Knjiga o Jovu!

Priča iz Biblije, prve i najstarije knjige. Jov je pravednik, pobožnik koji je nadasve vredan, koji poštuje sve oko sebe. On je čovek koji uživa u plodovima  svoga vrednog rada zajedno sa svojom porodicom. U jednom jedinom danu on gubi sve. Gubi bogatstvo, novac, porodicu i zdravlje. Jedino što mu je ostalo jeste vera u Boga. Na boga se nije ljutio ni kada je onako prljav i bolestan, odbačen od svih ležao na đubrištu. Onaj koji sve vidi je cenio njegovu trpeljivost. Dao mu je više nego što je pre imao i veoma dug život. Jov je živeo skoro 250 godina.  Jov koji je ostao bez svega što je imao i koji je pored velike muke i tuge uspeo da se uzdigne i ponovo izgradi sopstveni život.
...

Ispred svoje kuće imala je drvenu klupu na kojoj je provodila sate u predvečerje. Ponekad su joj se pridružile druge žene, ali i onda je  sedela sama bez glasa, tiho, kao da ne postoji. Samo bi težak uzdah izbijao iz njenih grudi. Pemeštala je događaje iz svoga života, raspoređivala ih i davala im beznačajnost. Samo tako je mogla da udiše vazduh koji se oko nje kretao. Nikoga nije krivila, nikoga nije kudila ili je bilo kome uputila tešku reč. Najbolje joj je bilo da ćuti, da  živi u svom ćutanju i da se tako premesti na neko drugo mesto, na mesto svojih snova, na mesto ideala, životnih želja i nadanja.
Nije razumevala današnji mlad svet. Stalnu trku, devojke više otkrivene nego pokrivene, momke u stalnoj poteri i trci za nečim, a bez saznanja šta je to za čim tragaju. Žene koje se razvode, muževe koji vole tuđe žene...
Sve ju je to pritiskalo. Nije ih osuđivala, više je tugovala zbog svoje nemoći da im pomogne ili  da se odupre bilo čemu. Tugovala je zbog svog glasa koji bi rekao ne, samo da je vazduh mogao da pređe preko njenih glasnih žica i da se u titravom brujanju pretvori u reč. Tugovala je zbog svoje nemoći da se odupre onima koji su je gazili. Tugovala je zbog vaspitanja koje su u nju usadili njeni roditelji. Tugovala je zbog svoje samoće, jer bila je sama i kada je oko nje sve vrvelo od ljudi.
Bol koji je nosila u sebi je bio nezamisliv. Nikada, ni u najstrašnijem snu, ne bi mogla da dodirne toliki bol koji ju je na javi snagom najveće oluje pogodio.
Njen jedini sin, njeno najveće blago se ugasilo. Morala je da ga svojim rukama prigrli,  pa da ga spremi na put bez povratka. Da je granica koju je njeno biće imalo mogla nekako da se rastegne, rastezala bi se još uvek i nikada ne bi imala ograničenje. Ispod spoljašnje hladne smirenosti je unutrašnja vatra i plam stalne borbe. Unutra je stalno previranje i traženje nečije odgovornosti i nečije krivice. Svoje, tuđe, bilo čije, bilo  kakve...
Sedela je sama u mraku svoje usamljenosti. Nikoga nije puštala u svoju blizinu, nikoga nije krivila, ni sa kim se nije borila, nikoga... Želela je samo jedno : Da je sve to samo san,da u svemu nema ni trunke  istine...
Samotne večeri je provodila uz Prvu knjigu.
 Samo u njoj je pronalazila utehu. Niko, ni jedna reč, ni jedna misao izgovorena ili prepoznata nisu mogli da joj  vrate osmeh na lice.
Samo ona.
Onda je do nje dopro glas o novom životu.  Pokrenuo se unutrašnje najskrivenije. Ono koje donosi prvu radost.  Stidljivo unutrašnje je pronašlo put do spoljašnjeg. Spoljašnje se polako razvijalo.  Prvo kao napor leptira koji treba da se oslobodi svoje čaure, pa da se osmeli za prvi let. Zatim se blistavih krila uputilo dalje. Krst je još uvek bio na njenim leđima, ali joj se činio lakšim.
Otišla je u prodavnicu. Kupila je kafu i zelene mentol bombone.  Pošla je kod zaboravljene prijateljice  da joj saopšti da se život obnavlja.

Za veru i nadu. Cveće na svili.

Gde su kifle?

