Srećna Nova godina

 Poštovani prijatelji

Zahvaljujem na  posetama,  čitanjima mojih zapisa, na vremenu koje ste mi posvetili.

Da posedujem čarobni štapić poput vile iz bajke, izbrisala bih sve što nam je ovu godinu učinilo teškom. Nestale bi sve naše tuge. Zabrinutost bi se pretvorila u beličaste oblake koji bi se vinuli negde daleko, toliko da zaboravi put kojim je krenula. Nedostajanje koje nas sve ispunjava bi nestalo. 

Ono što mogu jeste da vam poželim svega dobroga, zdravlja, vere i snage da će nam Nova godina ispuniti bar neka očekivanja.

U godini tvojoj

ovoj Novoj

koraci da odzvanjaju ulicom dana tvojih

razgovori da poteku s usana tvojih.

Prijatelji te posećivali.

Porodica se širila.

Radosti kola vodile.

Srećno! 

 

 

Treći- poslednji deo: Gde se ne meri

 GDE SE NE MERI

Prolećno buđenje je počelo u tišini. Gotovo sablasnim znacima koji su obavijalu kuću. 

Teško je disala. 

Osećala sam to.

Čoveka nije bilo. Izlazila je žena i sin. Ozbiljni i zabrinuti, nisu obraćali pažnju na mene. Ćutala sam. Počela sam cvetanje kao nikada do tada. Načičkao se beli cvet potpuno prekrivši moje grane. Nisu se videle. Beli grozdovi cvati okitili su moje drveno telo čineći od njega nestvarnu vilu darovanu proleću. 

Radosti mojoj nije bilo kraja kada sam čula čovekov glas: 

-Odabrao sam pravu šljivu! Biće to rodna godina! Pogledaj koliko ima cvetova.

Oči je upro u moje grane. Sijale su godine rada, truda,  vedri vode koje je darivao i  beskrajna  ljubav uložena u moje detinjstvo i mladost.

Čovek je bio u kolicima. Nekako sam osetila da je to poslednje proleće koje vidi,  da su to poslednji cvetovi koje mu mogu podariti.

Terala sam vrapce, odolevala vetrovima, svađala se  sa dosadnim čvorcima. Uspela sam da održim rod. 

Plavile su se moje grane pout plavog neba. Čovek je sedeo u svojim  kolicima srcem punim radosti.

Došao je dan da budem obrana. Smederevac je čekao. Velike vangle su bile spremne. Unuk je stajao tik uz kolica. Žena i ćerka takođe. Žena je zatresla drvo. Znala sam šta treba.

 Pustila sam sve plodove sa sebe.

 Dete se smejalo. Čovek se smejao. Svakim potresom je smeh bivao veći. Mirisao je slatki sok moga ploda.

 Dala sam sve. 

Čovek se radovao kao nikada pre. Izašla je komšinica pozvana smehom. Bilo je šljiva i za nju. Krupne su padale. Dete je punilo čovekovo krilo. Iz očiju su potekle suze radosti. Bio je na tren oslobođen bola obolelih kostiju. Za trenutak se bol izbrisao. Komšinica je odnela punu vanglu opranu svojim suzama.

Viđala sam ga ređe. Više vremena je provodio u bolnici. Onda je jednoga dana došao. Tražio je da ga izguraju na ulicu, da me pogleda još jednom. Izmršavelim prstima je dodirivao moje telo. Krckali su prsti, lice se preplavilo  bolom. Nije se žalio. 

Poželela sam da nisam šljiva, drvo, stablo i plod. Zaželela sam da sam vidar drevnih svetova, da imam znanje. Poželela sam da mu olakšam bol. Niz moje stablo je tekla smola, lepljiva, ona koja je nekada mogla da stvori ćilibar.

Jutro je osvanulo gužvom. Znala sam da je otišao negde odakle se neće vratiti. Ćutala sam i spremala se na dugo zimsko spavanje.

Novo proleće je donelo novo cvetanje. Bez radosti. Ćerka je  velikim makazama odrezala najlepšu granu i odnela je put groblja.

Leto je prošlo u tišini. Nisu mi smetali ni vrapci ni čvorci. Zaljubljni parovi nisu dolazili.

Jesen je sina dovela pod moje stablo. Nakupio je šaku zrelih plodova pa odjurio put groblja.

Pekmez se kuvao u tišini.

Nizale su se godine. Jednoga dana žena se nije pojavila na ulaznim vratima. U vlakna moga stabla se uvukla vest da je i ona otišla stazom nepovrata.

Umorila sam se. 

Od dočekivanja i ispraćanja žitelja male kuće. Umorila sam se od godina i nepoznatih ruku koje su sa mene nemilosrdno otkidale grane i  trgale moje nedozrele plodove. 

Umorila sam se.

S proleća sam malo cvetala. Malo ću plodova podariti.  Sin , sada već čovek me je okopavao i zalivao, želeo je da mi produži život. 

Prošla je još jedna godina. 

Ovog proleća nisam cvetala. nisam pustila listove.Kroz moje telo je sok prestao da struji. Snage imam da dočekam da moj koren izvade iz zemljanog doma.

- Zašto je ne izvadiš?-toliko puta sam čila pitanje. 

-Zar ne vidiš da je suva?

 Pustiću je još do proleća, možda se oporavi..krene...

-Ti ćeš do proleća, ostaću samo ja- rekla je kuća.

- Do proleća. Da.Izvadiće moje suvo telo, iseći ga i složiti pored cepanica u staroj šupi. Jedva  ću čekati dan kada ću se u beličastom dimu iskrasti kroz odžak i pridružiti se njemu i njoj  u nebeskim visinama, tamo gde se sve duše sastaju, gde se ne meri ko je ko, gde nije važno da li si čovek, pas, mačak ili šljiva.

Naslov priče: Život jedne šljive

Deo drugi: Zaspala sam

 Deo drugi:

Zaspala sam

Izašla je žena. U rukama je imala makaze za orezivanje biljaka. Ja sam biljka. Hoće li ona to mene?

Brzim rezovima je skidala krupne ružine cvetove s grma  ispred kuće. Padale su na sitnu prašinu. Brzo je nastala gomilica. Ruža je plakala. Ja sam ćutala. 

Onda je izašao čovek. Nosio je ašov i punu kofu vode.

- Kupio si  lep i zdrav izdanak. Biće to dobra i rodna vrsta. - čula sam. Samo sam se lagano pomerila, dotaknuta njihovim dahom.

Iskopali su duboku rupu. Radili su složno, smenjujući se. On je ašovio, ona zemlju izvlačila prvo krupnim svojim šakama, a zatim motikom sa dugom drškom.

U rupu su sipali stajsko đubrivo i vodu. Oslobodili su me jutanog omotača. Moj koren se našao u toplom mulju. 

Dobila sam dom.

Dobro su me ušuškali zemljom, pored mog stabla su zaboli drveni lec kako me ne bi vetar polomio, a ni najezde komšijskih mačaka u noćnim trkama.

Tekli su dani. Nizale se godine.

Postajala sam starija. Volela sam prolećne pesme malih kosova koji su spas od vreline tražili u mojim granama.

Volela sam letnje noći kada su se pod mojim krošnjama skrivali zaljubljeni parovi. Trudila sam se da ih pokrijem tamom svoje krošnje, da njihov šapat čujem samo ja. 

- Opet su bili tu. Svake večeri! Mogli bi pronaći i neko drugo mesto...govorio bi izjutra čovek svojoj ženi. Ona bi se okrenula i rekla: ,,Seti se! Bio si i ti nekada mlad..." 

 Tada bi se osmehnuo, krupnom šakom se oslonio na moje stablo i ponesen nevidljivim krilima otputovao be negde daleko. Ćutala sam. Davala mu snagu. Poštovala sam ruku koja mi je pokazala život.

Volela sam jesenje bogate dane kada je čovek svakoga jutra posmatrao moje plodove i merio njihovu zrelost čekajući dan kada će zamirisati cepana šljiva u velikoj šerpi, kada će se lagano medni sok pretvarati u lepljivi pekmez koji će ga sećati na leto i detinjstvo. 

