Slike na svili

Reč je reč laka teška obavezujuća lažna prozirna sramna gluva neoprostiva nedopustiva neobjašnjiva prašnjava tajna prikrivena zavijena šaputava manjkava nedorečena lepršava izgubljena pogrešna sitna prazna glasna pretiha šuplja maglovita kišna preletna nagrđena izbrisana sačekana izmamljena bačena odbačena zaboravljena blatna lepljiva zvučna ružna reč je reč.

- Ma, kad ti kažem, ova nova je najbolja...nemaš ti pojma...ova i nijedna druga. Sve  mi je lepo namestila... Znaš kakvi su? ...Tvoji? Nikada nisu bili takvi. Videla je nešto na internetu... išla je na obuku... sve zna, kad ti kažem! Kakvi su???!!!!! Prelepi! Svaki je drugačiji, sa malom zlatnom nalepnicom, ali se ne vidi da je nalepnica, već kao rukom ugravirana zlatna nit.  Na svakom  noktu drugačija! Ma kad ti kažem drugačija!  I boja... to nisi videla! ...Da dođem? ...Pa mogu, ionako ne mogu ništa da radim bar dva sata...da, dok se lepak sasvim ne osuši. Kad bi mi koji otpao plakala bih do sutra! ...Znaš sad ću ja! Zadovoljna sobom devojka koja je punim plućima živela dvadeset prvi vek,  se žurnim korakom uputila prema kući svoje drugarice. Nisu joj smetale uske farmerice, jer su bile bogate elastinom koji nije dozvoljavao osećaj uskosti. Visoke potpetice su odzvanjale asfaltom.  Jedini strah je bio onaj od upadanja vrha štikle u neku skrivenu zamku, i moguće oštećenje na njiho

Dok se veče lagano u tragovima sunčeve svetlosti gubilo i ustupalo mesto prvom lakom sumraku, dvoje ljudi je sedelo za malim stolom. Pokriveni tišinom igrali su karte.  Pokoja reč uzaha se mogla čuti ili naslutiti neprimetna izmaglica u kraju oka, kao i lako dodirivanje vitkih prstiju i ravne površine stola koje je proizvodilo tiho, gotovo nečujno lupkanje. Tajna šifra ili nešto drugo, nije se moglo dokučiti šta. Pokoji proklizaj glatke površine plastificirane plastike kojom  su karte bile obložene davao je ton  lake drame, tek toliko da razbije monotoniju deljenja  po   dugogodišnjem crvenom indijskom stolnjaku bogato ukrašenog belim linijama načinjenih voskom. Do njih boja nijemogla doći. Bili su neobojeni. Prvi probuđeni komarac je remetio  svojim  upornim zvukom lepotu letnje večeri. Sve se stopilo u prividno  tihi  trenutak iza koga su bujale zamršene nevidljive linije. Po tri, po tri !  Izletale  su karte iz dva para ruku.  Ruke nisu imale značeje. Nisu ih osećale. Zemlja

Da li je došlo vreme za put? Spremaš  li se u svom nevidilu? Gajiš li tugu? Gajiš li trag  radosti? Nosiš li usnuli trag na dlanu? Gde je nestala reč usana pevljivih? Pozivaš li u snove minule dane životnih radosti? Šta ti je šapnuo prvi jutarnji zrak? Koju ti reč večernje potonuće u tajnosti saopštava? Hvataš li noćne ptice huk? Nosiš li sovino pero u oku? Gajiš li u senku razuma u kutiji? Skrivaš li misao u dolini nerazuma? Kako? Zašto? U nemoći svojoj puštam zamršeni veo. Hvatam se za svilenu nit Čvrstu i neraskidivu.

Posustalo leto Oteti zeleni list Prašina na kolskom putu Samo dlan ostade čist. Poslednjih dana leta  je dobijala živost. Ono u čemu  je životarila dugih toplih dana s još toplijim večerima s jarom koja je izbijala iz zidova sačinjenih od nabijene zemlje, sada je dobijala jasno kroz nizove slika poređanih na lentama davno minulih dana.  Listala je davno pročitano, podsećala se imena s posveta. Tihe mirne večeri i  sveža jutra su joj davala snage i volje da uvede red i obnovi sećanja. Razmahivala su joj se krila, a fino paperje ispod grubog okoštalog perja je odavalo tananost. Godine su joj se nataložile slično kasnoletnjoj prašini na čistim tek opranim prozorima. Pod krpom su linije prašine  nestajale i bivale vidljive samo u tragovima. Spremala je po kući, prebirala  po starim knjigama s idejom da budu poklonjene po njenoj želji i za njenog života. Do same granice ludila su je dovodili prodavci knjiga na vašarskim rasprodajama, još ako bi na njima, posle otvaranja prve strani

Gde smo u ovom ludom veku? Obojeni  bojama bola, koji ne štedeći nikoga  nanosimo nemilosrdno. Nedorasli sebi i okolini, neuviđavni i netolerantni. Reč bez značenja i  težine ? Nekada je značila sjaj, davala se i primala. Držala se. Danas se obrće, zamazuje, maskira. Duboko razočarana utiskom koji ona ostavlja dozivam tebe, Lakokrili, da pomogneš, pružiš utehu, ispraviš iskrivljeno i uputiš na pravu stranu. Gde si?  Jesi li se izgubio u stazama svojih neodspavanih snova ili si negde kod nekih ljudi koji još uvek znaju značenje iskrenosti i dobrote? Ljudi su  daleko od onoga kakvim ih je Bog stvorio. Obučeni, blistvog osmeha, s isticanjem sebe, nepriznavanja pravih vrednosti. Sve u slavu samoga sebe i prikrivanja sopstvenih strahova. - Osećam li ja neku tugu i prazninu koja znači bol? Mislio sam da si dobro, da se snalaziš u vremenu brzine i površnosti, mislio sam da sam ti udahnuo sprmnost da se izboriš u  ovim nemirnim vodama. Daleko sam od veselosti, ali ja nisam stvoren za o