Nalazim
se u porti manastira Savina. Ponosno uzdignut, beo, s namerom da
dotakne nebo, pod svoje okrilje prima dobronamernike. Njegovom
hladovinom i mirom odzvanjaju misli pesnika, ratnika, stradalnika,
onih koji su voleli svojе na svome, tiho ili glasno pevali i
pripovedali priče o vrednostima postojanja čovekovog.
Pored
ulaza, s leve strane, pogled se zadržava na ponosnom liku
stradalnika. Žrtva stopljena sa žrtvama mnogih pokolenja iz ratova
vođenih za slobodu. Uzvišena. Zadržavam suzu, poklanjam se
Njegovom Veličanstvu Kralju Aleksandru Karađorđeviću.
Da
li magijom visokih borova i čempresa koji su videli i pamte mnogo,
vetrovom tihom uspavankom koja tka na nečujnom razboju, morem koje
šumom poznaje dešavanja od iskona, pa se osmelilo da otkrije
tajne, ili pak onim lakim letnjim povetarcem spuštenim s Lovćena,
do mene je dopro glas:
Da,
ja sam.
Ovde.
Spreman
da čuvam večnost. Okićen lovorima i čkaljkem. Podignut na
pijedestal i razapet na krstu. Poštovan i hvaljen. Voljen i omržen.
Da
li je ikada živeo čovek koji je svojim delima mogao svima i svakome
biti mio?
Kako
sam mogao ja, smrtnik, s krunom otežalom od smelosti i dobročinstva
slavnih predaka, biti izuzet, pošteđen?
Stavljen
na tron, a biti bez ideala, bez svetlosnih najudaljenijih zvezda,
bez grehova?
Gledao
sam mulj, blato i svetlost na jutarnjoj rosi, kapi srpske krvi na
zavojitim planinskim putevima, stradao sam i uzdizao se do samih
nebeskih visova nošen snagom roda.
Možda
je moj greh što sam sledio ideale, nadao se da će sve biti u sjaju
i dobroti, da će se poštovati I mariti za čast, a teško
stečena sloboda imati samo jednu onu najsvetliju tačku. Želeo
sam da otvorim novi put mira i prijateljstva, da u svojim rukama
nosim ravnicu, brda, planine i more. Da ih začinim ovom mojom
srpskom krvlju, pa da zajedno narastamo i stvaramo dobrobit.
Upozoravaju
me, mole, ne razumeju moje duhom jedinstva obojene želje. Stvorio
sam u ljubavi i miru, za ljubav i mir.
Moja
putovanja su trajala i traju, bez njih ne mogu, sastavni su deo mene,
utkane u vene i srce ovo čistotom obojeno.
Kroz
beskraj, kroz predele obrasle trskom, čkaljem, visokim borovima ili
mediteranskim rastinjem. Meni je svejedno. U mojoj duši svi imaju
jedanko mesto. Verujem u čoveka, iskrenost , poštenje. Ne želim da
primim saznanje o tome da mi se sprema zlo.
Ne
razumeju moju želju za lepotom i osmehom čoveka pored puta.
Spremao
sam se za put s istom strašću.
Uživao
sam u vezenim košuljama srpskih seljaka, gledao sam njihove ruke sa
ćilibar žuljevima na dlanovima. Držao je taj seljak i pušku i
ženu. Kosio nepregledne livade na čijim su se krajevima gordo
dizali krajputaši ispod kojih su u beskrajno trajnom snu zaspali
srpski ratnici. Telio je seljak krave. Znanje svoje, primljeno kroz
vreme prvog seljaka otrgnutog s rodne grude, da pod svojim opancima
oseti stradanje i led visokih planina, davao je nesebično.
Radovao
sam se buketu poljskog cveća i okasnelom bosiljku čiji se miris
nadaleko pružao i savakim udahom budio i obnavljao u meni
pritajeni bol.
Šta
su proroci i proročice? Šta su predskazanja?
Nestaju
pred obrisima vrednog srpskog seljaka, brata mog po oružju.
Otvarao
sam škole da se prosveti ovaj ratovima izmučeni narod. Dočekan sam
kliktajima slobode i pesmom obojenom limunovim cvetom. Dodirivao sam
nebo i tlo solunsko svakoga puta, uzdizao se iznad mora i
zaranjao u njegove dubine. Želeo sam da podignem iz sna ovu zemlju
i ljubljeni narod.
Gde
je greh?
