Постови

Приказују се постови за 2020

Srećna Nova godina

Слика
 Poštovani prijatelji Zahvaljujem na  posetama,  čitanjima mojih zapisa, na vremenu koje ste mi posvetili. Da posedujem čarobni štapić poput vile iz bajke, izbrisala bih sve što nam je ovu godinu učinilo teškom. Nestale bi sve naše tuge. Zabrinutost bi se pretvorila u beličaste oblake koji bi se vinuli negde daleko, toliko da zaboravi put kojim je krenula. Nedostajanje koje nas sve ispunjava bi nestalo.  Ono što mogu jeste da vam poželim svega dobroga, zdravlja, vere i snage da će nam Nova godina ispuniti bar neka očekivanja. U godini tvojoj ovoj Novoj koraci da odzvanjaju ulicom dana tvojih razgovori da poteku s usana tvojih. Prijatelji te posećivali. Porodica se širila. Radosti kola vodile. Srećno!     

Treći- poslednji deo: Gde se ne meri

Слика
 GDE SE NE MERI Prolećno buđenje je počelo u tišini. Gotovo sablasnim znacima koji su obavijalu kuću.  Teško je disala.  Osećala sam to. Čoveka nije bilo. Izlazila je žena i sin. Ozbiljni i zabrinuti, nisu obraćali pažnju na mene. Ćutala sam. Počela sam cvetanje kao nikada do tada. Načičkao se beli cvet potpuno prekrivši moje grane. Nisu se videle. Beli grozdovi cvati okitili su moje drveno telo čineći od njega nestvarnu vilu darovanu proleću.  Radosti mojoj nije bilo kraja kada sam čula čovekov glas:  -Odabrao sam pravu šljivu! Biće to rodna godina! Pogledaj koliko ima cvetova. Oči je upro u moje grane. Sijale su godine rada, truda,  vedri vode koje je darivao i  beskrajna  ljubav uložena u moje detinjstvo i mladost. Čovek je bio u kolicima. Nekako sam osetila da je to poslednje proleće koje vidi,  da su to poslednji cvetovi koje mu mogu podariti. Terala sam vrapce, odolevala vetrovima, svađala se  sa dosadnim čvorcima. Uspela sam da održim rod.  Plavile su se moje grane pout plavog n

Deo drugi: Zaspala sam

Слика
 Deo drugi: Zaspala sam Izašla je žena. U rukama je imala makaze za orezivanje biljaka. Ja sam biljka. Hoće li ona to mene? Brzim rezovima je skidala krupne ružine cvetove s grma  ispred kuće. Padale su na sitnu prašinu. Brzo je nastala gomilica. Ruža je plakala. Ja sam ćutala.  Onda je izašao čovek. Nosio je ašov i punu kofu vode. - Kupio si  lep i zdrav izdanak. Biće to dobra i rodna vrsta. - čula sam. Samo sam se lagano pomerila, dotaknuta njihovim dahom. Iskopali su duboku rupu. Radili su složno, smenjujući se. On je ašovio, ona zemlju izvlačila prvo krupnim svojim šakama, a zatim motikom sa dugom drškom. U rupu su sipali stajsko đubrivo i vodu. Oslobodili su me jutanog omotača. Moj koren se našao u toplom mulju.  Dobila sam dom. Dobro su me ušuškali zemljom, pored mog stabla su zaboli drveni lec kako me ne bi vetar polomio, a ni najezde komšijskih mačaka u noćnim trkama. Tekli su dani. Nizale se godine. Postajala sam starija. Volela sam prolećne pesme malih kosova koji su spas od

Deo prvi: Hoću li ikada imati slobodu?

