субота, 27. октобар 2018.

Beogradski sajam knjiga 2018.

26.10.2018.

Dan posebnosti, obojen suvim bojama jeseni i divnim licima prijateljstva. Dan kada se kockice slagalice poklope, kada se sliju u besprekornu sliku stvorenu da traje, kada se telo pržme lepotom pisane reči i kada poleti kroz štandove s mnoštvom naslova. Kao na filmu radnja se odvija na mestu gde je knjiga glavni lik, gde se sve vrti oko nje,a  šarenilo naslova privlači i doziva.
Prvi put na Sajmu knjiga kao pisac dodalo je novo iskustvo. Na štandu mog izdavača ,,Kreativne radionice Balkan"  sa glavnim urednikom gospodinom Stevanom Krstecom koji  pod svoje okrilje prima dobronamernike i one koji imaju da iskažu kroz pisanu reč deo svoga unutrašnjeg bića, našle su se moje  knjige:
 ,,Radost žute lubenice" i ,,Odsjaj svilenih niti".
Moram zahvaliti svojoj dugogodišnjoj prijateljici  na vremenu i strpljenju koje mi je nesebično davala svih godina našeg druženja: Jadranki Krštof , zahvaljujući kojoj mogu da kroz fotografije  prikažem delić atmosfere na ovogodišnjem Sajmu knjiga.
Takođe zahvaljujem svima koji su svojom posetom obojili ovaj za mene vliki dan.
Tu je i Zbornik savremene poezije   u kome se nalazi crno-bela fotografija slike na svili ,,Ljutići" i  pesma ,,Neću  da te poklanjam" .                               



Držaću te čvrstim dahom.
Zvezde će mi osvetliti noćne staze Kojima ću tajno hodati.
Sunce će  mi darivati dan.
Vetrovi će mi davati snagu.

Neću da te poklanjam.

Tvoju dobrotu ću zadržati.
Tvoje godine će rasti.
Tvoja svetlost će se širiti.
Tvoj glas će zvonom zvoniti.

Neću da te poklanjam.

Trajaće vreme.
Pesnici će pisati pesme.
Pesmom će kosovi darivati jutro.
Lavež će terati uljeza tvojih dlanova.

Neću da te poklanjam.

Nosiće gradovi svoje ulice.
Sela će putovati kolskim putem.
Srna će kradom čupkati zelenu pšenicu.
Lovac će spustiti cev svoje puške.
Čvrsto ću držati život u ruci.

Neću da te poklanjam




















 Hvala i vama dragi čitaoci.



























четвртак, 25. октобар 2018.

Kad zvono utihne



Nalazim se u porti manastira Savina. Ponosno uzdignut, beo, s namerom da dotakne nebo, pod svoje okrilje prima dobronamernike. Njegovom hladovinom i mirom odzvanjaju misli pesnika, ratnika, stradalnika, onih koji su voleli svojе na svome, tiho ili glasno pevali i pripovedali priče o vrednostima postojanja čovekovog.
Pored ulaza, s leve strane, pogled se zadržava na ponosnom liku stradalnika. Žrtva stopljena sa žrtvama mnogih pokolenja iz ratova vođenih za slobodu. Uzvišena. Zadržavam suzu, poklanjam se Njegovom Veličanstvu Kralju Aleksandru Karađorđeviću.
Da li magijom visokih borova i čempresa koji su videli i pamte mnogo, vetrovom tihom uspavankom koja tka na nečujnom razboju, morem koje šumom poznaje dešavanja od iskona, pa se osmelilo da otkrije tajne, ili pak onim lakim letnjim povetarcem spuštenim s Lovćena, do mene je dopro glas:

Da, ja sam.
Ovde.
Spreman da čuvam večnost. Okićen lovorima i čkaljkem. Podignut na pijedestal i razapet na krstu. Poštovan i hvaljen. Voljen i omržen.
Da li je ikada živeo čovek koji je svojim delima mogao svima i svakome biti mio?
Kako sam mogao ja, smrtnik, s krunom otežalom od smelosti i dobročinstva slavnih predaka, biti izuzet, pošteđen?
Stavljen na tron, a biti bez ideala, bez svetlosnih najudaljenijih zvezda, bez grehova?
Gledao sam mulj, blato i svetlost na jutarnjoj rosi, kapi srpske krvi na zavojitim planinskim putevima, stradao sam i uzdizao se do samih nebeskih visova nošen snagom roda.
Možda je moj greh što sam sledio ideale, nadao se da će sve biti u sjaju i dobroti, da će se poštovati I mariti za čast, a teško stečena sloboda imati samo jednu onu najsvetliju tačku. Želeo sam da otvorim novi put mira i prijateljstva, da u svojim rukama nosim ravnicu, brda, planine i more. Da ih začinim ovom mojom srpskom krvlju, pa da zajedno narastamo i stvaramo dobrobit.
Upozoravaju me, mole, ne razumeju moje duhom jedinstva obojene želje. Stvorio sam u ljubavi i miru, za ljubav i mir.
Moja putovanja su trajala i traju, bez njih ne mogu, sastavni su deo mene, utkane u vene i srce ovo čistotom obojeno.
Kroz beskraj, kroz predele obrasle trskom, čkaljem, visokim borovima ili mediteranskim rastinjem. Meni je svejedno. U mojoj duši svi imaju jedanko mesto. Verujem u čoveka, iskrenost , poštenje. Ne želim da primim saznanje o tome da mi se sprema zlo.
Ne razumeju moju želju za lepotom i osmehom čoveka pored puta.
Spremao sam se za put s istom strašću.
Uživao sam u vezenim košuljama srpskih seljaka, gledao sam njihove ruke sa ćilibar žuljevima na dlanovima. Držao je taj seljak i pušku i ženu. Kosio nepregledne livade na čijim su se krajevima gordo dizali krajputaši ispod kojih su u beskrajno trajnom snu zaspali srpski ratnici. Telio je seljak krave. Znanje svoje, primljeno kroz vreme prvog seljaka otrgnutog s rodne grude, da pod svojim opancima oseti stradanje i led visokih planina, davao je nesebično.
Radovao sam se buketu poljskog cveća i okasnelom bosiljku čiji se miris nadaleko pružao i savakim udahom budio i obnavljao u meni pritajeni bol.
Šta su proroci i proročice? Šta su predskazanja?
Nestaju pred obrisima vrednog srpskog seljaka, brata mog po oružju.
Otvarao sam škole da se prosveti ovaj ratovima izmučeni narod. Dočekan sam kliktajima slobode i pesmom obojenom limunovim cvetom. Dodirivao sam nebo i tlo solunsko svakoga puta, uzdizao se iznad mora i zaranjao u njegove dubine. Želeo sam da podignem iz sna ovu zemlju i ljubljeni narod.
Gde je greh?
U Ujedinjenju?
Onda je to teret na mojoj duši. Želeo sam da istog korena ljudi, žive u jednoj državi. Da ona bude po slozi prva iznad prvih. Da bude po mojoj meri.
Vreme će pokazati.
Ovo je put. Nova staza. Kažu: ,,
-Ne idite!
Lako je reći.
Nemam straha, nemam senki u umu.
Sećam se kada sam nekada davno na školovanju upoznao staru arapsku priču O čoveku I Smrti:
Kada je čovek ušao u han, video je smrt za stolom. Uplašio se, kao lud podegao u pustinju. Dugo je jahao kroz peščane dine izbegavajući karavane, plašeći se i ljudske senke. Kada je najzad stigao do udaljene oaze i sjahao, smrt ga je čekala na bunaru. Upitao ju je otkuda ona tu kad je pobegao od nje iz starog hana? Odgovorila mu je da se i ona uplašila , jer nije trebala da ga sretne tamo, već ovde, na ovom bunaru.
Dakle ići ću u Marsej. Moje veze s Francuskom narodom su tesne i duboke. Poštovanje i ljubav me vezuju za ovu zemlju pesme, vina, prefinjene lepote i umetnosti. S radošću se sećam svojih studentskih dana, učenja jezika, mnogih zamki naučnh knjiga, ali i ljubavi, strasnih noći u zagrljaju toplote i slobode davanja.