U
Ujedinjenju?
Onda
je to teret na mojoj duši. Želeo sam da istog korena ljudi, žive
u jednoj državi. Da ona bude po slozi prva iznad prvih. Da bude po
mojoj meri.
Vreme
će pokazati.
Ovo
je put. Nova staza. Kažu: ,,
-Ne
idite!
Lako
je reći.
Nemam
straha, nemam senki u umu.
Sećam
se kada sam nekada davno na školovanju upoznao staru arapsku priču
O čoveku I Smrti:
Kada
je čovek ušao u han, video je smrt za stolom. Uplašio se, kao lud
podegao u pustinju. Dugo je jahao kroz peščane dine izbegavajući
karavane, plašeći se i ljudske senke. Kada je najzad stigao do
udaljene oaze i sjahao, smrt ga je čekala na bunaru. Upitao ju je
otkuda ona tu kad je pobegao od nje iz starog hana? Odgovorila mu je
da se i ona uplašila , jer nije trebala da ga sretne tamo, već
ovde, na ovom bunaru.
Dakle
ići ću u Marsej. Moje veze s Francuskom narodom su tesne i duboke.
Poštovanje i ljubav me vezuju za ovu zemlju pesme, vina, prefinjene
lepote i umetnosti. S radošću se sećam svojih studentskih dana,
učenja jezika, mnogih zamki naučnh knjiga, ali i ljubavi, strasnih
noći u zagrljaju toplote i slobode davanja.
I
opet Solun. Kreće se lađa Francusaka. Kako da zaboravim, kako da
izbrišem jauke i boli moje braće, da se ne poklonim njihovim senima
i ne zahvalim za svako dobro i loše koje smo delili?
Moj
dobri Bartu. Bio je tu kad zatreba. Da mi pruži ruku poštovanja i
podrške. Da uteši i pomogne, da me prihvati i razume kao
prijatelja.
Ne
plašim se kuršuma iz pištolja i pušaka. Zujali su geleri,
bljeskali su bajoneti, letele su topovske granate i uz dim
oduzimale život. Vremena za strah nije bilo. Sjedinjeni s braćom
mnogih vera I narodnosti , do slobode. Zar da se plašim u miru?
Evo
me danas ovde, na ovoj uzvisini manastira, dodirujem nebo i more.
Oktobarsko jutro. Na službi manastira skupio se narod i ćuti, ali
ja čujem. Jutarnji zrak se prostro preko mora. Nestalo je sivilo.
Zamenila ga je jutarnja svtlost i mirno, sasvim mirno more. Samo se
laki, s Lovćena zalutali vetar nežno spustio i svojom nejakom
snagom lagano pomera zeleni čempres u blizini glavnog ulaza u hram.
Ponela me je bogobojažljivost. Poželeh da budem deo jutrenja i
svetosti. Uhavtio sam zvono. Pozvonio sam.
Moj
Bože!
Utihnulo je staro, mlado i Iguman manastirski:
-Vaše
Veličanstvo! Vaše Veličanstvo! To je zvono za mrtve. Ne idite u
Marsej. Ne idite. To je loš znak. Ne idite!
-Ma,
hajte! Niste valjda tako sujeverni? Borim se sa sujeverjem već
toliko godina. Idemo napred u slobodu i blagostanje narodno, nemamo
vremena za stara predanja i maštu dedova. Idemo do Zelenike, pa ćemo
na ,,Dubrovnik” , siguran je to brod, a rekoše mi, neki dan, da
me kraj ne čeka na vodi već na točkovima. Dakle, opasnosti nema.
Gledam,
zabrinuti pogledi i suze u očima. Razumem brigu i strah. Negde se
opet podiže novo zlo. Iz samog izvora zla. Nije lako biti
gubitnik.
Mirno more i laka plovidba su me pratili. Klavirska muzika uz večeru
s kapetanom. Draga lica mojih odanih saradnika i njihov zabrinut
pogled. Njihovo ćutanje, boli više od svega, od opomene od smrti,
od kraja. .
-
Vaše Veličanstvo. Dobili smo dojavu da se sprema atentat na Vas.
Odmah, kako siđete s broda. Ne idite. Vratimo se. Doziva nas more i
sigurnost mnogih mirnih luka.
-
Sada je za to suviše kasno, moramo se držati programa.
