петак, 07. август 2020.

Putopis : Pirot


Ulaz u Donji grad

S istoka prelazimo na jugoistok i do bisera u njemu.
Vodili su mnogi putevi preko njega. Trajanje nosi  još iz preistorijskog doba. Koristili su ga Rimljani, Osmanlije ga osvajale i gubile, znali su ga Arapi, Dubrovčani, a i Bugarima nije bio stran.
Došlo je vreme da ga Banaćani upoznaju.
Svaki grad nosi sa sobom nešto posebno, karakteristično. Mogu to biti ljudi, zgrade, priroda, bogata istorija, ptice ili mnoštvo tajni skrivenih pod talogom prošlosti. U ovoj etapi našeg putovanja susreli smo se po prvi put licem u lice sa Pirotom.
Svojim čistim ulicama, bogatom istorijom, svime sa čim smo imali priliku da se upoznamo zauvek me je osvojioi ostavilo  dubok utisak na mene.
Most na Nišavi
Nosi Pirot  sa sobom mnogo toga i pruža posetiocu koji je spreman da prihvati ponuđeno.
Kroz lavirint uličica smo pronašli smeštaj, pa se oporavljeni uputismo u pravcu centra grada. Put nas je naneo na šetalište pored Nišave. Uredno popločana staza keja sa leve i desne obale sa klupama za predah, odmor i uživanje pored reke. Uz njih stoje drvoredi lipa. Razgranato pruža hladovinu i poput začina daje svežinu opštem utisku.
Nišava teče. Spaja prostor i gradove. Mostovi za šetače se bele preko nje. Kupači se hlade na maloj plaži.
Naš put je prema centru. Prate nas otac sin u malom gumenom čamcu. Uživaju.
Kej
Ispod bedema


Na kraju šetališta se otvara centar grada. Mnogo šarenih izloga i kafića. Plato trga sa fontanom, deca u kolicima i ljudi koji žure. Neodoljiv miris sladoleda i red ispred poslastičarnice.
U nekim svojim predstavama sam razmišljala o njemu kao o maloj varoši. On je sve samo ne to. U centru se nalazi nov hotel svetskog izgleda. Tu su fontane, mnoštvo restorana i mnogo zelenila.
Dobri putokazi nas vode do Momčilovog grada ili drugog naziva Tvrđave Kale. 
Po legendi koja se proteže kroz vekove, gradio ga je vojvoda sa Južnih Rodopa Momčilo koji je živeo u četrnaestom veku, a tragična sudbina ga je zadesila te je poginuo kod grčkog grada Periterion u rukopisima zaveden kao Pirot. Te je ostalo da je Momčilov grad u Pirotu. Ako malo pozovemo maštu u pomoć ideja i nije loša.
Momčilov grad je podignut za vreme Kneza Lazara pre Kosovske bitke. Često je menjao svoje vlasnike, da bi u vojnoj upotrebi bio do prve polovine dvadesetog veka.
Danas je potpuno renoviran. Bele se njegove kule i blistaju kamene staze uglačane mnogim koracima. Rodoljublje izbija iz njegovih zidina. S ponosom koračamo stpama Lazarevim, Lazarevićevim i Brankovićevim. Kako god Tvrđava skriva mnoge tajne koje tek treba da se otkriju. Hodamo njenim hodnicima, penjemo se na kule. Na jednoj je providan pod verovatno od pleksiglasa ispod kojeg se mogu videti originalini zidovi.


U tvrđavi
Tvrdjava se sastoji od tri dela: gornjeg grada sa Donzon kulom, srednjeg dela sa bedemom i dve kule, i najnizeg - donjeg dela sa bedemom i zidanim rovom. Na ulazu je velika kapija od kovanog gvožđa. Lako se snalazimo, dobro su obeleženi delovi tvrđave.

Saznajemo da su se na ovom mestu snimali delovi film Boj na Kosovu” i Delovi serije o Vuku Karadžiću. U Pirotu su  snimani  kadrovi ,,Zone Zamfirove” i ,, Ivkove slave”.

Okolina tvrđave je predivan park okićen ružama i stazama za šetače.
Hteli bismo još muzeja, kuća ... ali iako su koraci su mnogi, dan je suviše kratak.
Idemo dalje.