I opet Solun. Kreće se lađa Francusaka. Kako da zaboravim, kako da izbrišem jauke i boli moje braće, da se ne poklonim njihovim senima i ne zahvalim za svako dobro i loše koje smo delili?
Moj dobri Bartu. Bio je tu kad zatreba. Da mi pruži ruku poštovanja i podrške. Da uteši i pomogne, da me prihvati i razume kao prijatelja.
Ne plašim se kuršuma iz pištolja i pušaka. Zujali su geleri, bljeskali su bajoneti, letele su topovske granate i uz dim oduzimale život. Vremena za strah nije bilo. Sjedinjeni s braćom mnogih vera I narodnosti , do slobode. Zar da se plašim u miru?
Evo me danas ovde, na ovoj uzvisini manastira, dodirujem nebo i more. Oktobarsko jutro. Na službi manastira skupio se narod i ćuti, ali ja čujem. Jutarnji zrak se prostro preko mora. Nestalo je sivilo. Zamenila ga je jutarnja svtlost i mirno, sasvim mirno more. Samo se laki, s Lovćena zalutali vetar nežno spustio i svojom nejakom snagom lagano pomera zeleni čempres u blizini glavnog ulaza u hram. Ponela me je bogobojažljivost. Poželeh da budem deo jutrenja i svetosti. Uhavtio sam zvono. Pozvonio sam.
Moj Bože!
Utihnulo je staro, mlado i Iguman manastirski:
-Vaše Veličanstvo! Vaše Veličanstvo! To je zvono za mrtve. Ne idite u Marsej. Ne idite. To je loš znak. Ne idite!
-Ma, hajte! Niste valjda tako sujeverni? Borim se sa sujeverjem već toliko godina. Idemo napred u slobodu i blagostanje narodno, nemamo vremena za stara predanja i maštu dedova. Idemo do Zelenike, pa ćemo na ,,Dubrovnik” , siguran je to brod, a rekoše mi, neki dan, da me kraj ne čeka na vodi već na točkovima. Dakle, opasnosti nema.
Gledam, zabrinuti pogledi i suze u očima. Razumem brigu i strah. Negde se opet podiže novo zlo. Iz samog izvora zla. Nije lako biti gubitnik.
Mirno more i laka plovidba su me pratili. Klavirska muzika uz večeru s kapetanom. Draga lica mojih odanih saradnika i njihov zabrinut pogled. Njihovo ćutanje, boli više od svega, od opomene od smrti, od kraja. .
- Vaše Veličanstvo. Dobili smo dojavu da se sprema atentat na Vas. Odmah, kako siđete s broda. Ne idite. Vratimo se. Doziva nas more i sigurnost mnogih mirnih luka.
- Sada je za to suviše kasno, moramo se držati programa.
Kroz gužvu se probijam do automobila. Oduvek sam voleo ovu francusku prefinjenost prema svemu pa I prema njima. Ne mogu da se ne osmehnem, da pružim ruku prijateljstva. Ulazim. Sedam. Pored mene je Luj Bartu. Moj odani prijatelj. Duboko je i trajno naše drugovanje.
Balkoni okićeni lepotom. Šeširi u bezbroj cvetova. Šteta što je oktobar i nema sunca.
Prijateljski francuski narod. Mašu. Odmahujem. Među svojima sam. Znam, rekoše, neće pucati stranac, već naš, nezadovoljnik, od prvoga dana Ujedinjenja.
Kako da se plašim?
Da li se Karađorđe plašio?
Da li ga je strah od tuđe ruke plašio? Da li je sumnjao na svoju ruku? Više od bratske, kumovsku?
Gde bih bio da me je strah?
Kako bih ga jednoga dana u oči pogledao? A srce mi je puno. Radost me preplavljuje kao svakoga puta kad dođem na ovo tlo.
Šteta što nema sunca, a toliko ga volim, onaj njegov ples kros marsejske visine i blistave pločnike. Samo su senke nadvijene nad visoke balkone. Nestali su golubovi, stopili se svojim sivilom u sivilo dana.
Odjednom sam sam.
Nestalo je graje.
Sve se izbrisalo, lebdim iznad vremena i događaja.
Ispred mene se stvara buket cveća, a nešto toplo mi se razliva po dvoglavom orlu na grudima. Padam na sedište.
Koliko će im Pokajnica trebati da okaju grehe? Koliko molitvi, Zdravo Marija? Koliko Očenaša? Koliko liturgija, misa, poniznosti?
Gužva.
Pogled mi je u visinama. Odvajam se od tela, postajem golub, onaj sivi, letač, neuhvatljivi i nedodirljivi. Počinjem da lovim senke. Sve postaje senka.
Nema me. Dušu moju prima anđeo Gospodnji.
.

