Biljka mesožderka

Pregledajući katalog, koji uvek rado uzima iz obližnjeg marketa, primetio je
neobičnu biljku koja se prosto smešila na njega sa sjajne stranice.

- To je  to. Moj spas!

Dosadilo mu je da svakodnevno čisti  i da troši dobre količine šećera, ali i piva, koje su morale biti dovoljne, da bi privukle iznad svega dosadne muve, koje su mu neobično išle na živce. Terao ih je, mahao rukama, uništavao plastičnom lopaticom u čijim bi se rupicama zaglavila njihova krilca.
Činio je sve da ih se reši i da nestanu iz njegovog vidokruga.
Čak mu je na um padalo da kupi lepljive trake, koje su se nekada donosile iz Rumunije u davnim osamdesetim i da ih zakači za gredice terase baš kao što je njegov deda kačio ispred vrata svinjca.

-Samo što bi me onaj zmaj progutao u trenu...

Bezbroj muva bi se zalepilo za njih, a on bi svojim detinjim očima gledao njihovu bespomoćnost. Možda je ta mržnja prema crnim insektima vodila poreklo od sunčanog nedeljnog prepodneva njegovog detinjstva, kada je  video njihova jajašća zalepljena za mladu pileću džigericu, koja je morala biti bačena, a najviše od svega je voleo nedeljnu u supu s griz knedlama i džigericom.
Dakle bio je spreman za njihovo uništavanje.
Ženi ništa nije govorio. Znao je da ona voli cveće zelenih listova, pa još ako ima koji cvet, a ovo...
,,Ček, da pogledam! Ima nešto vrlo neobično, jeste cvet i vrlo je neobičan, prosto je zinuo, pa me doziva..."
Jedva je dočekao dan da bude akcija u marketu i da se domogne svemoguće biljke.  Ispod fotografisane saksije je pisalo- Mesožderka.
Sav srećan i ozarenog lica je dolepršao na krilima toplog letnjeg dana  do svoje drage- svoga zmaja.
- Pogledaj šta sam ti doneo!
-Biljka, kakva je to biljka?
-To nije obična,  to je specijalna. To je Mesoždrerka!
- Mesožderka?
-Da, loviće nam muve umesto ove kineske plastike s  mojim pivom! Ima sve da ih nalovi, biće debela i srećna! Nećemo morati da je hranimo!
-Da je hranimo???!!!
-Pa, da. Sama će!
-Dooobro, a šta ćemo zimi kad ne bude bilo muva?
-Jeste stvarno, šta ćemo onda?... Znam! Setio sam se! Uloviću dosta muva pa ću ih staviti u zamrzivač, da ne gladuje.. daj mi kesicu!

Šta je dalje bilo- zamislite...

 Fotografija-  internet.

Rezultati književnog konkursa ,, Mitropolit Cvijović" Užice

Редакција "Наше Ужице" расписала је 1. маја 2019. године први књижевни

конкурс за награде "Љубомир Стојановић" и "Митрополит Јосиф Цвијовић".

Сваки потенцијални кандидат морао је да испуни услове конкурса. Требало је да пошаље између 6 и 10 прича, песама, путописа.... који би заједно чинили једну целину, засновану на истој теми. Неизоставни део потребне документације биле су и фотографија и биографија кандидата.

Учешће на овом конкурсу узело је 23 такмичара из Србије, Црне Горе и БиХ. Међу њима има професионалних књижевника, али и ентузијаста жељних да се остваре у овој грани уметности.

За награду "Љубомир Стојановић" надметала су се дела из области уметничке књижевности, а за награду "Митрополит Јосиф Цвијовић" радови из духовне књижевности и они инспирисаним националном историјом.

