Šta bih da imam krila

Prozor koji gleda preko zelenog krova šupe, pruža  sasvim neobičan prizor

spremnom posmatraču, živ i nedokučiv, možda bi  neki rekli pomalo tužan. 

Prozor kao prozor. Beo,  bez roletne. 

Često  otvoren. 

Možda i više nego što bi trebalo. Tanka mreža koja propušta svetlost i vazduh,  zabrana je za dosadne muve i komarce koji u najboljem slučaju u trenutku kad osete toplotu nađu na kratko svoje mesto s druge strane otimajući miris kuhinje i tolotu sobe. Nehajno bi se zakačile za sitne rupice . Njihov mir je samo privid, dodvoravanje onima koji su  s ove strane- bezuspešno.

Ako se zanemare sitni insekti, a zadovoljenje potraži u pogledu, raspletu se nebeske visine.

Jutros je preletelo jato nepoznatih ptica. Možda Afričke gugutke, divlje patke, ždralovi, rode... Bile su visoko. Vrsta se iz sigurnosti sobe nije mogla prepoznati. Nisu obraćale pažnju na tlo i dešavanja ispod svojih krila. Grabile su visine sledeći nečujne vibracije predvodnika. Oko njih se  vazduh pretvarao u vetar zaveden snagom njihovih krila. 

Mirovao je krov. Stablo bagrema slučajno izraslog u komšijskoj bašti je ćutalo. Mahanjem svojih grana je ovlaš pozdravio letače. Malo dalje svojim stasom celu sliku je posmatralo telo nekada ponositog bora. Proletos je izgubio poslednje iglice, a nove nije ispustio. Ćutao je spremajući se na večiti san. Na njegovim ogoljenim granama dve grlice su pronašle svoj stan. Skupljenih krila najavljivale su poslednje dane pre potonuća. Ponekad bi raširile krila u nadi da će ga probuditi, osmeliti na novi pokušaj hvatanja života, čak bi i letnule. Trud im je bio uzaludan.

Između njih se paukovim radom stvorila tanaka nit. Povezala ih je na čaroban način, obećavajući povratak visokih letača jednog suncem protkanog dana. 

Pauka niko nije video.

Šta bih da imam krila?

Putopis : Prolom banja

Na vidikovcu

Posle mnogo kilometara zavojitih i tajanstvenih puteva nalazimo mir u Prolom banji. Ostavili smo dva

dana da se nadišemo vazduha i naspavamo u miru koji ona pruža.

Smeštena je na obroncima Radan planine na jugu Srbije. Prelep, moderno opremljen hotel sa otvorenim i zatvorenim bazenom, uređeno šetalište oko hotela, cvetnjaci i klupe raspoređene tako da se šetači mogu odmoriti krase centar banje. U neposrednoj blizini hotela je veliki akva park.

Naš boravak smo usmerili na prirodu.

Staza do vodopada

Hotel je u centru banje. Tu su sva dešavanja i mnoštvo ljudi. Vidi se da je pun. Našli smo sobe u privatnom smeštaju čiste i skromne, za prespavati dobre. Izdaju ih stariji ljudi. Nekako nam drago bilo da doprinesemo njihovom budžetu. Bili smo sami na spratu novije kuće. 

Mnogo je praznih . 

Negde sam pronašla da je na popisu iz 2002. U banji živelo 111 stanovnika. Možda ih je danas i manje. Kako je u blizini Kuršumlije, verovatno je da mnogi putevi iz banje idu u tom pravcu i dalje. Malom broju stanovnika svedoči jedan market, jedna pekara i jedna trafika. Pijace nema. Znači ako se uputite u ovaj kraj dobro se opremite i orijentišite na hotel. Bar na ručak po dnevnom meniju. Nije skupo, a veoma je ukusno.

Rekoh , boravak smo orijentisali na prirodu. Kupili smo doručak u pekari, prešli preko drvenog mosta do novoizgrađene crkve Preobraženja Gospodnjeg, pa se kroz šumsku stazu uputili do vidikovca. Sa njega se blistava i čista vidi  kao na dlanu Prolomska reka, banja i šumoviti predeli Radan planine.

