Nedeljno popodne!

Tog nedeljnog popodneva je posle kratke dremke kojom je oterala umor koji se nataložio tokom celje nedelje oslušnula život koji je dopirao s polja. Nije bilo mnogo zvukova. Bio je više neko pritajeno ulično disanje i neki prikriveni mir. Više tiho, nego glasno. Poneki usamljeni zvuk automobilskog motora sa nekim zakasnelim gostima na nedeljni ručak. To ju je podsetilo na jedno davno nedeljno popodne sa sasvim drugačijim tonovima, bojama i zvucima. Sve zajedno činilo se kao zov daleke mladosti koja je minula i otišla da živi neki drugi život na dalekom mestu.
 Posle divnog jutra i uživanja u razgledanju starog grada pošli su brodom u svoje odmaralište. Neobičan sklop mladosti slučajno upoznate i  kako je to samo mladosti svojstveno prijateljstvo koje će se pamtiti dugo. Milena, Olga, Danijela, Nenad i Rade ponašali su se kao da se oduvek poznaju i da znaju sve jedni o drugima. Onako mladalački bezbrižno raširenih ruku i neopterećeni brigama smejali su se i zauzeli svoja sedišta na otvorenoj terasi broda. Rade se držao po strani. Ostali na to nisu obraćali pažnju. Pa svako ima prava na svojih pet minuta tišine. Malo po malo more je postajalo nemirnije. Bezazleni talasi su prerastali u nešto ozbiljnije, a brodić se sve više ljuljao. Bočne strane su se preteći približavale površini mora.  Nošeni ludom avanturom,  devojke i Nenad su uživali i svako približavanje broda vodi doživljavali kao novo uzbuđenje, kao novi izazaov. Konačno su u tišini koja je dolazila od njihovog saborca prepoznali strah. Rade je sedeo u mukloj tišini opšte vreve koja se dešavala oko njega.
-Šta je sa tobom?
-Zašto ćutiš?
-Pogledaj lepotu oko sebe!
-Uživaj!
Rade je i dalje ćutao. Bled, beo kao kreč, grčevito se držao za ogradu koja ga je delila od uzburkanih talasa.
-Ma, daj, hajde, ako te je strah uđi u kabinu!
Ništa se sem tišine nije moglo čuti iz poluotvorenih pomodrelih usana. Društvo se uozbiljilo i počelo pomnije da posmatra svoga prijatelja.
-Ja...ja...
Iščekivanje reči je dugo trajalo.
-Ja...ja...ne znam baš najbolje da plivam!
Pogledali su se ne verujući. Pa svakodnevno je išao na plažu, na kupanje...Najednom im se razbistrilo. Nikada u vodu nije ušao bez dušeka. Nikada u vodu nije išao sam. Uvek je nosio neko pomagalo, bilo loptu bilo mali jastučić na naduvavanje.
Posle prvog šoka nastupilo je opšte oduševljenje. Smeh i nova cika. Ni Rade nije odoleo. Morao je da se smeje sam sebi. Iako su obećali da će ga spasavati i da nikako neće dozvoliti da svoj život završi u vodama uzburkanog mora, gvozdenu ogradu broda nije puštao. Jednim okom je pratio kamenitu morsku obalu stalno proračunavajući i procenjujući koliko metara bi trebalo da ga spašavaju.
-Bolje da pazim, ko zna da li će ove lude oko mene biti sposobne za neki tako plemenit čin kao što je spasavanje moga života!
Leto ponovo, ali naredne godine. Milena i Olga opet kreću na more. U Beogradu će posetiti Radeta koji je u bolnici. Lako pronalaze bolnicu i bolničku sobu. Na krevetu leži nepoznati mladić sa poznatim crnim  očima. Prepoznao ih je. Osmehnuo se.
-Idete...na more...bez mene...pazite na vožnju brodom...
-Kako si?
-Da li si imao posete danas!
-Ne ali juče je bila jedna žena, ne znam kako se zove...
Kasnije smo saznale da ga je majka posećivala i da nije mogao da je prepozna.
Ostatak dana su dve devojke provele u tišini. Svaku su sopstvene misli vodile daleko i vraćale je  u bolnički park.
Nije stigla ni rana jesen kada su Radeta ispratili na večni počinak. Bio je tih dan, nedelja, sa malo zvukova, sa odmarajućom tišinom. Čulo se samo pritajeno disanje grupe mladih ljudi koji su došli da isprate svoga druga. Sako od njih je imao istu misao u glavi:
-Bilo bi lepo da smo mogli da izvršimo plemenit čin i da spasemo njegov život!