Комисију, која је прочитала дела и прегледала пријаве, чинили су:

§ Анђела Панић (независни представник редакције "Наше Ужице")

§ Тања Зечевић (професор српског језика и књижевности)

§ Данка Гогић (професор српског језика и књижевности) и

§ Марија Галечић (независни представник редакције "Наше Ужице")

§ Вељко Ћурдић (супервизор)

Чланови жирија гласали су на следећи начин: поетски или прозни текст који је по њиховом мишљењу био најбољи, освојио је 1. место на ранг листи, а остали текстови су били рангирани према личној процени и утиску о њиховој књижевноуметничкој вредности сваког члана жирија. Оно дело које се нашло на 1. позицији добијало је 17 (5) поена, на 2. позицији 16 (4), а на 3. позицији 15 (3) поена. Овим начином бодовања сваки рад је добио одређени број поена. Збир поена са ранг листи свих чланова комисије одлучио је победника конкурса у обе категорије.

Два независна члана редакције "Наше Ужице" су саставили заједничку ранг листу.

Резултати гласања чланова комисије неће бити објављени, већ само коначна (збирна) листа.

ЗВАНИЧАН ИЗВЕШТАЈ РЕДАКЦИЈЕ "НАШЕ УЖИЦЕ", ПОВОДОМ УСПЕШНЕ РЕАЛИЗАЦИЈЕ КЊИЖЕВНИХ КОНКУРСА:

За награду "Митрополит Јосиф Цвијовић":

Победник конкурса је ГОРДАНА ПАВЛОВИЋ са освојених 14/15 поена.

Друго место деле Весна Ђукановић и Дијана Тошић са освојених 9/15 поена.

Треће место је припало Миладину Шеварлићу са освојених 8/15 поена.

Пријава је садржавала низ текстова о мом путовању у Свету Земљу

U Svetoj Zemlji

Hodam uspravno stazama drevnim

Hristovim tragom.

Hodočasnik na putu skromnom, putnik traganja večnog

Duhovnim bogatstvom hranim

Saginjem leđa, ulazim u Hram rođenja

Zvezdu pogledom i rukom mijem

Molitvu tiho zborim.

Blagoslovena sam.

Maslinom starom opijam dušu

Slušam šumor grana drevnih

Govore starine dana minulih

Poslednji miris večeri tajne.

Ulicom Suza ponizno hodam

Hristovu tugu nosim na dlanu

Golgotu suzom zalivam.

Miro me opija

Ploča ružičasta

Blagoslovena sam

Uđoh u prazan Hristov grob

Radost Vaskrsenja obli mi dušu

Srećna u Sobi Anđela

Zamišljam Blagodatni oganj.

Svežanj sveća

U ognju palim za stradanje

Za nezborav

Za tugu i radost.

Hodam stazama Svete Zemlje.

Blagoslovena sam.

После објављивања на Сајту Моје Ужице следи наставак.

Putopis: Avalski toranj i Spomenik Neznanom Junaku

Posle pauze, u valjevskom restoranu, krećemo u pravcu Beograda. Cilj nam je

Avalski toranj

Avalski toranj i Spomenik Neznanom Junaku.
Negde u daljini se čuje potmula grmljavina. Idemo ispred nje. Brži smo samo  naizgled. Prve kišne kapi nas posipaju, ali odustajanja nema. Kilometri i kilometri su za nama, umor  nas polako savladava, ali smo u podnožju čuvene beogradske planine i izletišta.
 Avalske šume, čist, kišnim kapima opran vazduh me je podigao toliko da ne osećam umor dugog putovanja. Prelepe staze za pešake, rekreativce, brojne klupe i kiosci  prizivaju posetioce. Porodice u lakim šuškavim jaknama ispod gustih krošnji nastavljaju svoje izlete, kiša im ne može ništa, a osveženje prija.
Iako se iz daljine Toranj čini blizu, dobar uspon čeka. Veoma lepo uređen prostor opremljen prodavnicom suvenira, restoranom, igralištem za decu i pristupnim stazama pokvašeni su, na našu sreću,  samo blagom kišom.