Pauza

Vodopad Soko

Zatim se vraćamo mostićem do podnožja i rečice, pa  asfaltnom trakom, laganim hodom idemo do Crkve Lazarice. Podignuta je kao brvnara neposredno posle Kosovske bitke.  Legenda kaže da su se stabla šljiva uvrnula i da su takva ostala,  jer se vojska nije vratila sa Kosova. Uvrnute su i danas, a postoji i tabla sa natpisom da se šljive ne smeju dodirivati i na bilo koji način pštećivati. Na jednom stablu su izrezbareni likovi kneza Lazara i kneginje Milice. Renovirana je mnogo puta. Sada sveža i umivena dočekuje goste. Sveće su upaljene,  a iz njene unutrašnjosti se širi miris tamjana.
Sedimo na drvenoj klupi u malom vrtu, skupljamo snagu za povratak nazad. Od centra banje do Lazarice je oko četiri kilometra sa usponima. Na otprilike trećini puta je putokaz koji upućuje na vodopad Soko. Ne bismo propustili ptiliku da ga vidimo. Staza vodi pored  Prolomskg potoka. Idemo uzvodno. Vijugava utabana staza vodi tik uz bistru vodu. Polako hodamo, prelazimo korenje upleteno s kamenom. Dišu zajedno blatna obala i rečni šljunak, a sa visokog drveća nas prati pesma ptica. Na pojedimim mestima je potrebno preći s leve na desnu obalu potoka , malo isprljati obuću, pa se počastiti  kvašenjem ruku i rashlađivanjem u brzoj vodi. Iako nije veliki,  vodopad Soko je prelep. Prska vodom i daruje svežinom. Sedimo na kamenu. Kažu da je boravak od pola sata u gustoj šumi neprocenjiv za čoveka. Koliko onda vrede šuma, potok i vodopad ujedinjeni u svojoj lepoti i miru koji pružaju posetiocu?

Na mestima gde je voda dublja su drveni mostovi. Od početka staze do vodopada ima nekih pola sata hoda. Kao  i obično povratak nazad je lakši.  Usput nailazimo na neobičan natpis: Vampirski izvor. Kako odoleti? Izvor se i vidi i ne vidi,ali je put do njega trnovit , tako da s pravom nosi to ime. (ne bih noću dolazila na ovo mesto)

Pored banje vodi i put do punionice Prolom vode.  Pored nje smo prošli  pri dolasku.

Na ulazu u Lazaricu

Ulaz u Lazaricu

Likovi kneza Lazara i kneginje Milice u stablu šljive

Ispred Crkve Preobraženja Gospodnjeg

Unutrašnjost

Staza do Vampirskog izvora

Česma u banji

U kompleksu hotela je lepo uređena česma Prolom vode. Posetioci mogu piti i snabdeti se vodom za poneti dok šetaju prolomskim šumama. Morali smo se nasmejati. dok sam sipala vodu sa česme jedan čovek je pitao koliko je sme popiti dnevno? Nismo znali odgovor. Ako čoveku treba dva litra vode na dan, možda je to to. Svakako je veoma neobična. Mlaka je čak više naginje toploj iako je sa izvora. 

Doživeli smo nešto što nije neuobičajeno na ovim prostorima. Jutro i dan su bili sunčani. Toplota  je bila velika, da bi se pred veče naoblačilo i odjednom su se sa svih strana sklopili oblaci i prolomila  kiša. Možda je zbog toga ova banja dobila taj naziv.

Hvala vama dragi čitaoci , na praćenju, čitanju, na tome što ste sa mnom delili dane provedene u ovom kraju Srbije.
Do nekog novog viđenja, do novog putopisa,  još jednom HVALA.

 U pozadini- Crkva Preobraženja Gospodnjeg

Ispred hotela

Fotografija:  Dragan Đukanović

Putopis Đavolja varoš

Na ulazu u kompleks

Najzad Đavolja varoš

S novim jutrom, osveženi i naspavani nastavljamo dalje.
Napuštamo jugoistok.

Odvažno hvatamo put prema Kuršumliji.

Cilj je Đavolja varoš.

Smeštena na jugu, ušuškana u obronke Radan planine oberučke prihvata posetioce. Sa svojih 65 hektara ima mesta za sve koji žele da je vide.

