Постови

Приказују се постови за март, 2016

Zašto ,,Za moju ljubav" ?

Слика
Za moju ljubav. Ko počinje takvom rečenicom bilo šta? Za čiju i kakvu ljubav je potrebno uraditi nešto da bi neko bio zadovoljan? Za moju ljubav! Popravi što se ne može popraviti da tom nekom bude bolje! Obično su popravke takve da se ne vidi popravljeno, a zasluge za popravni uzima baš onaj koji upotrebljava tu rečenicu! Za moju ljubav! Za tih nekoliko  reči koje trpe više od ijedne druge reči  i najviše se zloupotrebljavaju  za sticanje lične koristi, treba uraditi nešto. Nekome učiniti, ne pomoći, već zadovoljiti  njegovu potrebu! Bez obzira na šta se potreba odnosi! Za moju ljubav! Fraza upotrebljavana više nego ijedna druga. Fraza bez vrednosti. Ako prema nekome gajite to uzvišeno osećanje sigurno rečenicu nećete početi na taj način. Za moju ljubav! Kad je čujem , a ispred mene stoji nešto što ne volim i nikako mi ne odgovara ni po čemu, naježim se. Za moju ljubav! Idi u prodavnicu i kupi mi  cigarete! E  vala ni u snu i ni za kakvu bez osećanja izrečenu mis

Pripovedanje o jednom paoru

Слика
U daljini se rasplinulo nebo. Iznad glave se pružila Zvezda , pa nemilosrdno peče. Nigde ni tračak oblaka da zakloni umorno paorsko telo. Presavio se u pokušaju da bar oči zakloni od letnje vreline. Na dva metra iza njega je oslonjena na motiku stajala žena. Ispred njih se pružalo nepregledno polje mladog kukuruza. Nežne stabljike nisu dopirale više od visine  njihovih kolena. Taman toliko da oštri listovi grebu kožu već ogrubelu od svakodnevnog rada. - E, kad si paor... pa ti ni život nije lak. Naravno da to nikada ne bi priznao. To je mogao da kaže sam sebi onako poluglasno, znajući da je ona negde iza njega i da neće čuti. - Prokleto Sunce!   Prokleto nebo!   Zar sam ja tu da me ono prži? Ispeći ću se kao krompir u paorskoj peći. Ispeći ću se kao stara ludaja preostala od jesenjeg roda, koja je nekim čudom dočekala proleće, pa da ne propadne. - Ajde, šta si usporila, nije ti motika palica, pa da se podupireš njome! Kopaj! - nikada joj ne bi priznao da dva metra zaostatka nis

Tanka linija između sreće i tuge

Слика
Posle dugo vremena, nažuljanih leđa i preležanog virusa osetila je poziv spolja. Obukla se i kao komodo gušter, praiskonskim pozivom, potražila je utočište na osunčanoj strani dvorišta.  Blaga toplina joj je zagrejala dušu. Bar na trenutak se opustila, potražila je leteće prijatelje kojima je bila dobra tokom zime. Nije ih bilo. Na uskoj dvorišnoj stazi se ulepila opala latica precvetale kajsije. Baš ti leteći prijatelji su se hranili svežinom slasti tek procvalih pupoljaka. Sada su ko zna gde u potazi za novim prijateljima. Pustila je psa iz boksa. Veliki crno beli pas željan slobode, svojom krupnim šapama je grabio mlado busenje trave. Busenčići su leteli. Grumenčiči zemlje su se izmešali sa belinom opalih latica, sve se pomešalo sa sivo crnom dlakom. Cela slika je donosila radost. Pomogla joj je  da otera tugu koja se tih dana taložila na sve koje je volela. Svi su delili istu bol. Svi su bili nemoćni da pomognu ili bilo šta učine. Bez znanja da poprave nepopravljivo. Duša joj s