Na Avalskom tornju

U trenutku približavanja ulazu, pitam se da li će mi visina Tornja odgovarati, a misli su mi obojene dozom nelagodnosti i straha. Ljubazno osoblje nas posle provere karata pušta u moderan lift. Iako je visina  vidikovca na 122. metru, lift nas veoma brzo donosi do njega. Četrdeset devet sekundi proleti i u laganom šušnju vrata lifta se otvaraju. Vremena za strah nema.
Nemam osećaj visine. Samo svest čini svoje: znam da sam visoko. Blago ljuljanje i vetar koji zvoni kroz otvore kao i kapi kiše koje osvežavaju, čine da slika koju pruža vidikovac bude zagonetno lepa. Šumadija i Vojvodina. Iako pogled nije sasvim bistar-   predivan je. Pruža se daleko. Leti preko lepota prirode i ljepota čovekovih ruku. Na ovom mestu su oni sjedinjeni.  Silazak je bio još brži. Saznajem da je Toranj sagrađen

Na Avalskom tornju

kao pametna zgrada. Adrenalin čini svoje, tek dole vidim koliko sam bila gore. Zadovoljna sam i doći ću opet.
Vraćamo se stazom do parkinga hotela Avala. Iza njega se nalazi Spomenik

Staza

Neznanom Junaku. Koliko god da sam žalila za starim Žrnovom koga je podigao na starim rimskim temeljima Stefan Lazarević i u njemu imao prestonicu, a Turci ga proširili, divim se. Ipak kao bi bilo...da se pored tu negde nalaze drevne zidine Žrnova. Ostaje samo žaljenje. Možda bismo danas i njega posetili.
Neznani Junak je po legendi srpski mladić od nekih petnaestak godina koji je stradao u Prvom svetskom ratu, njegovo telo je u znak poštovanja sahranjeno pored Žrnova  od strane Austrougarske monarhije. Na njegovom spomeniku je pisalo:

 „Ein unbekannter serbischer soldat“, ili, „Jedan nepoznati srpski vojnik“.

Ožalošćene majke koje su svoje sinove izgubile u Velikom ratu su posećivale

Na spomeniku

grob. Donosile su cveće,  možda u nadi da je to baš on ili nadajući se da će na nekom drugom nepoznatom grobu,  neka majka ostavljati cveće. Verovatno je to kralja Aleksandra učvrstilo u uverenju da baš na tom mestu treba da se podigne spomenik. Cenu je platio Žrnov. No nije na nama da sudimo. Na nama je da se poklonimo i divimo hrabrosti Nepoznatog Junaka. Po izgradnji spomenika(1934.-1938.)ostaci nepoznatih srpskih vojnika stradalih u dugim ratnim godinama od 1912. do  1918. godine su sahranjeni na ovom mestu.
Danas ih čuvaju brojna zelena stabla, hrastovi, borovi, jele. Listopadno i četinarsko  drveće zajedno. Na  uredno potkresanoj živici vidim žutokljunog kosa, pozdravlja svojom pesmom slobodu novog dana. Pozdravlja mene- nas.
Staza koja vodi do vrha spomenika je vlažna, oprana letnjom toplom kišom. Lagano se penjem, dišem, osećam čistotu.
Osam karijatida u znak počasti mirno, u tišini kao stražarke  večnosti bdiju nad uspavanim junacima, nad sinovima koji su svoje živote stavili u čast otažbine.
Mir, tišina i spokoj koji obavijaju ovo mesto su pravo mesto za učenje. Mladić je raširio svoje skripte i u pripremi ispita samo glavom odmahuje u znak pozdrava.
Veče se spušta, kišne kapi prestaju, putovanje ćemo završiti posetom Novom groblju, a onda preko pančevačkog mosta u milu nam Vojvodinu, njena

Kod karijatide

Mesto za učenje

prostranstva i žal za morem panonskim.