Onda se nešto promenilo. S prvim jesenjim vetrom koji je doneo vlagu. Spremala sam se da odbacim svoje poslednje listove kada je čovek izašao. Bio je drugačiji. Lice mu se belasalo.Osetila sam nelagodu. Nešto niej bilo kako treba. Po prvi put sam poželela da ne prespavam zimu, da ostanem budna, da svojom snagom sprečim zlo koje je dolazilo, a koje sam osećala svim svojim bićem. 

Ipak, zaspala sam.

Deo prvi: Hoću li ikada imati slobodu?

 DEO PRVI:

Hoću li ikada imati slobodu?

Kada bismo imali otvorenije oči, uši, možda i dušu, za koju je utvrđeno da teži svega nekoliko grama, svašta bismo čuli , a svakako bismo bili bolji...

U maloj , poprečnoj ulici stajala je, na svoji žiljevitim rukama napravljenim temeljima, kuća. Neki bi rekli da je bila mala. Bila je tačno onolika koliko je bila potrebna. Mnogo puta je pregrađivana i dograđivana, mnogo puta joj je menjan raspored prostorija. Pamtila je smenjivanje boljih i lošijih dana. Pamtila je radost i bolest. 

U pomoć su joj u zimskim danima pružala stabla voća zasađena na ulici: raspričane višnje i tihe šljive. 

S proleća  su je ukrašavali bezbrojni beli cvetovi, a s jeseni  bi u nju kroz otvorene prozore dopirao miris šljiva, a još kasnije bi iz nje izbijao miris kuvanja pekmeza, onog tamnoljubičastog sa što manje šećera, da bi se što bolje očuvao ukus plave šljive. Plavilo bi se nebo oko kuće, plavile se grane, plavio krov, plavili bi se prsti i dlanovi umazani žuto ljubičastim sokom izašlim iz krupnog ploda zrelog voća. 

Kuća bi spavala i budila se.

-Da spavala bi i budila se. Gde sam ja u toj priči?

Ja spavam samo zimi kada me okuju severni vetrovi pristigli u ravnicu sa dalekih Karpata. Tada se povučem duboko u svoje telo, svoje drveno srce umirim, pustim da zamru svi moji sokovi, pa se u tišini bez glasa odmaram oslobođena bilo čijeg prisustva. 

Ponekad se samo stresem od graka sivih vrana koje  u svojim  vandalskim pohodima s mojih grana skidaju poslednje suve, od branja zaostale plodove. Stresem se i oteram  najezdu suvih, beživotnih misli s nadom da ću snagu sačuvati za prolećno buđenje. 

Neko bi se zapitao koliko sam stara. Moje godine se ne broje kao ljudske. Istina je da živim pored ljudi, da postojim zarad ljudi, ali i svih stvorenja pod plavim, kao moj plod, nebom. Nekim sam draga, nekima ne. Ali, gde bi mi bio kraj, kada bih se trošila na besmislene izjave i razgovore?

Da?

Koliko sam stara?

Kako da izbrojim svoje plodonosne godine, da ih pomešam  sa onima manje plodonosnim?

Ali da svoju priču počnem iz početka: 

Nastala sam iz valjkaste koštice sa dva šiljata vrha, negde u  nekom rasadniku. Bila sam potopljena u meku toplu vlagu pamučne krpe. Ušuškana. Spavala sam snom bez noći i dana. U meni nije bilo života. Odjednom je iz unutrašnjosti koštice počela da se  razvija iskra života. Narastala je dok se nisam toliko osnažila, da sam raspukla drvenasto telo. Neka ruka me je podigla i  stavila u humusom bogatu zemlju. Rasla sam usamljena, bez društva i porodice, nepozvana na bilo kakav razgovor. Polako sam se pretvarala u vitku stabljiku. Opet sam rasla. Onda su me iskopali iz zemlje. Na mom korenu je bio busen rodne zemlje i jutani omotač. Štitio me je koliko je mogao. Bilo mi je hladno i bila sam gladna. Gurnuli su me na gomilu sličnih drveta  da čekam, ni sama nisam znala šta. 

Već sam počela da razumevam govor ljudi. Došao je čovek okruglog dobroćudnog lica. Tražio je prve jesenje krupne šljive. Gledao je i dugo birao stabljike. Želeo je da kupi šljivu sa krupnim plodovima koje su u sebi nosile miris leta izmešanog s mirisom buduće jeseni.

 Izvađena sam iz skrovišta. Osetila sam kako se vetar stvara, kako me miluje njegova svežina  i kako srce čovekovo kuca. Bila sam osvojena, spremna da počnem novi život.

Čovek je došao ispred svoje kuće.

-Mene! 

- Da, tebe! Naslonio me je na zid.

- Bićeš ti meni dobra, lepo ćemo mi...sad ću ja... 

Počela je da pada neka sitna prolećna kiša, topla toliko da podstakne moje misli.Dok su se sitne kapi slivale  po utabanim stazama krova i kapale po meni hvatala sam i oslobađala svoje misli.

One su lebdele. Pogledala sam nebo. Dve ptice su letele u visinama.Nisam ih poznavala. Boja njihovog perja stapala se sa bojom neba. 

Bila sam sama u nepoznatom. Osećala sam se uljezom.

Ptice su menjale visinu leta. Krilima su golicale moju maštu. Zamišljala sam ljude, čoveka kaoji me je kupio. Kakav je? Jesam li ja njegov rob? Podanik? Šta sam? Ko? Hoću li ikada  imati slobodu ptica na nebu?

Kuda odlaze...

Šta ostaje posle poraza ?

Pobeda?

Posle izgubljenih i dobijenih 

ideala? 

Posle razbojništva?

Pravde?

Šta ostaje posle izrečenih pitanja?

Dobijenih odgovora ?

Šta ostaje posle udaha?

Izdaha?

 

Kuda putuju sećanja? 

Gde se skrivaju lepe reči?

Kuda nestaju usamljene duše? 

Kako se u magli pronalazi svetlo?

Kada posle pada dolazi uspon?

Kuda vode izgubljeni putevi?

Šumske staze?

Kroz koje mračne ulice putuju misli?

Kuda odlaze pesme

zaboravljenih pesnika?

 

Kuda nas odvoze nevidljivi brodovi ?

Tragam

Kroz kratak dan provlače se nevidi

obučeni u gorke reči.

 

Ponekad skriveni  na tajnom zadatku

uvijenom u neraspletivu mrežu.

Ponekad jasni, 

obavijeni lošom glumom.

 

Otvoreno gledaju prolaznika u oči

bez treptaja i sjaja dalekih sunaca.

 

Ostajem prolaznik u neprolazu

nevida

nedovršenih poslova 

neispunjenih želja

neobavljenih htenja.

Tragam.

Ilustracija : Jerusalimski park

 fotografija Dragan Đukanović

Mreža mesečine i zvezdanog praha

 U aveniji napuštenih kuća u panonskom selu nekako su se icticale tri. Možda zbog toga što
su bile starije, više znale, brojale ili ko zna zbog čega.. 

Pamtile su mnogo i dugo. Njhova zemljana tela su ispraćela i dočekivala vlasnike s bojnih polja, radovale se s njima, plakale sasvim tiho u dubini zemljanih duša toliko neupadljivo da se samo u poznim noćnim satima čulo tiho pucketanje mehurića vazduha utkanih u njihove temelje. Sve je to polako obuzimala sadašnjost.

Kuća obojena zelenom,  koja se u narodu zove rezeda, sa davno izgubljenim sjajem, se pod uticajem godina ljuštila. Kući to nije smetalo. Bila je najglasnija. Rugala se starijim, gledala njihove zemljane zidove kako se urušavaju i činila sve da se ostale dve osećaju lošije nego što je to zaista bilo.  Njeni zidovi su  se držali najbolje. Nju su vlasnici poslednju napustili, pa se hvalila se njihovim skorim vraćanjem.

