Постови

Приказују се постови за септембар, 2015

... Gde svih vremena razlike ćute...

Слика
Leebdela je iznad svih. Nalazila se u neviđenim i živima nedostupnim  visinama. Mekota duša koje su je okruživale i delile sa njom moć letenja su joj davale dodatnu snagu i nadahnjivale let. Baš kao u pesmi Laze Kostića... gde svih vremena razlike ćute... Želela je da bude kremirana, da njeni izgoreli dah promeni oblik i da  poleti , da razbije svu skučenost koju je imala u svom životu i da u nekim dalekim prostranstvima mekote i čistote najzad pronađe svoj mir. ... Sedela je na buvljaku u Pančevu, na tezgi ispred nje su se nalazili prefinjeni proizvodi, markirane kreme i dezodoransi koji su svojim imenima malo značili običnom čoveku. S ukusom poređani , prema proizvođaču i mirisnoj noti. Grube izrađene ruke koje su u potrazi za jeftinijim proizvodima preturale i nanosile neviđen haos na njenoj tezgi su je izluđivali. Nije imala snage da više govori. Nije imala snage da se bori sa neznalicama i neprosvećenima. Sedela je na svojoj stolici načinjenoj od nekog starog sanduka. Ona,

Pikaso i ona !

Слика
Pikaso : Fransoaz Duše prožete strahopoštovanjem , hodala je nevidljivim stazama kojima su prolazili milioni ljudi iz celoga sveta. Duboko je udisala vazduh obojen kičicama najpoznatijih slikara sveta. Oko nje su se u nevidljivom komešanju pomerali svetski slikari i došaptavali  joj svoje tajne. Oko je čekalo trenutak da trepne. Ruka je čekala nevidljivi znak da se pomeri. Kompozicija je čekala njen mig da  promeni redosled. Boje su se mešale, letele i vraćale se na svoja mesta prikazujući savršenu lepotu majstorovih slikarskih misli.  Jednostavno je uživala. Osećala se neizmerno bogatom, skoro besmrtnom kao i veliki slikari čija su platna bila uzložena. Polako je hodala između klupa u velikim salama ne želeći da uznemiri duhove koji su tu obitavali. Da ju je neko upitao,  ne bi znala , niti bi mogla da kaže koji joj je najomiljeniji slikar, niti da kaže koja slika joj je omiljena. Znala je da satima sedi ispred božanstvenog Pikasa.Tražila je razumevanje i skrivene poruke, proni

Sećanja. Babika!

Слика
Sva radost i bol bitisanja svih žena od praiskona do dana današnjeg se mogao ogledati u njenim plavim očima. Imala je život u kome su vladale oluje. Česte suše je nisu mimoilazile, a ni zimske hladnoće je nisu mazile. Ipak život joj je bio ispunjen najvećom ljubavlju svake žene, ljubavlju prema deci. Od nas koji smo joj bili prvi unuci, preko dece iz komšiluka, do praunuka,  svi smo je zvali Babika. Dakle Babika je jedna jedina, neprevaziđena, neopevana u pesmama, a sastavni deo svake pesme, neispričana u pričama , a sastavni deo svake priče. Moje prvo sećanje je možda više sećanje po priči, možda sam imala črtiri ili pet godina. Posle jedne porodične oluje, poslala me je da idem kući, meni se nije išlo, porodične oluje nisu imale nikakvo značenje za mene. Ko bi znao, možda sam nešto i zgrešila, nemam nikakvog sećanja o tome. - Idi kući, tamo su ti otac i majka! - Neću kući, neću... - Pravac, kući... Pomerila sam se taman toliko da se rukama naslonim na komšijsku kuću. Sećam s

Ko to tamo ne peva?

Слика
Početak jeseni, neko suvo vreme, ni lepo, ni ružno, reklo bi se teško podnošljivo. Dosadna suva toplota se pretvorila u zagušenje  pa pritiska. Čovek jedva diše! Nozdrve se osušile, pa svi dahću kao umorni psi na letnjoj žezi. Autobus je pun putnika. Skupilo se društvo sa svih strana.  Neki se poznaju.  Svako zna svoje mesto za sedenje, to je navika dugogodišnjeg putovanja. Ima i novih. Svi ćute i gledaju kako će preživeti zaparu. - Hajde, da se leči reuma, ovde kod nas se to radi! -progovara kondukterka. - Da, leti se leči ono što se preko zime zaradi! - Zimi bez grejanja, leti bez klima uređaja,  pa ko preživi pričaće. Ha, ha, ha.. - Pa važno je lečenje, kako se bolest zaradi nije važno! Putnici se rasporedili i dahću. Unutra je više nego toplo. Prosto zagušljivost davi! - Majstore, otvorite vrata da se bar malo provetri, pa zatvorite! - Ne smem, to se kažnjava! - Samo malo, pogušićemo se ! - Ta, mante se, šta ja znam da l je kome dodijo život, pa da iskoči kroz vrata!-

Ispravljanje krive Drine!

Слика
Drina. Reka koja razdvaja i reka koja spaja. Istorijsko mesto joj je obezbeđeno kod mnogih naroda. Utkana je u mnoge priče i legende, odomaćila se u književnosti i kao kakva svetska mis svoju krunu nikome nikada neće ustupiti. Ledena, bistra, neprikosnovena u svojoj lepoti dominira prostorima i širi se meridijanima,  jer je mnogo mladosti  poslala daleko. Svako od njih je poneo delić neviđene lepote. No postoji i ona druga Drina, jogunasta, borbena, ona koja traži svoje, nemilosrdna i nepopravljiva. Ćudljiva! Ne može se ispraviti kriva Drina. Mnogi su pokušavali, postavljali su brane i mostove, podizali su ograde i postavljali žice. Kako bi za dana nešto bilo postavljeno, Drina bi ako ne pre ono sa prvim prolećnim bujicama sve odnela. Mnogi i dan danas pokušavaju da je isprave. ... Gledao je sa strahopoštovanjem u zelenu vodu. Bistra, ledena, svojim divljim tokom preko glatkog kamenja odnosila je njegov život koji se drobio kao što su se kapljice vode drobile preko krupnih oba

Sećanja! Štrudla s orasima!

