Reč je reč

Reč je reč
laka
teška
obavezujuća
lažna
prozirna
sramna
gluva
neoprostiva
nedopustiva
neobjašnjiva
prašnjava
tajna
prikrivena
zavijena
šaputava
manjkava
nedorečena
lepršava
izgubljena
pogrešna
sitna
prazna
glasna
pretiha
šuplja
maglovita
kišna
preletna
nagrđena
izbrisana
sačekana
izmamljena
bačena
odbačena
zaboravljena
blatna
lepljiva
zvučna
ružna

reč je reč.

Daj mi nokte

- Ma, kad ti kažem, ova nova je najbolja...nemaš ti pojma...ova i nijedna
druga. Sve  mi je lepo namestila... Znaš kakvi su? ...Tvoji? Nikada nisu bili takvi. Videla je nešto na internetu... išla je na obuku... sve zna, kad ti kažem! Kakvi su???!!!!! Prelepi! Svaki je drugačiji, sa malom zlatnom nalepnicom, ali se ne vidi da je nalepnica, već kao rukom ugravirana zlatna nit.  Na svakom  noktu drugačija! Ma kad ti kažem drugačija!  I boja... to nisi videla! ...Da dođem? ...Pa mogu, ionako ne mogu ništa da radim bar dva sata...da, dok se lepak sasvim ne osuši. Kad bi mi koji otpao plakala bih do sutra! ...Znaš sad ću ja!
Zadovoljna sobom devojka koja je punim plućima živela dvadeset prvi vek,  se žurnim korakom uputila prema kući svoje drugarice. Nisu joj smetale uske farmerice, jer su bile bogate elastinom koji nije dozvoljavao osećaj uskosti. Visoke potpetice su odzvanjale asfaltom.
 Jedini strah je bio onaj od upadanja vrha štikle u neku skrivenu zamku, i moguće oštećenje na njihovim vrhovima.
- Sad ću ja! Još da pozovem Danicu, pa da se nađemo... Šta je ovo! Pa, nisam mnogo ni pričala... tek koju reč...ovaj telefon ništa ne valja, ima da kupim nov! Nema ni dva meseca, a on  tako! Sad ću ga baciti , tako da će odzvoniti i na ovom betonu dočekati svoj kraj. Uh!
Put ju je vodio pored groblja. Ono je u svojoj tišini čučalo s one strane šumice. Nekada je šumicu činio bagremik visokih stabala u čijim su se krošnjama sove ušare gnezdile i svojim noćnim hukom najavljivale lov i nove stanovnike groblja.  Sove su ostale, ali bagremova stabla su nasledili sibirski brzorastući brestovi  bogatih, zelenih krošnji koje su svojom stasitošću dodirivale mesec uvek spreman  da joj osvetli put.
Zanesena u svom dobrom raspoloženju i sreći zbog uspešne nadogradnje noktiju, nije obraćala pažnju na nedostatak blistavog Zemljinog saputnika. Utisak potpune sreće je narušavala prazna baterija mobilnog telefona. U svom letu nije primetila tišinu i nedostatak sovinog huka. Hodala je visoko podignute glave  ne mareći za jato slepih miševa stvorenih niotkuda i lako raštrkanih po noćnom nebu. Kako su se u letu rzailazili tako su se i sastajali  bez dodirivanja i udara tela u telo. Jednostavnost njihovog leta bi svakome obuzela dah i izazivala strahopoštovanje, dok za nju nisu predstavljali ništa. U odavanju počasti  i divljenju  svojim noktima nije primećivala ništa.

- Dobro veče.