...

Duša mi se gubi u glasovima. U pričama začinjenim suvim kamenovim prahom kog je samo vreme stvorilo. Puštam malu kap, tešku koliko svo more koje pogled obuhvata. Pada na osveštano tlo po kome je hodao Ujedinitelj. Dozvoljavam da poteče mnoga druga, da se umeša sa iglicama i šišarkama tajanstvenih borova i starih spomenika koji čekaju ruku pesnika, glas slavuja, da sa njima zapevaju svoje pesme.
Ko je spreman da čuje, čuće:

Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo pojavljuje se Anđeo Gospodnji prahom zemlje rodne grude ogrnut.
Njegov zadatak je da čuva duše od ruke Gospoda načinjene, od praha, da budu vraćene prahu.
Jednog oktobarskog dana je uhvatio dušu. Letela je među senkama. Bila je senka.
Nosila je žal.
Molila, je.
Gospod ju je darivao. Još jednom joj je ukazao čast putovanjem. Lebdela je iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika, iznad onoga što je zanačilo njem dom.
Anđeo ju je puštao da lebdi preko prvih ranojesenjih planinskih snegova. Radost koju je osećala dok se izvijala preko tanke beline je bila nemerljiva. Često je dolazila do anđela koji se brižno i nenametljivo nalazio u njenoj blizini.
Kada se vratila telu, sedeo pored oltara crkve na Oplencu, pored odra. Bez dodira mu je milovao sklopljene ruke.
Neposredno pred ostavljanje tela u beskrajnom miru, zadržao je dušu. Poneo je visoko u Nebesa, u blaženstvom ispunjenu baštu. Poveo ju je tamo gde su bile i ostale iz njegove loze, da s ponosom i čašću bude primljen u među svetačke duše predaka..
Ko može zameriti anđelu?
Njega možete terati, ne dozvoljavati mu da vam priđe, raspršivati njegovu večnost, ali ga ne možete oterati.
Zato budimo oprezni. Možda se kao malo đače nađemo negde u nekom redu, u nekoj klupi i budemo osuđeni na večno učenje od svetih duša poteklih od Karađorđeve krvi, a možda sve to bude blagoslov.
Vreme je tu da pokaže.
Samo ono postoji.

Fotografije Dragan i Vesna Đukanović


понедељак, 22. октобар 2018.

Žedna ostah

Sivo nebo
nad ubranom ravnicom.

Nema poja
Igre leptirove
Ni galeba rečnog leta.

Sve utihlo, uplašeno
Pod nebeskom kapom sniva
Kiše, magle,
Rosu bujnu.