Слика
 DEO PRVI: Hoću li ikada imati slobodu? Kada bismo imali otvorenije oči, uši, možda i dušu, za koju je utvrđeno da teži svega nekoliko grama, svašta bismo čuli , a svakako bismo bili bolji... U maloj , poprečnoj ulici stajala je, na svoji žiljevitim rukama napravljenim temeljima, kuća. Neki bi rekli da je bila mala. Bila je tačno onolika koliko je bila potrebna. Mnogo puta je pregrađivana i dograđivana, mnogo puta joj je menjan raspored prostorija. Pamtila je smenjivanje boljih i lošijih dana. Pamtila je radost i bolest.  U pomoć su joj u zimskim danima pružala stabla voća zasađena na ulici: raspričane višnje i tihe šljive.  S proleća  su je ukrašavali bezbrojni beli cvetovi, a s jeseni  bi u nju kroz otvorene prozore dopirao miris šljiva, a još kasnije bi iz nje izbijao miris kuvanja pekmeza, onog tamnoljubičastog sa što manje šećera, da bi se što bolje očuvao ukus plave šljive. Plavilo bi se nebo oko kuće, plavile se grane, plavio krov, plavili bi se prsti i dlanovi u

Kuda odlaze...

Слика
Šta ostaje posle poraza ? Pobeda? Posle izgubljenih i dobijenih  ideala?  Posle razbojništva? Pravde? Šta ostaje posle izrečenih pitanja? Dobijenih odgovora ? Šta ostaje posle udaha? Izdaha?   Kuda putuju sećanja?  Gde se skrivaju lepe reči? Kuda nestaju usamljene duše?  Kako se u magli pronalazi svetlo? Kada posle pada dolazi uspon? Kuda vode izgubljeni putevi? Šumske staze? Kroz koje mračne ulice putuju misli? Kuda odlaze pesme zaboravljenih pesnika?   Kuda nas odvoze nevidljivi brodovi ?

Tragam

Слика
Kroz kratak dan provlače se nevidi obučeni u gorke reči.   Ponekad skriveni  na tajnom zadatku uvijenom u neraspletivu mrežu. Ponekad jasni,  obavijeni lošom glumom.   Otvoreno gledaju prolaznika u oči bez treptaja i sjaja dalekih sunaca.   Ostajem prolaznik u neprolazu nevida nedovršenih poslova  neispunjenih želja neobavljenih htenja. Tragam. Ilustracija : Jerusalimski park  fotografija Dragan Đukanović

Mreža mesečine i zvezdanog praha

Слика
 U aveniji napuštenih kuća u panonskom selu nekako su se icticale tri. Možda zbog toga što su bile starije, više znale, brojale ili ko zna zbog čega..  Pamtile su mnogo i dugo. Njhova zemljana tela su ispraćela i dočekivala vlasnike s bojnih polja, radovale se s njima, plakale sasvim tiho u dubini zemljanih duša toliko neupadljivo da se samo u poznim noćnim satima čulo tiho pucketanje mehurića vazduha utkanih u njihove temelje. Sve je to polako obuzimala sadašnjost. Kuća obojena zelenom,  koja se u narodu zove rezeda, sa davno izgubljenim sjajem, se pod uticajem godina ljuštila. Kući to nije smetalo. Bila je najglasnija. Rugala se starijim, gledala njihove zemljane zidove kako se urušavaju i činila sve da se ostale dve osećaju lošije nego što je to zaista bilo.  Njeni zidovi su  se držali najbolje. Nju su vlasnici poslednju napustili, pa se hvalila se njihovim skorim vraćanjem. Roze kuća je odavno ostala bez prednjeg zida tako da su se videli molerajem ispunjeni zidovi. Time se posebn

Ćutanje

Слика
Prostor s leve strane ćuprije je tražio hladovinu u dugim letnjim popodnevima i produženim toplim večerima. S desne strane je davno posađen orah.  Teško je rastao, stablo mu se opiralo velikoj toploti, pa je više obitavao  nego rastao. Davao je i plodove. Sitne, ali tankih ljuski koje su se lako skidale. Darovao ih je svima koji su tuda prolazili. Na svojim vrhovima je uvek zadržavao nekoliko plodova uvijenih u neraspukle suve i  gorke omote, koji su prizivali vrane  u  vremenu kada na ulici nije bilo ljudi.   Potajno je priželjkivao klupu pored svog stabla. Tek bi ponekad čuo razgovor prolaznika koji bi govorili sami sa sobom ili bi na uhu držali neku spravicu, pa pričali u nju. Događalo se i da komšinice posle popijene kafe razmene još koju reč ispod njegove krošnje. Ipak, bio je usamljen. Odjednom, mesto s leve strane se napunilo. Tu je posađen sibirski brest, samo zato što brzo raste i što daje mnogo hladovine.  Zaista.  Brest je rastao trostrukom orahovom brzinom. Ono što je on po

