четвртак, 30. август 2018.

S tobom

S tobom 
Juče
Danas
Sutra.

Kao nekada
U danima bezbrižja i mekote
U danima osunčanog neba
i nekog toplog leta.

S tobom 
Juče
Danas
Sutra.

Vreme je tu, neprolazno, neutihlo
Glas tvoj šapuće stihove
Davno ispevane.

S tobom
Juče,
Danas
Sutra.

Kao nekada kada su reči živele
Kada je pogled govorio
Kada je lahor imao snagu oluje.

S tobom 
Juče
Danas
Sutra.

Kao  kap rose
Obećanje
Ispunjena reč.

Kao glas prekora i podrške
Glas oslobođenog.
Poslednji udah pred odlazak.
Neraskidivo trajanje vremena.

S tobom 
Juče
Danas
Sutra.




уторак, 28. август 2018.

Pločica

U tišini sobe, dok se napolju spremala bura olujnog neba začinjena jakim
naletima kiše, disao je par.
 Čovek raspojasan, oslobođenih prsa i ruku od toplote koju bi čuvala odeća,  ležao je na belom pamučnom čaršavu sposobnom da hladi. Iako je napolju pod udarima snažnih kišnih kapi temperatura padala, unutra je bilo više nego sparno. Nagomilana toplota zidova je zračila. Čaršav je hladio, donosio neki spokojni oslobađajući mir koji je prkosio  živosti nevremena. Pobedio  je snagu nemira.
Čoveka je obuzeo dremež.  Na opčinjavajućem  hladu telo se opustilo i kao uljuljano najlepšom pesmom gorskih vila, uplovilo je u  obojeni san.
Ona je, u svojoj tišini pritisnuta  unutrašnjim bujanjem, držala oči lako sklopljene. Bukova stolica joj nije davala sna. Otvorila je oči, dvoumila se oko toga da li da počne ili ne predenje zamišljenih linija na beloj tavanici ili da se prepusti pesmi nebeskoj.
Maštala je o tome da gorske vile igraju po taktovima nebeske muzike, a da se njihovi koraci glasaju udarima gromova. Pod bleskom munja njihove kose bi obasjale nebeski svod. Gledala je kroz prozor niz čije su se okno slivale duge linije kiše. Setila se dana kada je saznala da je svetlost najbrža, brojala je do očaravajućeg zvuka nebeskog bubnja.
Setila se prisustva čoveka, pogledala  je njegove kapke. Lako pomeranje očnih jabučica ispod zatvorenih kapaka ju je nateralo na osmeh. Da li je sanjao nedostižna, daleka putovanja? Da li je  jurio za neostvarenim snovima? Da li je plovio vrbacima i malim rukavcima u lakom drvenom čamcu? Da li se u snovima prepuštao najsmelijim maštanjima i u njima činio ono što  se na javi ne sme?
 Iz razmišljanja ju je prekinuo nestanak struje. Tama  neba je ispunila tamu male sobe. Ona je opet dala  mnoštvo senki oživljenih snažnim bljeskom munja. Plesale su pod dirigentskom palicom neba. Odjednom se ples pretvorio u beskraj krupnih letećih projektila snažnih i udarajućih, nebeskom rukom bačenih. Trgla se. Ustala je  da pokupi kišne kapi unete kroz otvoreni prozor.
-Ustala je. Misli da spavam. Šta li se nalazi u njenoj glavi i ovim burnim večernjim časovima obojenim gromoglasnom tutnjavom? Zašto  ne ostavi sve  i ne prepusti se sanjarenju, istom onom koje je mogla tako lako da uhvati rukama mladosti?

- Hoćeš li da popijemo ledeni mentin čaj?
- Mislila sam da spavaš...

уторак, 21. август 2018.

Слово хвале и захвале

У Нишу је 17. и 18. августа 2018. године одржано ,,Преображењско појање", фестивал књижевног стваралаштва на народном говору, у дворишту Библиотеке ,,Стеван Сремац".
 На моју велику радост, приче које сам послала добиле су признање ,,Слово хвале и захвале" . Уместо мене, признање је примио господин Душан Ђорђевић- Нишки, чијом је  добротом  оно стигло до Кикинде.

Господин Ђорђевић је до сада објавио више збирки песама и стручних педагошких књига.   С жељом за још много објављених књига искрено га поздрављам.
Хвала вама драги читаоци.