Zid iznad svih zidova

Слика
 Ispred nje je stajao Zid.  Ne običan, već on - Zid.  Ni u najsmelijim snovima nije mogla sanjati da će se jednoga dana naći baš tu pred njim.  Još davno je slušala starozavetne priče koje je u zimskim večerima pričala baka o ponosnim vitezovima Templarima, o moćnom Saladinu , o hrišćanima i hodočasnicima koji su se sa svih strana slivali i svojim telima činili reku čije je ušće bio on -  Zid. Sa strahopoštovanjem je svojim rukama panonskog pastira,  doticala bele, suncem obeležene kamene blokove koji su ga činili. Na trenutak su oko nje poletele duše onih koji su svoje suze pustili tu pred njega. Svaki zvuk je prestao, a zvuci su živeli i jauci i uzdasi mnogih koji su spasenje tražili na tom svetom mestu.  Pred Zidom. Od svih mesta koje je posetila najviše se zadržavala tu , ispred Zida. Udisala je topli jerusalimski vazduh, puštala je da joj telom struji iskonska bura dešavanja vezanih za Sveto mesto. Delila je udahe sa Hrišćanima, delila je izdahe sa Muslimanima, dodirivale

Radost Plavog bicikla

Слика
Kao deca smo , moj brat i ja imali obilje ljubavi. Srećno vreme je bilo do tragedije koja je zadesila našu majku, a sa njom i sve nas. Od toga se nikada niko od nas nije oporavio. Zato su godine  pre toga bile srećne.  Leta smo obožavali, bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha je ono što se pamti. Onda nam je stigao Plavi bicikl. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike , mi smo prvi dobili bicikl. Ne običan već plavi. Plava boja je usebi sadržala i nebo i more i ptičji poj. Plava boja je sadržala moje oči. One su se oslikavale u modrom plavetnilu. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavetnila. Uslov koji nam je postavljen je da se ne svađamo. Nismo pitali čiji je, to nije bilo važno. Bio je naš. Otac je stajao na asfaltu ispred naše kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i

Blato koje daje

Слика
Stajao je u blatu. Ne bilo kakvom, već onom koje daje. Iskopao je duboku rupu. Prvi put sam. Prvi put, do tada je samo gledao i teškom mukom učio od drugih. Bilo je mnogo teških reči i dobacivanja na njegov račun, ali... Uspeo je.  Rupa dubine tridesetak centimetara se nalazila u neposrednoj blizini bare nastale posle  kiše. Dno bare je bilo glinovito. Nije dozvoljvalo oticanje vode. Bara je trajala dok se ne osuši od letnje vreline. Zato se posao morao brzo obaviti. Magična moć gline ga je privlačila baš kao što je privlačila tolike pre njega. Počeo je da zida šupu po starinski, baš   kao što je gledao ostarelog komšiju  kako to čini. Već je sakupio dovoljno pleve. Ona se mešala sa blatom. Imao je velike lopate i motike. Njima je grabio grumenje  zemlje. Dovlačio ih u rupu i onda je to trebalo dobro gaziti. S lica mu je curio znoj. Prvo se kap rodila ispod njegove guste kose, a zatim bi narastala, lagano je klizila niz čelo, preko slepoočnice. Kako je pokretao glavu tako je kap

Za dugo sećanje Dragan Nikolić

Слика
Rastužila me je vest o kraju života jednog obično neobičnog čoveka. Kao da je otišao neko iz komšiluka, koga svakodnevno srećete i od koga se samo lepa reč može čuti. Veliki glumac i rekla bih tiha osoba. Nikada se u negativnom kontekstu nije pominjao u novinama ili na televiziji. Čitavog života posvećen glumi i svojoj porodici.  Jedan od retkih koji je svoj privatni život držao odvojenim od javnog života, koji je izabrao kao svoju profesiju. Neću pominjati uloge i filmska ili televizijska ostvarenja. Uloga je mnogo i većina će ga pamtiti po njima. Ono što je mene najviše dotaklo i što sigurno nikada neću zaboraviti jeste njegovo  recitovanje pesme  ,, Plava grobnica "  u dokumentarnom filmu ,,Gde cveta limun žut". Sedeći na brodu koji je morske talase presecao u plovidbi od Krfa prema ostrvu Vidu i izgovarajući potresne stihove, onako zagledan u plavetnio vode, nije mogao da se odupre stihovima Milutina Bojića. Dok ih je izgovarao niz lice su mu tekle suze.  Glas mu je