Priče satkane od 357 reči

Слика
 S početka decembra dok se nad uspavanim njivama vetar severac lagano budi, a preko neba preleću jata ždralova i divljih gusaka samo njima znanim stazama,  do mene je stigla zbirka priča ,,Kratke priče  357- Priče satkane od 357 reči" . 357 reči moćnih poput broja koji nose  utkane su u pregršt autorskih tekstova među kojima se nalazi i moj kratkog naziva: ,,Priča".  Ni lako, ni teško, pre bih rekla izazov za onoga ko drži pero u svojim rukama i ima potrebu da se izrazi pisanjem.  Želela bih da se zahvalim organizatoru -  Književnim vertikalama na organizovanju konkursa i Udruženju nezavisnih pisaca Srbije na izdavaštvu ove zbirke.    Priča:  Na ispucalom, istrošenom asfaltu niz mrava je potvrđivao po ko zna koji put svoju dobro utabanu stazu. Za čudo u njihove putanje se nisu sudarale. Ako bi vešt posmatrač pažljivije pratio njihovo kretanje video bi da nikada jedan drugom ne staju na put ili ometaju korake ili otimaju plen. Tog dana je sve bilo uobičajeno. On

A glasa nigde

Слика
Naprežem  sluh u pokušaju da uhvatim razgovor  slučajnih prolaznika nevidljivi talasi donose magličaste tragove.   Hladnoća me trezni to samo jesenja reč raznosi hladan razgovor nestalih.   Zatvorenih okana prozori ćute kapije obučene u sipkavi ogrtač broje dane kada su u sreći otvarane.   A glasa nigde, ulice puste,  praznog daha odzvanjaju ehom bez zvuka. Samo psi lutalice bez laveži tužnim očima prate senke mačaka koje preko krovova  hode u traženju  predaka svijih nebeski trag.

Kružni let

Слика
 Na uskoj traci pored puta je u malim gomilama ležala vlažna  trava kojoj je život oduzelo veliko sečivo kosilice koju je stvorio čovek. Nemilosrdno je posekla  sve ne birajući. Nije se obazirala na vapaje stanovnika u korenju, nisu je pogađali uzdisaji poljskih miševa koji su svoj dom i skrovište nalazili u rupama ispod, kako su to ljudi govorili, korova. Stradale su mlade stabljike trnjina i izdanci upornih bagremova. Ljudima se činilo da je traka puta šira i da je bezbednije da se poseče dosadno i uporno rastinje. Celu sliku je kvarilo vitko stablo suncokreta koje je u novembarskom danu prkosilo poznoj jeseni svojim vedrim žutim cvetom.  Svoj dom je pronašao svega pedesetak centimetara udaljen od otkosa. Dok se jutarnja magla svađala s mladim vetrom, uporno odbijajući da se podigne, samo je pažljivi slušalac mogao da čuje tihi monolog : -Gde sam zalutao?  Utakano u moje zeleno stablo  je stajalo  da  ću biti rođen u toploti leta, da ću pratiti svetlost sjajnog sunca preko plavog neb

A zalutali slavuji će pevati

Слика
Udaljiću se od nevida dok mi nad glavom vitla zmaj ognjenih krila potonuću kroz magle snova nekuda daleko u dubinu.   Rukama svojim ću sagraditi grad za vile vitezove kmetove i beskućnike. Tama će tinjati svetlošću svitaca u prvi sumrak kroz duge hodnike blesnuće na tren  uhvatiće je čistotom svojom  stanovnici pozvani bezglasnom poštom. Sedeću u uglu vila  vitez kmet  i beskućnik  u duši mojoj naći  će mir u slozi bezbrojnih dana oživeće sećanja, a zalutali slavuji će pevati.

