Постови

Приказују се постови за октобар, 2018

Beogradski sajam knjiga 2018.

Слика
26.10.2018. Dan posebnosti, obojen suvim bojama jeseni i divnim licima prijateljstva. Dan kada se kockice slagalice poklope, kada se sliju u besprekornu sliku stvorenu da traje, kada se telo pržme lepotom pisane reči i kada poleti kroz štandove s mnoštvom naslova. Kao na filmu radnja se odvija na mestu gde je knjiga glavni lik, gde se sve vrti oko nje,a  šarenilo naslova privlači i doziva. Prvi put na Sajmu knjiga kao pisac dodalo je novo iskustvo. Na štandu mog izdavača ,,Kreativne radionice Balkan"  sa glavnim urednikom gospodinom Stevanom Krstecom koji  pod svoje okrilje prima dobronamernike i one koji imaju da iskažu kroz pisanu reč deo svoga unutrašnjeg bića, našle su se moje  knjige:  ,,Radost žute lubenice" i ,,Odsjaj svilenih niti". Moram zahvaliti svojoj dugogodišnjoj prijateljici  na vremenu i strpljenju koje mi je nesebično davala svih godina našeg druženja: Jadranki Krštof , zahvaljujući kojoj mogu

Kad zvono utihne

Слика
Nalazim se u porti manastira Savina. Ponosno uzdignut, beo, s namerom da dotakne nebo, pod svoje okrilje prima dobronamernike. Njegovom hladovinom i mirom odzvanjaju misli pesnika, ratnika, stradalnika, onih koji su voleli svojе na svome, tiho ili glasno pevali i pripovedali priče o vrednostima postojanja čovekovog. Pored ulaza, s leve strane, pogled se zadržava na ponosnom liku stradalnika. Žrtva stopljena sa žrtvama mnogih pokolenja iz ratova vođenih za slobodu. Uzvišena. Zadržavam suzu, poklanjam se Njegovom Veličanstvu Kralju Aleksandru Karađorđeviću. Da li magijom visokih borova i čempresa koji su videli i pamte mnogo, vetrovom tihom uspavankom koja tka na nečujnom razboju, morem koje šumom poznaje dešavanja od iskona, pa se osmelilo da otkrije tajne, ili pak onim lakim letnjim povetarcem spuštenim s Lovćena, do mene je dopro glas: Da, ja sam. Ovde. Spreman da čuvam večnost. Okićen lovorima i čkaljkem. Podignut na pijedestal i razapet na k

Žedna ostah

Слика
Sivo nebo nad ubranom ravnicom. Nema poja Igre leptirove Ni galeba rečnog leta. Sve utihlo, uplašeno Pod nebeskom kapom sniva Kiše, magle, Rosu bujnu. Žedna ostah neba plava Reke tihe Ruke tople Glasa milog. Iz daljine vrana graktaj Para, seče gusto nebo. Ispod krila  oko skriva. Grakom zvoni, Grakom javlja Carstvo novo uspostavlja. Žedna ostah neba plava Reke tihe Ruke tople Glasa milog.

Čoveku

Слика
Poslednji zrak sunčevog dana Tone iza niza utihlih krovova. Samoća krikom lomi veče Talasa se znak noći. Udahni Uhvati rukom zlato sunca Još jedan put ga ponesi Ispunjen nadom dočekaj Sjaj prve zvezde Ti mali Čoveče. Lepotom svetlosti Utkane u telo otežalo godinama Daruj noći. Ne osvrći se, ne tuguj! Nadom zaplivaj kroz tamu blaženu Osmehom podari sazvežđa daleka Što kriju tajnu večnosti. Što daruju  tebe Čoveče.

Strašilo

Слика
Sredinom oktobra, kada se poslednje drvo njegovog detinjstava oboji bojom jeseni i kada crne vrane u njegovoj krošnji utihnu,  preplavi ga  nelagodnost. Duša mu se uznemiri, a reči zastanu negde daleko. Tada postaje tiši, drži se po strani, malo mari za druge, a drugi još manje za njega. Nedostajanje životne snage  i osećanje prolaznosti zemaljskih dana ga jače pritisne.  Uvuče se pod plašt godina i lagano prebira po njima, meri i premerava. Ovoga jutra je bilo drugačije. Živnuo je. Unuk je zatražio pregršt slame da ponese u školu ne bi li od nje napravili strašila. - Kakva će to biti  strašila, od šakohvata slame? Ne znaju oni šta su strašila, šta znači biti i napraviti strašilo!... A, on da zaboravi! Moram za njim, pa kako mi bude, samo da me ne pritiska toliko!... Miris koji je dopirao iz velike kese (naravno nije stavio pregršt), je pričao toliko da su reči samo  prštale u svom letu oko njega. Mogao je  brzo  da ih hvata i slaže u rečenice. ... - Šta ste stali, vreme je da

Kula Dra

Слика
Na samom izlazu iz sela preko krošnji bagremova posađenih u čast živih i darovane upokojenima, uz blagu naglašenost i samo pojedincima vidljivu pretnju   izvirivao je vrh stare kapelice. Podignut je davno, u vreme nekih mirnijih vremena u čast besmrtnosti  i kao opomena živima. Pažljivo i znatiželjno oko bi prvo ugledalo kamene vrhove kružnog oblika sličnih onima koji se mogu videti na transilvanijskim dvorcima. Razlika između njih je bila u veličini i očuvanosti.  Radoznalnik se polako približavao strpljivo mereći korake u pažljivom hodu. Ničim se nije usuđivao da remeti tišinu i svetost mesta. Kada bi se potpuno približio ugledao bi samo tragove nekadašnje lepote. Oronuli zidovi dobro nagriženi vremenom i obrasli otrovnim bršljenom su tužno pokazivali ostatke svoje lepote, a drvena vrata su iskrenuto visila držeći se samo na zarđalim gvozdenim šarkama. Činilo se da će ih sledeći karpatski vetar odneti i da će se sadržaj unutrašnjosti prostorije iza njih prikazati već dobro uplašen