Moderan hotel
Starinska kuća




















Pokušajte da na fotografiji vidite cenu kugle sladoleda

Deo panorame grada sa Tvrđave


Crkva rođenja Hristovog građena 1834.godine
Fotografija Dragan Đukanović

уторак, 04. август 2020.

Putopis: Dan peti : Stara Planina

Na Staroj planini


Nastavljamo putovanje.
Pratimo istok.
Cilj je uživati u lepotama Stare planine. Ako je stara mladi su joj pašnjaci i planinske staze obrasle vitkim rastinjem koje u tajnama svojih dužina skrivaju avanture za njene poklonike. U podnožju je toplo.
Svaki uspon donosi snižavanje spoljašnje temperature. Stara se ponosi svojim mudrostima, vodopadima i vrhovima koji su pravi izazov za planinare. Za to nemamo ni opreme ni vremena. Prevaljujemo kilometre i divimo se lepoti koja nas okružuje.
Ikonostas
Na prvim obroncima kod sela Gornja Kamenica nas je svojim skrivenim zvonikom privukao manastir Svete Trojice. Skriven od glavnog puta u gotovo nestvarnoj tišini broji svoje trajanje.


Unutrašnjost

Nagrađeni smo neobičnim mirom koji preplavljuje ovo mesto. Mali, pogignut na uzvišenju obraslim visokim drvećem u viševekovnoj debelo nataloženoj duhovnosti sačekuje posetioce. Datira iz sredine petnaestog veka, a kao zadužbinar se pominje Lazar Branković. Imao je sudbinu mnogih naših manastira i slavljen i paljen u nemirnim vremenima. Danas je kulturni spomenik.
Besprekorno pokošena trava do uske staze koja vodi do ulaznih vrata. Beli se crkvica okrečena svetošću. Vrata su otvorena. Jedini smo posetioci. Rano je jutro. Čuje se pesma ptica. Pognuta ulazim u hram.
Duboko dišem.
Manastirska česma
Možda jednog dana...
Preplavljena sam tajnovitošću. Miris tamjana i sveže nabranog bosiljka je u unutrašnjosti. Jutrenje je prošlo. Osećam se blizu svetitelja čije ikone nemo posmatraju posetioce. Pričaju svoje priče. Brišem svoja znanja. Upijam duhovnost i svetost mesta. Predajem se. Molim da moja duša jednoga dana pred Stvoritelja ponese deo ovog blagoslovenog mira.
Bazen u hotelu Stara planina
Palim sveće.
Pročišćena izlazim i sedam na klupu smeštenu pored česme. Ona je poput oreola okićena lukovima. Sveta voda svetog mesta.
Lagano se odvajamo. Sedamo na drugu klupu. Svetlost Sunca obasjava proplanak sa crkvicom. Konaci manastira su niže u podnožju uzvišenja. Mi smo u sredini. Simbolična slika čovekovog pomirenja sa duhovnim, svetovnim i potrošnim ljudskim životom.
Obogaćeni nastavljamo svoj put.
Posle duže vožnje s planinskih visina nas gleda Babin zub. Štrči ogoleo i ponosan, uzdignut iz ostalog stenja. Ispod njega na platou hotela zdanje dostojno svetskih turističkih centara. Tu su padine obrasle niskom travom. Ovih letnjih dana su puste. Čekaju zimske snegove i brojne ljubitelje skijanja. Možda jednom…
Pratimo pogledom grupu koa se jednom uskom planinskom stazom uputila pod okrilje guste šume. Napuštamo ih i ostavljamo njivovim avanturama. Spuštamo se s vrha Stare planine, ali nas usput čekaju nova iznenađenja. Stara planina je bogata vodom, krase je mnogi vodopadi i vrela. Nailazimo na jedno.