Žedna ostah neba plava
Reke tihe
Ruke tople
Glasa milog.

Iz daljine vrana graktaj
Para, seče gusto nebo.
Ispod krila  oko skriva.
Grakom zvoni,
Grakom javlja
Carstvo novo uspostavlja.

Žedna
ostah neba plava
Reke tihe
Ruke tople
Glasa milog.

недеља, 14. октобар 2018.

Čoveku

Poslednji zrak sunčevog dana
Tone iza niza utihlih krovova.

Samoća krikom lomi veče
Talasa se znak noći.

Udahni
Uhvati rukom zlato sunca
Još jedan put ga ponesi
Ispunjen nadom dočekaj
Sjaj prve zvezde
Ti mali
Čoveče.

Lepotom svetlosti
Utkane u telo otežalo godinama
Daruj noći.
Ne osvrći se, ne tuguj!
Nadom zaplivaj kroz tamu blaženu
Osmehom podari sazvežđa daleka
Što kriju tajnu večnosti.
Što daruju  tebe
Čoveče.


петак, 12. октобар 2018.

Strašilo

Sredinom oktobra, kada se poslednje drvo njegovog detinjstava oboji bojom
jeseni i kada crne vrane u njegovoj krošnji utihnu,  preplavi ga  nelagodnost. Duša mu se uznemiri, a reči zastanu negde daleko.
Tada postaje tiši, drži se po strani, malo mari za druge, a drugi još manje za njega. Nedostajanje životne snage  i osećanje prolaznosti zemaljskih dana ga jače pritisne.  Uvuče se pod plašt godina i lagano prebira po njima, meri i premerava.
Ovoga jutra je bilo drugačije. Živnuo je. Unuk je zatražio pregršt slame da ponese u školu ne bi li od nje napravili strašila.
- Kakva će to biti  strašila, od šakohvata slame? Ne znaju oni šta su strašila, šta znači biti i napraviti strašilo!...
A, on da zaboravi!
Moram za njim, pa kako mi bude, samo da me ne pritiska toliko!...
Miris koji je dopirao iz velike kese (naravno nije stavio pregršt), je pričao toliko da su reči samo  prštale u svom letu oko njega. Mogao je  brzo  da ih hvata i slaže u rečenice.
...
- Šta ste stali, vreme je da se radi! Nema stajanja! Hajd, još malo. Sad će veče doći.
Posle ovršene pšenice salma se sakupljala, pa onako osunčana s mirisima prvog osušenog bosiljka i pelin trave, bila dobro sabijena u velike džakove i na paorskim kolima dovezena u dvorište. Tu se još jednom pregledala , da se u nju ne bi zavukao kakav miš ili hrčak, pa da se isti nezvanik donese u kuću. Iznosile su se velike ponjave iz spavaćih soba, bacao se njihov sadržaj,  a ubacivao se nov. Sve je ličilo na veliko spremanje  u kome je učestvovala cela porodica, koje se pravi o svetkovinama da bi kuća mirisala na čisto,  kako bi spavač na krilima mirisnih trava utonuo u najslađi san  neremećen  i nepomućen velikim i malim  uljezima.
- Sad na počinak! Svako na svoje mesto.
Prvi dodir s oštrinom vrhova slame nije davao  prijatnost, ali se osećaj brzo gubio i pod pritiskom tela bi se napravilo udubljenje koje je pružalo sigurnost i tajnovitost  tople postelje. Samo bi pokoji uzdah remetio noćnu tišinu , a prekidalo bi je i šuštanje slame  kao opomena nemirnom spavaču.
...