- Deda...deda... idemo, idemo!
Dedi koji je od ranog jutra obavio niz poslova koje zahteva paorsko domaćinstvo, namirio, počistio, obavio kaficu sa prvim komšijom  uz malu rakijicu kajsijevaču radi bolje cirkulacije, obavio šetnju do pijace, narazgovarao se na putu do kuće, pa najzad obavio nedeljni ručak, jedva dočekao malo odmora od jake hrane u vidu dremeke... Taman se namestio ... Nemoguće je bilo sklopiti kapke na par minuta. Nije mu prijalo drmusanje koje je došlo kao grom iz vedra neba. Obećanje je obećanje.
Obećao je svome unuku, koji više nije mali, već dečkić od dvanaestak godina, pecanje, ali ne obično, već sa noćenjem napolju, pored vode, na obali ravničarske reke. Leto je još uvek trajalo, noći su prijaтne i tople, kao poručene za boravak napolju.
Unuk, bolešljiv od rođenja, ima česte probleme sa bronhitisom, pa mu prijaju noćni izleti sa svežim vazduhom bogatim vlagom koju samo  reka može da da. Kažu da je glina lekovita. Mirisi gline takođe! Čudo je da se i dečak osećao preporođenim posle takvih izleta. U stvari druženje je prijalo obojici.
Skinuo bi mu deda i zvezde s neba samo da je mogao, a ne pružio  jedno pecanje.
Deda je ponekad nestajao iz unukovog vidokruga i tajno odlazio da dušu prepusti miru i prirodi. Unuk je bio mali.
- Vodi me na pecanje!
- Ne mogu!
- Vodi me na pecanje!
- Ne mogu!
- Zašto ne možeš?
- Zato što će padati kiša, pokisnućeš, pa ćeš se razboleti!
Brže nego misao, deda je svojim biciklom  šmugnuo da ga bistre unukove oči ne vide.
- E, kakav je, misli da sam ja lud, nema ni oblaka , a on kaže da će padati kiša...
Od tada je prošlo mnogo vremena , već odavno idu zajedno starim autom. Napakuju hrane. Ima svega. Njegov unuk ima dobar apetit i voli  da kada upale malu vatru, na štapić nataknu kobasicu, pa je polako peku. Onda u žar stave mlad kukuruz onako u ljusci. On se polako peče. Ljuska pocrni, a unutrašnjost postane meka i slasna... Samo se mljacka , lepo, ukusno, preukusno, a domaće sa njihove njive. Danas im baka spakovale kiflice sa pekmezom. Obojica ih vole.Deda jer mu mirišu na detinjstvo i svoju majku, unuk, jer ih baka za njega pravi, ostalima koliko ostane.
- Deda, hoćeš kilflu?
- Ne mogu , nisam gladan!
...
- Deda, hoćeš kiflu?
- Ne mogu, nisam gladan!Pa nismo došli da jedemo , več da pecamo!
- Deda, hoćeš li jednu...
- Neću!Ćuti i pecaj!
Kesa sa kiflama polako šuška, bakine ruke su vešte, umešne...
- Deda, hoćeš li kiflu?
- Hajde, kad si navalio, daj mi jednu!
Kesa šuška, peče od šuškanja.
- Daj mi još jednu!
- Nema više, pojeli smo!
- Kako pojeli? Pa ja sam pojeo samo jednu, bilo je petnaestak komada!
- Pa nema više, pojeli smo!
Deda gleda i samo trepće, a punački obrazi unukovi se tajanstveno smeškaju!
- Deda, daj mi sok!
- Deda, daj mi paradajz!
- Deda daj mi vode!
- Deda, daj....
- Deda, ja bih čipsa...
- Pa možeš ti i sam da uzmeš, ne moram da te služim! Deda ni ne stiže da gleda u plovak...
- Deda, deda, deeedaaaa!
- Šta ću ja s tobom? -  kao sa prekorom izgovara deda... Ostavlja pecaljke, ostavlja ribe da uživaju u rečnoj dubini, mogle bi slobodno da iskaču iz vode, ne bi ih deda ni primetio. Okreće se svome unuku, tone u njegove bistre oči, zajedno putuju u neko drugo vreme, u vreme njegovog detinjstva.
Kada noć pokaže svoju snagu obojica se zavuku u gepek auta, jer su zadnja sedišta ostavili kod kuće, pokriju se ćebetom i tiho, da ne uznemire noćne ptice, ispredaju svoje priče. Malo deda, više unuk, a deda samo potvrđuje. Onda nastupi tišina. Samo žabe nastavljaju svoju noćnu pesmu.