Pamtim kišni dan

Слика
 Iznad ispražnjenog ribnjaka se nadvilo jato ptica. Krupne i sitne  u blagoj jutarnjoj izmaglici liče na duše otrgnute od tela u radosnoj bezbrižnoj životnoj igri...Vitkih tela, dugih vratova i brzih krila.  Čaplje savršene beline, nogu zabodenih u žitki mulj. Nekе u  sletanju, nekе u poletanju, a nekе kljuna uprtog u nebo u zahvalnoj molitvi.  Možda  u bezglasnom dozivanju jata u preletanju panonske ravnice. Na pojedinim mestima su se zadržale barice vode. Hladne. Oko njih se brojna krila u bezbrojnim pokretima.  Poštuju se.  Bez dodira pernatih ruku pretvorenih u krila. Jedinstvene, izdignutih glava u radosti svojoj.  Koliko bih dala za deo njihove radosti. Žvotno bogate. Imaju sve: Slobodu. Radost.  Utabane puteve, skrivene avanture. Nesvesne slučajnih prolaznika u  automobilima iz kojih izlazi dim. Postideh se.  Na sebe primih greh čovekov. Gde smo izgubili nit, granicu, ograničenje, strah? A priroda pamti. Nekada su sivu liniju puta pratila stabla bagremova i dudova.  Nestali su,

Zbornik deci s ljubavlju - Kreativna radionica Balkan

Слика
 S radošću se prima i čita svaki Zbornik Kreativne radionice Balkan. Ovih dana je do mene stigao primerak ,,Zbornik deci s ljubavlju". Kome ako ne deci?  Zelenih korica kao ljubav prema prirodi, životu, moći zelenoj koja je opčinjavala mnoge. Lorka je pevao,,Zeleno, volim te zeleno", svi koji smo imali sreću da se nađemo u ovom jedinstvenoj antologiji pevamo u isti glas onima koje najviše volimo- našoj deci, a knjiga  će pronaći svoje puteve do mnoge dece. Ostaće kao zalog jednog vremena i posvećenosti najvećoj vrednosti čovečanstva.  Citiram (umesto pogovora) ,,Doba u kome živimo donosi nove, do sada nepoznate izazove. Životi nam se menjaju. Da ne bi nestalo života na planeti, dragi roditelji, bake  i deke, učite decu od malih nogu da budu odgovorna prema sebi i prema drugima te tako odrastaju u dobre i odgovorne ljude."   Rado se odazivam svakom pozivu moje izdavačke kuće da učestvujem u  njihovim  projektima. U ovom učestvujem sa pričom: ,,Plavko" i pesmom ,,Hte

Plavi dan

Слика
Dopuštam kapcima da dotaknu dno dopuštam dnu da izbaci  blato dopuštam blatu da da poteče ulicom snova dopuštam snovima da otkriju strah dopuštam strahu  da narasta do korita reke dopuštam koritu da produbi tok dopuštam toku da ponese reči dopuštam rečima da rane srce dopuštam srcu da dotakne razum dopuštam razumu da ohladi glavu dopuštam glavi da pokrene kapke  dopuštam kapcima da otkriju oko dopuštam oku da gleda plavo dopuštam plavom da   boji dan.