Za sećanje na svoga druga jedna slika na svili. Dve morske ribice!

Treći kamen od Sunca! Zemlja!

Da,  treći kamen od Sunca, predivna plava planeta kojoj svi dugujemo život. Neobična tvorevina praiskonskih vremena darivana za ispunjenje snova. Darivana za neverovatno mnogo oblika života, darivana za dugo postojanje.
Jednoga dana, negde daleko u budućnosti život će prestati da postoji na njoj. Prestaće onoga dana kada se naše Sunce, naša zvezda, pretvori ili u džina ili u patuljka. Srećom do tada je vremenski period koji se broji milionima godina. Ljudsko društvo će napredovati i pronaći neka nova mesta za život. Možda ćemo kao u naučnofantastičnim filmovima živeti pod veštačkim svetlom u orbitalnim stanicama.
Dakle neophodno je raditi različite eksperimente koji će omogućiti život. Neophodno je razvijati društvo i unapređivati mogućnosti ljudskog intelekta.
Uz sve to postavlja se pitanje prirode. Postavlja se pitanje ljudskog opstanka i opstanka života kakav poznajemo na ovoj neverovatno darežljivoj plavoj planeti.
Dokle će ona moći tako? Ako zamislimo da je ona živo biće. da ima osećanja i misli, dokle će ćutati i trpeti naše neodgovorno ponašanje?
Gledano kroz prizmu istorijskih događaja nije li nam Majka Zemlja više puta na razne načine slala signale iz svoje dubine koji su nas upozoravali na velike kataklizme koje su kosile ljudski rod?
Ne čini li ona i sada nešto slično i upozorava nas na loše delovanje naših nedela?
Upozorenja su jasna, samo čovek ili zatvara oči ili umišlja da se loše stvari dešavaju daleko od njega, pa ne želi da prihvati surovu istinu.
 Uništavamo!
Bezbroj je tekstova o globalnom zagrevanju, o promenama temperature na Zemlji. Samo se glas Zelenih čuje u tišini i odjekuje kao njihova sopstvena jeka. Malo ko sluša.
Rast ljudske populacije smanjuje zelene površine!
Potreba za hranom životinjskog porekla je velika!
Ozonske rupe se proširuju!
Evekat staklene bašte je ogroman!
Upotreba automobila, nuklearne probe, a ako nastavim da nabrajam spisak će biti podugačak. Neophodni su nam mobilni telefoni , ima ih više nego što je populacija ljudi na Zemlji.
Možda posledice svega toga ne bi bile toliko strašne da imamo više obzira i da odreknemo nečega.
Ako pogledamo lokalno, u Vojvodini se broj stanovnika smanjio, ali se još više smanjio zeleni fond. Nekada je svaka njiva imala negde u svom uglu drvo, da bi se u njegovoj hladovini napravila pauza posle napornog rada. Malo po malo takvo drveće je nestalo. Nestale su i šume pored ravničarskih reka. Čovek jednostavno uzme motornu testeru, noću se iskrade i seče. Zakon dozvoljava krađu do nekih desetak hiljada dinara, pa tako svake noći...
Nema šuma. Nema ničega da nas štiti ni od letnjih vrućina, ni od zimskih vetrova. Problemi na sve strane, a niko ništa ne preduzima.
Ono što ljudska civilizacija nije uspela od svoga postanka, uspeo je savremeni čovek dvadesetog veka, a nastavio je, još bržim tempom čovek dvadeset prvog veka.
Možda bi se običan smrtnik i promenio, da veliki svetski moćnici  učine prvi korak  i industriju okrenu obnovljivim izvorima energije. Zemlji bi bilo bolje, ljudima takođe. Tada bi profit bio manji pa je bolje da ostane ovako!
Ako želimo život za buduće generacije, moramo svi koji imamo razuma podići glas i ujediniti snage da odbranimo ovaj naš Treći kamen od Sunca!

Tri Sunca!