Fotografje: Dragan Đukanović

Putopis: Soko Grad kod Ljubovije

Na vrhu Soko Grad

Nastavljamo put kroz prirodne lepote Srbije. Predivne šume visokih stabala i bezbroj ptčjih glasova nenerušeni prisustvom čoveka plene. Približavanje naseljima  je vidljivo  po tragovima koje čovek ostavlja za sobom narušavajući lepotu prirode.  Što je naselje bliže to su tragovi vidljiviji. Zar je teško poneti praznu bocu ili kutiju?
Jedino takvi prizori poražavaju i ruže predivan suncem obojen dan.
Sledeća destinacija za našu posetu jeste Soko Grad kod Ljubovije.   Opet nedostaju putokazi. Prati nas oblak prašine, jer je renoviranje puta u toku. Kilometar se pretvaraja u desetine, ali  ono što se dobija na cilju je jedinstveno. Sokolska reka svojom brzinom seče  korito kroz Sokolske planine,  žuborom priča priče davnih vremena,  kada je Soko Grad značio sigurnost. Postavljen na vrhu planine s vidikom na čitavu okolinu bio je čuven po neosvojivosti. Potiče iz srednjeg veka, ali su pisani tragovi vezani za tursko mučenje srpskog stanovništva u vreme ropstva pod njima. Nikada u svojoj istoriji nije osvojen  bojevima i bitkama, samo pregovorima. Polednja predaja Turaka je donela njegovo rušenje 1862 godine.  Što zbog uslova postavljenog od Turaka, što od želje da se  ne ponovi stradanje srpskog stanovništva.

Crkva i konak

 Na samom vrhu, gde je nekada bio Soko Grad( ostala je pokoja ruševina) , se nalazi mala kapelica i veliki,  skoro podignuti krst. Usku kamenu stazu uspona do vrha prati  deset kapelica kao  deset božjih zapovesti (bilo bi lepo kada bi ih se čovek pridržavao), pred kojima se hodočasnik može pomoliti i odmoriti.  Poslednja  koja je kao i sve prethodne ozidana od kamena i oslikana, je na samom vrhu pored velikog krsta. Uspon zahteva četrdesetominutno penjanje. Informacije dobijamo od  grupe mladih ljudi koji ovde letuju.
U podnožju je podignuta crkva, manastir  i Konak Svetog Nikolaja Velimirovića, kao i Konak patrijarha Pavla.
Sve je veoma uredno i čisto. Leje sa cvećem, kamene staze, česme i   Sokolska reka doprinose da se osećam dobro na ovom mestu. Nestali su bolni glasovi i strah koji se širio ovim mestom.
Pri odlasku grupa mališana nam maše- deca nasmejanih lica u šetnji.   Na ovom prelepom mestu se svakog leta održava međunarodna manifestacija ,, Moba" koja okuplja mlade sa  ovih prostora. Odmahujemo  s dobrim željama za nihovu budućnost.

Soko manastir

Čeka nas dug put do Valjeva. Iako na karti ne deluje daleko- jeste. To je višečasovno putovanje kroz predele bez ljudi. Uz put smo videli par koza  koje mirno u hladovini žmirkaju,   potpuno nezainteresovane za retke  metalne kutije koje pored njih prolaze.