Kroz
gužvu se probijam do automobila. Oduvek sam voleo ovu francusku
prefinjenost prema svemu pa I prema njima. Ne mogu da se ne osmehnem,
da pružim ruku prijateljstva. Ulazim. Sedam. Pored mene je Luj
Bartu. Moj odani prijatelj. Duboko je i trajno naše drugovanje.
Balkoni
okićeni lepotom. Šeširi u bezbroj cvetova. Šteta što je oktobar
i nema sunca.
Prijateljski
francuski narod. Mašu. Odmahujem. Među svojima sam. Znam,
rekoše, neće pucati stranac, već naš, nezadovoljnik, od prvoga
dana Ujedinjenja.
Kako
da se plašim?
Da
li se Karađorđe plašio?
Da
li ga je strah od tuđe ruke plašio? Da li je sumnjao na svoju
ruku? Više od bratske, kumovsku?
Gde
bih bio da me je strah?
Kako
bih ga jednoga dana u oči pogledao? A srce mi je puno. Radost me
preplavljuje kao svakoga puta kad dođem na ovo tlo.
Šteta
što nema sunca, a toliko ga volim, onaj njegov ples kros marsejske
visine i blistave pločnike. Samo su senke nadvijene nad visoke
balkone. Nestali su golubovi, stopili se svojim sivilom u sivilo
dana.
Odjednom
sam sam.
Nestalo
je graje.
Sve
se izbrisalo, lebdim iznad vremena i događaja.
Ispred
mene se stvara buket cveća, a nešto toplo mi se razliva po
dvoglavom orlu na grudima. Padam na sedište.
Koliko
će im Pokajnica trebati da okaju grehe? Koliko molitvi, Zdravo
Marija? Koliko Očenaša? Koliko liturgija, misa, poniznosti?
Gužva.
Pogled
mi je u visinama. Odvajam se od tela, postajem golub, onaj sivi,
letač, neuhvatljivi i nedodirljivi. Počinjem da lovim senke. Sve
postaje senka.
Nema
me. Dušu moju prima anđeo Gospodnji.
.
...
Duša
mi se gubi u glasovima. U pričama začinjenim suvim kamenovim
prahom kog je samo vreme stvorilo. Puštam malu kap, tešku koliko
svo more koje pogled obuhvata. Pada na osveštano tlo po kome je
hodao Ujedinitelj. Dozvoljavam da poteče mnoga druga, da se umeša
sa iglicama i šišarkama tajanstvenih borova i starih spomenika koji
čekaju ruku pesnika, glas slavuja, da sa njima zapevaju svoje
pesme.
Ko
je spreman da čuje, čuće:
Negde u ravnici, u tački u kojoj se spajaju
zemlja i nebo pojavljuje se Anđeo Gospodnji prahom zemlje rodne
grude ogrnut.
Njegov zadatak je da čuva duše od ruke Gospoda
načinjene, od praha, da budu vraćene prahu.
Jednog oktobarskog dana je uhvatio dušu. Letela
je među senkama. Bila je senka.
Nosila je žal.
Molila, je.
Gospod ju je darivao. Još jednom joj je ukazao
čast putovanjem. Lebdela je iznad obrađenih njiva, vitkih
kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika,
iznad onoga što je zanačilo njem dom.
Anđeo ju je puštao da lebdi preko prvih
ranojesenjih planinskih snegova. Radost koju je osećala dok se
izvijala preko tanke beline je bila nemerljiva. Često je dolazila do
anđela koji se brižno i nenametljivo nalazio u njenoj blizini.
Kada se vratila telu, sedeo pored oltara crkve na
Oplencu, pored odra. Bez dodira mu je milovao sklopljene ruke.
Neposredno pred ostavljanje tela u beskrajnom
miru, zadržao je dušu. Poneo je visoko u Nebesa, u blaženstvom
ispunjenu baštu. Poveo ju je tamo gde su bile i ostale iz njegove
loze, da s ponosom i čašću bude primljen u među svetačke duše
predaka..
Ko može zameriti anđelu?
Njega možete terati, ne dozvoljavati mu da vam
priđe, raspršivati njegovu večnost, ali ga ne možete oterati.
Zato budimo oprezni. Možda se kao malo đače
nađemo negde u nekom redu, u nekoj klupi i budemo osuđeni na večno
učenje od svetih duša poteklih od Karađorđeve krvi, a možda sve
to bude blagoslov.
Vreme je tu da pokaže.
Samo ono postoji.
Fotografije Dragan i Vesna Đukanović