Bose noge i cipele

Слика
Ispered njihove kuće, na nekih dvestotinak metara nalazila se bara. Ne obična, u kojoj se legu komarci i dom imaju žabe, već pravi raj.  Naravno bilo je i žaba i komaraca i pijavica, ali to nikome nije smetalo. Svako je imao svoj deo i ljubomorno ga je čuvao. Bara je predstavljala raj za mnoštvo dece. Leti su tu pronalazili razonodu. Kako se bara nalazila na samom obodu grada i kako je čitav kraj bio nastanjen sirimašnim stanovništvom,   bila je savršeno mesto na kome se pitanje imovine nije postavljalo. Svi su bili jednaki, svi su bili nasmejani i svako je imao neko svoje interesovanje neposredno vezano za jamu ispunjenu vodom.  Brzo su deca baru nazvala Jamurine. Velika jama ispunjena vodom. Jedan kraj je obrastao trskom. Tamo se nije moglo. Vrebala je opasnost od uboda oštre stabljike zelene trske. Tu su svoj kutak pronalazili najhrabriji i najstariji. Baš oni koji nisu ni deca ni momci.  Na suprotnoj strani su neki pecaroši raščistili trsku pa je ulaz u mlaku vodu bio veoma

Konac prošle mladosti

Слика
Vreme čipki, svile i tankog baršun konca je odavno izgubljeno u prošlosti. Zato je  trag  strpljenja neizbrisiv. Konac koji je ispunjavao sate čami čekajući neko novo vreme.  Uz vešt bod vodili su se razgovori nade, izgubljenih dana mladosti i dugih večeri samoće. Miran i tih život u nekom drugom vremenu. Sva priča, dešavanje dana i noći bili su satkani u slike koje je pravio konac. Danas me obuzima neko ostinovsko raspoloženje. Neka sveta nit uverenja u dobro. Romantični trnuci, njenih s dušom napisanih redova, protkivam kroz sadašnjost.  Kako bi se, da se može nekim čudom može  probuditi,  ona osećala u današnje vreme? Da li bi kao izazov prihvatila pisanje romana koji su zauzeli svoje mesto u svetu književnosti, ili bi se okrenula sebi i započela život obične žene? Onda se prisetih susreta: ... Na samom uglu ulice stajala je starica. Iako je telo nosilo osamdeset godina , duša to nije pokazivala. Bila je sveža. Obasjana jutarnjim suncem, začinjena vremenom koje samo reski jut

Mobil - vojvođanska priča

Слика
Poštovani čitaoče, ne zameri na starom vojvođanskom dijalektu kojim je pisana ova priča. Razlog tome je da ne zaboravimo pretke i korene. Sve manje se govori na ovaj način, doduše ono šarmantno otezanje samoglasnika pri izgovoru je ostalo. Ono što je takođe ostalo jeste različitost otezanja pa se lepo vidi-čuje  ko je iz kog kraja Vojvodine. Volim Vojvodinu! Utom malom selu žividu Mara i Laza. Živu i radu u miru. Nikog ne diradu, nikog ne nazivu nekim pogrdnim imenom, nikog ne želu da uvredu. Taki život im je dobro odgovaro. Stekli da pretekne i da podelu. Laza je svoje pajtose zvao u lad ipod stare kruške u letnju vrućinu, a u zimu da sedu pored paorske peći i da griju svoja radom napaćena leđa. Mara je svoje vreme delila sa drugama u preturanju događaja od pre. Često je pomagala u kopanju bašta i pravljenju daća. Volela je da se fali kako ume da napravi Švapske štrudle po recepu svoje baba Mare po kojoj je dobila ime. Mesila je i pekla, pa i delila. Svi zadovoljni , siti , ć