Zaista.

Ono što čoveka čeka je sve što se može poželeti: lepota prirode, mistika, legende i nesvakidašnje na svakom koraku.

Na ulazu nas dočeka zelenilo. Jedva čekamo da prođemo. Prilazimo biletarnici i uzimamo karte. Otvara se raj za oči. Lorka je s pravom pevao: ,,Zeleno, volim te zeleno”.

Dakle volim zeleno. Staza vodi kroz šumu bogatu visokim drvećem. Uz stazu peva potok , a prate ga u glasu ptice koje se gnezde u visokim razgranatim krošnjama. Tu su drvene skulpture,

Ovde se često organizuju različite likovne kolonije.

Polako, bez žurbe i opremljeni svežom vodom sa česme krećemo u osvajanje Đavolje varoši.

Staza vodi kroz šumu, pored potoka. Bogata je vodom sa dva izvora. Vrlo neobičnog izgleda i naziva. To su Đavolja voda i Crveno vrelo.

Na vidikovcu

U Đavoljoj jaruzi

Deo lepote

Djavolja voda se valja kamenitim koritom, leti preko krupnog kamenja , odbija se o svoje obale i priča priče o davnim vremenima kada su rudari Sasi kopali srebro u ovim rudnicima. Strpljivo pokazuje okna I svojim kapima grabi ulaze. Pojedina je osvojila, zatvorila, pa iz njih umesto rude izbija đavolja voda. Ne usuđijem se da je probam iako kažu da je lekovita, ali je nedovoljno ispitana. Zadovoljavam se kvašenjem ruku. Ledena je.

Nastavljamo koračanje stazom. Stižemo do Crvenog vrela. Zaista čini se da izvire crvena voda. Ipak nije tako. Voda je bogata gvožđem, cinkom i bakrom, pa je izvor obojen kao i čitavo korito u crveno. Teče crvena voda. Zadrhti čovek od ovolike lepote i neobičnosti , pa poveruje u neku od brojnih legendi.

Nastavljamo krupnim koracima uz pauze u debeloj hladovini. Odjednom rastinje se proređuje, teren je oštriji kao i uspon.

Prelazimo Đavolju jarugu, tu je i Paklena jaruga. Stojim u sredini, u samom paklu, srećna što je java i svetlost dana, što su pakleni krugovi daleko(možda mi se samo tako čini).

Lagano napredujemo prema vrhu gde nas čeka nagrada. Zemljane kule ponosito uzdignute sa kamenim kapama. Ima ih više od dve stotine. Različitih su visina. Od nekih dva do petnaest metara. Između njih su drveni mostovi i vidikovci. Penjemo se na svaki. Posmatramo ,,Kule” iz različitih uglova. Srećni što smo se našli na ovom jedinstvenom mestu.

Hvala

Zaboravi se napor, toplota, drhtanje u nogama zbog visine vidikovca. Zaboravi lupanje srca zbog penjanaja. Sve s izbriše pred lepotom prizora.

Kameni stubovi su nastali dejstvom erozije, krhki su bar tako deluju- nekako nežno, sporo se ruše, ali i stvaraju novi. Kiša ispira zemlju, uporna je i snažna tako da na kraju ostaju kameni stubovi sa kapama na glavama. Ipak više mi se dopada verzija legende:

Pijući Đavolju vodu ljudi su izgubili razum. U svom bunilu hteli su da venčaju brata i sestru. Vila je pokušala da ih spreči. Pošto nije uspela molila se Bogu. Bog je uslišio njene molitve pa je svatove pretvorio u kamene figure i ostavio ih da vekuju opominjujući ljude da ne čine greh.

Sa vidikovca

Da ovde borave Bog i đavoli, dokaz je crkvica Svete Petke. Palimo sveće. Za ovo mesto takođe postoji legenda. Ispred crkvice se nalazi drvo. Posetioci svojim maramicama protrljaju bolno mesto na telu, maramicu vezuju za njega. Preko noći đavoli odnose bolesti. Na sreću imali smo pamučnu maramicu, iscepali smo je ...pa ako pomogne-pomogne…

Posetu Đavoljoj varoši završavamo ručkom u etno krčmi Dva ambara. Ona je na Žutom potoku. Žubori potok, vazduh je svež, miriše...pravo mesto za sabiranje utisaka.