Jedan detalj sa reke uhvaćen na svili. Usamljenost!

Trideset na sat!

Dva koloseka.
Jedan zarđao od neupotrebe, drugi delimično podmazan retkim vozovima koji pokatkad prođu. Postoji vozni red, vozovi saobraćaju redovno. Ujutro i uveče. Putnika skoro da nema. Tek poneki  usamljenik koga samo muka može da natera na vožnju brzinom od trideset kilometara na sat.
To je slika kikindske železnice. Da nema usamljenih prolaznika i pokojeg psa lutalice da mahne rukom ili repom, na zvuk šinobuske sirene, ne bi postojao ni jedan svedok ove propasti. Čičak i trnjine podrhtavaju dok se sivi džin vuče pored njih. Nema ni  traga masnog ulja koje kapa dok polako prevaljuje svoj svakodnevni put. Na nekim deonicama ide tako sporo, da mi se čini da bi čovek brže hodao pored njega .
Kikindska železnička stanica je pre nešto više od sto pedeset godina bila najmodernija i najsavremenija u svoj okolini. O tome svedoče dokumenti koji govore o tome da je čuveni Orijent ekspres ovuda jurio sto pedeset kilometara na sat. Kažu da se i sama Agata Kristi provozala i svojim kritičkim spisateljskim okom pogledala starosedeoce, kada se posle svog putovanja i napisanog dela vraćala iz Istanbula u Englesku. Voz je tada u Mokrinu uzimao potrebnu vodu. Danas Mokrin nema željezničku stanicu.
Više nego tužno. Šinobus koji saobraća i koji je svojom srebrnom bojom zaslepljivao putnike, da ne pominjem da je postojao i vagon restoran sa vrhunskom uslugom, danas tužno prostenje u skoroj fazi raspada. Nekada je i Titov Plavi voz prolazio ovuda. Sećam se da sam kao mali školarac išla sa svojim drugovima da onim crvenim zastavicama dočekamo gosta.
Pruga koja je povezivala istok i zapad, sada umrtvljena,  čeka neka bolja vremena.
Devedesetih, za vreme nestašice goriva, moj suprug i ja smo morali na sahranu u Pančevo. Pošto su autobusi bili veoma retki, dobar izbor, bar kako nam se činilo je bio šinobus. Putovanje je počelo u četiri sata ujutro, da bismo u Pančevo stigli oko podne. Krajnje iscrpljujuće.  Povratak je bio još gori, uz presedanje, u kupeima bez svetla, sticao se utisak Divljeg zapada. Da je bilo kakvih ratnih pokliča, utisak bi bio potpun. Jedino vidljivo u sveopštem mraku je bio žar upaljene cigarete. Samo je on opominjao da nismo sami.
Od tada se nisam prihvatala takvih poduhvata.
 U šetnji ispratim pogledom Srebrnog starca.  Stenje, škripi i plače. Toliko je star, da je već odavno zaslužio odlazak u penziju!

Neumorno neshvaćen!

Sedeo je u mnoštvu. Oko njega su bili njegovi voljeni. Demencija koja ga je sve više obuzimala polako je odnosila svoj danak.Teško je izgovarao reči, sporije je mislio i nije mogao da prati brzinu kojom je tekao razgovor. Samo je treptao i sa tužnim osmehom ispraćao rečenice koje su letele oko njega. Bio je svestan svoje nemoći i svog usuda koji mu je doneo baš to što nikome ne bi poželeo.
Pred njim je stajao otvoren časopis. Lepa panorama primorskog grada se u svojoj raskoši pržala i zauzimala veliki deo otvorenog lista. Bez glasa ju je gledao. Zapazio je detalj. U oku mu je blistala nevoljna suza.

- Prijatelju, kako si?
- Dobro!
- Kako provodiš dane?
- Tako...tako...
- Uzmi posluži se nečim, jesi li uopšte nešto pojeo ili popio, bar neki sok, ili kiselu vodu?
- Nisam, ne treba mi ništa!
- Prijatelju...?

Oči su mu ispunile zamagljenom kišom. Miris tuge ga je obuzeo. MIslio je da li da izgovori to ili ne. Voleo je nauku, voleo je istorijske dokumente, sakupljao je godinama materijal sa svog životnog prostora, klasifikovao, kopirao, prepisivao... Malo koga je to interesovalo, a sada je zainteresovanih još manje. Živi za svoj svet, za svoje papire, za svoje pisanje, za čuvanje starine. Sve ostalo je nebitno, prolazi kao teška i  mutna ravničarska reka pored njega.