Na vodopadu Bigar
Područje Bigar potoka, pod imenom “Dolina potoka Bigar”, na zapadnom obodu Stare planine u jugoistočnoj Srbiji proglašena zaštićenim područjem kao




spomenik prirode “Dolina potoka Bigar”.
Tu je vodopad Bigar, visine oko petnaest metara. Prelepo mesto za izlet. Puno je posetilaca. Pravimo pauzu i uživamo u živopisnosti mesta. Prelazimo preko uskog mostića ispod kog žubori voda. Radujemo se kada nas kapi bistre vode poprskaju. Istražujemo bigar oko vodopada, pokušavamo da hodamo praznim koritom potoka, pravimo fotografije. Uređeno je izletište za građane Knjaževca i Pirota, ali i za sve putnike dobronamernike.
Na više mesta putujući kroz predele Stare planine smo pronašili table sa neobičnim natpisima. ,,Ukoliko planirate mini elektranu niste dobrodošli". Nismo od tih. Osećamo se  dobrodošlim. Uživamo na mestu stvorenom za uživanje.
Osveženi nastavljamo put prema Pirotu.

Fotografija Dragan Đukanović


петак, 31. јул 2020.

Tragovi na pesku 2020.- Biće tragova

Zahvaljujući gospođi Milici Mirić i  njenoj porodici  na angažovanju i organizaciji Međunarodne pesničke manifestacije "Tragovi na pesku" KK "Petar Stokić" u Bečeju , a potom i formiranju i štampanju
Devete zbirke pesama,, Tragovi na pesku" , kao i njenog poziva da se pridružim,  na mom stolu je svoje mesto zauzela istoimena zbirka. Prelepa ilustracija pesme ,,Pohvala Jefimiji" autora Slobodanke Luković je na korici.

Nju su kao i sve ostale ilustracije u knjizi izradili članovi porodice Mirić.

Tragovi u zbirci ,,Tragovi na Pesku " su mnogi, dolaze iz mnogih zemalja,  sastavljeni da im se tragovi ne zmetu. Pesnik je čovek čiji se tragovi dugo otimaju, ne predaju se lako. Načinjeni su od niti duša, pa im je trajanje čvrsto. Trajaće u zbirci tragovi, trajaće slike pesnici i stihovi. Odzvanjaće kroz   vetrove pesme pesničke reči.
Pesnička duša je trag. Da bi se pročitala potrebno je pronaći onoga ko zna da ih čita.
Pesma moje drage koleginice Jelene
Ako se izgubi, zatre, nestane u sećanju, biće otkrivena jednoga dana kad neka nepoznata ruka u potrazi za lepom rečju otvori knjigu. Tada će poleteti pesme, zapevaće rime u ritmu najlepših melodija sveta, a tragač će se osmeliti da otvori svoju dušu, da postane pesnik...



,, Biće Tragova":

Negde sam...na  rajskom osrvu, daleko od naselja. Stopama gazim po plitkoj vodi. Tragovi ostaju. Mala  udubljenja.
Moja pesma
Ako se okrenem, tražim sećanje-nalazim nemilost. Brišu se brzo kao što su nastali.
Nestaju, uz  obećavanje da će se pojaviti opet samo ako poželim da spustim stopalo na vlažnu peščanu obalu. Ne mora biti plaža, neka ona ustupi msto mekom pustinjskom pesku, neka vetar donešen sa nepoznatih strana obriše  ostavljene tragove, neka ih zatrpa.
Ostaće mi sećanje.
Dtržaću ga čvrsto i nikada ga neću pustiti.
Trajaće dok je mene, a tragovi? Biće tragova, praviće ih neki drugi ljudi, neke druge, bogatije i svetlije duše.

Biće tragova."

четвртак, 30. јул 2020.

Putopis: Dan četvrti: Baba Vida, Negotin- Kuća Stevana Mokranjca, Grob Hajduk Veljka Petrovića

S obale Dunava pogled na Baba Vidu
U neposrednoj blizini granice sa Bugarskom je  Zaječar u kome se nalzimo.
Ne odolevamo.