Manastirski kompleks

Crkva Svetog Nikolaja Velimirovića u pozadini, na vrhu Soko Grad

 Fotografija Dragan Đukanović

Putopis: Gučevo

Dok  u malom kafiću na benzinskoj pumpi s bosanske strane pijem kafu, pogled mi leti do visina planine Gučevo. Na njenom vrhu se beli tačka spomenika, ispod njega gusta šuma koja samo nagoveštava bezbrojne krivine koje vode do njega. Iako me je strah dubokih provalija zbog usečenog puta pristajem da posetimo ovo  mesto koje je jedno od tri koje su činile Drinsku bitku.
Planinu Cer smo posetili, na današnjoj ruti puta nalazi se Gučevo, a Mačkov Kamen ostaje za neko drugo putovanje kroz Srbiju.
Put uspona je nezamislivo strm,  nema putokaza koji bi obeležavao spomenik, postoji samo onaj sa oznakom Odmarališta. Čudo tehnike pomaže do  odmarališta, a  do vrha nam ne ostaje ništa drugo nego da pratimo zavojitu stazu dokle god ona traje.
Gustina šume je veličanstvena. Možda baš nedostatak ljudi doprinosi da je ona toliko živa i zanimljiva u svojoj tajnovitosti da ostajem bez daha.
Nekada je besnela bitka kroz šumarke i šume visokih stabala , leteli su u vazduh buseni trave i sa sobom odnosili mnoge živote srpskih junaka.
Mreža rovova je danas obrasla gustim rastinjem, a brojni ostaci poginulih još uvek mirno spavaju ispod zelenog svoda. Kažu  da  čim se zagrebe gučevska površina bude  pronađena ljudska kost, municija, puška ili delovi uniforme. Pripoveda se da je neki seljak prilikom želje za kopanjem bunara naišao na kompletno telo vojnika s puškom u rukama. Potpuno očuvano, zasuto zemljom u trenutku i da je tako otputovao u večnost. Nikada bunar nije iskopao.
Sunčan dan i pev bezbrojnih vrsta ptica s radošću prate naš put. Ipak u srcu je zebnja, probudili su se neki davni nemiri i kroz pomeranje gustih krošnji pričaju svoje tajne.  Otkrivaju mnogo. Austro ugarski vojnik po imenu Josip Broz na čuvenoj fotografiji iz Prvog svetskog rata u ruci drži pušku uperenu na srpske položaje. Učestvuje u Drinskoj bici.  Istoričari kažu da se ovde prvi put odigrala bitka između njega i Dragomira Mihajlovića.
Na meni nije da sudim. Želim da se poklonim senima junaka. Na kraju puta nas dočekuje parking.
Izlazim iz auta dok me lepota zelenog pozdravlja.
Tu je spomenik ruskoj bolničarki Darji Aleksandrvonoj, poginuloj na Gučevu

oktobra 1914. godine. Nalazi se u zelenoj senci prošaranoj sunčevom svetlošću koja je miluje. Njena hrabrost dodiruje, zahvalnost za njena dela traje dok traje sećanje na junake kojima je pomagala. Pored spomenika je i nadgrobna ploča na kojoj su ispisani stihovi njenoj hrabrosti.
Najlepše tek čeka naše divljenje. Na vidikovcu koji pruža pogled na Mačvu, Podrinje i bosansku obalu Drine, kao i zelenu vijugavu Drinu,  nalazi se spomenik Gučevskim junacima. Visok preko šesnaest metara, sa dvoglavim belim orlom na vrhu piramide. Pogled se zarži na Njegoševim rečima:
,,Blago onom ko dovijeka živi , imao se rašta i roditi. " Ispod njeogovih reči su  dva naga ratnika s mačevima u rukama čiji vrhovi dodiruju tlo. Ispred njih je Spomen kosturnica sa ostacima srpskih , ali i austrougarskih vojnika čija su tela prenešena na ovo sveto mesto iz Bukovičke banje. Pored nje se nalaze dve betonske klupe sa dva lava, neumorna čuvara mirnog sna  poginulih junaka.

Nedostaje jedno ocilo. Ostaje pitanje.

Pogled koji zadivljuje i mir duboko ganu svakog posetioca.
Gde se čovek nalazi na ovom svetu?
Da li znamo da čuvamo ono što nam je dato?
Da li smo toliko nemoćni ili samo nemarni u odupiranju zaboravu, da popuštamo,  dozvoljavamo da nam islizne iz ruku nemerljivo herojstvo ljudi koji su svoj večni mir našli u ovom zaista rajskom miru.
Spomenik pamti svoje nastajanje iz 1917. godine, kada je započet od strane Austrougarske monarhije, da bi dugo vremena čamio nezavršen. 1927.godine počinje da dobija današnji oblik, da bude renoviran i da konačno tela rasuta po Gučevu dobiju mirno mesto za san.
                              

To su im omogućili njihovi saborci: Udruženje rezervnih oficira i ratnika 1929. godine.
Spomenik je osveštan 1930. godine. Od tada je hvaljen i zaboravljan. Nalazi se na nepristupačnom mestu, ali se sav trud duge voženje isplati kada udahnete vazduh i uperite pogled u plave svete nebeske visine.
Ako Vas put dragi čitaoče nanese u Banju Koviljaču ili Loznicu, nemojte zaobići ovo mesto, ovaj temelj srpskog slobodarstva.
Živa istina je da s čovek uči dok je živ, a da mrtvi znaju da govore.