Stresao je glavu pod busenom sede kose. Pred njim se ukazala školska zgrada, a  paket se morao isporučiti. Zadovoljan je krenuo nazad. Na tren je zastao , da bi se žustrim korakom uputio kući. Odlučio je da napravi strašilo! Onakvo kakvo treba da bude.
Godine ga nisu sprečile da se vešto, poput mladoga mačora popne na tavan i donese svoj lovački šešir zbog kog se posvađao sa ženom pre toliko godina. Još mu je svađa odzvanjala kroz uši:
- Ti , ti samo nešto upropastiš, moj šešir za lov! Znaš li ti kad sam ja to doneo iz Rumunije? Još kad je Čaušesku bio živ! A ti, da ga upropastiš! Gledaj na šta liči! Sav  se iskrivio...
Trajalo je ćutanje čitav dan i  noć i još jedan dan.
-Setila sam se! Nisam ja upropastila šešir, sećaš se da si pokisao i da si ga sušio na peći? Jesam li ti rekla da ne može tako, a ti ? Baš te briga! Sad na mene povika! Očekujem izvinjenje...
Naravno nije ga bilo, nije mogao da se izvini, već da se pravi kako ničega nije bilo, kao da je sve to pokrila prva novembarska magla u kojoj se samo utvare glasaju.
Sada će da posluži...
Napravio je veliki krst od letava skinutih i sačuvanih posle rušenja stare šupe. Udarao je čekić svoju pesmu, a pratile su ga svojom pesmom jata čvoraka u prkosnom letu iznad neovršenih sivih glava suncokreta. Telo je bilo gotovo.
- Doći ću ja vama glave... Biće to  strašilo iz Čarobnjaka iz Oza! Kako sam voleo taj film...Džudi Garland...ova deca ne znaju ni za Oz, a još manje za čarobnjaka i grimizne cipelice... bar poznaju onu seosku vešticu pa je se plaše i zaobilaze njenu kuću.
Žutela se slama u naporima da izađe iz rukava starog grombi kaputa i pantalona koje je pokojna Milka zakrpila. Od tolikog posla se umorio, pa imao je trku od jutros. Mirisala je slama, mirisale su ovce ispod otvorene šupe. Seo je na bale slame  uvek spremne za bele labudice njegove.  Čkiljio je očima u oktobarsko retko sunce.
Zadovoljstvo dobro obavljenog posla ga je savladalo...
Trgao ga je glas strašnih pećinskih dubina:
-Daj deda glavu...Daja deda glavu...
- Kakvu glavu, imam samo ovu  jednu , nju ti ne mogu dati...
- Daj deda glavu...daj deda glavu...
- Imaš slamnu, ova moja ti ne pristaje...
- Daj deda glavu... daj deda glavu...ispred oka ga je zvaravala slamna ruka u pokušaju da mu otme ono što je  njegovo...daj deda glavu...slamna ruka ga je uhvatila za vrat i počela da ga steže...gušio se i pokušavao da pokrene svoje ruke, ali su one čvrstim brzorastućim bršljenom izniklim iz slame na kojoj je sedeo bile zarobljene. Otimao se i bacakao otežalim telom. Noge je jedva micao. Nisu želele da se pomere, želele su da se odvoje od njega i postanu vlasništvo Slamnog. Već su se prilepile za njega, a one slamne su bile njegov deo. Sav je postao ono što je napravio,samo je glava bila njegova, na slamnim ramenima...
-. Daj deda glavu...
-  Deda, deda, hajde da ručamo...Vidim da si napravio strašilo! Baš je lepo!  Gde ćemo ga staviti? Mogu li da zovem drugare da ga vide...

недеља, 7. октобар 2018.