Tvrđava

Izlaz na Dunav
 Prelazimo granicu na Vrškoj Čuki, za čas se krećemo po putevima prijateljske zemlje.
Razgledamo. Lako čitamo natpise na zgradama pored puta, dobar deo se razume. Cilj nam je Baba Vida velika tvrđava na obali Dunava postavljena u Vidinu, gradu na tromeđi- s jedne strane je spaja sa Rumunijom vitki most, s druge je Srbija , a ona tu  podignuta negde u desetom  veku na temeljima stare kule stražare.
Na kuli
Pohodili su je mnogi, razarali i opet spajali. Danas je pretvorena u muzej. Postoji legenda o njenom nastajanju: car je imao tri kćeri, dve su se nesrećno udale i brzo izgubile svoja nasledstva , a treća je ostala neudata zvala se Vida.
Plan tvrđave
Sagradila je tvrđavu i zauvek ostala da bdi nad njom.  Neudata devojka- zauvek baba devojka. Dugo je čuvala svoje teritorije i podanike. Danas je  tvrđava ponos čitave regije. Dunav je grli, ljudi posećuju, svetlost obasjava, a ozvezdano nebo daje tajanstvenost. Otvorene kule sa prelepim vidicima, hodnici kroz koje juri dunavski povetarac i dobrodušna lica posetilaca iznad čijih glava lete rečni galebovi belih krila.
Vezuje Dunav zemlje i ljude. Vezuju dunavske vode duga trajanja utvrđenja na svojim obalama. Videli smo Dunav u Beču, Bratislavi, Novom Sadu, Beogradu, Smederevu, Golupcu, vidimo ga i ovde.
Dunav sve priznaje, poštuje sve, a najviše svoja utabana korita. Plavio je, otimao i davao. Nekada kažnjavao, a nekada  praštao, U ratnim vremenima je plakao, u mirnodopskim pevao.
Ovde peva. Udružio se  s visokim zidovima  prstenova koji opasuju kulu. Na maloj plaži posutoj sitnim šljunkom se u šarenom kostimu igra devojčica. Podvriskuje i skakuće stopalima dodirujući hladnu dunavsku vodu.
Tvrđavu opasuje Dunavski park sa prekrasnim kružno posađnim ružičnjakom bogatih  cvetova. U sredini je fontana. Zelenilo i mir pokrivaju tajne podzemne hodnike i kriju duše onih koji su u njima bili zatočeni.
Šetamo parkom, udišemo vazduh Dunava s obećanjem da ćemo se ubrzo opet sresti.


Vraćamo se u našu Srbiju.
Unutrašnjost
Kod Mokranjca
Na ulazu
Nećemo istim putem. Malo dalje - do Negotina. Bele  se zgrade i iskri užurbanost njenih građana. Namerili smo da posetimo kuću Stevana Mokranjca. Bez  maski se ne može. Stavljamo ih, Ljubazna domaćica nas vodi prostorijama i galerijama u lepo uređenoj i gostoprimljivoj kući nekadašnjeg velikog muzičara. Većina stvari u kući nije pripadala samom Mokranjcu. Neke datiraju iz njegovog vremena, a neke je njegov sin Momčilo darovao Negotinu. Tu je klavir na kom je svirao i mnoštvo fotografija iz njegovog života. Stolice, pribor--- zaista se čovek vrati u prošlost, želi da oseti snagu čoveka koji je svojim znanjem i ljubavlju prema zavičaju ostavio neprocenjivo blago svom rodu. Jednu od svojih Rukoveti je posvetio velikanu borbe za slobodu- Hajduk Veljku Petroviću. Dok kroz osunčane negotinske ulice odzvanjaju reči ,, Glavu dajem,  Krajinu ne dajem" približavamo se Crkvi  Rođenja Presvete Bogorodice u kojoj se nalazi njegov grob. Gledamo natpise na
Na Hajduk Veljkovom grobu
zgradama. prilazi nam čovek, kaže  da vidi da nismo odavde i ljubazno nam pomaže da se snađemo. Nažalost crkva je zaključana, sveštenik je odneo ključ i ne možemo u unutrašnjost. Priča nam da je ovde proveo čitav svoj život,  među zidovima ove crkvice. Ista je podignuta u vreme dok su Turci vladali 1803.
godine, nije smela biti viša od džamije,  pa je ukopana dva metra u zemlju. Tako da se u nju ulazi kao u podrum. Virimo kroz prozor da bismo uhvatili trag unutrašnjosti. Naš domaćin  nas vodi do mesta na kom je sahranjen Hajduk Veljko Petrović i njegov brat Miljko i ostavlja nas da sabiramo utiske. Ružičasti kamen ugrađen u  spoljašnji zid crkve darovan da daruje snagom ljubavi prema otadžbini.  Na njemu su urezani stihovi Sime Milutinovića Sarajlije.  Sveto mesto za jednog od najvećih junaka koje smo imali. Dodirne čoveka snaga njegovog rodoljublja, neustrašivost i želja za slobodom. Ne mogu da se ne zapitam: Šta bi se dogodilo kad bi se Hajduk Veljko pojavio drugi put među Srbima? Da li bi prošao kao Marko Kraljević ili...
Na ulazu
Spomenici
Portu crkve karase brojni nadgrobni spomenici izgubljenog potomstva , donešeni sa okolnih seoskih grobalja da bi se sprečilo njihovo propadanje. Usađeni su u zemlju crkvenu da blagosiljaju duše onih koji su ležali ispod njih,pa  negde u kraj nepoznatih puteva i dalje spavaju iako nemaju krst nad glavom.
Ostali bismo još, ali...
Na povratku u Zaječar pravimo pauzu u  manastiru Bukovo. Svaki manastir ima svoja obeležja.Ovde su to dugi hodnici okićeni lukovima besprekorno preciznih polukrugova. Bele se . Kroz njih tiho prolazi pojanje. Njega prekida samo zvuk vode sa manastirske česme.
Ulaz u manastir Bukovo
Duboko dišem, Mnogo je lepote pod Srpskim nebom.