Neobično obojen glas je dotakao njen sluh. Trgla se.  Ispred  je se nalazila ženska osoba. Potpuno neobična: visoka, mršava, raščupana i  nedoterana. Što je za nu bilo nezamislivo. Kada bi ujutro izlazila da kupi kiflu za doručak bila je potpuno sređena. U svom zanosu umalo je nije upitala kako uspeva da održi tako vitku liniju. Zadržala je dah neizgovorene reči na usnama. Preplavio ju je strah. Ako je nekada čitala nešto o takvim bićima, ni u najslobodnijim snovima nije mogla sanjati da će se sresti oči u oči.  Žena je u ruci držala knjigu. Iz nje su virili  računi koje je ona sama napravila u poslednjih mesec dana: za cipele. šminku, haljinu prekrivenu perjem, veštačke trepavice i naravno nokte.
- Gde li ih je skupila?
Duga neočešljana kosa joj je pokrivala lice. Samo joj je  crno oko blesnulo kada bi je pogledala.
Osetila je veliko olakšanje kada im je u susret dolazio sredovečni čovek. Pokušala je da se osmehne, ali osmeha nije bilo. Očima je pokazivala na ženu , a ovaj je prošao zanesen nekim svojim mislima, nije primetio ni nju, a kamoli  spodobu.
- Šta gledaš? Misliš možeš mi pobeći? Ne može to niko, pa ni ti moja lepotice. Ne vidi me on!  Vidiš me ti koja si rođena u subotu. Nije ti majka kazala da se čuvaš mene? Da ću te naći ? Da ne možeš pobeći! Moraš mi dati ono što mi treba!
Prikaza se talasala, menjala  lelujajući se u tami noći i senci visokih brestova. Haljine su joj se motale oko koščatih nogu. Ličila je više na probuđenu uspavanu lepoticu uvijenu u sopstveni pokrov isprljan sivilom zemlje i dugim boravkom u mraku, nego na živu osobu.
S usana joj se oteo krik. Vrisak se razlegao pustom ulicom. Spodoba je pružila ruke prema njoj. Prsti nisu imali nokte!
- Daj mi nokte! Daj mi nokte! Daj mi.....
Zadrhtale su grane, slepi miševi su se još jednom podigli na let. Sove su huknule.
- Možda su najavljuju moju smrt?
Strah je bivao sve veći.  Ništa i niko je nije mogao zadržati. Odjednom je poletela, štikle su zakrckale. Čupala ih je iz ispucalog asfalta.
Posrtala je. U klecanju kolena i suza koje su nekontrolisano potekle razmazujući debeo sloj maskare čuli su se jecaji i ridanje. Žena iza nje je počela da se smeje!
- Jesi li ti ja, a ja ti? Hi, hi....
Zvonio je smeh kroz brestovik i dalekih krstova.
Ona je u pokušaju trčanja pala. Nokat na levoj ruci je otpao. Da bi se bolje oduprla sili zemljine teže i brže poskočila u želji da potrči zarila je nokte u travu pored trotoara. Na njoj je ostao sledeći nedovoljno zalepljeni, pa još jedan i još jedan.
-Daj mi nokte! Daj mi nokte! Daj...
Trčala je što je brže mogla. Brže nego na onoj trci visokih štikli. Gledala je samo obrise kuće koja joj se sve više približavala. Svom snagom je zalupala na vrata! U kuću je uletela oznojana, uplašena  i izbezumljena. Strah ju je obuzeo toliko da je jedva dolazila do daha.
- Šta ti se desilo? Zašto nisi zvala? Da li ti je neko naudio?
-Čuma! Čuma! Telefon...baterija...nooookti!!!!!

Zar je to važno?

Dok se veče lagano u tragovima sunčeve svetlosti gubilo i ustupalo mesto
prvom lakom sumraku, dvoje ljudi je sedelo za malim stolom. Pokriveni tišinom igrali su karte.  Pokoja reč uzaha se mogla čuti ili naslutiti neprimetna izmaglica u kraju oka, kao i lako dodirivanje vitkih prstiju i ravne površine stola koje je proizvodilo tiho, gotovo nečujno lupkanje. Tajna šifra ili nešto drugo, nije se moglo dokučiti šta.
Pokoji proklizaj glatke površine plastificirane plastike kojom  su karte bile obložene davao je ton  lake drame, tek toliko da razbije monotoniju deljenja  po   dugogodišnjem crvenom indijskom stolnjaku bogato ukrašenog belim linijama načinjenih voskom. Do njih boja nijemogla doći. Bili su neobojeni.
Prvi probuđeni komarac je remetio  svojim  upornim zvukom lepotu letnje večeri.
Sve se stopilo u prividno  tihi  trenutak iza koga su bujale zamršene nevidljive linije.