Kula Dra

Na samom izlazu iz sela preko krošnji bagremova posađenih u čast živih i darovane upokojenima, uz blagu naglašenost i samo pojedincima vidljivu pretnju   izvirivao je vrh stare kapelice. Podignut je davno, u vreme nekih mirnijih vremena u čast besmrtnosti  i kao opomena živima.
Pažljivo i znatiželjno oko bi prvo ugledalo kamene vrhove kružnog oblika sličnih onima koji se mogu videti na transilvanijskim dvorcima. Razlika između njih je bila u veličini i očuvanosti.
 Radoznalnik se polako približavao strpljivo mereći korake u pažljivom hodu. Ničim se nije usuđivao da remeti tišinu i svetost mesta. Kada bi se potpuno približio ugledao bi samo tragove nekadašnje lepote. Oronuli zidovi dobro nagriženi vremenom i obrasli otrovnim bršljenom su tužno pokazivali ostatke svoje lepote, a drvena vrata su iskrenuto visila držeći se samo na zarđalim gvozdenim šarkama. Činilo se da će ih sledeći karpatski vetar odneti i da će se sadržaj unutrašnjosti prostorije iza njih prikazati već dobro uplašenom prolazniku.
Neki  su pomišljali da je to crkvica, neki molitvena sobica, neki su u svojim snovima tu zamišljali redove sveštenika na noćnim bdenjima, a neki su u tami njenih podruma zamišljali jeziva bića spremna da po noći osvetljenoj tankom mesečinom naude živima i da ih na providnim slepomiševskim krilima prenesu s druge strane u dubine tame.
 Ono što su  samo retki znali jeste da kapelica nije bila na osveštanom tlu i da su sve zamisli ostvarive na takvom mestu. Bez obzira na godišnje doba oko zgrade se osećala jeza, i niko se od čelnika vlasti nije usuđivao da poruši ili obnovi zdanje. Vremenom je zgrada dobila ima Kula Dra.
Pouzdano se znalo da je njeno mesto   na razmeđu grobalja nekoliko vera. Kao četiri strane sveta oko nje su se nalazila četiri groblja naizgled nepovezana, ali su ih   nevidljive sile osveštanog tla držale u čvrstoj vezi.
Na istoku pravoslavno, na zapadu katoličko, na jugu nazarensko, a na severu jevrejsko u odnosu na Kulu Dra. Krasili su ih spomenici različitih oblika sa mnogim ukrasima na njima, izdvajalo se nazarensko bez obeležja. Samo su potomci u tišini hodali duž nevidljivih staza i u tišini se obraćali svojim precima.
Duše počinulih su u svetlosti svojih vera pronalazile  mir.
Pričalo  se da je kapelica  pod svoje okrilje primala bezbožnike, nekrštene, one koji su u svojoj nemoći podizali ruku na sebe i tako okončavali svoj život  i otpadnike  svih vera. Tu su oni obitavali. Nisu imali noćnog mira , a spokoj dana im je bio oduziman retkim posetiocima.
Danju bi prolaznika darivali jezom, pa bi se ovaj što brže udaljio noseći svoj strah na prvo osveštano tlo.
 Noću je priča bila drugačija. Oni su ustajali, razgovarali, svađali se i pijančili do prvih ranoranilaca koji su pokretali svoje automobile ili traktore pre prvih petlova. Nisu bili pošteđeni ni bukom motora sa skinutim auspusima, koji su pravili nepodnošljivu buku kako bi oterali svoj strah. Neobično su voleli običaje živih da se na grobove milih ostavi kolač, jabuka ili flašica sa rakijom.To bi im bilo dovoljno da počnu noćno ludovanje.  Obično su ludovali  uz  škripu drvenih vrata i rezak zvuk vetra koji je zavirivao u pukotine zidova stvarajući jezovite tonove. Najbliže kuće bi zatvarale  prozore i navlačile tamne zavese, a srećnici roletne čim bi se prvi sumrak spustio. Oko ulaznih vrata bi postavili vence beloga luka upletene kao najgušće devojačke kose.
Desilo  se da se   mladi Dragutin Dragunović hvalio kao se ne plaši ničega i nikoga, da se sam može prošetati ničijom zemljom usred noći bez obzira da li je ona bez ili sa mesečevom svetlošću.