Na  dalekoj planeti, u jednoj neobičnoj zemlji, vladala su divna stvorenja. Bele, ali biserno bele kože. Kože koja se presijavala na svetlu tri Sunca koja su se smenjivala u pravilnim intervalima, pa je dnevno tri puta mogao da se posmatra izlazak , ali se zalazak mogao videti samo jednom. Bilo je to vrlo neobično. Prva dva Sunca su čekala ono treće da izađe, pa da zajedno dočekaju vreme za smiraj.
Ta belina ih je odvajala od svih stanovnika galaksije. Neki su im zavideli na tome, neki su ih obožavali , a neki i sažaljevali. Tako beli teško su se uklapali u druge sredine. Doduše oni to nisu ni želelei.Postavljali su se superiorno i Bogom dano.
Njihov životni ciklus je bi posebno interesantan. Svi stanovnici te planete su bili veoma ponosni na to. Detinjstvo je trajalo kao i svako drugo, ali je zato mladost trajala duže. Nešto što se nije moglo objasniti i na čemu su njihovi naučnici neumorno radili jeste baš to: dužina njihove mladosti. Samim tim  produžavao im se život. Starost je za razliku od ostalih ništavnih stvorenja dolazila veoma sporo.
Svi su bili obrazovani, školovani, govorili su književnim jezikom i veoma lepo su umeli da kontrolišu svoje emocije. Skladan i miran život je donosio obilje. Visok standard i moderno digitalizovano okruženje doprinosili su osećanju sigurnosti i nemale nadmenosti.
Uživali su u lepom vremenu, bili su zaštićeni od uticaja o kojima su samo povremeno slušali kao pritajeni eho, koji je dolazio iz dalekog svemira. Nedostatak energije, gašenje Sunaca,  pogrešno sklapani savezi i propadanje civilizacija,  jednostavno nisu obraćali pažnju na to. Zatvarali  su svoje okruglaste iskričave oči i  nemarno su odmahivali glavom.
-Ipak su to samo glasine koje nas se ne tiču!
-Sve je to daleko...
-Neka se oni brinu...
-Nama je dobro....
-Zašto bismo brinuli?
- Neka se sami potrude da im bude bolje!
 Imali su svoje praznike, svoje slobodno vreme, svoje privilegije o kojima su stanovnici svemira mogli samo da sanjaju.
Nesvesno, uljuljkali su se, postali su tromi.  Svojim istančanim čuima su počeli da osećaju da nešto nije u redu,ali su bili daleko od istine. Počeli su da posmatraju jedni druge. Uočavali su nepravilnosti. Lica im nisu bila lepa, lepa je bila samo  ona neobično blistava biserna koža. No zbog toga su bili posebni.
Odjednom su se na  bisernoj koži pojavile sitne tamne tačkice. Prvo su se stidljivo sklanjale i bile jedva vidljive, a zatim su dobijale snagu i širile se.
Stanovnici su se zbunili, počeli su da viču, počeli su da se svađaju. Glasniji su optuživali one manje glasne i ubeđivali ih u  njihovu krivicu.
 Počeli su da osećaju ogromnu glad za svađom  koja je proždirala njihova, do nedavno tako savršena tela. Glad se širila  u koncentričnim krugovima i niko je nije mogao zaustaviti.
Oni sa otvorenijim umom su pokušavali da uvedu harmoniju u poljuljano društvo, ali bez uspeha. Glasnost je prelazila u vrisku i svaki razum je bio nadjačan.
Nastupila je kriza identiteta. Sve se uskomešalo i vrilo je kao u najstrašnijem kazanu , kako su čuli, Danteovog pakla.
Onda su se setili stanovnika drugih planeta, pohrlili su po pomoć. Sreli su po kojeg neuglednog stvora, koji je kada bi ih ugledao, zatvarao oči i okretao glavu.
I dan danas se iz njihovih, sada već zapuštenih domova ori glasna vika. Ni tri Sunca nisu uspela da povrate biserno beli sjaj  nihove kože.
Neki su za sve krivili Tri Sunca. Da su imali jedno, problema ne bi imali. Stopili bi se sa onim jadnicima, disali bi kao oni, bili bi neprimetni u njihovom ne sjaju. Ovako sijaju bez svoje zasluge. Dobili su nešto bez rada, bez borbe, doduše dosta toga su izgubili, nestaju. Te stalne svađe ih razdiru, od njih ništa dobro nije došlo. Čuli su da su drevne civilizacije tako nestajale. Čuli su da je jedna planeta koju su zvali Plava planeta i koja je imala samo jedno Sunce imala svoj procvat, napredovala je nauka, napredovala je tehnologija. Što je veći bio napredak to je planeta više stenjala. Polarne kape su se prvo polako topile, pa onda sve brže. Nestajali su gradovi u vodi. Nestajale su životinje. Nestajali su oni sami. Ako su se nekada ratovi vodili zbog nafte i vode, kasnije su se vodili zbog životnog prostora.  Zbog kopna.
Samo oni sa širokim vidicima su gledali potamneli sjaj svoje kože i obarali pogled.