Fotografije: Dragan Đukanović

Putopis: Tršić

Mapa etno sela Tršić

Iako smo mnogo puta kolima prolazili pored kolevke naše pismenosti nikada nije bilo dovoljno vremena za skretanje s puta. Bili smo ili u velikoj žurbi  ili preumorni,  sa željom da što pre stignemo u našu ravnicu, pa smo pored table sa oznakom Tršić samo prolazili s obećanjem da ćemo sledećeg puta kada budemo prolazili doći.

Vukova kuća

Ulaz

Ovoga puta je drugačije. Po planu kružnog putovanja po Srbiji stižemo do rodnog mesto Vuka Karadžića.

Kompleks

Iznenađena sam veličinom ovog veoma živopisnog kompleksa koji nudi sliku života u vreme Vukovog detinjstva. Na ulazu, odmah iza table s  oznakom naselja, dve starije žene uz plot od pruća razgovaraju. Kako ne postoji oznaka koja bi upućivala na pravac, pitamo  za pomoć. Veoma su ljubazne i s osmehom nas usmeravaju. Žele nam srećan put. Stara srpska gostoprimljivost  se pokazala još  jednom na delu. Zahvaljujemo se.  Pogledom milujem lepo obrađene bašte i cvetna dvorišta.
Kroz selo se nižu  nove kuće. spremne da prime goste. One stare su umivene i  bele. Poneka je zaboravljena, prazna okružena visokim belo rascvetalim biljem koje se lako pomera na letnjem vetru.Vijugavim putem stižemo do odredišta.

U kaligrafskom muzeju

Veliki plato za parkiranje. S leve strane se pruža bela zgrada- Dom Vukovog sabora. Gleda nas Vuk sa velike zastave  i osmehom pita gde smo dosad. Štandovi s najrazličitijim suvenirima  imaju na sebi Vukov lik.
Velika tabla pokazuje plan kompleksa. Tu su  Dositejev muzej, vodenice, Kaligrafski vajat, mnogobrojne drvene kućice u kojima učesnici sabora mogu steći veštine starih zanata,  restorani i klupe za sedenje u debeloj hladovini starih stabala. Žeravija svojom pesmom ponavlja sudbine stradalnika, dečje radosne poklike i pesmu koju virtuozno izvodi vodenički točak podstaknut njenim neumornim trajanjem. Najradosnija je kada su dani Vukovog sabora, kada se sjati veliko i malo u slavu dečaka koji je nekada gazio njeno korito, a sedokosi brkajlija na grudima nosio ordenje.
U prirodnom ambijentu, s velikanom pismenosti  opijena čistim vazduhom osećam samo jedno - radost. Svaka brvnara na sebi  ima obeležja odakle vuče korene i ko je bio darodavac i učinio velikodušno delo  da je sačuva od propadanja i podari joj nov život u Vukovom etno selu.
Tu je trideset kovčežića koji liče na poštanske sandučiće,  s tim što se na njima nalaze slova Vukove azbuke,  uz objašnjenje da u njih možemo staviti poriku  s nečim što je iz našeg kraja, neku napisanu reč, koja se zaboravlja,  vrednost   koju bismo voleli da ostane u Vukovom kovčežiću.
Ispod zelenih svodova prolazimo pošljunčanom stazom, zavirujem u sve  brvnare, trudim se da ponesem što više, da dotaknem što više i da sačuvam duboko u sebi što više.
Niz visoke padine obrasle  razlistanim drvećem  se spuštaju tanki mlazevi izvorske vode čiste i bistre, izvorske, sakupljam ih u njihovom plesu na dlan. Lagano pijem, puštam da klize niz grlo. Čuvam deo  večnosti za sebe.

