Постови

Приказују се постови за фебруар, 2015

Proleće,priroda i ljudi!

Слика
Ove godine teško dolazi, jer me je savladao neki virus, kao nikada do sada. Ne pamtim ovoliku težinu i nedozvoljavalnje lakih misli,  samo turobno, teško, jedva udisivo. Vazduh otežao od hladne vlage i pritajene tuge. Ove godine sporo dolazi. Suviše je stidljivo, pa se  krije od ljudi. Setih se onog crtanog filma ,,Đole Proleće". Baš tako teško, preteško, pa kada takvo ledeno i sumorno donese teške tužne vesti... Ipak: dolazi. Ljubičasto u travi, žuto iznad trave, mirisno svuda okolo. Još da se zašareni u vazduhu. Suve grančice se pokrile velikom količinom cveta. Beli se drvo ispred moje kuće, pokrilo se , pa se ruga nebu i pokazuje svoju moć. Pas se opružio i gleda, psećim jezikom pozdravlja svoje prijatelje, samo vrhom repa pokazuje veliku radost.    Realisti, romantičari, muzičari,slikari...čitava armija istraživača se bavila ovim pitanjem godišnjih doba.  Svako od njih je dao svoje viđenje prirode. Ipak moje je mišljenje da evropljani prednjače u tome, nekim nar

Moj otac!

Слика
    Talože se godine, polako dobijam one fine linije koje znače život. Često prebiram po najudaljenijum oblastima moga sećanja. Potpuno mi je jasno da će uspomene živeti dok ja živim, pa poželeh da ih podelim. Sećanja su mlada i sveža. Nekih se sećam samo iz priča, a neke su sastavni deo mojih misli.    Sada imam više godina nego što je imao on kada je napustio ovaj svet. Nije imao ni punih pedeset kada ga je strašna bolest savladala.    Dobro je da naše pamćenje živi nezavisno od nas. Dobro  je da je selektivno i da čuva samo lepe uspomene, a da one ostale nestaju pod težinom minulih dana. Ruža na svili   Nekad su bila srećnija vremena, a možda su i deca bila manje zahtevna. Kako je majka radila u jednoj kikindskoj fabrici mogli smo svake godine preko sindikata na more. Moj brat i ja smo se radovali tim letnjim danima, prepuštali smo se talasima i uživali smo u plavetnilu. Dešavalo se da idemo i samo sa majkom. Tada bi nas otac ispraćao do glavne železničke stanice u Beogradu

Pas najbolji čovekov prijatelj!

Слика
    Pas kao i svako drugo biće dođe na svet ne svojom voljom već voljom prirode. Kada su mali kučići su slatki i prosto se lepe za oko, pa dolaze u kuće kao ljubimci. Na meti su psi bez pedigrea, oni koji nastaju zbog nagona svojih roditelja. Pedigrirani psi obično imaju bolji život, ali se dešava da i oni budu izbačeni, najčešće zbog skupog održavanja samog psa.   Meki,pufnasti,mili, nežni privrže se svom vlasniku, a još bolje deci. Svi ih vole, maze...Oni brzo rastu i od malog simpatičnog  psića odjednom izraste grdni reponja, najčešće neproporcionalnih dimenzija.Tada on nikome ne treba. Najčešće biva spakovan u kutiju i izbačen negde daleko da ne bi mogao da se vrati kući. Tužna i žalosna priča.    Zatim je tu armija onih koji uče svoju decu da se plaše psa, jer ujeda, ima parazite...Dete vrišti, roditelj tera psa, gađa ga svim i svačim...nimalo lepa slika.    Često se mogu pročitati vesti o maltretiranju životinja, o surovosti čoveka prema psima lutalicama. Zaboravlja se da i

Kinđa! Brdo gde mu mesto nije!

Слика
Kinđa      Neobično ime za još neobičniju pojavu. Malo, ali ipak veliko brdo za našu prostranu panonsku ravnicu. Brdo se nalazi u neposrednoj blizini Kikinde i mi njeni žitelji smo veoma ponosni na njenu osobenost.     Nepregledno panonsko prostranstvo se razgranalo na sve četiri strane sveta obuhvatajući i lomeći sve pred sobom bez mogućstva nepravilnosti. Ipak tu se zadesila ona. Kinđa. Ponosna prkosi ravnoj okolini i mudro čuva svoje tajne.     Naime nema nikakvih naučnih dokaza o tome kako se ona tu stvorila. Zna se samo da je odvajkada prisutna i da svojom neobičnom lepotom mami posetioce. Najčešće je posećuju mladi parovi u porazi za romantičnim trenutkom. Popevši se na nju i oslonivši se na kamen koji govori o njenoj veličini može se osetiti dah mirne ravnice i malog brda koje se ponosno uzdiže.     Za vreme vedrih dana i uz pomoć dogleda može se videti daleko. Mogu se uočiti neka sela u susednoj Rumuniji. Ako  posetilac upotrebi maštu vidi se i dalje. Vazduh oko nje je

Bombardovanje- pogled iz drugog ugla!

Слика
    Kako se približava mart tako se osvežavaju sećanja na  NATO bombardovanje   koje smo doživeli na samom kraju dvadesetog veka. ž Oblačni dani nad našim glavama.Tužna sećanja za one koji su izgubili svoje najmilije. Uvek ćemo deliti njihovu tugu i ogromnu žalost koju je takav čin doneo. Kotarke      Ma koliko je tužnih dešavanja bilo,  ima i neispričanih priča koje čame iza zatvorenih vrata porodičnih kuća. Svako se trudio da na najbolji mogući način zaštiti sebe i svoju porodicu, pa makar to izazivalo čitave bujice smeha. Naravno tada se tome nismo smejali, smatrali smo ih doprinosom malog čoveka velikim dešavanjima.  Poznata je priča o Lalama u Drugom svetskom ratu, kada se jadni  najedoše šunke, a švabe zauzele bunar. Neka i ovo ostane zapis, neka se osmehom ozari lice čitaocu.      Posle prvog naleta panike i straha od strahota rata, prikupili smo razbacane misli i počeli da živimo koliko toliko normalnim životom. Nekako smo se zbližili, združili i tako smo ohra

Ljudska sujeta!

Слика
Neverovatno je koliko mi savršena bića imamo mana. Još je neverovatnije koliko sami sebe ne poznajemo!    Sujetni smo, sami sebi najdraži i ne ostavljamo mogućnost da je neko bolji od nas samih. Zlatno pravilo:             ,,Ja i niko drugi." Narcisi    Interesantno obično oni koji najmanje vrede imaju najviše mišljenje o sebi. Obično su bez ikakvih ideja i bez imalo energije. Da ne zaboravim:  mnogo se hvale. Sami sebe u svim prilikama, ne biraju mesto ni način. Ako je potrebno maaaalo ulagivanja tu su.      Zato postoje i oni drugi! Oni koji se ne žale. Oni koji se ne hvale. Oni koji svoj krst nose na svojim ramenima i ma koliko on bio težak njihov je, sastavni je deo njihovoga života i nose ga sa ponosom.   Postoji žena koja se ovih dana sprema da zatvori vrata svoga života. Život joj nije bio lak, ličio je na mnogo života žena sa ovih prostora. Kao dete je gledala svoju  majku kako sahranjuje njenog brata. Osećala je nezamisliv bol, ali ga nije pokazivala. Ćutala j