Ništa i sve

Слика
 Dok me metalna kutija nosi uglačanim putevima i dobro znanim stazama, pratim užurbani rad velikih mašina na panonaskim njivama.  Zvuk ne dopire.   Slika je jedina veza sa spoljašnjim svetom. Na sivoj traci tragovi velikih točkova  kroz gomilice raskvašene zemlje u obliku masnog crnog blata, otežavaju put točkovima.    Prelećem preko uzoranih njiva, ostavljenih da čekaju proleće, preko tankih linija koje skrivaju zrna pšenice, sive linije puta,  do drvene  polomljene ograde. Opasana je žicom. Ne skriva svoje stanovnike, pušta ih i oslobađa stega. Krdo krava u svojim pohodima na nisku travu i ostatke  ubranih kukuruza. Iza njih, stado ovaca slobodno u svojim dugim dnevnim šetnjama, pokrivenih tela  novonaraslom vunom, šeta lagano prebrojavajući zalogaje. Jaganjci prerasli u šilježa, ne zna se ko je ko. Tumaraju slatinom čupkajući sve na šta naiđu.  A onda, poput bleska, tri konja odvojena betonskim stubovima i debelom žicom od slobode polja, stoje u tišini pored nečega. Pratim pogledom,

Zemlja snova

Слика
 U tišini nedeljnog popodneva kada se san hvatao na kapke mnogih, gledao je u svoje ruke. Isprane dugotrajnim radom, izbrazdane teškim linijama koje mu je doneo život.  Sve što je stajalo ispred njega je prihvatio kao nešto što je nezaobilazno.  Izbegavao je suočavanje, odupiranje, nemirenje, jednostavno išao je linijom koja nije stavrala otpor.  Sa današnjim danom stizala su nova pitanja. Savladavale su ga sumnje, premeravanja mu nisu davala mira.  Zašto baš njemu, zašto se zvezde na nebu nisu drugačije rasporedile onoga dana kada se rodio? Možda bi mu to bila prilika da mu život bude drugačiji.  Voleo je  životinje više nego ljude. Možda zbog toga što su ćutale na sve što im je rekao ili što su podnosile sve njegove ispade kojih je bilo, ako bi se ispred njega našla čašica više.  Nije hteo to.  Želeo je mir pod nebom, svetlost sunca i sjaj mladog meseca, ali život je hteo drugo. Ispred njega su se dogodili  pogrešni ljudi, pogrešne savete je primao, pogrešno je rasuđivao.  Sve je bil

A otac- baba

Слика
O miholjskom letu, Pripovedaše stari,   Kukuruz se uz pesmu brao Žito se sejalo žuljevitom rukom paora A žene u pletene korpe ređale cipovke hleba Pokrivene devojačkim belim vezom.   O miholjskom letu, Pripovedaše stari   Srne su staze skrivale  Pred prvom lovačkom puškom Sivi zec se dahom maskirao A fazan na grani drveta snove o proleću sanjao   O miholjskom letu, Pripovedaše stari,   Komšije se poštovale,  Braća pod krovom živela zajedno Sestre delile koru hleba Deca šaptala bajke u traženju sna,  Majka je bila majka A otac - baba. Fotografija. Dragan Đukanović- Tršić- kuća Vukova

Negde

Слика
  Dok se sitne kišne kapi lagano slivaju po utabanim stazama limenog krvova pokušavam da uhvatim misli. Slobodne su. Lebde negde daleko u visinama koje mi nisu pristupačne. Kroz prozor gledam dve ptice. Ne prepoznajem ih. Visoko su na nebu. Sivilo oblaka se stopilo sa tamnom bojom perja. Lete. Čini se da se igraju. Same. Bez posmatrača i uljeza kakva sam ja. Podižu se i spuštaju samo na kratko menjajući visinu. Krilima svojim i letom golicaju moju maštu. Da li je to ljubav, drugarski ples ili je zov prirode utkao svoje puteve u pokrete njihovih krila, ne znam. Ostajem uskraćena. Ipak čujem cvrkut, vrisku ili gugut, uvijen u tasnovitost belih ogrtača koje mlade nose na venčanjima obrubljene sitnim belim vezom. Prizor dostojan kakvog kralja ili princeze, a meni se pruža. Putevi me sa nebeskih visina tajnama života vraćaju na tlo. Teška sam. Duša mi je teška. U svojim dubinama nosim žal za licima koja nedostaju. Svakog avgusta isto. Svakog oktobra isto. Nedostajanje. Siv

Cvetak žuti

Слика
Kroz  travu opustošenih vlati      Stradalih od letnje duge suše Sasvim neprimetno  Čiste duše  Izrastao preko noći  Krokus žuti. Raskrilio lati Dodirnuo  svetlo nebeskih visina Lice darovao nebu plavom  Zasenio kišne kapi Lepotom lika svoga. Iznenada sasvim Neznano otkuda Krupna šapa bez biranja staze Nagazi cvetak žut. Spreman na san pogleda Ženu bez sjaja u oku Zalutalu  u danu prošlom. Pa zajedno krenuše na put.