Roze kuća je odavno ostala bez prednjeg zida tako da su se videli molerajem ispunjeni zidovi. Time se posebno hvalila. Nije  bilo lako ni jednostavno  napraviti moleraj. Majstorica bi uzimala mustre. Ako ih je bilo više šara je bila bolja. Stavljale su se jedna preko druge , pa bi tako nastajala bogata slika. Boja se kupovala na grame u farbarama. Bila je jaka. Takozvana cement. Nju su mogle da priušte samo gazdačke kuće.  Rastvarala se u mleku, pa je posle moleraja kuća mirisala posebnom notom. Molerisanje je dugo trajalo. Majstorica se morala hraniti, pojiti i usluživati najfinijim kolačima koji su se inače pravili samo o slavama i svadbama. Povezane glave su se gubile pred molerajem, a šareniš marama se nije primećivao od lepote zidova.  Moleraj bi trajao godinama, te domaćica nije žalila truda usluživanja majstorice. Zaista. Na očuvanim mestima bi se videle šare koje su podsećale na  mozaike rimskih palata sa zelenim srcstim listovima puzavica koje su se pele od poda do tavanice. Roze kuća se držala gordo pred naletima  vetra i grakom crnih vrana koje su nadletale aveniju.

Najtiša je bila kuća bez boje. Najmanja, sa davno izgubljenom prednjom stranom. Prolaznik bi jasno video  zemljanu paorsku peć u prednjoj sobi. Ona je znala najviše. Krila je mudrost u svojoj tišini i samo retkima je dozvoljavala da prodru u  njenu unutrašnjost. Ona je davala toplotu. Pored nje je začinjao i rastao život. Pored nje je nestajao život. Pored nje su se radovali i pričali priče. Dok su ostale dve bile bez posetilaca, kod nje, na prostoru do zida , gde se moglo spavati u zimskim noćima kada su polja bila pokrivena snegom, je dolazio seoski mačak praćen bezglasnom muzikom koju su stvarala dva patuljka, nevidljiva ljudima i zlim dušama. Mačak bi tada preo, a patuljci bi svojim vrednim rukama otkali mrežu od mesečine i praha dalekih  zvezda. Nju su svakoga jutra darivali   jatima divljih gusaka i patkama gluvarama kao bi izbegli pucnje lovaca.

Kuća bez boje bi tada tonula u miran san ne obazirući  se na grdnje ostale dve koje nisu znale šta se dešava pod istrošenim crepovima. 

Znala je dobro da je trajanje zemaljsko kratko, da se otišli vlasnici neće vratiti i da nije daleko njihovo potonuće u tamu.

Ćutanje

Prostor s leve strane ćuprije je tražio hladovinu u dugim letnjim popodnevima i
produženim toplim večerima.
S desne strane je davno posađen orah. 

Teško je rastao, stablo mu se opiralo velikoj toploti, pa je više obitavao  nego rastao. Davao je i plodove. Sitne, ali tankih ljuski koje su se lako skidale. Darovao ih je svima koji su tuda prolazili. Na svojim vrhovima je uvek zadržavao nekoliko plodova uvijenih u neraspukle suve i  gorke omote, koji su prizivali vrane  u  vremenu kada na ulici nije bilo ljudi. 

 Potajno je priželjkivao klupu pored svog stabla. Tek bi ponekad čuo razgovor prolaznika koji bi govorili sami sa sobom ili bi na uhu držali neku spravicu, pa pričali u nju. Događalo se i da komšinice posle popijene kafe razmene još koju reč ispod njegove krošnje. Ipak, bio je usamljen.

Odjednom, mesto s leve strane se napunilo. Tu je posađen sibirski brest, samo zato što brzo raste i što daje mnogo hladovine. 

Zaista. 

Brest je rastao trostrukom orahovom brzinom. Ono što je on postigao za deset godina ovaj je postigao za tri. 

Brest je za razliku od starosedeoca znao da priča priče. U njima su se nalazile devojke dugih plavih kosa ponosne vile prostranih sibirskih ravnica, zavijali su tigrovi, mešali su se ljudi i  vukovi, deca su pevala pesme. 

Orah je često pokušavao da ga nagovori da mu priča o polarnoj svetlosti. Brest bi odbijao. Što je jedan više navaljivao, drugi je više odbijao. Na kraju bi umorni od nagovaranja obojica utonula u ćutanje i noćni mir. 

Brest nije spavao. Tugovao je za svetlošću koju nikada neće videti. Onu o kojoj su u njegovim granama ostavljeni tragovi daleke postojbine. Zamišljao bi plavo ljubičasto i  zeleno, beskrajni poj svetla u  igri najlepših boja koje je oko videlo. Onda bi bezglasno zaplakao.

 Niko ga nije čuo. Samo bi ptice koje su napravile gnezdo u njegovim granama stresle svoja mala srca, dok se niz nežne listove slivala rosa.

Orah je znao, ali je ćutao.

Ilustracija -crtež.

Priče satkane od 357 reči

 S početka decembra dok se nad uspavanim njivama vetar severac lagano budi, a
preko neba preleću jata ždralova i divljih gusaka samo njima znanim stazama,  do mene je stigla zbirka priča

,,Kratke priče  357- Priče satkane od 357 reči" .

357 reči moćnih poput broja koji nose  utkane su u pregršt autorskih tekstova među kojima se nalazi i moj kratkog naziva: ,,Priča". 

Ni lako, ni teško, pre bih rekla izazov za onoga ko drži pero u svojim rukama i ima potrebu da se izrazi pisanjem. 

Želela bih da se zahvalim organizatoru -  Književnim vertikalama na organizovanju konkursa i Udruženju nezavisnih pisaca Srbije na izdavaštvu ove zbirke. 

 

Priča: 

Na ispucalom, istrošenom asfaltu niz mrava je potvrđivao po ko zna koji put svoju dobro utabanu stazu. Za čudo u njihove putanje se nisu sudarale. Ako bi vešt posmatrač pažljivije pratio njihovo kretanje video bi da nikada jedan drugom ne staju na put ili ometaju korake ili otimaju plen. Tog dana je sve bilo uobičajeno. Onda je iznenada jedna kap sa neba podigla zemljani prah I napravila malu okruglu baricu. To je bio trenutak predaha. Negde ispod kore stare lipe našla su se dva druga iza kojih su ostali mnogi dani.

- Gde si? Od tebe se uteha dobija uvek. Nedostajao si mi ovih dana i tvoj glas obojen svim glasovima. Nedostajala su mi naša večernja gledanja u vedro nebo i čitanje zvezdanih tragova u sam osvit zore, pre početka radnog dana.

- I ti si meni nedostajao. Tvoj ohrabrujući osmeh i pružena prijatelljska ruka. Ispričaću ti priču.

- Priču? Uvek si pun priča. Pričaj.

- U mnoštvu buba u kome se nije moglo razlikovati ko je ko, izdvojila se jedna. Obična. Crna. Nije imala blistavih osobina, ni mnogo razuma, ali je bila grlena. Hvalila se gde god je stigla. Pronašla se u tamnim senkama u kojima je izgradila svoj izmišljeni svet. Iako nestvaran i nepostojeći za nju je to bio raj u koji samo ljudi veruju. Svakoga jutra se budila drugačija. Osveženija, svetlijih opnica ispod neletećih krila. Usudila se da se hvali kako ume da leti. Kako je nebo i sunce napajaju, kako se vetar poigrava s njenim krilima. Poredila se s letirovom sedefnom providnošću, s anđeoskom belinom i krhkošću tankog venecijanskog stakla načinjenog po najtajanstvenijim receptima starih majstora. Pokušavala je da osmehom Mona Lize opčini posmatrače.

Grlenila se svakoga jutra, objavljivala je nove vesti snagom panonskih dobošara na uglovima dugih širokih ulica. Zvonilo je nadaleko I naširoko. Neko je slušao, neko verovao, a neko nije. Svojih šest nogu je uzdizala i od njih stvarala vitkost balerininih koraka. Podizala se, ali je ipak svake večeri u san tonula kao buba.