Ево и прича:
Оченаш за Чеду

- Ди ли је досад? Ди се сакрио, сакрило га! Дан је прошо! Ни ручо није, а треба да се вечера. Само кад је отишо! Дабогда се не вратио! Боже, не слушај шта говорим! Не мислим ја тако. Ја то онако.
Сад ћу трипут ,,Оченаш”.
Оче наш...
Оче наш...
Оче наш...
Е мој Чедо! Ниси ти за Оченаш, ди си!Не волем кад те нема... Колко пута си казо:
- Не волем...
Преко тебе се преврнуло много зима и исто толко лета. По твојој кожи се налепила многа фино иситњена летња прашина. Она која је фи није млевена од најситнијег брашна или пудера који жене користе. Који ти иначе не подносиш. Још ако га стави девојка... којој то иначе није потребно...али, ако га видиш на каквој старијој госпођи, како би ти реко ,,баби”... И сад те чујем:
- Гле ова, да се људи чуду, нит јој стоји, нитјој приличи, напирлитала се, па ко каква пауница кроз сокак... Каква пауница, пауница је лепа... аова... све размазано, дебело... да изгледа млађе...
а оно... Уби Боже! Има нас свакојаких под капомнебеском, а добри Бог само ћути!Не волеш ни ону летњу прашину. Када себосом ногом загази у њу, она сама пронађе свој пут између прстију, па се прелива у маленим брда шцима између палца, допалца, па до малог прста.Упада у њу… Онда кажеш:
- А, фино ли голица! Фино... да човек ужива. Ако је скроман, као ја, у томе ће пронаћи лепоту.
Осетиће дах старих времена када су се иза паорских кола дизали облаци прашине. Ако си био на колима волео си прашина стосивкасте облаке, који су доносили танак слој најфинијег праха на све до чега су дошли, смејао си се како су те други гледали, па си још брже натериво коње у кас. Ако си се задесио на сокаку, па те је такав облак покрио, ређао си цео списак родбине и китио га не баш лепим речима. А ти и не волеш псовку. Осим када је у бесу изговараш. Живиш са мном, а ко да си сам. Волеш да говориш сам себи, да разговараш сам са собом. Тада имаш и пажљивог саговорника и још па жљивијег слушаоца. Понекад претресаш улицу са свим њеним становницима од једног до другог ћошка, а ако је било времена и ноћ је мало дуже трајала,
била је и околина на тапету. Памтим шта говориш:
- Што не волем те тапете, те папире који се лепу на зидове... Све треба кречити с кречом... па кад замириши, а ни то не ваља, то не може жив човек орибати... све ми руке буду израњаване.
Ди си Чедо, очедило те! Мора да ти је добра и она мутна ракија. Гунђо си:
- Ако не знаду да је пеку, нека је не пеку. Мутна, ко да је неко ноге опро у њој.
Добре су ти и ко зна чије крофне, а кад ја месим...
- Баш ти фала... али што је моја мама правила крофне... то ти нећеш моћи никада...
Ево и ноћ иде, а њега нема! Идем ја да легнем, а он кад дође... ту му је јело, па нек је, дабогда му
засело, кад га нема!
Мара се повукла на спавање у предњу собу, на чији је највећи зид био наслоњен велики, ручно
рађени дрвени кревет. Покрила се и под теретом умора је брзо утонула у сан.
У неко доба ноћи, из кухиње ју је пробудио глас.
- Маро! Маро! Ди је ручак? Ди је вечера? Гладан сам!
- Па да, гладан си, ди си био кад је требало?
Имаш украј шпорета шепру. Има паприкаш са месом. Узми и јеј. Нећу устати да те служим. Што
ниси дошо на време!
- Неће да устане - до ње је допирао глас обојен попијеном ракијом и зачињен белим вином.
- Неће да устане...
Луп, туп, тип, луп, шкрииииии, цангррррр...Чуло се чангртање кашике и гребање по емајлираној шерпи.
- Маро! Шта си то кувала! Па ти да куваш не знаш! С ким сам се ја то оженио! Лепо ми је моја
мати говорила... Маро! Бог те убио! Шта је ово?Какво ти је то жилаво месо! Јеси л ти то коња
кувала? С ким сам ја то старост дочеко! Ајд, ова чорба још може да се поје, осркаћу... ал месо! Све се тегли, ко она гума што се у гаће увлачи... Маро! Месо ти твоје, шта је ово?
Мара је у соби ћутала, а и правила се да не чује.
- Има да је! Шта ме брига! Напио се, па ни не зна шта је. Сви смо јели...
Из мале кухиње се дуго чуло неко кидање, жвакање, цоктање, мљацкање и сркање. Све то је Мару уљуљало у диван сан: шетала је уз канал. Гледала је зелену воду. Око ње су летели водомари најлепших боја, а дивље патке су уцртавале своје стазе по мирној води. Оне су трајале таман толико колико их је око пратило, а затим су се губиле… Душа јој се опила лепотом, утонула је у лепоту и зеленило. Уљуљала се ношена лаким таласима. Није имала никакве спознаје о томе када је легао, ни колико је трајало изједање паприкаша.
Јутро је подигло времешни брачни пар из кревета. Као и свакога јутра, Мара је палила смедере-
вац и стављала чај да се кува.
- Чедо! Чедо! Па шта си то јео?
- Појо сам ону чорбу и месо унутра! Ко да си неку гуму кувала. Ништа горе нисам јео. Целу ноћ
сам подригиво!
- Црни Чедо, ди је масна вода од прања судова? Па ти си појо... оно за свиње... Црни Чедо, какво
месо?! Ти си појо ОПИРАЧУ! Таман сам тела да је бацим! - није могла да остане озбиљна. Из њене душе се разлегао грохотан смех…