Kroz tišinu

Слика
  Tišina Pusta i teška  U  oblačnom danu.  Kada je tišina teret. Dala bih tišinu  Za tvoju reč Za njene oči Njegov glas. Dala bih tišinu za dobrotu Što nosi radost Bezbol i slobodu.   Dala bih tišinu za tebe, tvoje srce, ruku I dušu što nekada beše jasna. Dala bih tišinu  Za čisto oprano nebo Što pokriva dom tvoj. Dala bih tišinu za razum I glas pun. Hodam kroz tišinu.

Zbornik ,,Između dva sveta" U čast Branka Miljkovića

Слика
  Имам част да се моја песма нашла у Зборнику који носи име великог песника Бранка Миљковића. Хвала организаторима и жирију. РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ УК „Бранко Миљковић“ Међународни песнички конкурс „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ је завршен, а зборник радова је изашао. Ове године, због ситуације са вирусом и забрањеног окупљања, већег броја људи, неће бити организована завршна манифестација. Индивидуално може да дође ко хоће. Дана 03.10. куповина зборника у ул: Давидовој 2 (од 09,00 – 10,30); Полагање венца и читање поезије пред бистом Бранка Миљковића у 11,00; посета Спомен соби Бранка Миљковића и Стевана Сремца у 12,30 У зборнику су заступљени песници: Аврић Жељка – Сремска Митровица Андрић Јелена – Вишеград, БиХ Апостоловић Јован – Врање Арсенијевић М. Александар – Београд – НАГРАЂЕН Бавчић Дина – Горажде, БиХ Бајровић Емир – Наксков, ДАНСКА Бакрач Мирослав Мишо – Ниш Банић Никица – Инђија Баралија Алмина – Нови Београд Батин Борислав – Бибин Милорад – Зрењенин Бјелица Крунић

Beli oblaci preko neba

Слика
 ..., a preko  neba su počeli da se valjaju beli oblaci... Putujem kao svakoga dana. Sedim u tišini na svom sedištu starog autobusa. Praznih misli. Pored mene sedi devojka. Na ušima joj slušalice. Maska skriva lice. Oči su  joj zatvorene. Počinjem u tajnosti da hvatam njene misli: - Peti put na istom ispitu. Šta me danas čeka? I ova muzika u ušima ne tera strah od dana. Kako bude biće.  Trebala sam obuti čarape. Stvorio mi se žulj na levom stopalu, ako me zaboli na ispitu...moram u prvoj apoteci kupiti flaster... Na sedištu preko puta sedi devojka duge raspuštene smeđe kose. Svečano obučena. Bela košulja podvijenih rukava, plave farmerke i cipele na visoku štiklu. U krilu joj buket cveća. Bele margarete i beli, po ivicama ljubičastim linijama prošarani karanfili. Uokvireni ljubičastim papirom, sa ljubičastom mašnom. Iz sredine viri zaboden štapič sa natpisom. Nepristojno gledam. Ne vidim. Hvatam njene misli. - Dobro je da sedim. Ubiše me štikle. Radujem se što ću stići  na vreme. Moja

Hodam

Слика
 Hodam Teretom dana nošena  Stazama starim. Tiho  U džepu nosim pregršt  Stihova znanih.   Hodam Jave snovi odnose danak A raskorak prohujalog vremena  Para nebo. Hodam Pratim stope brojnih Pod okrilje skupljam izgubljene reči Plače dan. Hodam Ne brojim korake  Misli znaju puteve svakodnevne Prepuštam se vetru i  Mirnoj luci. Hodam.