Vavilonska kula!

Mogo je vremena prošlo od kada se Svevišnji naljutio na ljudski rod. Stvoreni smo savršeni po merilu svoga Tvorca. Koliko je nepredvidivo ljudsko ponašanje  ni on sam nije mogao pretpostaviti.
Lepo smo se sporazumevali, svako je mogao da kaže šta ima i  da bude saslušan. Naravno da to ovom homosapiensu nije bilo dovoljno. Počele su svađe, svako je govorio ono što mu je bilo na umu,  bez namere da ikoga sasluša. Nastala je nepodnošljiva buka. Bog se na svoje delo naljutio, kaznio nas je tako što nam je oduzeo taj univerzalni jezik kojim smo se lepo sporazumevali. Tako je do dana današnjeg. Svi govorimo, a niko ne sluša.
Koliku odgovornost snosi ljudski rod prema prirodi, toliko je snosi i prema sebi jer je on deo te prirode. Nikada nećemo naučiti onu praiskonsku lekciju. Zauvek ostajemo na početku!.
Ako se usudimo da rano ujutro saslušamo vesti ništa lepo nećemo čuti. Ubistva, pogibije, neodgovornost vozača, pešaka, roditelja , dece...Samo tuga .
Osećam se potpuno bespomoćnom. Ako se podigne glas i povede razgovor o nekoj vrućoj temi  preovlada mišljenje da ipak to ne treba da nas dotiče, da je ipak to daleko od nas.
Sa pojavom modernih komunikacija čitava Zemlja je jedno globalno selo. Svi se nalazimo pod istom nebeskom kapom i trebali bismo da delamo u istom pravcu.
Šta znači granica? Šta znači to što neko govori drugim jezikom?
Postoji dugme koje će ako ga pritisnemo sav posao odraditi za nas.
Ipak!
Neke vrednosti su neuništive. Ako se osvrnemo u ne tako daleku prošlost, mislim na vreme današnjice, dakle pre dve hiljade godina, ono dalje je daleka prošlost. Postojalo je znanje koje je bilo aktivno. Šta se moglo dogoditi da se ta količina znanja izgubi?
Postavlja se pitanje da li se izgubilo ili je samo preovladao onaj nerazumljivi jezik i nesporazumevanje, pa su posle velikih civilizacija, došle divlje horde koje su sve uništile.
Zamislite sada dvadeset prvi vek. Sve više se oslanjamo na internet i informacije koje se mogu dobiti preko njega. Šta bi se dogodilo ako bi naišle neke nove divlje horde i uništile  taj danas neophodan izvor informacija?
Krah bi bio neminovan.
Pošto radim kao prosvetni radnik zalažem se za znanje.  Ne može se sve znati na paste- copi  sistem. Potrebno je ČITATI, UČITI , VEŽBATI,  SLUŠATI. Ne smemo dozvoliti da znanje jednoga dana nestane, da nam se dogodi još jedan mračni srednji vek. Prilično me uznemiruju vesti koje stižu iz ratovima zahvaćenih područja o uništavanju kulturnih spomenika, o nestajanju umetničkih predmeta...
Čovečanstvo ne sme dozvoliti još jedan lov na veštice, još jedno jednoumlje, još jedan mrak koji uništava.
Jedna slika na svili na ovu temu.
Izlaz uvek postoji!

Srećan Vaskrs!