- Dobra ti je priča. A naših šest nogu?

- Dobre su. Samo neka traju. Nema više kiše! Vidimo se opet. Čekaću neku novu priču.

 

Knjiga se može poručiti kod UNPS.

A glasa nigde

Naprežem  sluh u pokušaju da uhvatim

razgovor  slučajnih prolaznika

nevidljivi talasi donose magličaste tragove.

 

Hladnoća me trezni

to samo jesenja reč

raznosi hladan razgovor nestalih.

 

Zatvorenih okana prozori ćute

kapije obučene u sipkavi ogrtač

broje dane kada su u sreći otvarane.

 

A glasa nigde,

ulice puste, 

praznog daha odzvanjaju ehom bez zvuka.

Samo psi lutalice

bez laveži

tužnim očima prate senke mačaka

koje preko krovova  hode

u traženju 

predaka svijih nebeski trag.

Kružni let

 Na uskoj traci pored puta je u malim gomilama ležala vlažna  trava kojoj je život oduzelo veliko sečivo kosilice koju je stvorio čovek. Nemilosrdno je posekla  sve ne birajući. Nije se obazirala na vapaje stanovnika u korenju, nisu je pogađali uzdisaji poljskih miševa koji su svoj dom i skrovište nalazili u rupama ispod, kako su to ljudi govorili, korova.

Stradale su mlade stabljike trnjina i izdanci upornih bagremova. Ljudima se činilo da je traka puta šira i da je bezbednije da se poseče dosadno i uporno rastinje.

Celu sliku je kvarilo vitko stablo suncokreta koje je u novembarskom danu prkosilo poznoj jeseni svojim vedrim žutim cvetom.  Svoj dom je pronašao svega pedesetak centimetara udaljen od otkosa.

Dok se jutarnja magla svađala s mladim vetrom, uporno odbijajući da se podigne, samo je pažljivi slušalac mogao da čuje tihi monolog :

-Gde sam zalutao?

 Utakano u moje zeleno stablo  je stajalo  da  ću biti rođen u toploti leta, da ću pratiti svetlost sjajnog sunca preko plavog nebeskog svoda. Umesto toga imam beskrajnu  hladnu belinu. 

Ne znam do kad ću se dičiti žutim laticama svoje zabludele glave u potazi za istokom. Budim se zbunjen, neorijntisan, mislim da će se iz horizonta gde se nebo i zemlja spajaju izdići žuti sunčev disk,  a umesto njega... hlad i stud prožimaju moje telo.

 Šta je donelo moje seme na  vlagu  i nateralo ga da proklija? Da su mi braća i sestre pored mene, pa da se zlatimo na plodnoj njivi...

Sam sam. Bez svojih, otrgnut od vremena, a stvoren u nevreme.  Da me slučajni prolaznik ne okrzne pogledom ostao bih neprepoznatljiv i žutilu lišća mladih topola spremnih za zimski san

. Preko moje glave u tmurnoj noći preleću jata divljih gusaka. Dobro ih razumem. Najavljuju kraj novembra i belinu mraza. 

U nemoći sam. 

Bezvoljno izrastao iz semena.

Bezvoljno predat retkom  zubatom sunčevom zraku, uz saopštenje da seme neću dati.

 Bezvredan u svojoj bezvrednosti. 

Odbačen čak i od dosadnih čvoraka i rečnih galebova  koji jure za plugom traktora. Koga da jurim? Kome da govorim? Kome da se divim? 

 -Ehej, odakle si ti zalutao? Kako si stigao dovde? Baš ću da te uberem. Poslednji trag sunčane jeseni u maglovitom danu - rekao je čovek koji je na trenutak izašao iz toplote traktorske kabine da bi očistio plug od blata.

A iznad njih je u kružnom letu orao belorepan tražio svoj plen.

A zalutali slavuji će pevati

Udaljiću se od nevida

dok mi nad glavom vitla zmaj ognjenih krila

potonuću kroz magle snova

nekuda daleko u dubinu.

 

Rukama svojim ću sagraditi grad

za vile

vitezove

kmetove

i

beskućnike.

Tama će tinjati svetlošću svitaca u prvi sumrak

kroz duge hodnike blesnuće na tren 

uhvatiće je čistotom svojom 

stanovnici pozvani bezglasnom poštom.

Sedeću u uglu

vila 

vitez

kmet 

i beskućnik 

u duši mojoj naći  će mir

u slozi bezbrojnih dana oživeće sećanja,

a zalutali slavuji će pevati.

Pamtim kišni dan

 Iznad ispražnjenog ribnjaka se nadvilo jato ptica. Krupne i sitne  u blagoj jutarnjoj izmaglici liče na duše otrgnute od tela u radosnoj bezbrižnoj životnoj igri...Vitkih
tela, dugih vratova i brzih krila.

 Čaplje savršene beline, nogu zabodenih u žitki mulj. Nekе u  sletanju, nekе u poletanju, a nekе kljuna uprtog u nebo u zahvalnoj molitvi. 

Možda  u bezglasnom dozivanju jata u preletanju panonske ravnice.

Na pojedinim mestima su se zadržale barice vode. Hladne. Oko njih se brojna krila u bezbrojnim pokretima. 

Poštuju se. 

Bez dodira pernatih ruku pretvorenih u krila. Jedinstvene, izdignutih glava u radosti svojoj. 

Koliko bih dala za deo njihove radosti. Žvotno bogate. Imaju sve:

Slobodu. Radost.  Utabane puteve, skrivene avanture.

Nesvesne slučajnih prolaznika u  automobilima iz kojih izlazi dim.

Postideh se.

 Na sebe primih greh čovekov. Gde smo izgubili nit, granicu, ograničenje, strah?

A priroda pamti. Nekada su sivu liniju puta pratila stabla bagremova i dudova. 

Nestali su, pridružili se precima panonskim, sa tek pokojom zabeleškom u nekoj zaboravljenoj na tavanu izgubljenoj knjizi s posvetom.

U trenu sitna jesenja kiša dotaknu staklo autobusa. Skrenuh pogled, kapi  dodirnuše belinu perja. Vrat se izvi još više prema nebu.

 

Zaboravih bagremove

pored puta obojenog bezbrojnim koracima

zaboravih zelenu granu detinjstva

u izmaglici prošlih dana 

 

zaboravih dane radosti

pod rukom bogobojažljivom

 

zaboravih vrapče  nejakih krila

nepovratno iz gnezda izgubljenog

 

zaboravih gomile lipovog 

izmrvljenog  lišća i  smeh dece

 

zaboravih stranputice,  padanja i ustajanja

pamtim  kišni dan.

Zbornik deci s ljubavlju - Kreativna radionica Balkan

 S radošću se prima i čita svaki Zbornik Kreativne radionice Balkan. Ovih dana je


do mene stigao primerak

,,Zbornik deci s ljubavlju".

Kome ako ne deci?

 Zelenih korica kao ljubav prema prirodi, životu, moći zelenoj koja je opčinjavala mnoge. Lorka je pevao,,Zeleno, volim te zeleno", svi koji smo imali sreću da se nađemo u ovom jedinstvenoj antologiji pevamo u isti glas onima koje najviše volimo- našoj deci, a knjiga  će pronaći svoje puteve do mnoge dece. Ostaće kao zalog jednog vremena i posvećenosti najvećoj vrednosti čovečanstva. 

Citiram (umesto pogovora)

,,Doba u kome živimo donosi nove, do sada nepoznate izazove.

Životi nam se menjaju.

Da ne bi nestalo života na planeti, dragi roditelji, bake  i deke,

učite decu od malih nogu da budu odgovorna

prema sebi i prema drugima

te tako odrastaju u dobre i odgovorne ljude."

 

Rado se odazivam svakom pozivu moje izdavačke kuće da učestvujem u  njihovim  projektima. U ovom učestvujem sa pričom: ,,Plavko" i pesmom ,,Htela bih ti dati" .

Hvala Vama koji odvajate vreme da ih pročitate.