Drvo ispred crvvice

Deo staze

Okno Saskog rudnika

Zadovoljna uspehom

 A MAŠTA MOŽE SVAŠTA:

I teče crvena voda

Bez komentara

U trnutku mi se učinilo da na Crvenom izvoru vidim nešto. Isključila sam kameru na telefonu i zagledala se u balončiće koji izlaze na površinu.

Začudo. Balončići nisu bili napunjeni vazduhom. Unjima je vrcao život. Zagledala sam se bolje, pomislila da sanjam, da mi je Sunce pomutilo razum i pomešalo misli, da imam priviđenja.

Protresla sam glavu.

Balončić se raspukao, a iz njega je iskočilo malo stvorenje. Naizgled bezazleno. Pogledala sam bolje. Đavolak.

Možda je to trenutak kada se gubi razum, kada se poput legende živo biće pretvara u kamen i zemlju, kada nestaje živost iz njega, a on postaje deo večnosti tih i miran, uznemiravan jedino od brojnih posetilaca.

-Ko si ti?

-Ko si ti?

-Šta pitaš kad zanaš. Došla si da me uznemiravaš. Dala si sebi pravo da gaziš po mom izvoru, po mojoj jaruzi, po mom skrovištu od ljudi.

- Šta pričaš? Tu sam samo da gledam.

-Video bih ja tebe da omrkneš u ovim jarugama…

-Može ovde da se dođe i noću, ima osvetljenja u raznim bojama…

- Ne tada, već u pusto doba kad se smenjujuje potrošeni dan. Tada je vreme otvoreno. Vremenskla vrata se otvore, a ja sam sam u svom carstvu opalih anđela. Igram kolo s izgubljenim prodanim dušama, vilama mrsim kose, a vetru otimam znanje.

- Sad me plašiš.

- Plašim? Videla bi ti šta je strah samo da onoćiš ovde. -smejao se . Svaki njegov kikot je doprinosio da se uvećava. Rasla mu je glava a, produžavale se ruke i nokti, a iz očiju su sevale varnice...

- Ne mogu. Put je pred nama. Idemo dalje…

- Nećeš dalje dok ja ne kažem!!!! Gledaj me u oči, čuješ li?...Jesi li videla one kipove? Pretvoriću te u takav, ostaćeš ovde...

-Idemo dalje ! Još je dosta uspona pred nama, a ova hladovina daje snagu. Idemo!!!! U šta si se zagledala?

- Ni u šta. Ja to onako…

Kod Dva Ambara

Sigurno ćemo jednom ponovo...

Putopis: Rilski manastir , Stobske piramide , Manastir Poganovo

Ispred glavne crkve

Jutro je.

Spremamo se na put. Na jednodnevni izlet, s tim da je polazište ovoga puta iz Pirota. Pre par dana smo posetili Vidin, sada se spremamo da zađemo dublje na teritotiju Bugarske. Granicu prelazimo kod Dimitrovgrada. Cilj nam je Rilski manastir.

Na ulazu u Bugarsku neophodna je vinjeta. Srećom imamo je od prošlog ulaska, a uzeli smo je u trajanju od nedelju dana.

Vozimo se širokim putevima, Krajolik je sličan onom u Srbiji. Njive pokrivene suncokretom, kukuruzi i beskrajna polja s kojih je skinuta pšenica. Uživamo u pogledu. Na jednom brdu primećujemo nešto kao geoglif, samo ošto je njegov nastanak novijeg datuma i predstavlja dan oslobođenja Bugarske.

Na ulazu

Rilski manastir je oko sto pedeset kilometara udaljen od naše granice. Dobro smo se opremili. Auto lako po dobrim putevima savlađuje razdaljinu. Prolazimo pored Sofije, ali zbog epidemiološke situacije ne ulazimo u centar grada. To ćemo ostaviti za neki drugi put.

Staza do Rilskog manastira vodi kroz mnoga mesta. Zeleni se bostan pored puta. Čitava brda. Vijore se šatori koji vlasnicima daju hladovinu. Napredujemo brzo. Odjednom užurbanost vozila i brojni autobusi najavljuju da smo u blizini našeg cilja. Parkiramo i puštamo da nas svetovnost preplavi. Brojni su hodočasnici koji ovde dolaze.