Sve je spremno za Vaskrs.
Jutros sam u saradnji sa svojom svekrvom već rano ujutro obavila posao farbanja vaskršnjih jaja. Malo pričamo, malo radimo, pa mala pauza za kaficu. Uporedo s tim, par telefonskih poziva da vidimo kako poslovi napreduju... Nasmejana lica i prilično obojene ruke. Naravno da je prvo obojeno jaje crveno, ono je Čuvarkuća,  njime se pređe preko obraza domaćica da bi bile zdrave i rumene cele godine.  Čuva se cele godine na počasnom mestu u takozvanom kredencu- vitrini.
Radujem se ovim praznicima. Porodica se okupi, priča se , bar na par dana se ne misli na probleme.
Kod nas u Vojvodini postoji običaj da se na dan Vaskrsa maloj deci u komšiluku odnose obojena jaja. Kako se sve menja menjaju se i običaji pa uz obojeno jaje ide i Kinder jaje. No,
moraju se pratiti i trendovi.
Postoji još jedan običaj. Nedelju dana posle Vaskrsa , odnosno u drugi ponedeljak opet se farbaju jaja. Taj praznik se zove Mali Vaskrs ili kako se kod nas to kaže Ružičara.
Toga dana kada se vratim sa posla prvo stavljam crvenu boju i jaja da se kuvaju. Neverovatno je da ta jaja uvek imaju intenzivno crvenu boju. Jaja se nose na groblje za duše umrlih. Koliko je grobnih mesta koja treba obići toliko je i obojenih jaja.
Ne dozvolimo da im se imena zaborave. Dok živimo mi živeće i oni u našim sećanjima.
Ovako ove godine izgledaju naša obojena jaja.
Svim pravoslavnim vernicima želim srećan Vaskrs!

Starica!

Proleće je uvek lepo. Budi se život, obnavlja se priroda, baš kao u sastavu nekog prvaka. Praznici se nižu.
Gledam staricu kao gura škripavi bicikl sa probušenom gumom. Već odavno ne može da vozi, jer ju je teret godina toliko pritisnuo, a još teži je krst koji nosi na svojim plećima.
Teret sudbine nimalo lak.
Da li je sama?
Dali preživljava tako što gura bicikl? Da li mora svakodnevno da prelazi isto rastojanje od svoga doma do pijačne tezge? Svakakva pitanja mogu prostrujati kroz um prolaznika.
Poznajem baku. Živi sama. Može skromno da preživi od svojih primanja, ali joj nedostaje razgovora. Deca su se već odavno razišla. Već su davno prevazišli ono što zovu  srednje godine i ne mogu da joj pruže utehu. Unuci su daleko , a praunuci još dalje. Često ne postoji ni razumevanje za njene sumnje. Polako joj se brkaju misli u glavi i sve slabije razlikuje javu i san. Jednom je sasvim mala devojčica koja juri beskrajnim livadama svoga detinjstva. Drugi put sa svojim ocem odlazi na beskrajna vojvođanska polja i sakuplja letinu , dok se majka rastaje sa ovozemaljskim bitisanjem. Onda joj se u njenim beskrajno samotnim noćima javlja životni saputnik koji je doziva. Taman kada ispruži ruke on nestaje.
 - Ima još vremena za tebe, draga!
  Ujutro se budi. Hoda sve teže, a misli joj  se kreću sve sporije. Stalno se javlja ista priča, a ona ima potrebu da je nekome ispriča.
 Lakše kreće jer joj bicikl  služi kao podupirač. Na korman bicikla okačna kanta, sa čini mi se bezbroj žutih i belih cvetova. Popucali, raspale se latice u svoj svojoj lepoti. Ostavljaju trag za sobom. Prolećno  mirisno zanosan i pun životne snage.
Baka staje. Kupujem buketić i poklanjam joj desetak minuta. Čujem po o zna koji put istu priču. Nije potrebno ništa da izgovorim, dovoljno je samo klimanje glavom i poneko, da, da.
Okrećem se i idem kući, a  baka već počinje razgovor sa drugim prolaznikom.
Moja kuća oživi od mirisa narcisa. Svežina, lepota i neobično čulno talasanje  oko njih  ponese misli i dušu.
U svojoj dokolici naslikala sam ih na svili. Bele i Žute!

Verica žena koje više nema!