Plavko

Leta smo obožavali: bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike, mi smo prvi dobili bicikl. Plava boja je u sebi sadržala nebo, more i ptičji poj. Plavo se stopilo s mojim očima. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavog. Otac je stajao na asfaltu ispred kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i tako...

Želeli smo da se pohvalimo deci iz komšiluka, ali smo znali da ćemo morati i deliti. Naš otac je očekivao to od nas. Nismo vaspitavani za sebičluk. Isprva je sve išlo dobro. Otac je organizovao smene. Sva deca su čekala i mi smo čekali. Onda je otac ušao unutra, da se odmori posle treće smene rada u fabrici.

Ona je došla na red. Sela je na bicikl, pa do ugla, ali umesto da okrene nestala je. Nastala je velika pometnja. Naš deo ulice je bio najkraći, onaj je bio dug. Trčali smo do ugla. U daljini nazirala plava tačka. Posle je i tačka nestala. Odjednom se sreća pretvorila u nezaustavljivu tugu. Minuti su trajali kao sati. Kada se najzad plava svetlost pojavila na suprotnoj stani, oči su isplakale potoke. Bicikl je imao iskrivljen korman, a devojčica krvavo oderano koleno. Nije mi kolena bilo žao. Neutešno sam oplakivala bol plavog bicikla.

Nemoć je prerasla u bes. Kada je Plavko iskrivljeno pao na zemlju zanemela sam, a ridaji su pokuljali iz dubine moje dečje duše. Brat je bio spreman da brani svoje. Tata je izašao. Bez reči grdnjeje uzeo bicikl i alat. Uskoro je Plavko bio spreman za vožnju. Krasila ga je ogrebotina na kormanu.

Kasnije su došli neki drugi dvotočkaši, ali je samo jedan bio Plavko.

Htela bih ti dati

htela bih ti dati

svo nebo sveta

bogatstvo planina

mrežu sigurnih puteva

cveće

uvijeno u jutarnju rosu

htela bih ti dati

vlat pšenice kad naliva zrno

pticu u niskom letu

sazvežđa daleka

zrno pustinjskog peska

što put nađe u kapi kiše

htela bih ti dati

svežanj ključeva čuvara

što čuvaju izgubljene duše

mogu ti dati ovo malo

vode na mom dlanu

pa napojen

osvajaj svet 

 

Hvala Kreativnoj radionici Balkan.

Knjiga se može poručiti na sajtu Kreativna radionica Balkan. 

S nestrpljenjm čekam sledeći projekat.

Plavi dan

Dopuštam kapcima da dotaknu dno

dopuštam dnu da izbaci  blato

dopuštam blatu da da poteče ulicom snova

dopuštam snovima da otkriju strah

dopuštam strahu  da narasta do korita reke

dopuštam koritu da produbi tok

dopuštam toku da ponese reči

dopuštam rečima da rane srce

dopuštam srcu da dotakne razum

dopuštam razumu da ohladi glavu

dopuštam glavi da pokrene kapke 

dopuštam kapcima da otkriju oko

dopuštam oku da gleda plavo

dopuštam plavom da   boji dan.

Ništa i sve

 Dok me metalna kutija nosi uglačanim putevima i dobro znanim stazama, pratim

užurbani rad velikih mašina na panonaskim njivama. 

Zvuk ne dopire.  

Slika je jedina veza sa spoljašnjim svetom. Na sivoj traci tragovi velikih točkova  kroz gomilice raskvašene zemlje u obliku masnog crnog blata, otežavaju put točkovima.   

Prelećem preko uzoranih njiva, ostavljenih da čekaju proleće, preko tankih linija koje skrivaju zrna pšenice, sive linije puta,  do drvene  polomljene ograde. Opasana je žicom. Ne skriva svoje stanovnike, pušta ih i oslobađa stega. Krdo krava u svojim pohodima na nisku travu i ostatke  ubranih kukuruza. Iza njih, stado ovaca slobodno u svojim dugim dnevnim šetnjama, pokrivenih tela  novonaraslom vunom, šeta lagano prebrojavajući zalogaje. Jaganjci prerasli u šilježa, ne zna se ko je ko. Tumaraju slatinom čupkajući sve na šta naiđu. 

A onda, poput bleska, tri konja odvojena betonskim stubovima i debelom žicom od slobode polja, stoje u tišini pored nečega. Pratim pogledom, izvijam glavu i žalim što mi vrat nije duži. Stoje pognutih glava. Čini se da se došaptavaju, govore samo njima znanim jezikom. Izoštravam čula, tražim od njih sve i ono što mi ne mogu dati. 

Braonkasta gomila na sivom blatu. Krajičkom oka hvatam i slažem u sećanje: izdahnuo je jedan od njih. Predao telo zemlji od koje je potekao, a oni u ćutnji svojih konjskih vilica pevaju nemušto opelo. 

Zatvaram oči i vraćam vlagu očiju svojih u dubinu. Poput pauka oko sebe pletem nevidljivi plašt.
Ne želim da me neko prozre, vidi moju slabost, nemirenje s neminovnim. Ostajem na trenutak sama negde daleko gde sve ima smisla, a razlike ne postoje. 

Otvaram oči. 

Uskoro stižem. 

Utapam se u dan koji će doneti...

Ilustracija: slika na svili

Zemlja snova

 U tišini nedeljnog popodneva kada se san hvatao na kapke mnogih, gledao je u svoje ruke. Isprane dugotrajnim radom, izbrazdane teškim linijama koje mu je doneo život. 

Sve što je stajalo ispred njega je prihvatio kao nešto što je nezaobilazno.  Izbegavao je suočavanje, odupiranje, nemirenje, jednostavno išao je linijom koja nije stavrala otpor. 

Sa današnjim danom stizala su nova pitanja. Savladavale su ga sumnje, premeravanja mu nisu davala mira. 

Zašto baš njemu, zašto se zvezde na nebu nisu drugačije rasporedile onoga dana kada se rodio? Možda bi mu to bila prilika da mu život bude drugačiji. 

Voleo je  životinje više nego ljude. Možda zbog toga što su ćutale na sve što im je rekao ili što su podnosile sve njegove ispade kojih je bilo, ako bi se ispred njega našla čašica više. 

Nije hteo to. 

Želeo je mir pod nebom, svetlost sunca i sjaj mladog meseca, ali život je hteo drugo. Ispred njega su se dogodili  pogrešni ljudi, pogrešne savete je primao, pogrešno je rasuđivao. 

Sve je bilo pogrešno. 

Pogrešan je bio i njegov život.

Iako je svetlost Sunca dodirivala njegovo izbrazdano lice, nije mu  davala optimizam. Pritiskala ga je svaka bora na licu, a njihovi  rezovi  su dosezali do skrivenih unutrašnjih dubina nastanjenih najčudnijim stvorenjima koje ljudsko oko nikada nije videlo. 

Stavio je obe šake na lice. U trenu je storio tamu, izjednačio je sa onom skrivenom i samo na tren dozvolio osećaju krivice da preplavi telo. Bio je kriv za neostvartene snove- oduvek se smatrao suviše pametnim za učenje,  izgubljenu porodicu- nije imao razumevanja za osobu pored sebe ni za stvaranje sopstvenih potomaka, teške reči koje je u svojoj jarosti izgovarao poslednjim drugovima...

Protresao je glavu, rasterao misli.

Uklučio je radio, pojačao lokalnu stanicu, dobro potegao iz poluprazne flaše i stisnutih očiju otputovao u zemlju snova.  Jedino se tamo dobro osećao.

A otac- baba

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari,

 

Kukuruz se uz pesmu brao

Žito se sejalo žuljevitom rukom paora

A žene u pletene korpe ređale cipovke hleba

Pokrivene devojačkim belim vezom.

 

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari

 

Srne su staze skrivale 

Pred prvom lovačkom puškom

Sivi zec se dahom maskirao

A fazan na grani drveta snove o proleću sanjao

 

O miholjskom letu,

Pripovedaše stari,

 

Komšije se poštovale, 

Braća pod krovom živela zajedno

Sestre delile koru hleba

Deca šaptala bajke u traženju sna, 

Majka je bila majka

A otac - baba.