Život se nastavlja

Слика
 U  malo dvorište je  odnekud doleteo suvi list sasvim neobičnog izgleda. Zagledali su ga ostali listovi opali sa oraha, kajsije, sibirskog bresta, čak mu se i zaboravljeni čičak čudio.  Izdužen valjao se po  pokošenoj, na ogumke suvoj travi. Preo je svoje priče potpomognut ranojesenjim toplim vetrom. - Otkinut sam, otrgnut , beživotan, donešen na smetnju onima koji žive ovde, na čijim se licima vide tragovi prohujalih godina.  Stide se svoje sopstvenosti, dubokih rana koje su im načinile mreže tankih linija.  Njih ne žele da se sete.  Moje  su rane sveže.  Živim kratko. Veselio sam se prolećnoj kiši. Nateran sam da rastem kao deo vitke stabljike mladog kukuruza nabreklog od snage. Opijen vodom, od sunčeve svetlosti sam pravio hranu. Slao sam je u sve delove  tela. Naterao sam klip na rast,  zrno da se naliva,  žutu cvast  kukuruza da se  podigne uprtih misli u nebeski svod. Stvarao sam i stavrao, radi sebe, svoga mira. Hodao sam stazama predaka. A onda sam posustao. Pazuh  me je zabo

Bez svetlosti

Слика
Hvatam tragove U dubokim lagumima Bez svetlosti. Pevaju mladi dani Svetle se nevine nadom ispunjene duše. Osmehuju se iskre Lupaju doboši nade u grudima. Iz vedra neba  Neznanom rukom donesen Jad izbrisa sve. Zamrznut Osta U  mladom danu. Kroz lagum poslednjom snagom Odnekud nada blesnu Dozvoli iz oka kap. Sve je prolazno. Sećanja, nasmejani dani, tuga koja bez milosti pritiska. Trudimo se da nešto zaboravimo, nešto izbrišemo, a da ponešto zadržimo. Više ljudi više pamti. Isti događaj se priča u različitim varijantama. Kada se  sve one skupe, sjedine ,onda prikaz istine možda dobije pravo lice. Lagumi ljudskog uma su duboki. Vezujemo se za likove, svetle dane, čak možda za nešto što je u tom trenutku bilo potpuno nevažno, ali je na nas ostavilo dubok trag.

Putnik

Слика
Putnik sam puteva otvorenih puteva tajnih otkrivačkih. Putnik sam puteva svetskih staza nebeskih drumova carskih. Putnik sam. Blistavog dana u Vranje  biću dovedna zakucaću na vrata. Reći ću samo: Putnik sam. Dočekaće me osmeh. i drago lice.

Hiljadu i jedna iskrica Veselinka Stojković

Слика
Kada za početak septembra,  sa prvom najavom jeseni budete darovani, spremni ste za novi početak.  Opremljeni  energijom sveže štampane,  dugo očekivane knjige. Umorno popodne me je dočekalo karticom ostavljenom od strane poštara. Pošiljka. Spremam se. Vrtim katicu u rukama. Prepoznajem broj pošte Vranja. Misli počinju da se množe, a ona središnja ukazuje na samo jedu osobu Veselinku Stojković. Profesor u penziji, književnik, pesnik, čovekoljubac i vernik najviših standarda u jednoj osobi to je Veselinka. Njene knjige su otvorile mnogo puteva. Čitaju se istraživački, lagano. U njima se uživa.  Odmeravaju se  reči i prepoznaju crte likova običnog čoveka koji je živeo, živi  negde  pored nas, ili je u nekom  trenutku bio sastavni deo našeg života. Obradovale su me njene knjige. Radost je primiti ih belih korica-  dotaći čistotu njihovu,  čistotu reči u njima. Čistota duše koja ih je pisala, oblikovala i složila u ogrlicu u zbirku haiku poezije ,,Hiljadu i jedna iskrica" s