- Vidiš prika, vidiš li ovu sliku u novinama?
- Vidim, lepa slika, lep grad, lepo plavo more!
- Da, ali vidiš li ovu pticu na nebu?
- Vidim!
- E, ta ptica sam ja, usamljen i neshvaćen od svih.
...
Zatražio je čašu vode, okrenuo se prema zidu. Utonuo je u svet svoje mašte, u svet ljudi, njihovog načina života, uljuljao se u svoje pisanje, u sva svoja istraživanja. Utonuo je u snove onih o kojima je pisao.
 Stavio je ruku pod obraz, poslednji put je udahnuo i polako, sasvim polako ispustio svoj poslednji izdah.
...
Nestrpljivo me je čekao, kao igračku malo dete. Nisam mogla da napravim razliku kome sam toga dana bila draža. Dedi ili unuku. Unuku zbog druga u igru, a dedi neko ko voli pisanu reč. Starac me je čekao s gomilom starih udžbenika. Najstariji je datirao iz prve polovine devetnaestog veka. Tačnije 1837.To je dugo čuvani Atlas štampan u Pešti. Posle dvosatnog odabira starih udžbenika izložba je bila spremna. Sve je lepo obradjeno i u pravo vreme izloženo. U  znak zahvalnosti starcu je upućena zahvalnica. To ga je učinilo neobično srećnim.
NAJZAD je neko uočio njegov trud.NAJZAD  je dobio priznaje.
To je ono što me danas raduje. Uspela sam da odam malo priznanje za dugogodišnji uporni rad. Kod mene starac nije bio neshvaćen. Nadam se da će tamo kuda svi idemo biti dočekan s puno razumevanja.

Jedna od verzija suncokreta na svili!

Satirična priča: Saveti jednog cara!

Saveti jednog CARA

Gledao je svoj odraz u glatkom staklu ogledala. Nije mogao a da se ne divi slici koju je video!

Savršenstvo-pa to je čisto savršenstvo!

Zagledao se pažljivije u sjajnu dubinu i savetnički se obratio zamišljenom prijatelju kog je veoma poštovao.

...

Ukoliko Vam se neko ne dopada slobodno se obratite bilo kome za ono što vam smeta, pričajte izmišljotine o njemu. Dobar savet je da cela stvar bude začinjena što pikantnije. Slobodno pustite mašti na volju!

Ukoliko je to komšinica, slobodno je ogovarajte gde god da stignete, najbolje drugoj komšinici, samo pazite  da ne pobrkate kome ste šta rekli. Ako se to i dogodi, nema veze novim ogovaranjem ćete već nekako isplivati. Samo slobodno, bez ikakvog poštovanja  ili najmanje dobre namere!

Šta , dobre namere, tako nešto ne treba da postoji!

Slobodne koristite laž kao pomoćno sredstvo!

Ako je to kolega, sloboda je još veća, pa su i mogućnosti Vašeg operisanja daleko raznovrsnije. Kombinujte, varajte, pretvarajte se! Najbolje je ako dobro delo svoga kolege, koleginice uspete da pretvorite u nešto loše, ako uspete da mu napakostite i napravite problem ni iz čega. Tada ste zaista uspeli, a i zadovoljstvo je veće. Najbolje je ne raditi ništa na vreme, pustiti kolegu- koleginicu da odradi i vaš posao, pa onda udri dok je još sveže. Pa ne mora svako da zna za Vašu kopi paste fazu. Vi ćete ispasti ok. E, zato će kolega- koleginica da nastrada! Nema veze ako vas i otkriju, ionako će ćutati jer  su tolerantni! Još je boljke ići pretpostavljenom sa korpus delikti materijalom. Sa greškom koju ste lično otkrili. Dobro je i majmanje slovce, i to je grška. Ako lična korist ne postoji, postoji zadovoljstvo pakosti! Osećaćete se važnima i silnima, a i dobićete dodatnu snagu za  dalji rad.

Svoje sposobnosti koristite i u pravcu rodbinskih odnosa, to je veoma plodno tlo i sigurno ćete dobiti dobre rezultate. Vrlo lako ćete svakodnevnim upadicama narušiti odnose u bilo kojoj porodici , pa i svojoj! Samo napred!

Braća, sestre, ujne, strine...pa to je sve sitna riba za vas! Kukajte i jaučite na sav glas i za sve krivite one druge koji su tolerantni. U napad!