Fotografija. Dragan Đukanović- Tršić- kuća Vukova

Negde

 

Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju po utabanim stazama limenog krvova pokušavam da uhvatim misli.
Slobodne su. Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne.

Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka se stopilo sa tamnom bojom perja.

Lete.

Čini se da se igraju.

Same. Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena. Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tasnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili princeze, a meni se pruža.

Putevi me sa nebeskih visina tajnama života vraćaju na tlo. Teška sam. Duša mi je teška. U svojim dubinama nosim žal za licima koja nedostaju. Svakog avgusta isto. Svakog oktobra isto. Nedostajanje. Sivo donosi novu pretnju. Opasnost . Bliži se još jedno nedostajanje, ovoga puta potmulo I tajno. Obuzelo je nekadašnju lepoticu. Bolest bez milodti joj je izbrisala sećanje. Ne poznaje me. Ne poznaje svoj porod, živi u danu kada u svojoj mladosti bila bolesna. Jasnim koracima mi kroz misli tutnji :

,, - Idem kod svoje mame, ona će se brinuti za mene. Njoj ću sve rećei. Ona će mi pomoći. Sada je sedamdeseta godina. Bolesna sam , ne mogu da hodam. Majko – pomozi mi.

Slušaj; nju je neko uvračao. Idi do one žene. Živi u maloj kući pored groblja. Odnesi ovo što si našla. Kaži joj sve, sve će joj se kazati.

Moja majko...išla si. Rekla ti je da ideš do grobljanske raskrsnice, da se ne okrećeš kada te pozove neka žena, da žuriš pravo kući. Idi opet, molim te, idi, da mi bude bolje...idi..majko...idi...majko. Kazala si da ćeš doći, da me vodiš dođi majko...čekam te… “ . Na tren kraći od treptaja surova bolest joj je darivala  svest: Čime sam ja to zaslužila? Čime? …

Da bi je opet surovo obuzeo.

Kakva se to strašna demencija nadvila nad krhkim telom? Tugo moja! Majko moja, ti koja mi nedostaješ ovih pustih godina. Hoćeš li izaći pred nju, da joj pomogneš, otvoriš joj vrata?

Uzimam makaze. Brzim rezovima skidam sa ružinih grmova posustale krupne poluuvele ružine glave. Talože se jedna preko druge. Glave im se oslanjaju na tuđe trnje, a ipak ponizno ćute. Bodu mi prste iako ih hvatam odmah ispod baršunastih cvetova. Još ona tamnocrvena pored zida na severnoj strani. Tamo su začudo one najkrupnije koje ostaju bez cvetova na dan jesenjih zadušnica.

Pronalazim misli. Tu su i tamo gde spavaju uspavani, gde nedostajanje ne umanjuje svoju vrednost iako godine prolaze.

Poslednji struk se našao u beloj plastičnoj kesi. Ostavljam makaze, sadržaj istresam u crnu kantu i brzo spuštam poklopac.

A ptice su i dalje u nebeskim visinama.

Cvetak žuti

Kroz  travu opustošenih vlati     

Stradalih od letnje duge suše

Sasvim neprimetno 

Čiste duše 

Izrastao preko noći 

Krokus žuti.

Raskrilio lati

Dodirnuo  svetlo nebeskih visina

Lice darovao nebu plavom 

Zasenio kišne kapi

Lepotom lika svoga.

Iznenada sasvim

Neznano otkuda

Krupna šapa bez biranja staze

Nagazi cvetak žut.

Spreman na san pogleda

Ženu bez sjaja u oku

Zalutalu  u danu prošlom.

Pa zajedno krenuše na put.

Kroz tišinu

 

Tišina

Pusta i teška 

U  oblačnom danu. 

Kada je tišina teret.

Dala bih tišinu 

Za tvoju reč

Za njene oči

Njegov glas.

Dala bih tišinu za dobrotu

Što nosi radost

Bezbol i slobodu.

 

Dala bih tišinu za tebe, tvoje srce, ruku

I dušu što nekada beše jasna.

Dala bih tišinu 

Za čisto oprano nebo

Što pokriva dom tvoj.

Dala bih tišinu za razum

I glas pun.

Hodam kroz tišinu.

Zbornik ,,Između dva sveta" U čast Branka Miljkovića

 

Имам част да се моја песма нашла у Зборнику који носи име великог песника
Бранка Миљковића. Хвала организаторима и жирију.

РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ УК „Бранко Миљковић“

Међународни песнички конкурс „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ је завршен, а зборник радова је изашао. Ове године, због ситуације са вирусом и забрањеног окупљања, већег броја људи, неће бити организована завршна манифестација. Индивидуално може да дође ко хоће. Дана 03.10. куповина зборника у ул: Давидовој 2 (од 09,00 – 10,30); Полагање венца и читање поезије пред бистом Бранка Миљковића у 11,00; посета Спомен соби Бранка Миљковића и Стевана Сремца у 12,30 У зборнику су заступљени песници:

Аврић Жељка – Сремска Митровица

Андрић Јелена – Вишеград, БиХ

Апостоловић Јован – Врање

Арсенијевић М. Александар – Београд – НАГРАЂЕН

Бавчић Дина – Горажде, БиХ

Бајровић Емир – Наксков, ДАНСКА

Бакрач Мирослав Мишо – Ниш

Банић Никица – Инђија

Баралија Алмина – Нови Београд

Батин Борислав –

Бибин Милорад – Зрењенин

Бјелица Крунић Даринка – Обреновац

Богдан Сандра – ХРВАТСКА

Богдановић Богдан – Суботица

Божовић Бојан – Крагујевац

Божовић Славка – Никшић, ЦРНА ГОРА

Бојковац Евита – Дервента, БиХ

Бранков Нађа – Вршац

Брукнер Бојан – Београд

Васић Симо – Батајница

Вељковић Софија – Сокобања

Веселинов Илија – Смедеревска Паланка

Видаковић Марло – Бар, ЦРНА ГОРА

Влајин Соња – Рума

Вранић Љубинка Буба – Ниш

Вујошевић Маша – Београд

Вукашиновић Нада – Доња Зелина, ХРВАТСКА

Вучковић Раде Нишки – Ниш

Гаврилиду Живковић Марија – Београд

Гавриловић Зорана – Лесковац

Голић Нада – ХОЛАНДИЈА

Грбић Драгица Драга – Вишеград, БиХ

Гребовић Ранко – Нови Београд

Даниловић Мајо – Београд – НАГРАЂЕН

Дедова Ана – СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Драган Поп Драган – Кикинда

Драгић Танара – Бањалука, БиХ

Дулановић Владимир – Нова Варош

Ђапо Мирјана – Београд

Ђекић Слободан – Вршац

Ђокић Софија Софке – Банатско Велико Село

Ђоковић Нађа – Ужице

Ђорђевић Анђела –

Ђорђевић Биљана – Ниш

Ђорђевић Марина – Врање

Ђорђевић Наталија – Лесковац

Ђукановић Весна – Кикинда

Ђурђевац Никола – Београд

Ђурић Јовица Мајор – Ниш

Ераковић Драгиша – Ниш

Живаљевић Боро – Београд

Живковић Љиљана – Железник

Живковић Срђан Сиђа – Прокупље

Живковић Тања – Обреновац

Живојиновић Емилија – Крагујевац

Задрија Катарина – Врбовец, ХРВАТСКА

Зечевић Божо – Ниш

Златковић Живковић Љубинка – Ниш

Иванова Стајкова Ани – Пловдив, БУГАРСКА

Ивановић Ирена – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Илић Гордана – Добој, БиХ