Po tri, po tri !
 Izletale  su karte iz dva para ruku.  Ruke nisu imale značeje. Nisu ih osećale. Zemlja je činila svoje,  teža se silom prirode igravala sa njima, udahnjivala je u njih nemir, dozivala ih, činila da se osećaju uznemirenim, snagom svoje Rotacije i Revolucije davala im  život.
One su se saplitale jedna o drugu. Svađale se. Jake su dodirivale slabe u svojoj ljutnji, nisu im praštale, a ove su bile pokošene, pa su beživotno nadole završavale svoje krugove,  licem okrenutim prema stolnjaku. Tu su disale crveno.
Neke su se opet usuđivale da podignu glavu, svojom upornošću i tvrdoglavošću trudile su se da napakoste jedne drugima, ne shvatajući svoj kratkotrajni život ozbiljnim i ne mareći za njega, podizale su svoj glas do samog neba, ali bi ih neki adut iz rukava lakim dodirom ućutkao i bacio na beživotnu gomilicu.
Po tri, po tri!
Zbirovi su se množili. Sabirale su se cifre. Poneka slaba, bi se žalila i u svojoj tuzi ječala na manjak oduzimanja. Opet bi se prevrtale, cikale poput dece obuzete pravom istinskom radošću. Klizile bi i svojim crvenim kockicama uslaganim u  pozadinu, zbunjivale nevešto, neiskusno oko, padajući  jedna preko druge. Delile su prividne neravnine. Obožavale su svoju prividnu dvodimenzionalanost. Ipak, ona  im je  davala bogatstvo bez bogatstva. Poput mačje dlake  u njihovom gurkanju samo bi laka  iskra pucnula. I tako do prividnosti trajanja, do sto jedan.

- U šta igramo?
- Pica ili pljeskavica?
- Svejedno.
- Ko plaća?
- Onaj ko gubi.
- Ko gubi?
- Zar je to važno?

Veo

Da li je došlo vreme za put?
Spremaš  li se u svom nevidilu?
Gajiš li tugu?
Gajiš li trag  radosti?
Nosiš li usnuli trag na dlanu?
Gde je nestala reč usana pevljivih?
Pozivaš li u snove minule dane životnih radosti?
Šta ti je šapnuo prvi jutarnji zrak?
Koju ti reč večernje potonuće u tajnosti saopštava?
Hvataš li noćne ptice huk?
Nosiš li sovino pero u oku?
Gajiš li u senku razuma u kutiji?
Skrivaš li misao u dolini nerazuma?

Kako?
Zašto?

U nemoći svojoj puštam zamršeni veo.

Hvatam se za svilenu nit

Čvrstu i neraskidivu.

Knjige s posvetom

Posustalo leto
Oteti zeleni list
Prašina na kolskom putu
Samo dlan ostade čist.

Poslednjih dana leta  je dobijala živost. Ono u čemu  je životarila dugih toplih dana s još toplijim večerima s jarom koja je izbijala iz zidova sačinjenih od nabijene zemlje, sada je dobijala jasno kroz nizove slika poređanih na lentama davno minulih dana.  Listala je davno pročitano, podsećala se imena s posveta.
Tihe mirne večeri i  sveža jutra su joj davala snage i volje da uvede red i obnovi sećanja.
Razmahivala su joj se krila, a fino paperje ispod grubog okoštalog perja je odavalo tananost. Godine su joj se nataložile slično kasnoletnjoj prašini na čistim tek opranim prozorima. Pod krpom su linije prašine  nestajale i bivale vidljive samo u tragovima. Spremala je po kući, prebirala  po starim knjigama s idejom da budu poklonjene po njenoj želji i za njenog života.
Do same granice ludila su je dovodili prodavci knjiga na vašarskim rasprodajama, još ako bi na njima, posle otvaranja prve stranice videla posvetu, tuga bi preplavila njenu dušu,  kao što rečnu obalu zapljusne talas jesenjih dosadnih kiša. Toliko bi se uznemirila da bi dozvoljavala sebi raspravu s počiniocem
. Ovaj bi je samo gledao čkiljavim očima. Ništa mu nije značio ni Dučić, ni Šantić, ni Andrić. Za njega su to bili nizovi imena. Nemerljiva tuga ju je obuzela kada je za dve stotine dinara mogla da kupi ukoričeno izdanje pripovedaka Laze Lazarevića.
- Alo, ima li koga?
- Da tu sam, uđi, uđi...
U očima joj je pridošlica otkrivala radost.
- Baš sam na tebe mislila, imam neke knjige da ti poklonim, da ne završe negde gde nikako ne bih htela...
- Gde vam je Pulika? Nema ga da me najavi.
- Nema ga. Platila sam da ga zakopaju. Mučio se. Nisam mogla da ga uspavam, pustila sam ga da se sam ugasi. Da ti ne kažem. Preživela sam sve  ponovo, kao sa najmilijima moje krvi.
Suze su joj se zablistale. Otrla ih je krajičkom majice kratkih rukava. Pamuk je preleteo preko sivih trepavica ostavljajući crveni suvi trag.
- Uđi, uđi, da vidiš moje knjige. Godine su to. Godine!