Naravno, pred okrivljenim uz širok osmeh, lepo bi bilo da postoji i zlatan zub. Da se onako saveznički zablista. Veštinu u svoje ruke  i dobro glumite. Holivud je amater za vas!!

Pred dotičnom personom izigravajte potpuno nevinašce, pa sve je to delo nekih zlih ljudi, nije Vaše lično. Pa Vi ste meke duše, ne volite novac, ne volite nerad...

...

Ogledalce, ogledalce...

 Bože, što sam lep. što sam zgodan,što sam pametan, što sam sposoban, divan sam, niko mi nije ni prići! Sitne oči su mi uvek širom otvorene, ponekad čkilje, ponekad pogleduju, ali zato sve vide! Nikada ne spavaju!  Ja sam najbolji, najpametniji...

Ako me poslušate bićete dobri, ali ne kao ja, ne kao ja!

Ja sam CAR!

Slika na svili: Plač jednog čička!

-

...Olovne i tamne snove snivaju oblaci...

[etnja

 Nedavno sam pročitala, više se i ne sećam gde, zašto se kaže zalazak Sunca. Jer istina je da Sunce ne zalazi. Iako su stari narodi znali za činjenicu da je zemlja okrugla, srednji vek je sve izbrisao, pa je uvaženo mišljenje bilo da Sunce izlazi  sa jedne strane ravne ploče, a da sa druge strane zalazi, odnosno da odlazi na počinak. Dakle iz mračnog srednjeg veka je ostalo to izlazak i zalazak.

Od kada je kod nas stigao lovački pas, stigla je i obaveza njegovog šetanja. Pošto se dotični gospodin prikazao u lošem svetlu pri šetnji na povocu, kroz šetališta predviđena za ljude, morali smo se okrenuti šetnji koja je primerena njemu. Njemu je potreban prostor. Potreban mu je vazduh i širina. Tako smo se i mi prilagodili. Svake večeri pred smiraj uputimo se u atar. Naš mali prijatelj juri, uši mu vijore na vetru, rasteruje vrapce i uporno pokušava da stgne zeca ukoliko ga otkrije. To nije ni malo jednostavno. Najčešće otkriva samo tragove. Ponekad podigne fazana, pa se ovaj dade u brzi let. Zanimljivo ga je gledati.

U takvoj šetnji provedemo sat do sat i po vremena. Atar smo zamenili za vrelinu grada. Lepo je. Oseti se onaj praiskonski nagoveštaj čovekove potrebe za sjedinjavanjem sa prirodom. Jednostavno se oseća veza vode, vazduha, Sunca i zemlje. Ispratili smo proleće, leto nas je dobro preznojalo. Sada uživamo u ovim blagim večerima osveženja.

Na zapadu se Sunce spremalo da osvetli nekim drugim ljudima istočnu stranu. Završilo je svoj dnevni put iznad naših glava. Nebo se preplavilo rumenilom, pravim večernjim vatrometom boja. Na istočnoj strani su se nagomilali sivi kišni oblaci, jedino je sredina neba bila bez boje. Sredina se nalazila iznad nas. Hodali smo u tišini da ne ometamo zvuke i mirise koji su dolazili do pognute glave našeg psa.

Hodala sam kroz polje umrlog suncokreta. Glave su odnešene, ostale su posečene suve stabljike. Spolja oštre i sive, iznutra ispunjene  belom mekom sunđerastom teksturom koja se ne može uporediti ni sa čim. Sredina se pri pritisku ugiba, pa se na svakoj stabljici prstom može  napraviti malo udubljenje. 

Zapažam sitnice, one me ispunjavaju i doprinose da se osetim delom ravnice. Meka prašinasta crnica iščekujući kišu pokazuje raskošne pukotine nastale kao posledica dugotrajne suše. Usamljena lisica je napravila svoju stazu kroz oštru strnjiku. Mogu se videti tragovi srna. Ponegde i mesta na kojima su ležale. Na strnjici je ostalo dosta klasova pšenice koji nisu prikupljeni kombajnom,dosta hrane se  nudi svima.

Osam minuta koliko svetlost putuje je ostalo dajući slabu svetlost. Polako smo završavali dnevnu šetnju. Ostavljamo stanovnike panonske divljine  da svojim putevima i  samo nima vidljivim stazama pronađu način za opstanak.