Sve što se dešava, dešava se sa dobrim razlogom, bar tako kažu. Akterima dešavanja nije jasno zbog čega i zašto. Uvek se pitamo:
- Zašto baš meni?
 Uopšte, teško je razumeti dešavanja bez obzira da li su ona dobra ili nisu. Na žalost savremeni način života utiče na naš životni vek. Hranimo se nezdravo, udišemo vazduh prepun otrova...
Nekada se zapitam šta bi bilo drugačije u mom i životima ljudi oko mene da su neke staze preskočene, neke nekim čudom izbegnute, a neke otkrivene. Bezbroj je tajnovitosti koje nas okružuju.
Danas me, od ovog ludog vetra koji već danima duva banatskom ravnicom, jer  ne postoji sila koja će ga zadržati, obuzela neka praznina, neko opominjanje , neka nejasna vizura o nedostatku nečega. Praznik Blagovesti, pa se ne rade obavezni kućni poslovi, te uzeh mobilni da pregledam i uradim ažuriranja.
Onda ugledah njeno ime , broj telefona... Pritisnuh taster Uređivanje i obrisah podatke, da ne dođem u iskušenje da je pozovem.  Dugo  je nema. Napustila je ovaj svet koji  je toliko volela.
Niska, živa, pokretna, uvek za rad, razgovor i dobru knjigu ili film. Sitnih iskričavih očiju koje su upijale bogatstva prirode, odajući njihovu  beskrajnu ljubav prema Majci Zemlji i svim  njenim stanovnicima.
 Odavno su posečeni bagremovi koji su ponosno stajali pored puteva. Kada sam počela da radim postojao je drvored uz dugu sivu traku.  Senke su padale na prepune autobuse. Plesali su zajedno svoje igre smene svetla i lake tame. Kada se s proleća rascvetaju,  zamiriše cela okolina.
Onda je ONA  održavala svoj čas botanike govoreći o vrstama i podvrstama ovog višekorisnog rastinja. O lekovitosti ovih gorostasa ravnice. Profesor biologije sa ogromnom narastajućom količinom razumevanja za biljke i životinje.
Odjednom su trave, ptice i stabla dobijali imena i bivali su primećeni u svojoj usamljenosti.
Znala je da, dok čekamo autobus prebira po korovu pored stajališta i da samo sebi znanim putokazima pronalazi najzanimljivije vrste. Ljutić, koji je otrovan, maslačak koji je jestiv, bokvica...
Vesele i blistave oči su osvajale sve koji bi stupili u razgovor. Umela je glasno da se nasmeje, ali i da glasno izrazi svoje neslaganje. Nije imala problem da oćuti,  jer joj je životna filozofija govorila
-  Živi i pusti druge da žive!
Delile smo ljubav prema književnosti, razmenjivale smo naslove koje je obavezno trebalo pročitati.  Zajedno smo se otisnule u upoređivanje radnje u Tolkinovim delima sa radnjom u  filmskoj trilogiji.
Još pamtim rečenicu
- Gde je Legolas bio kada je trebalo?
Obožavala je scenu u kojoj se Legolas onako baletsko- vilovnjački -elegantno spušta niz surlu elefenta, bez ikakvog znaka napora posle dugotrajne borbe.
Nasuprot tome bila je i veliki romantik. Volela je one britanske serije , sa mnogo uzdržanih emocija i silnim osećanjima nabijene razgovore, iz kojih se oseća nepregledno more ljubavi. Naravno i Kolina Firta u ulozi        g Darsija u ,,Gordosti i predrasudama". Zajedno smo se radovale kada je britanski glumac dobio oskara za ulogu  kralja u ,,Kraljevom govoru".
U rano jutro je volela pekarske kifle, onako fine, tople , mirisne... Male stvari su joj pričinjavale radost, a onaj ko je hteo  i mogao da prepozna tu radost, mogao je i da je deli sa njom.
Njena bolest me je dočekala nespremnu. Nedostajale su mi razmene stihova  pre početka posla. Nedostajali su mi dobri naslovi na putu za biblioteku. Nadala sam se da će ozdraviti , da će se pojaviti  i da će onim blago promuklim glasom svima podići raspoloženje.
 Filantrop kakav je bila, nije dozvolio da prijatelji gledaju njenu patnju. Koliko je delila  život, toliko nije želela da deli bolest.
Vest o završetku njenog života me je veoma pogodila. Jednom sam na putu do grobova mojih roditelja naišla na njenog Dragog, kako ga je sama nazivala. Onako skrhan bolom, bez reči je primio nekoliko cvetova iz moje bašte da odnese na mesto njenog večnog počinka. Tuga je lebdela oko njega i širila se bez granica. Vazduh, nebo i pogled značili su jedno.