Veruje se da je manastir je najveći i najpoznatiji pravoslavni manastir u Bugarskoj. To svedoči i brojnost posetilaca. Na našem putu smo posetili mnoge manastire, ali smo samo ovde videli obezbeđenje koje je , a to se na prvi pogled vidi,veoma dobro organizovano i međusobno povezano. Ponosito stoje na važnijim mestima i čuvaju kako svetinje tako i hodočasnike. Zaista se osećamo sigurnim.

Nalazi se na jugozapadu Bugarske , na planini Rila u dolini Rilske reke na nadmorskoj visini od 1147m (važno zbognečega o čemu ću kasnije pisati) .

Gradnja manastira je počela negde sredinom desetog veka u blizini pećine u kojoj je pustinjak Sveti Jovan Rilski propovedao, da bi reosnovan bio u četrnaestom veku.

Reljina kula

U vreme srpske dominacije ovim prostorima manastirsku gradnju je obnovio 1355.godine poznat iz narodnih pesama kao Relja Krilatica ili Relja od Pazara, koji je bio jedan od zapovednika cara Dušana. Manastir su zahvatila ratna razaranja, pa je više puta obnavljan i potpuno razaran.

Obnavljan svakog puta je davao, a ljudi su u njemu nalazili veru, nadu i ljubav prema Gospodu. Okupljao je hodočasnike sa svih strana sveta.

U devetnaestom veku je potpuno obnovljen i predstavlja centar bugarske kulture. 1976.godine manastirski kompleks je proglašen nacionalnim istorijskim spomenikom i pod pokroviteljstvom UNESKA je.

Kada se kroz glavnu kapiju uđe u kompleks manastira oči se napune lepotom i živošću. Glavna crkva se pokaže u punom sjaju, opčine vas freske – (fotografisanje s polja je dozvoljeno, unutra nije, pa osećam žaljenje što ih ne mogu prikazati). Posmatraju vas likovi pravoslavnih svetaca sa zidova. Lako pronalazimo Svetog Nikolu. Na ovom mestu se oseća velika radost, vera u pravoslavlje i zajednička nit koja na tajnoviti način povezuje brojne hodočasnike.

Tu je Reljina kula, u spomen na stope srpskog naroda na ovim prostorima. U unurašnjem dvorištu je nekoliko česmi sa osveštanom pijaćom vodom.

Njih okružuju konaci. Belo okrečeni i okićeni lukovima. Oni su četvorospratni. Na trenutak se posetiocu čini da se preselio u srednji vek , da je okružen ponositim graditeljima koji ostareli uživaju u delima svojih ruku.

Manastir krije bogatu biblioteku i riznicu koja nije dostupna običnom posetiocu. Najčuvenija relikvija je Rafailov krst- drven, izrezbaren od strane istoimenog monaha koji je po završetku rezbarenja oslepeo.

Konaci

Neobičan prizor mi se urezao u sećanje. Lepota manastira, konaka, kula, oslekanih ikona, a iznad njh – potpuno slobodne i nezavisne od ljudi lete laste. Njihovo brzo spuštanje i podizanje, precizan let i cvrkut, sloboda koju imaju daje ovom mestu mističnost. Poželi čovek da istraži misteriju, da zađe u podrume i tajne hodnike. Zažmuri, sedne na klupu i pusti da ga duhovi monaha, ktitora i hodočasnika dotaknu. Ovde je potpuno jasno samo čestica vodene pare koja će jednoga dana stići do nebeskih visina.

Sunce je već visoko odskočilo, granica daleko, moramo nazad. Ali...Uvek postoji neko ali. Na putu prema Rilskom manastiru smo videli tablu Stobske piramide. Kad čujem piramide, ne mogu da odolim. Skrećemo s puta i vozimo prateći putokaze. Gde god da smo putovali, išli smo pripremljeni, upoznavali se sa onim što treba da vidimo, imali neka kakva takva znanja. Ovo je došlo, onako, prožilo se na tacni, pa što ne bismo. Nadmorska visina se povećavala, ali kad se ide grlom u jagode ide se.