Ispred kuće

Laganim hodom stižemo do kraja staze prateći drvene table s natpisima poslovica koje je Vuk sakupio. Izmamljuju osmeh. Kada bismo se osvrnuli na njih život bi nam bio daleko jednostavniji i lepši.  Na  njoj je suvenirnica  gde se kupuju ulaznice za Vukovu kuću. Beli se na malom uzvišenju okružena s dva vajata, u jednom se nalaze alatke koje su se koristile za obradu zemlje, u drugom tkački razboj i mala kolevka. Ulazim u Vukovu kuću, onakvu kakva je nekad bila, originalana je spaljena za vreme Prvog srpskog ustanka, kao i mnoge kuće Tršića i okoline. Ipak takva je bila i radujem se što osećam zdrav miris unutrašnjosti. Zemljani podovi, ognjište, sofra, krevet pokriven tkanim crvenim ćilimom. Na zidu Vukova fotografija i drvene gusle. Mali prozori kroz koje dopire svetlost.

Gost sam

Unutrašnjost kuće

Čuju se pitanja i dobijaju odgovori. Sedam na klupu ispod stare lipe. Prepliću se u visinama grane, a u podnožju koreni otkriveni ispiranjem zemlje posle dugogodišnjih bujica.
Sve je tu. Slika je potpuno jasna:
Daj detetu korene, a posle krila.
Mogli bi se provesti sati na ovom mirom i ptičjim cvrkutom obojenom mestu. Ipak put nas vodi dalje.

Vukov kovčežić-Z

Poruka

Česma devet Jugovića

Ulaz u manastir

Do manastira Tronoša se može peške, od Vukove kuće oko četrdeset minuta laganog hoda ispod zelenog svoda. Ipak ćemo okolo kolima.  Desetak kilometara. Svuda zelenilo i žubor vode. Dočekuju nas visoka stabla jela koja okružuju Česmu devet Jugovića. Pijemo vode, divimo se visokim stablima borova. Vrata Manastira Tronoša su zatvorena. Pritskam sa strrahopoštovanjem kvaku. Pogled oduzima dah. Čistota i lepota njegova dodiruju dušu. Uredno, cvećem okićeno dvorište i blistav mnogim koracima uglačan  kamen. Suprotnosti koje savršeno leže jedna uz drugu. Ulazimo u crkvu. Freske na zidu viču od lepote. Zadivljena zadržavam dah i puštam dušu da upija.
Vuk je ovde dobio korene i krila.
Ovde se nalazi Muzej Vukovog školovanja,  a svaki kamen ima bogatu istoriju.
Palim sveće,  kupujem manastirski tamjan u želji da svaki put kada njegovo zrno dodirne žar osetim blagodet ovog mesta. Svaki pripadnik našeg naroda i svaki poštovalac naših tekovina  bi trebalo bar jednom u životu da poseti ovo mesto.

Freske manastira Tronša

Ako je Vuk mogao samouk i školovan u skromnom manastiru bez savremenih tehnologija, trudom , radom i verom,   da dosegne svetske visine,  šta može dete koje idući stopama Azbuke sledi Vukove staze?

Kružno putovanje po Srbiji zahteva polazak. Mnogo je neistraženih mesta, mnogo tajni koje nas čekaju. Moramo dalje.
Za Vas dragi čitaoče imam molbu: Kada Vas put nanese na staze Tršića  nemojte žuriti. Svaki trenutak proveden na izvoru Azbuke je neprocenljive vrednosti. Srećan Vam put!

Putopis: Tragovima cerske bitke

Laganom vožnjom, jer brojne vijugave krivine usporavaju brzinu, penjemo se na
planinu Cer. Uz put, ukraj njiva, uz kamperske stolove i raznobojne suncobrane ratari prodaju krupne plave lubenice i žute dinje hrapavih kora. Osim njih mir, tišina i brojna visoka stabla u svom stremljenju ka nebeskim visinama,  u svom bogatstvu,  šuštanjem i tajnim hodom gustih krošnji skrivaju tajne: izgubljeni novčić dat vojniku za sreću, probušena čuturica, davno natrula limena  kapisla  metka ili delić granate  urasli s debelim korenima  starih stabala. Umirujuće dejstvo rastinja i lekovitog bilja pored puta , pev ptica koji do  nas dopire kroz otvorene prozore automobila, ne pružaju ni najmanju najavu nekadašnjih ratnih dešavanja.   Savladavanje uspona,  obilje sunčeve svetlosti i toplote nas dovodi do neobičnog putokaza.
Osećam se postiđeno. Zar da  me seni velikana i donosioca slobode opominju da ih ne zaboravim?
Brzina života u dvadeset prvom veku doprinose da se ne obraća pažnja ili se ne razmišlja o  onome što  nikada ne bi smelo da bude zaboravljeno. Pokušavam da kroz otvorene
prozore osetim nagoveštaj bitaka, miris baruta i jauk za izgubljenim prijateljem ili zadobijenom ranom.
Preplavljuje me tuga.