Sa istoka su  tamni oblaci oterali zapadnu blagu svetlost. Zagospodarili su večernjim nebom. Pre prvih kapi ušli smo u naše dvorište..

Došli ste? Niste morali!

Ležala je uspavana snom onih koji se ne mogu probuditi. Oko nje se se okupili  ljudi. Neke je  poznavala, a neki su bili samo sećanje kroz maglu. Bilo je komšija, bilo je prijatelja, bilo je onih koji su ostali da žive posle nje. Bilo je dobronamernika, ali i onih koji su došli da vide kako će se čitava stvar obaviti, da li će sve biti baš onako kako treba.
- Gle došli  su kao što su obećali, doduše malo su zakasnili, ha, ha, ali nkada nije kasno. Poslednje viđenje i predaja poruka. Rado ću sve odneti i isporučiti. Svi su mi dragi. Sve sam sa ponosom ispratila i svima sam, bar tako mislim činila samo dobro. Sve sam ih držala na okupu. Pozivala sam ih telefonom i pričala, pričala. Prenosila sam vesti od jedne sestre, do druge, jer braće nisam imala. Držala sam ih na okupu i bar sam tako održavala sam veze. Dok sam bila mlađa odlazila sam u posete, jednom godišnje, bilo mi je dosta da ih vidim, da se osetim dobrodošlom i da razmenim pozdrave. Ko će to sada činiti, ne znam. Verovatno će se zaboraviti ko je kome rod. Zaboraviće se sestre. Njihova deca se još nekako poznaju, a unuci nikako. Sve se to odrodilo i polako nestaje.
Bezgranično sam volela sve, doduše sa malim izuzecima. Ko je razumeo moju ljubav jeste, ko je pogrešno shvatao možda je bio, a možda i nije  bio u pravu. Bila sam paorsko dete. Panonski mornar, kog su bile bure i nosile morske struje na sve  četiri strane nepregledne ravnice, je bio neumoran. Mnogo rada, mnogo sunčanih dana, mnogo branja krastavaca, mnogo pomuženih krava, a tek su motike bile blago, svemoćne u borbi protiv korova, svemoćne u narušavanju lepote mladosti.
Znala sam da svojoj deci i gostima za doručak ispečem palačinke, ili da pre jutarnje muže zamesim krofne, pa da kao  doručak zamirišu kroz celu ulicu. Davala sam i što sam imala i što nisam imala. Možda mi je jezik nekada radio brže od pameti, ali niko nije savršen. Živa duša svašta kaže, Bog je tu da oprosti, ako ljudi neće.
Danas sam tu. Još malo vazduh struji oko mene, još malo  sunčev zrak greje, još malo svetlosti pada po meni. Toplotu ne osećam, hladna sam.
 Ništa mi ne treba, mir koji me čeka mi je dovoljan.

Za svaki mir jedan buket cveća na svili.

Deveta vrata NE otvaraj!

Kao u starim bajkama upozorenje koje se ne poštuje! Najmlađi carev sin će uraditi baš to! Pored sveg bogatstva i moći koja mu se nudi na srebrom ukrašenoj tacni, on čini ono što ne sme. Neka nevidljiva moćna sila ga tera da čini ono što je zabranjeno. To ne ide bez kazne. Kazna je teška i dugotrajna, ali se na kraju sve ipak dobro završava.
U stvarnom životu je slično što se tiče otvaranja devetih vreta samo često na kraju izostaje srećan kraj. Neki bi rekli ,,cilj ne bira sredstvo,, Ponekad sredstvo biva preskupo pa se cilj ne može ostvariti. Nemalo ih je platilo preskupo svoja vrata!
...
- Naštelovao sam mašinu! Ništa ne diraj! Sve je sređeno! Ukoliko se pojavi problem sve možeš otvarati samo disk nemoj!
- NNeću, zznam jja tto!
- Jesi li me dobro čuo, ne diraj disk!  majstor ponavlja po ko zna koji put.
- NNisam ja gglup, zznam jaa  siguran u sebe odgovara šegrt.

- MMajstore, majsttore, ne radi mašina , nešto se pokvarilo, bbbrzo ddođi!
Majstor hitrim korakom, u velikoj žurbi doleće u radionicu.Jedan iskusan pogled je dooljan da vidi da je disk pomeran...
- Jesam li ti lepo rekao, ne diraj...bip, bip..
- NNissam, nisam ja, ssamo sam malo...