Fotografija Dragan Đukanović

уторак, 28. јул 2020.

Htela bih


Htela bih
Svetao dan obojen nebom

Htela bih
Dobro na koraku svakom

Htela bih
Smeh komšijske dece

Htela bih
Dodir prijateljske ruke

Htela bih
Topao glas daljina

Htela bih
Otvorena vrata svih domova

Htela bih
Detinjsvo u snovima

Htela bih
Mladost u grudima

Htela bih
Bistri potok u oku

Htela bih
Draga lica i večeri tople

Htela bih
Bolje, lepše, više
...


недеља, 26. јул 2020.

Dan treći(putopis)- Manastir Pokrova Presvete Bogorodice, Rtanj, Brestovačka banja, Felix Romulijana, Zaječar

Najzad- Felix Romulijana
Napuštamo resavski kraj.
Vozimo se praćeni tek po kojim vozilom i prolaznici su retki. Srećemo putokaz: Manastir Pokrova Presvete Bogorodice. Podsećamo se da smo u Svetoj zemlji posetili Crkvu Bogorodičinog groba, pogledom se sporazumevamo i skrećemo s puta. Penjemo se strmim kolovozom začinjenim sa dosta rasutog šlkjunka, ali bez odgovarajućeg putokaza, samo oslanjajući se na sopstveni vid. Ne stižemo do pravog ulaza.
Spuštamo se dole u Lešje, pa opet gore. Stižemo do potpuno obnovljenog i uređenog manastira otvorenih vrata za dobronamernike. Obnovljeni manastir je podignut na

