radost. Pored farbanih jaja neizostavno je kuvati jaja u masnoj vodi koja ostaje iza obarene šunke. To je pravi delikates. U pojedinim selima običaj je da se kuva cela šunka. Prirema se samo to, pa dok traje... Moje prijateljice prave uskršnje poslastice, pa moram ići da sve lep