Stobske piramide

Negde u jednoj tački zacrvenile se stene negde visoko pod samim nebom. Zapitali smo se da nije to to? Put je vodio u tom pravcu. Stižemo do sela Stob. Vozimo kroz njega stalnim usponom i uskoro stižemo na plato. Začudo piramide se ne vide. Pomislili smo da su tu negde zaklonjene rastinjem. Ostavljamo auto , prilazimo biletarnici I vadimo karte. Ljubazna žena nam prodaje jednu kartu, kaže da je u redu( tek kasnije smo shavtili zbog čega). Srećni polazimo stazom koja je pokrivena žutim tucanim kamenom pomešanim sa zemljom. Jedna okuka, druga, treća, pa još jedna I popet jedan. Sunce odskočilo, vodu nismo poneli...ali idemo. Usput razgovaramo da ne može biti još daleko. Posle nekih pola sata prelazimo na oštriji uspon. Na pojedinim mestima se nalaze klupe. I kamenje je krupnije, isprano od zemlje, kotrlja s pod nogama. Hoćemo li se vratiti? Čujem pitajnje. ,,Ne”. Posle desetak minuta pred nas nailazi visoki mladić. Ljubazno nas pozdravlja. Pitamo koliko je hoda do gore. Odgovara ,,Još dvadeset minuta". Dvadeset minuta se pretvorilo u pola sata od kojih je poslednjih dvadeset minuta žestoki uspon. Bode kamen tabane preko lake obuće koja nam je na nogama. Pet puta sam izgovorila,,Ne”  na pitanje o  raćanju. Najzad potpuno iscrpljeni i iznemogli stižemo do vrha. U trenutku nam je jasna ona jedna karta. Nije mislila da ćemo se popeti.

Na početku uspona u pozadini se vidi selo Stob

Pogled je na celu rilsku dolinu, selo Stob se beli negde u daljini, a staza kojom smo hodali je vidljiva samo na nekim mestima. Piramide su od crvene zemlje izmešane s kamenom,  visoke do dvadesetak metara. Na nekim vrhovima se nalaze ,,kapice” na nekim ne. Prostiru se na 7.5 hektara.

Podsećaju na draperje koje se stavlja na prozore i intenzivno riđe boje je. Pogled očarava.
  Postoji legenda u  vezi ovog mesta. Svatovi su krenuli iz jednog sela u drugo. Mlada je bila pod velom. Dunuo je vetar, skinuo veo s lica neveste. Njena lepota  je zasenila svatove i kuma. Poželeo je da poljubi mladu. Bog se naljutio i skamenio svatove. Ostali su okamenjeni za sva vremena.

Dolazimo sebi od napora, a pred nama je spust.

Kasnije saznajemo da je ovde sastajalište planinara koji se dobro opremljeni penju do vrha.

E, mi smo to uradili bez opreme. Sišli smo mnogo brže u želji da se napijemo vode.

Polazna tačka je u strdini- beli se

Kratak odmor u retkoj hladovini

 

Najzad vrh

Kod biletarnice

Crvene se piramide-središnji deo staze

Osvežavamo se i nastavljamo put prema granici.

U Srbiji smo u večernjim časovima. Po planu je bila I poseta manastiru Poganovo. Plašili smo se da će biti zatvoren za posetioce jer je već oko 19 časova uveče, na našiu sreću nije. Prelepo usađen I skriven u klisuri reke Jerme mirno diše svoj život. Miluju ga vode Jerme. Bele se njegovi zidovi u slavu Svetog Jovana njegovog zaštitnika. Cvećem okićen,  tih  i miran ispraća nas okrenut svojim monasima i svežini  noći. Samo ga mesec i zvezde obasjavaju.

Završavamo dan umorni.

Freske Poganova

Govor freski Poganova

Dolina Jerme - manastir u pozadini

Jerma

Fotografija Dragan Đukanović

Putopis : Pirot

Ulaz u Donji grad

S istoka prelazimo na jugoistok i do bisera u njemu.

Vodili su mnogi putevi preko njega. Trajanje nosi  još iz preistorijskog doba. Koristili su ga Rimljani, Osmanlije ga osvajale i gubile, znali su ga Arapi, Dubrovčani, a i Bugarima nije bio stran.