Slagale smo se da je u životu svakog čoveka najvažnije da postoje :
 VERA, NADA, LJUBAV  i PRIJATELJSTVO. Imala je to.

Jedan buket  na svili za moju dragu koleginicu!

Dobro se dobrim vraća!

Kolski put

Oduvek su se narodi doseljavali na ove prostore.

Još u davno vreme carica Marija Terezija je naseljavala Srbe kao čuvare granice. Teško i mučno su radili ne bi li preživeli i isušili močvare kojima je obilovala ova Panonska ravnica. Malo, po malo , tokom dugog niza godina naselili su se i drugi narodi. Neki su se stopili sa ravnicom i postali starosedeoci. Ljudi su se saživeli, borili se za opstanak, podizali generacije i suočavali se sa večitim svakodnevnim mukama.

Neki su dolazili u potrazi za boljim životom, neki su odlazili iz istog razloga. Mešali su se narodi i običaji. Nizale su se priče, legende, običaji. Ljudi su se poštovali i pomagali.

Sećam ga se kao starca širokog osmeha i velikih krpnih plavih očiju.Uvek mi se činio nekako zagonetnim. Činilo mi se kao da u tim očima ima skrivenog bola. Nekada je to bilo vidljivo, a nekada se skrivalo pod naslagama vremešnih bora. Okrugla glava je bila potpuno bez kose. Baš ni jedna vlas, a svetlost se sa ćelave glave odbijala pokazujući čitav dugin spektar, jer je imao običaj da se rukom pogladi i počeše. Valjda da odagna turobne misli. Valjda da odbije tragove prošlosti koji su uvek bili prisutni u najdublje skriveni. Sam sebi je nekada bio stran. Nije razumeo zbog čega mu se misli vraćaju i zbog čega su se baš njemu desile takve stvari. Nije se obazirao na poznate ili nepoznate. Nije se obazirao na okolinu. Otplovio bi sam na krilima sećanja u daleku zemlju gde je silom odveden, kao ratni zarobljenik.Odmah posle Vaskrsa, posle bombardovanja, mobilisan je. Još brže je došla kapitulacija. Onad je pošelo veliko stradanje koje je zahvatalo srpsku mladost.Mlade ljude bez životnih iskustava.

Doveden je u zarobljeništvo u Nemačku. Dugi marš, kroz za njega nepoznate zemlje doneo mu je bolest. Na turobnom putu su ih gađali kamenjem ,čak su mu na prevaru šinjel uzeli obećavši veknu hleba. Duboko razočarenje u ljude je još više otežalo ionako težak teret koji je nosio zajedno sa svojim saborcima. Sav se istopio, iskopnio, još malo pa da izdahne na tom putu. Savladala ga je bolest od koje je izgubio kosu i pretvorio se u starca preko noći. Ipak je nastavljao dalje dok su mnogi pored njega padali od iste bolesti i nikada više nisu ustajali. Nije razmišljao, samo je hodao, izgubljen ,besciljno, samo napred, napred, ionako sve to nema nikakvog smisla.

U magli se našao u krevetu, nije znao kako, ni zašto, kroz teško prozirni veo svojih misli je nazirao lice koje mu je nešto govorilo. Naprezao se da čuje, da oseti, da razume. Padao bi opet i opet u neki mutni mrak, bez zvezda i tračka one blage mesečeve svetlosti kroz koju se mogu nazreti bezlični obrisi. Ipak, polako se razdanilo. Razaznao je lice koje mu se obraćalo na nekom nerazumljivo srpskom jeziku

- Jeste li Vi Vasa, iz Kikinde?

- Jeste li vi ...

- Ako me čujete podignite ruku, dajte neki znak.

Jedva je razumeo svoje ime, jedva je razabrao da mu se neko obraća imenom, iako ovde svi govore Nemački, a on ništa ne razume. Ipak oči su počele da gledaju svetlost. Činilo mu se da prepoznaje lik nekadašnjeg dečaka kome je njegova porodica pomagala.