...
Pokvario se dovod vode u toalet, potrebno je popraviti. Pređašnji majstori su rekli da nije urađeno po standardu, pa se javljaju problemi. Prošlog puta su uvezali žicom , da ne popusti brzo...
- Jaću to srediti, kakav je ovo majstor, kakva žica, kakvo šta, sad ćemo mi to... Nosi me da kupiš novo crevo...
- Dajem garanciju deset godina. Ja sam majstor, a ne oni, pojma nemaju...Drži vodu dok majstori odu...
- Nemoj puštati vodu u toaletu, nešto se pomerilo, pa dovod vode nije dobar, napravila se poplava. Jedva  smo pokupili prošli put. Majstor nije dobro napravio, kako je dao desetogodišnju garanciju zovi ga da dođe.
- Neću, znam ja, ne brini...
Tišinu je poremetilo šuškanje krevetskih čaršava, trgla se. Osetila je da nema tela koje je ležalo pored nje. Zatim je usledilo otvaradnje vrata na toaletu. Kroz polusan je ponovila već davno naučenu rečenicu koja se ponavljala sama od sebe pri najmanjem šumu koji je dolazio iz poznatog pravca.
- Ne puštaj vodu.
Usledila je kratka tišina, umorno telo je nastavljalo svoj prekinuti san, kada se začuo onaj poznati zvuk potopa iz toaleta. Voda je umesto u WC šolu odletela po podu kupatila. Skočila je po naredbi vode, samo je  kroz zube prozborila
- Jesam li ti rekla...
- Popravio sam...
- Vidim.
Uzela je čiste peškire i stavila mu u ruke.Vratila se i legla na svoj deo kreveta.Uspavljivao ju je ceđenje vode iz bogato natopljenih peškira.
...
Ne diraj lonac, još malo pa će biti gotovo! Sačekaj!
Sin, dečkić od petnaestak godina, ni dovoljno zreo, ni dovoljno nezreo, skakutao je nestrpljivo oko lonca u kome se kuvao mlad kukuruz. Miris se čuo nadaleko i zračio je nekom nestvarnom primamljivošću. Čekao je da majka izađe iz kuhinje.  Brzo je podigao poklopac na loncu, raširio je nozdrve i duboko uvukao vrelu paru začinjenu očaravajućim mirisom! Odskočio je dva metra , urliknuo od bola i zagnjurio glavu u lavabo ispod kupatilske česme!
-Nikad više...
-Idem do pijace, ako nađem mladog kukuruza skuvaću i doneću ti da probaš!
-Hvala ne treba!

Čekanje!

Sedela je na pragu svoje  kuće i čekala. Stalno je čekala. Činilo joj se da je ceo život provela u tom neobičnom  poslu.

Čekala je polazak u vrtić!
Čekala je polazak u školu!
Čekala je prve jagode!
Čekala je prve lubenice!
Čekala je malu maturu!
Čekala je prvi poljubac!
Čekala je rezultate prijemnog ispita!
Čekala je da se pojavi prava ljubav!
Čekala je svoje venčanje!
Čekala je da testo za krofne uskisne!
Čekala je svoj posao!
Čekala je praznike!
Čekala je rođenje deteta!
Čekal je prvu reč detetovu!
Čekala je muža da se vrati kući!
Čekala je godišnji odmor!
Čekal je vreme da poseti svoje roditelje!
Čekala je uspeh svoga deteta!
Čekala je posao svoga deteta!
Čekala je muža, a znala je da se neće vratiti!
Čekala je prijateljicu na  šoljicu kafe!
Čekala je unuke da sa njom provedu deo raspusta!
Čekala je novo jutro!
Čekala je lepu reč!
Čekala je ...!

Već je davno zaboravila šta čeka. Unutrašnje biće ju je teralo i tera je na stalno čekanje. Oči su joj se zamaglile, postale su bezbojne i čekaju da se pridruže svome životnom saputniku! Činilo joj se da je još juče ušla na jedna vrata, a da već danas treba da izađe na druga. Tek je sada u svojoj vremešnosti razumela pravo značenje životne mudrosti!

Sedi na svojoj sigurnosti, na svome basamku, stopila se i postala skoro nevidljiva u svome čekanju... Čeka njega da je pozove, čeka nju  koja nikoga ne zaboravlja...
Čeka i dalje!

Za sve one koje čekaju jedan buket suncokretovog cveta na svili! Oni stalno čekaju Sunce!

Sećanje: Kuvanje pekmeza!