Ињац Оливер – Ниш

Јањичић Момчило Момос – Инђија

Јањушић Рада – Добој, БиХ

Јашовић Голуб – Крагујевац

Јевтић Петар – Ниш

Јеленковић Мирослав Оточки – Ниш

Јелић Вера – Крагујевац

Јеремић Михаило – Рајковац

Јовановић Б. Славица –

Јовановић Славица – Прњавор Мачвански

Јотић Марија – Ниш

Караџић Иван – Петровац

Касаш Наташа – Нови Сад

Кенић Марија – Томанце

Кеча Соња – Ниш

Кипа Теодора –

Клашња Лепосава – Београд

Клифтон Сања – ЕНГЛЕСКА

Комазец Душан – Станишић

Корнесчан Никола - РУМУНИЈА

Костадиновић Г. Андон – Ниш

Костић Сузана –

Красић Катарина – Нови Београд

Крижанац Драгица – ХОЛАНДИЈА

Кузмић Миланка – Велика Буковица, БиХ

Куч Ораховац Аида – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Лесан Марија Леонида – Београд

Ливада Грачан Маја –

Литовски Светлана – Ниш

Лобожински Цвијетин Баја – Лаћарак

Лордан Тена – ШВЕДСКА

Малешев Дамир – Нови Сад

Мариловић Александра –

Марић Александар Никола – Краљево

Марковић Славко – Нови Пазар

Матовић Ксенија – Херцег-Нови, ЦРНА ГОРА

Мијуковић Павле – Велика Иванча

Миленковић Драгица – Кална

Миленковић Слађана – Сремска Митровица

Милић Радмила – Ниш

Миловановић Милена – Бијељина, БиХ

Милојевић Марко – Београд

Милојковић Радомир – Сокобања

Милосављевић Љиљана – Смедеревска Паланка

Милош Ана – Београд

Милутиновић Тања – Београд

Митрић Синиша – Нови Београд

Мићовић Светолик – Ниш

Михај Божица – Вршац

Михајловић Оливера – Крушевац – НАГРАЂЕНА

Мицић Теодора – Ниш

Мишљеновић Јелена – Мерошина

Морар Владимир –

Мракић Александра – Ламинци, БиХ

Наср Салем Атеф – ЕГИПАТ

Николоска Габриела – Прилеп, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Никчевић Маја – Београд

Новаковић Желимир – Београд

Носов Оливера – Ниш

Павловић Биљана – Ниш

Павловић Милојевић Сузана – Малча

Пајић Марко – Врњачка Бања

Паноска Снежана – Прилеп, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Пантић Александар – Куршумлија

Перуничић Ђурђија – Пожега

Петковић Драган Миљин – Лозница

Петричевић Зорана – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Петровић Братимир – Кладово

Петровић М. Иван – Дивци

Петровић Милосав – Ниш

Попадић Андријана – Нови Пазар

Поповић Драгана – Врањска Бања

Протић Александра –

Радић Снежана – Ниш

Радов Мило – Подгорица, ЦРНА ГОРА

Радовановић Маја – Бољевац

Радовић Весна – Београд

Радојевић Дара – Горњи Милановац

Радосављевић Никола – Смедеревска Паланка

Радуловић Сања – Добој, БиХ

Раичевић Мирослав –

Рајчевић Балша –

Ракановић Мира – Павлиш

Ракић Будимир – Нови Београд

Ранђеловић Нела – Брест

Ранђеловић Соња – Ниш

Ранчић Ева – Пирот

Ристић Десанка – Кикинда

Савић Драгица Бека – Бачка Паланка

Светозаревић Мирјана – Ниш

Седларевић Славица – Јагодина

Сета Милијана – Ниш

Симић Ђорђе – Земун

Симић Милица – Нови Београд

Слуњски Кристина – Вараждин, ХРВАТСКА

Софтић Амер – Сарајево, БиХ

Спасић Трашевић Тања – Ниш

Спасојевић Маја – Београд

Спироски Владо – Јагодина

Станимировић Иван – Лесковац

Станисављевић Биљана – Параћин

Станисављевић Властимир Шаркаменац – Београд

Станисављевић Дејан Месец – Параћин

Станков Антић Јадранка – Ниш

Станковић Далматинка – Ниш

Станковић Зорица – Ниш

Станковић Марија – Лесковац

Станојевић Биљана – Ниш

Станојевић Јелена – Братунац, БиХ

Станојевић Лешовић Зорица – Чачак

Стевановић Витомир – Добој, БиХ

Стевановић Нађа – Сврљиг

Стефановић Милка –

Стојановић Данијела – Ниш

Стојановић Урош –

Стојиљковић Александар – Прокупље

Стојиљковић Милош –

Стокић Новица – Велико Градиште

Субашић Нермина – Калесија, БиХ

Такић Срба – Власотинце

Тасић Церовић Мира – Ниш

Телеску Алики – КИПАР

Терентић Љиљана – Смедерево

Тимотијевић Ратомир Тим - Београд

Томић Ружица – Панчево

Трајановски Јелена – Београд

Трајковић Јелена – Београд

Трифуновић Станимир – Крушевац

Тришоски Алексо – Кичево, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Ћебић Јелена – НЕМАЧКА

Ћедић Емсада – Сарајево, БиХ

Ћосић Наталија – Београд

Ужичанин Сенада –

Ферхатбеговић Марица – Живинице, БиХ

Цветковић Јелена – Поповац

Цветковић Мирослава Мира – Смедерево

Цимбаљевић М. Милан – Беране, ЦРНА ГОРА

Чаировић Снежана – Смедеревска Паланка

Шекуларац Виолета – Беране, ЦРНА ГОРА

Шкобић Божидар, Чика Бошко – БиХ

Шопкић Б. Чедомир – Скопље, СЕВЕРНА МАКЕДОНИЈА

Зборник (књига) се може купити (500.динара + PTT) дана 03.10. у ул: Давидова 2а („Глас корена“ од 09,00 до 10,30) или наручити телефоном (+381 061 18 39 086 – Божо Зечевић) . Ближа обавештења можете добити на исти (напред наведени) број телефона.

 

Песме: 

 

Možda bezgrešan

Ako bi se čovek u kap pretvorio

Kroz oblake bi leteo

Zemlju  darovao

Cveću  miris otimao

Suncu  prkosio

U krugu staze ostavljao.

Ako bi se čovek u udah pretvorio

Zdravlje bi nosio

Putovao  venama

Nebom  tragove bele ostavljao

Plasao 

Pratio korake vekova.

Ako bi se čovek u zrak svetla pretvorio

Sa Sunca bi ponosit kretao

Svemir osvajao

Biljke milovao

U  zeleno se pretvarao.

Kada bi se čovek u zrno peska pretvorio

Plažama bi ponizni sluga bio

Morskim talasima se igrao

Mnoge korake pratio

Pustinjskim noćima pevao

U svanuća dane milovao.

Bio bi bolji

Dobrodušniji

Možda

bezgrešan.

KRAJ LETA

Dok leto gubi život

Hvatam topli zrak.

Držim ga u ruci.

Premeravam.

Čitam njegove tajne poruke

I skrivena pitanja.

Unosim ga u sobu.

Obojenu svežinom.

Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić

Vrtoglavom brzinom podiže

Dotaknu jabuke na stolu

Ružu u providnoj vazi

I polovinu žutog limuna.

Sve zaigra, rasplete svoje skrivene

Čvrsto vezane kose

Propeva,osmehne se

A onda naglo utone u tišinu.

Ostah praznih ruku

A duša mi se preplavi bogatstvom.

TRAŽIM ŽIVOT

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

Oblak je sivi osvojio nebo

Caruje

Retki letač stisnute duše ćuti

Tuguje

Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje.

Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu

Žuri

Vitkim nogama se spušta na granu Dunje

S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume pokvašeni list

Prazninu srca ućutale ptice.

Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

NOVI KORAK

Razvlače se popodneva okupana letnjom toplotom

Zvoni vreo asfalt

Prkosi žurnim koracima

Neispunjenim nadanjima

Izgubljenim željama.

Stvoren da traje

Izvija svoju bešumnu pesmu

Polivenu šapatom pustih dana.

Lako se izvija

Postaje žitak

Ne odupire se

Ponosno nosi svoje dane.