Spomenik u Tekerišu

Toliko života, mladosti, očeva, sinova, majki i kćeri tu na obroncima istorijske planine spavaju, a njihove duše obilaze tokom vedrih noći livade i proplanke, razgovaraju sa saborcima i noćnim pticama o hrabrosti i rodoljublju, prijateljstvu i rodnoj grudi.

Дeo muzejske postavke

Radost i uzbuđenje nas dotiču kada u centru sela ugledamo ponositi spomenik ispod koga leže oni koji su svojim delima zaslužili mesta u udžbenicima istorije i svim enciklopedijama sveta. Uredno pokošena trava i biste velikana srpske istorije iz Prvog svetskog rata. Nemi i ponositi gledaju posetioce.

Ostavljaju živima da u Muzeju Cerske bitke uče o njihovim slavnim podvizima. Opet tišina, mir, miris rascvetalih ruža i pokošene trave. Sloboda i miran san.  Do mene dopire nerazgovetan razgovor i poluglasan smeh iz obližnjeg kafića pomešani sa zvukovima marševa ,  a daleko brujanje traktora nagoveštava plodnu, bogatu rodom godinu.
Život se nastavlja.
U muzeju između replika uniformi srpskog i austrougarskog vojika stoji rukom

Pred uniformom

vezen peškir koji ima dugu istoriju. Rađen kao miraz s ljubavlju za ljubav, imao je sasvim drugačiju sudbinu.

Tekeriški peškir

Za vreme Cerske bitke ranjeni  vojnik Mileta Milutinović  iz Serdara kod Svilajnca, tražeći pomoć je ušao u seosku kuću u selu Tekeriš. Kuća je bila prazna. Domaćini su se sklonili negde ne bi li sačuvali jedino što su mogli poneti-svoje živote.  Tražeći nešto čime bi previo svoje rane  otvorio  je sanduk u kome se nalazila devojačka sprema Perse Spajić. Uzeo je  vezom potpisana dva peškira i  njima previo svoje noge. Nastavio je svoj put kroz Prvi svetski rat.  Kada je njeov poručnik ranjen,  Mileta ga je, nemajući zavoje,  jednim peškirom previo. Poručnik je ipak  podlegao.
 Ostaje zapisano da je Mileta  podstaknut  svojom čistotom  i dubokim bolom izgovorio:
 “ Neka ide s tobom, dragi moj poručniče,  u grob, neće se ljutiti Spajića đevojka".
 Mileta je preživeo Albaniju, Krf, Solun.  Sve vreme je ko amajliju čuvao pozajmljeni peškir.  On mu je obećavao bolje dane i davao snage da podignute glave izdrži ono što ga je čekalo na tom putu. Posle rata je pronašao kuću u selu Tekeriš. Želeo je da vrati pozajmljenu imovinu. Nažalost   Persa je imala tragičnu sudbinu, umrla je od tuberkuluoze. Peškir je dobio počasno mesto tihog svedoka puteva ljudi koji su ga dotakli. 

Mnogo je neispričanih i zaboravljenih priča, mnogo izgubljenih života na padinama palnine.
Odzvanjaju taktovi marša.
Odzvanjaju bojni pokliči i trube  minulih vremena. Naše je da ih uhvatimo, ne zaboravimo, ne dozvolimo da nas velikani sa drvenih putokaza opominju.

Preporučila bih Ti, poštovani čitaoče, koji si izdvojio vreme za moj mali zapis, na čitanje knjigu Danka Popovića,,Knjiga o Milutinu".

Kralj Petar posmatra bitku