Pekmez, džem, marmelada, lekvar...Sve znači isto , ukuvano voće sa dodatkom šećera. Prava poslastica ili dodatak za razne kolče. Kako moj brat kaže
- Pojedem teglu pekmeza za dve večere ili kada mi se jede nešto slatko!
Kada mi se jede nešto slatko samo zabodem kašiku u teglu!
Danas sam kuvala pekmez od šljiva, zanimljivo je to:  s jedne strane računar, blog... sa druge šerpa i dugotrajno kuvanje. Novo i staro vreme, nerazdvojivo i povezano!
Do pred samu majčinu smrt kuvala sam pekmez po svome, uveče stavim voće, šećer i konrervans pa ujutro kuvam ( neki će reći konzervans je nezdrav, ali verujte ima mnogo nezdravijih načina konzerviranja naročito na proizvodima na kojima piše -bez konzervansa-), ono prska, čak toliko da moram da uzmem krpu kojom uvijem ruku da se ne popečem. Majka je sasvim slučajno u nekom razgovoru pomenula kuvanje, pa sam otkrila:
- Kuvaš prvo voće dok se ne zgusne, pa se na kraju dodaje šećer, malo konzervansa, još malo kuvanja, zavisi od količine voća, pa u tegle, pomalo, da ne pukne staklo slučajno, pa onda u rernu na 150 stepeni desetak minuta. Onda se rerna isključi i sve se ostavi da prenoći. Tada se pekmez dodatno zapeče i dobije koricu. Na kraju se stavlja celofan i dobro zategne gumicom.
- Kako mi to nikada nisi kazala?
- Nikada me nisi pitala!
Kakvo pitanje takav i odgovor.
Kako god, sada tako kuvam. Volim miris voća, isparavanje viška tečnosti voćnog soka i polako želiranje voćnog sadržaja. Kada se doda šećer sve se zastakli, dobije sjaj i pravu aromu.
Naše bake su znale da u godinama nestašica i nemanja kuvaju samo voće. Ako je godina bila kišovita pekmez je bio kiseo, ali je  ipak preko duge zime polako iščezavao sa polica špajza.
Stari Smederevac je služio za kuvanje na otvorenom. Na tučanu grejnu ploču se stavljao sloj peska da ne bi došlo do zagorevanja na dnu posude.
- Ne daj Bože, onda sve propada.
Kao deca smo voleli da odlazimo u Novi Bečej, tamo je živela Babikina rođena sestra.(Babika je moja baka, majka moje majke, od milošte smo je tako zvali, jer je u vreme našeg rođenja bila živa i prababa, koju smo zvali baka).Ono što pamtim bez imalo magle jasno i bistro  jeste kuvanje pekmeza od kajsija. Sa svojom braćom sam gledala stvaranje tog blaga. Od tečnosti, blagog kuvanja, do bogatih mehurova vazduha koje je izbacivao gotov prekmez uz pomoć toplote šporeta. Mehur bi se podigao, u dizanju je sa sobom poneo kap vrelog soka, pa ga odbacio visoko u vazduh, zatim bi se brzo spustio na najbližu prepreku.
Baba Dara je ustajala s ranog jutra, da bi kuvala pekmez, s mnogo strahopoštovanja je prilazila tom poslu. Prvo bi poparila kajsije vrelom vodom, pa ih oljuštila, onda je prilazila kuvanju. Kuvati pekmez od kajsija nije ni malo jednostavan posao. Ako se kraće kuvaju ne dobija se odgovarajuća gustina i staklasti sjaj, ako se sa kuvanjem pretera njegovo veličanstvo potamni, ne izgleda lepo i na namazanom hlebu se ne vidi sva njegova lepota i umešnost same domaćice, a žerbo bude gorak!
Dakle baba Dara je kuvala pekmez znalački, maestralno, odmeravajući svaki pokret drvene varjače. Virtuozno je dodavala šećer. Gledala sam zgušnjavanje i beli trag na dnu velike šerpe koji je govorio da je posao završen. Posle sipanja u tegle dolazio je red na nas decu. Metalnom kašikom bismo strugali tragove pekmeza. Uz veliku viku i otimanje gledali smo da nagrebemo najviše od malo zadržanih šerpnih ostataka.
Kako je kuvanje dugotrajno pa domaćica nema vremena za bilo kakav drugi posao, a svakako mora da stoji kod šporeta obavezno bi se pekle palačinke.
Samo su deca dobijala svež pekmez, ostali su morali onaj:
- Od lane!
Dve tegle pekmeza, moji proizvodi od kajsija i šljiva! Kakav je takav je proći će!