S večeri spava

Sniva daleke snove

Obojene hladovinom starog hrasta

Koji nekada beše njegov drug.

Noćni spokoj mu donese mir.

Ponosno

Obasjan mesečinom odaje dnevne tajne

Dušama što leteti znaju .

Zatim utihne sve.

On traje

Čeka novi korak.

Ako bi se čovek u kap pretvorio

Kroz oblake bi leteo

Zemlju  darovao

Cveću  miris otimao

Suncu  prkosio

U krugu staze ostavljao.

Ako bi se čovek u udah pretvorio

Zdravlje bi nosio

Putovao  venama

Nebom  tragove bele ostavljao

Plasao 

Pratio korake vekova.

Ako bi se čovek u zrak svetla pretvorio

Sa Sunca bi ponosit kretao

Svemir osvajao

Biljke milovao

U  zeleno se pretvarao.

Kada bi se čovek u zrno peska pretvorio

Plažama bi ponizni sluga bio

Morskim talasima se igrao

Mnoge korake pratio

Pustinjskim noćima pevao

U svanuća dane milovao.

Bio bi bolji

Dobrodušniji

Možda

bezgrešan.

KRAJ LETA

Dok leto gubi život

Hvatam topli zrak.

Držim ga u ruci.

Premeravam.

Čitam njegove tajne poruke

I skrivena pitanja.

Unosim ga u sobu.

Obojenu svežinom.

Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić

Vrtoglavom brzinom podiže

Dotaknu jabuke na stolu

Ružu u providnoj vazi

I polovinu žutog limuna.

Sve zaigra, rasplete svoje skrivene

Čvrsto vezane kose

Propeva,osmehne se

A onda naglo utone u tišinu.

Ostah praznih ruku

A duša mi se preplavi bogatstvom.

.

autor Vesna Đukanović

TRAŽIM ŽIVOT

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

Oblak je sivi osvojio nebo

Caruje

Retki letač stisnute duše ćuti

Tuguje

Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje.

Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu

Žuri

Vitkim nogama se spušta na granu Dunje

S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume pokvašeni list

Prazninu srca ućutale ptice.

Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

Autor- Vesna Đukanović

NOVI KORAK

Razvlače se popodneva okupana letnjom toplotom

Zvoni vreo asfalt

Prkosi žurnim koracima

Neispunjenim nadanjima

Izgubljenim željama.

Stvoren da traje

Izvija svoju bešumnu pesmu

Polivenu šapatom pustih dana.

Lako se izvija

Postaje žitak

Ne odupire se

Ponosno nosi svoje dane.

S večeri spava

Sniva daleke snove

Obojene hladovinom starog hrasta

Koji nekada beše njegov drug.

Noćni spokoj mu donese mir.

Ponosno

Obasjan mesečinom odaje dnevne tajne

Dušama što leteti znaju .

Zatim utihne sve.

On traje

Čeka novi korak.

Autor Vesna Đukanović

Braće Tatić 85 Kikinda

tel: 0641914556

mail: djukanovic.vesna63@gmail.com

Beli oblaci preko neba

 ..., a preko  neba su počeli da se valjaju beli oblaci... Putujem kao svakoga dana.
Sedim u tišini na svom sedištu starog autobusa. Praznih misli. Pored mene sedi devojka. Na ušima joj slušalice. Maska skriva lice. Oči su  joj zatvorene. Počinjem u tajnosti da hvatam njene misli:

- Peti put na istom ispitu. Šta me danas čeka? I ova muzika u ušima ne tera strah od dana. Kako bude biće.

 Trebala sam obuti čarape. Stvorio mi se žulj na levom stopalu, ako me zaboli na ispitu...moram u prvoj apoteci kupiti flaster...

Na sedištu preko puta sedi devojka duge raspuštene smeđe kose. Svečano obučena. Bela košulja podvijenih rukava, plave farmerke i cipele na visoku štiklu. U krilu joj buket cveća. Bele margarete i beli, po ivicama ljubičastim linijama prošarani karanfili. Uokvireni ljubičastim papirom, sa ljubičastom mašnom. Iz sredine viri zaboden štapič sa natpisom. Nepristojno gledam. Ne vidim. Hvatam njene misli.

- Dobro je da sedim. Ubiše me štikle. Radujem se što ću stići  na vreme. Moja sestra danas brani diplomski rad. Ekonomija. Nada se nekom boljem poslu. Radila je u kafiću dok je studirala.  Radim i ja. Kad li će na mene doći red da diplomiram...

Vozač priča mobilnim telefonom. Hvatam po koju reč:

-Jesi li se probudila? ...jesi...nisam hteo... moraš stići  na vreme...dobro ...nisam dosadan...hajde ustani iz kreveta...

Uranjam opet u svoju tišinu. Zatvaram oči, pokušavam da dremam. 

Trzam se i otvaram oči. 

Pokraj puta u prašini izmešanoj sa prvim suvim listovima mladih topola slučajno izraslih pored puta leži beživotno telo malog crnog mačeta.

Na  štapiću piše,, Srećna diploma" .

Hodam

 Hodam

Teretom dana nošena 

Stazama starim.

Tiho 

U džepu nosim pregršt 

Stihova znanih.

 

Hodam

Jave snovi odnose danak

A raskorak prohujalog vremena 

Para nebo.

Hodam

Pratim stope brojnih

Pod okrilje skupljam izgubljene reči

Plače dan.

Hodam

Ne brojim korake 

Misli znaju puteve svakodnevne

Prepuštam se vetru i 

Mirnoj luci.

Hodam.

Život se nastavlja

 U  malo dvorište je  odnekud doleteo suvi list sasvim neobičnog izgleda. Zagledali

su ga ostali listovi opali sa oraha, kajsije, sibirskog bresta, čak mu se i zaboravljeni čičak čudio. 

Izdužen valjao se po  pokošenoj, na ogumke suvoj travi. Preo je svoje priče potpomognut ranojesenjim toplim vetrom.

- Otkinut sam, otrgnut , beživotan, donešen na smetnju onima koji žive ovde, na čijim se licima vide tragovi prohujalih godina.  Stide se svoje sopstvenosti, dubokih rana koje su im načinile mreže tankih linija.  Njih ne žele da se sete. 

Moje  su rane sveže. 

Živim kratko.

Veselio sam se prolećnoj kiši. Nateran sam da rastem kao deo vitke stabljike mladog kukuruza nabreklog od snage. Opijen vodom, od sunčeve svetlosti sam pravio hranu. Slao sam je u sve delove  tela. Naterao sam klip na rast,  zrno da se naliva,  žutu cvast  kukuruza da se  podigne uprtih misli u nebeski svod. Stvarao sam i stavrao, radi sebe, svoga mira. Hodao sam stazama predaka.

A onda sam posustao. Pazuh  me je zaboleo. Osetio sam prvi žuti pečat veremena. Nevoljno. 

Nisam želeo da prihvatim neminovno. Otimao sam se i otimao. Pokušavao i pokušavao. Preo sam razgovore sa malim paukovima koji su između mene i moje braće pravili lako raskidive mreže. 

Nisam uspeo. 

Do  mene su doprle samo tužne vesti. Pečati su  se širili po celoj njivi. Braća su obolevala. 

Dok sam se okrenuo iz  mene je nestala poslednja kap vode, a topli vetar  me je otkinuo sa stabljike u trenutku kada je oštro sečivo pretilo mojoj braći. Vinuo sam se visok, nošen energijom  koja pokreće velike vetrenjače što stvaraju struju za ljude. 

 Gledao sam crvenu neman kako otkida žute stabljike, reže ih, a u traktorsku prikolicu su upadala žuta zrna moga truda. 

Poradovao sam se. 

Možda ću se uzdići drugi put. Opet dotaći nebo i kišu, dočekati  osmeh oca i smeh sina dok trči kroz plodnu njivu. 

Nada ostaje. 

Život  se nastavlja. 

Prema svima je krupnim koracima čistila svoj put sirkova metla.