 Imao se kome hvaliti. Mnoštvo prijatelja koje je stekao prijateljstvom na društvenim mrežama , a koje nije poznavalo njegovo pravo ja , kao ni on njihovo, ga je podržavalo u toj nameri. Hrabrili su ga i davali podršku lajkujući njegove postavke i hvaljenja. Naročito je bio uspešan u kratkim opaskama koje je stavljao ispod fotografija dotične gule koja se uzdizala iznad prve jesenje izmaglice.
Sve je bilo savršeno, samo što ga je hrabrost izdavala kada bi se s večeri približio ničijoj zemlji.
Dogodilo se da se za Noć veštica najavio njegov drug iz detinjstva za posetu. Isti je dugo godina proveo u Americi gde se naročito obeležava taj praznik. Ta vest se krila od njega.
Pušten je da se sa kratkog lanca bori za svoje mesto u virtualnom svetu. 
Da bi ispitao staze kojima je najlakše i najbrže proći ničijom zemljom kretao se brzinom munje na svom motoru. Po danu je  proletao pored kuće staroga grobljara,  koji se odavno prestavio gospodu i koji nije počivao na ničijoj, već na osveštanoj zemlji. Kuća se malo po malo gubila, nestajala je u ruševini iz koje su štrčali polomljeni crepovi na trulim gredama , a čitava slika je delovala avetinjski, kao preslikana iz najstrašnijih horor filmova. Tek se toga sećao. Kada je kao dečak išao na matine u bioskop i kada se umesto dečjeg davao na gledanje horor s ustajućim mrtvacima u raspadnutim pokrovima i kad aje zbrisao iz bioskopa na blesak sunčeve svetlosti koja ga je zaslepila i osvetlila suze u očima...Čist strah koji je tada osetio nikada ne može zaboraviti!
No,  lako je po danu pronalazio put po ničijoj zemlji, označen samo lakim iskidanim travkama duša koje su noću šetale i svojim nemirom narušavale visoke vlati trave. Motorom je načinio jaču stazu kako bi što brže prošao.
Došla je i noć. Spremao  se da protutnji utabanom dnevnom stazom. Na kacigu je  lepljivom trakom zalepio mobilni telefon kako bi ceo slučaj bio snimljen.
Taktvi motora su odzvanjali u vedroj noći. Posle četiri fićoka popijene rakije je krenuo. Činilo mu se da će zadatak lako obaviti i da će posle toga čitav svet biti njegov. Krenuo s malo zebnje ukraj srca. Glatko ii brzo je prevalio nekoliko kilometara. U trenutku kada se našao blizu grobljareve kuće ispred očiju se zalelujala beličasta materija koja se kretala poput  zavesa na lakom noćnom povetarcu. Kako se približavao tvar je postajala belja da bi bljesnula u svojoj belini i oborila ga sa motora. Bio je nadomak ničije zemlje. Nazad nije mogao.  Čekala ga je belina s razvijenim talasima , morao je napred. Srce nije osećao. Činilo mu se da je otišlo negde ispred, da ga je napustilo i da ga mora stići pa kako bude. Poleteo je najbrže što je mgao. Duhovi Kule Dra su se uznemirili iako je gluvo doba bilo daleko. Za svoj prolazak je izabrao vreme prvog sivkastog mraka
. Vrata na kuli su se odvalila , a truli kovčezi iz podruma se pootvarali. Pohrlile su  utvare sa svih strana. Dugi prsti s izraženim koščatim izraslinama pokriveni tankim slojem sasušene kože su ga dodirivali. Otimao se. Cilj mu je bio da dostigne svoje otkinuto srce i da ga vrati na mesto.  Jurio je preko ničije zemlje sapličući se , padajući i opet se podižući. Izgubio je  kacigu i kožne rukavice. Jedva se živ dokopao prvih osvetljenih kuća.  Nije smeo da se okrene. Nije čuo ni smeh ni brujanje motora koji je podignutih točkova radio u mestu. Što je najgore izgubio je dokaz da je bio  gde niko nije smeo.
Društvene mreže je preplavio snimak pridošlice iz daleka.