U manastiru
temeljima starog koji datira negde iz četrnaestog veka. Okružuju ga guste šume sa dva bistra izvora. Vidi se oštrina kamena koji samo naglašava vrednost i upornost ruku koje su podigle manastir. Ulazimo. S poštovanjem gledamo zvonik i veliki krst Golgote u sredini dvorišta.  Zvonik- kula je dobila ime po velikom junaku Orlović Pavlu. Obnovljena je i obogaćena sa desetak zvona čiji zvuk odjekuje dodirujući svojim zvonom čitavu okolinu, opominjujući smrtnike na smrtnost s pozivom na veru u Gospoda.
U manastiru Pokrova Presvete Bogorodice
Interesantno je da pravila ovde nalažu suknje i marame. Uzimam ih iz drvenog sanduka na ulazu. Dobro su mi došli, jer se neka teška letnja magla nadvila nad nama pojačana udarima hladnog, vlažnog vetra (kao u novembru). Ličim na svoju majku, a na koga bih inače?Pravimo fotografije, uživamo u pogledu pa nastavljamo dalje.
Pred konakom Kneza Miloša
Put nas vodi preko planine Rtanj. Raskrilio se, rasuo, biljem prekrio svoje padine, a gustim šumama svoje obronke i visove. Vreme se popravilo. Sunce obasjava proplanke, još se samo preko  dalekih vrhova prostrla neka letnja izmaglica. Vratili smo se u sadašnjost.
Skriva Rtanj svoje tajne od znatiželjnika. Prolazimo pored napuštenih rudnika i praznih rudarskih naselja. Ipak poneka vrata se uvek nađu otvorena, vazduh je čist obojen mirisima tek skuvanog rtanjskog čaja koji se može popiti u restoranu ispred koga se račvaju putevi prema svim stranama sveta.
Mi ćemo pratiti istok.
Stižemo do Brestovačke banje, Prelepo uređeno šetalište i izvori vode. Pijemo iz svakog: za žeudac- treba, za oči-treba, za živce? I to treba. Možda bi nam na ovom mestu prijao neki duži tretman?
Tu je i konak Kneza Miloša. Unutra se ne može, zatvoreno je. Virim kroz prozor, možda je baš na ovom mestu snimana epizoda o Knezu Milošu- uređena je po starim srpskim običajima. Moglo bi se sedeti u hladovini krošnji koje potpuno zaklanjaju sunce, a posetioca daruju debelom hladovinom, ali put čeka.
Jedan od stubova
Romulijana
Pratimo putokaze. Na sreću put je bolji. Prolazimo kroz Gamzigradsku banju. Cilj nam je Felix Romulijana.


Dobar je osećaj biti u Romulijani
I gle pred okom se prostre ova prelepa carska palata. Bele se njene odbrambene kule, pozivaju posetioce u ovim mirnim vremenima, pričaju i skrivaju svoje tajne. Veličina kompleksa govori o moći njenog graditelja, neupamćenog uvek po dobru ( proganjao je Hrišćane, a priznao pred kraj života ), ali je gradnjom i carskom ličnošću zauzeo mesto u svetskoj istoriji.

Rimski imperator: Gaj Valerije Galerije Maksimijan je podigao palatu davši joj ime po svojoj majci Romuli- Romulijana. Palata je sagrađena u trećem veku. Danas se bele hramovi i odaje po kojima su se nekadašnji vlasnici šetali. Prelepi mozaici kazuju samo delić lepote carske palate. Tu su vitki stubovi, a makete pokazuju izgled nekadašnje palate. Po nekim istoričarima pretpostavlja se da su ovde sahranjeni imperator i njegova majka, a na arheolozima je da utvrde da li je to istina.
Galerijev slavoluk u Solunu
Oduvek me je Felix Romulijana- Romulianum ili Romulijana privlačila( uistorijskim knjigama se koriste tri naziva u različitim vremenskomm terminima) , a sa Galerijem smo se upoznali pre nekoliko godina u Solunu. Legenda kaže da je u detinjstvu čuvao goveda, pa ga je čitavog života pratio nadimak- Govedar. Dakle sveje moguće – da govedar postane car.
Dugo šetamo stazama i stepeništem palate, pokušavamo da zamislimo veličanstvenost ovih građevina u vremenu kada su podignute. Iako su Rimljani bili osvajači za sobom su ostavili tragove koji traju hiljadama godina posle njih. Na nama je da otvorimo umove i učimo ono dobro koje su dali čovečanstvu. Ostali bismo još, ali sunce se približilo zapadu.

Sa Zoranom Radmilovićem
Zgrada Narodnog pozorišta Zaječar






Ulazimo u Zaječar. Prelep grad, sa fontanama i širokim trgovima. U lakoj šetnji 
nas prate golubovi, nebeski putnici baš kao što je čovek putnik na zemlji.
Trg
Želimo da vidimo Narodno pozorište,  spomenik Zoranu Ramiloviću, naravno I spomenik Nikoli Pašiću- hvaljenom i osporavanom, ali ipak jednom od velikih političara koje je Srbija imala. Veče nas je opomenulo na dnevni umor. Ljubazni domaćini M&M nas dočekuju.
Dan je na izmaku , a i naše snage, potreban nam je odmor.

Kod Pašića












Fotografija Dragan Đukanović









Putopis : Pirot

Ulaz u Donji grad S istoka prelazimo na jugoistok i do bisera u njemu. Vodili su mnogi putevi preko njega. Trajanje nosi  još i...