Buba

Gde smo u ovom ludom veku? Obojeni  bojama bola, koji ne štedeći nikoga 
nanosimo nemilosrdno. Nedorasli sebi i okolini, neuviđavni i netolerantni.
Reč bez značenja i  težine ?
Nekada je značila sjaj, davala se i primala. Držala se. Danas se obrće, zamazuje, maskira. Duboko razočarana utiskom koji ona ostavlja dozivam tebe, Lakokrili, da pomogneš, pružiš utehu, ispraviš iskrivljeno i uputiš na pravu stranu.
Gde si?
 Jesi li se izgubio u stazama svojih neodspavanih snova ili si negde kod nekih ljudi koji još uvek znaju značenje iskrenosti i dobrote?
Ljudi su  daleko od onoga kakvim ih je Bog stvorio. Obučeni, blistvog osmeha, s isticanjem sebe, nepriznavanja pravih vrednosti. Sve u slavu samoga sebe i prikrivanja sopstvenih strahova.
- Osećam li ja neku tugu i prazninu koja znači bol? Mislio sam da si dobro, da se snalaziš u vremenu brzine i površnosti, mislio sam da sam ti udahnuo sprmnost da se izboriš u  ovim nemirnim vodama. Daleko sam od veselosti, ali ja nisam stvoren za osudu. Mogu samo da ukažem na pravac, a sam čovek se mora izboriti sa zlom koje nadolazi. Ne može se izbrisati napredak čovečanstva, ne može se ublažiti usamljenost i strah čovekov. Mora se dalje do blistavog plavog horizonta i sjajnih zvezda na uvek plavom nebu.
- Od tebe se uteha dobija uvek. Nedostajao si mi ovih dana i  tvoj glas obojen svim glasovima.
- Ispričaću ti priču.
- Priču? Uvek si pun priča. Pričaj.
- U mnoštvu buba u kome se nije moglo razlikovati ko je ko, izdvojila se jedna. Obična. Crna. Nije imala blistavih osobina, ni mnogo razuma, ali je bila grlena. Hvalila se gde god  je stigla. Pronašla se u tamnim senkama u kojima je izgradila svoj izmišljeni svet. Svakoga jutra se budila drugačija. Osveženija, svetlijih opnica ispod neletećih krila. Usudila se da se hvali kako ume da leti. Kako je nebo i sunce napajaju, kako se vetar poigrava s njenim krilima. Poredila se s letirovom sedefnom providnošću, s anđeoskom belinom i krhkošću tankog venecijanskog stakla načinjenog po najtajanstvenijim  receptima. Grlenila se svakoga jutra, objavljivala je nove vesti snagom panonskih dobošara na uglovima dugih širokih ulica.  Svojih šest nogu je uzdizala i od njih stvarala vitkost balerininih koraka.  Podizala se i podizala, ali je ipak svake večeri  u san tonula kao buba.
- Lakokrili, tvoje priče, tvoje priče...gde si?