Došlo je vreme da ga Banaćani upoznaju.

Svaki grad nosi sa sobom nešto posebno, karakteristično. Mogu to biti ljudi, zgrade, priroda, bogata istorija, ptice ili mnoštvo tajni skrivenih pod talogom prošlosti. U ovoj etapi našeg putovanja susreli smo se po prvi put licem u lice sa Pirotom.

Svojim čistim ulicama, bogatom istorijom, svime sa čim smo imali priliku da se upoznamo zauvek me je osvojioi ostavilo  dubok utisak na mene.

Most na Nišavi

Nosi Pirot  sa sobom mnogo toga i pruža posetiocu koji je spreman da prihvati ponuđeno.

Kroz lavirint uličica smo pronašli smeštaj, pa se oporavljeni uputismo u pravcu centra grada. Put nas je naneo na šetalište pored Nišave. Uredno popločana staza keja sa leve i desne obale sa klupama za predah, odmor i uživanje pored reke. Uz njih stoje drvoredi lipa. Razgranato pruža hladovinu i poput začina daje svežinu opštem utisku.

Nišava teče. Spaja prostor i gradove. Mostovi za šetače se bele preko nje. Kupači se hlade na maloj plaži.

Naš put je prema centru. Prate nas otac sin u malom gumenom čamcu. Uživaju.

Kej

Ispod bedema

Na kraju šetališta se otvara centar grada. Mnogo šarenih izloga i kafića. Plato trga sa fontanom, deca u kolicima i ljudi koji žure. Neodoljiv miris sladoleda i red ispred poslastičarnice.

U nekim svojim predstavama sam razmišljala o njemu kao o maloj varoši. On je sve samo ne to. U centru se nalazi nov hotel svetskog izgleda. Tu su fontane, mnoštvo restorana i mnogo zelenila.

Dobri putokazi nas vode do Momčilovog grada ili drugog naziva Tvrđave Kale. 

Po legendi koja se proteže kroz vekove, gradio ga je vojvoda sa Južnih Rodopa Momčilo koji je živeo u četrnaestom veku, a tragična sudbina ga je zadesila te je poginuo kod grčkog grada Periterion u rukopisima zaveden kao Pirot. Te je ostalo da je Momčilov grad u Pirotu. Ako malo pozovemo maštu u pomoć ideja i nije loša.

Momčilov grad je podignut za vreme Kneza Lazara pre Kosovske bitke. Često je menjao svoje vlasnike, da bi u vojnoj upotrebi bio do prve polovine dvadesetog veka.

Danas je potpuno renoviran. Bele se njegove kule i blistaju kamene staze uglačane mnogim koracima. Rodoljublje izbija iz njegovih zidina. S ponosom koračamo stpama Lazarevim, Lazarevićevim i Brankovićevim. Kako god Tvrđava skriva mnoge tajne koje tek treba da se otkriju. Hodamo njenim hodnicima, penjemo se na kule. Na jednoj je providan pod verovatno od pleksiglasa ispod kojeg se mogu videti originalini zidovi.

U tvrđavi

Tvrdjava se sastoji od tri dela: gornjeg grada sa Donzon kulom, srednjeg dela sa bedemom i dve kule, i najnizeg - donjeg dela sa bedemom i zidanim rovom. Na ulazu je velika kapija od kovanog gvožđa. Lako se snalazimo, dobro su obeleženi delovi tvrđave.

Saznajemo da su se na ovom mestu snimali delovi film Boj na Kosovu” i Delovi serije o Vuku Karadžiću. U Pirotu su  snimani  kadrovi ,,Zone Zamfirove” i ,, Ivkove slave”.

Okolina tvrđave je predivan park okićen ružama i stazama za šetače.
Hteli bismo još muzeja, kuća ... ali iako su koraci su mnogi, dan je suviše kratak.

Idemo dalje.

Moderan hotel

Starinska kuća

Pokušajte da na fotografiji vidite cenu kugle sladoleda

Deo panorame grada sa Tvrđave

Crkva rođenja Hristovog građena 1834.godine

Fotografija Dragan Đukanović