- Ja sam...

-Za sve što Vas budem pitao samo klimajte glavom, samo odobravajte, samo ... 

Naišla je grupa uniformisanih ljudi strogih  mračnih lica...

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Klimanje!

...

Nemački nije znao, nije razumeo šta ga je mladi doktor pitao, nije bilo ni važno, od toga dana bilo mu je bolje. Dobio je lekove, a okruglo lice mladog čoveka ga je pažljivo negovalo.

Kada mu se pogled razbistrio, mladi lekar je rekao ko je. Objasnio je da su živeli nekoliko kuća udaljeni od njih u dalekoj Vojvodini. Ispričao je da se kao dete igrao u finoj prah prašini koja se podizala visoko u nebo kada bi kola sa konjskom zapregom prošla ulicom. Pamtio je kako ga je deda Janko nosio paorskim kolima do njihove kuće i kako bi mu u ruke stavljao najveću lubenicu tamno zelene kore koja se mogla naći u prikolici.

Sada se i Vasa sećao. Sećao se kako im je pomagao i odnosio hranu. Nekada mleko, nekada jaja, nekada malo masti. Sve je to njegova majka pokrivala onim u trenucima dokolice ručno vezenim peškirima i slala svojoj dragoj komšinici Nemici, od koje je čula samo lepe reči. Posle smrti starog Herra , Frau se sa sinom odselila u Nemačku kod svojih roditelja. Tamo je svoga sina iškolovala za lekara, koji je radio u bolnici pri ratnom zarobljeništvu i koji je u mnoštvu bolesnih prepoznao svoga dobročinitelja i tako mu spasao život.

Čitav život je kretanje, pomeranje u večitom krugu. Plivanje, ronjenje, potonuća. Nešto donese , nešto odnese. Neko pamti , neko zaboravlja.

Dobro koje se učini biva sačuvano od nekih nevidljivih sila i zapamćeno nepoznatim umom, pa se jednoga dana kada je to baš najpotrebnije vraća nazad. Tako se krug zatvara. Tako dobro pokazuje svoju ljudskost.

 

Kako kaže moja draga prijateljica:

- Ako sam ja dobra prema nekome, daće Bog, da neko, negde, bude dobar prema nekom mom!

Uskršnja čestitka!

Nije potrebno govoriti o preplitanju običaja koji se održavaju na prostorima velike mirne panonske ravnice. Seoba je bilo oduvek, pa su se i običaji mešali, primalo se, davalo... Zajednički proslavljalo.  Odavno smo zaboravili koji običaj pripada kom narodu. Na kraju svi koji smo Hrišćani. S jednakom radošću proslavljamo najradosniji hrišćanski praznik Vaskrs ili Uskrs.
Hrist je na svom raspeću pokušao da iskaje sve naše grehove i da se za nas zauzme kod svoga oca.  Za to je dobio večni život koji ćemo i mi jednoga dana naslediti. Vaskrsao je iz mrtvih na radost svojih učenika,  a dva milenijuma kasnije i nas samih.
Moje prijateljice su  farbale uskršnja jaja, prvo naravno mora biti crveno, na sveopštu radost. Pored farbanih jaja neizostavno je kuvati jaja u masnoj vodi koja ostaje iza obarene šunke. To je pravi delikates. U pojedinim selima običaj je da se kuva cela šunka. Prirema se samo to, pa dok traje...
Moje prijateljice prave uskršnje poslastice, pa moram ići da sve lepo degustiram.  Ništa mnogo, samo pet šest feli! Sutra popodne ćemo lepo na jaja i šunku, pa kako bude!  Sve lepo, da ne može lepše biti. Sledećeg meseca  će one i njihove polovine kod nas na isto. Lepo.  Slavićemo dva puta.
Danas sam napravila ikebanu od oslikanih praznih uskršnjih jaja, već ih godinama pravim , redovno se neko razbije, ali dogodine će doći neko novo. Uživam u tome. To sam naučila od svojih dragih prijateljica katoličke veroispovesti.

Čestitam svima koji sutra slave Uskrs, želim im dobro tokom cele godine , mnogo druženja i sreće u porodici.
 Svim ljudima dobre volje, svim Hrišćanima želim lepotu duše, lepotu misli, čist obraz i mnogo radosti!