Слика
Volela je osećaj koji daje testo.Volela je njegovo formiranje od proste mase do jedinstvene mekote koja se mogla oblikovati. Pod njenim prstima je dobijalo baš to što treba, baš ono fino, glatko stanje  koje će polako dobiti mehuriće, pa će se pri pečenju još podići , dobiti zlatnu koru koja pod zubima pucketa, a na nepcu ostavlja neponovljiv trag. Uvek su štrudle brzo nestajale, vazdušaste, meke, dovoljno masne i pune fila. Danas će ih  filovati sa sirom, makom i orasima. - Orasi, orasi...- da, kao svakog puta kada je to radila,  pogled joj je odlutao. Ruke bi radile same, bez komande iz glave. Vratila se u svoje detinjstvo, u ono bezbrižno vreme . Da bilo je bezbrižno do toga dana , onda je sve prestalo. ... Jutro nije nagoveštavalo nikakva dešavanja. Bilo je to  mirno, tiho letnje jutro, kao i mnoga te posleratne godine. Poginuli su počivali negde, živi se okretali životu i nadanjima.  Sve je uzavrelo na salašu. Radio se od rane zore do prvih večernjih zvezda. Iz dana u dan,

Di si, tu si!

Слика
U mirnom ravničarskom selu je sve bilo isto. Ništa se već godinama nije menjalo osim broja stanovnika. Sve ih se manje rađalo. Doduše i umiralo ih je manje, pa im se činilo po onoj starinskoj : - DI SI, TU SI? Rečenica neobičnpg sastava je istovremeno bila i pitanje i odgovor. Izgovarač nije očekivao odgovor. Jednoastavno mu nije bio potreban.  Starosedeoca je bilo sve manje, onih mešovitih sve manje, a i onih dođoša je bilo sve manje. Svi su se osećali usamljenima, mada niko to ne bi javno priznao. Svima je zavladao pozno jesenji vetar koji je mogao da donese ništa drugo do ledenu kišu i sneg. Melanhonično teška  dosada ih je sve obuzimala. Bilo je i onih koji su bili na čelu umirućeg naselja. Ma koliko da je ta vlast bila nevažna, bila je vlast! Često bi se dešavalo da bi onaj glavni, pravo sa njive stupio u svoju kancelariju. S popodneva bi dokoni sedeli na klupi u centru mesta, pijuckali pivo, ako je vreme dozvoljavalo ili bi pokušavali da svojim toplim dahom zagreju ukoče

Original i klon

Слика
Moglo se dogoditi bilo šta. Moglo se dogoditi da leži. Moglo se dogoditi da sedi. Moglo se dogoditi da gleda omiljenu seriju. Moglo se drobiti drvlje i kamenje. Mogli su se kao u starim narodnim predanjima podizati mostovi i dvori, za nju bi sve ostalo isto. Ništa se ne bi promenilo. Sva osećanja bi joj bila upućena istom.Sama bi pronalazila svoj put kroz mnoge mračne lagume skrivene na najtajnovitijim mestima duše. Tačnije njen pogled na svet i njeno shvatanje sveta bi ostalo isto. Mnogi su bili tužni zbog toga. Nisu shvatali veličinu njenog osmeha i njene ljubavi prema jednom cvetu i klonu toga cveta koji je sama podigla. Cvet je bio divan, neprikosnoven, imao je sve vrline koje jedan dobar cvet treba da ima. Mirisao je. Odisao savršenstvom i neviđenom lepotom latica. Njen cvet nije nikad venuo, za sva vremena je ostao isti. Zamrznuo se u vremenu.  Iako se sve okolo menjalo i starilo cvet nije. Uvek je bio svež i mlad! Pravi prvi prolećni cvetak savršene forme i lepote

Doboš torta!

Слика
Sedeo je ispred vrata stana. Nije se usuđivao da uđe unutra. Pognute glave je čekao da oluja prođe pa da na vrhovima prstiju tiho domili do kupatila jer ga je iznad svega zov prirode mučio. Ipak nije se usuđivao ni da odškrine ulazna vrata.  - Moje krivice nema. Čekao sam ćerku i zeta da najave dolazak. Baš je moj zet dobro dete. Ima strast koju deli sa mnom.  Kada pecanje jednom obuzme čoveka obuzme ga za ceo život. Ono vlada mojim mislima. Jedva sam čekao da dođu. Pa dok njih dve uz kaficu razmenjuju svoje teme, nas dvojica se posvetimo prirodi.  Voda nas svojom mirnoćom ponese, mi ćutimo i osećamo. Sa malo reči se dobro razumemo. Nema vike, nema nesporazuma, samo plovak i tišina...A sada ovo! ... - Ma samo neka se pojavi! Dobiće i pecanje i pecaljke po glavi! Smoždiću ga! Neće mu ni dlaka na glavi ostati! Ima da ga nema! Da mi to uradi! Sada! Sve sam lepo spremila! Sve sam lepo uradila! Da mi to uradi! Zgomiću ga! Samo da se pojavi! ... - Bože kojiko li je sati? Pući ću!