Ди ћу ја


Седиду једно вече њи двоје, вечераду суве кобасице, сушене таман да могу да се једеду. Та клање је тек ономад било, ал за кобасице не треба млого. Четри шунке задње да се диму, четри предње да се самељеду у кобасице. Да се има. То је Мара заповедала. Воле Лаза да насече, па кад седнеду да једеду... све пуца!
- Је л, Лазо, јеси л ти закључо ону сушару?
- Та нисам, само сам ову извадијо, да јемо,после ћу.
Прође у том мало, а она ће опет:
- Је л Лазо, јеси л ти закључо сушару?
- Та јес досадна! Сад ћу! Ти човеку не даш да дува! Кључ, па кључ! Ова жена! Роспија једна! Да
јој некако ишчупаду језик… Лаза гунђа и излази убацив у уста још једно парче леба печеног у паорској пећи, да лакше проклизи кобасица.
- Та закључо сам, ето ти! Ајд сад да вечерамо, па да гледимо онај пљоснат телевизор што си ме
терала бичом да купим! Таман се они наместиду да гледаду, кад се од споља нададе велика лупњава и дерњава.
- Газде, газде... Ало, ало..
- Лупаду, па лупаду, дед Маро, изиђи!
- Та ди ћу ја, нисам ја човек!
- Иди Маро, мене је стра!
Мара узме метлу и изиђе.
- Ајде Лазо, дошла милиција! Кажеду, закључо си комшију у сушару. Кажеду да си га отеро с
пушком дедином сачмаром! Куку, Лазо!
- Јес ти луда! Каква пушка? Нисам никог закључо! Само сам врата закључо! Каква сачмара? -знемиријо се Лаза, добив трескавац од милиције.
- Људи, помагајте!
- Друге моје, то што Лаза није знао, јес да секомшија навадијо на његове кобасице. Кад би
време дошло и на шунке би. То вече је вребо Лазу кад ће у сушару. Таман кад је изишо, он је ушо. Увуко се унутра, а да се не чује шарка како шкрипи. Прво се најо онако без леба, а онда је креноу акцију. Ал Лаза се вратијо. Да га не би комша открио, ућуто се. Овај га двапут закључо.
Ал, не лези враже! Како ће се извући од Лазе, да га не увати уголемој крађи? А и срамота га, па дођеду они и неки кумови. Срећа, па је имо мобил. Да се некако извуче, звао милицију и пријавијо Лазу, да му прети смрћу, и да га је намерно закључо. Још је на све надодо да је имо пушку покојног деде. Е, оде Лаза у притвор. Пушку запленили, иако није метак опалила већ седамдесет година. Комшију пустили. Мара узалуд говори да Лаза није крив. Пушка је ту, додуше у милицију, комшијаје ту, додуше не говору, кобасице су ту, додуше смањијо им се број.
Друге плачеду са Маром:
- Е, да је Лаза имо мобил, па да је баш комшију то вече звао на кобасицу, да пробаду заједно... чуо би да мобил звони оданде...
Сад се судиду Лаза и комшија, ко је крив не знаду.


Свака част

- Мој прва жена... мој прва жена, био леп. Био леп к’о јутро. Свеж. С косу велику до земље. Плео
је косу у плетеницу. Кад је у’ватим с ову моју мајстор руку, па је тргнем... Одма’ долети ту. Кув’о мије. Родио ми је децу. Имам с њом син. Док син био мали, некад оде код оц и матере, оде, па се врати.Тако ишло док ишло. Он оде, ја доведо Маришку, Маришка седи мало, па побег’о... Дошло Смиља. Лепо Смиља... каже код теб Ђул није добро... паоде... Врати се мој жена. Жена посек’о курјук, да је виш не вуче мој рука за косу... Ја ћут’о... Син нараст’о. Каже, иде он и води матер. Иди, само иди. Ја могу сам. Оде он у град да ради. Отишла с син. Нек само иду. Боље ми овако сам. Нис дугоби сам. Дође жена, каже бежи од њен муж. Оде. Дође нека други. Да бог склони и сачува... пијек’о мушки... не једе, не ради, само врућу ракију пије... једва да ми нешто остане од њу. Ој, дете мој, ти што питаш која по реду дође. Кој и је број’о… Шеста, седма, осма, девета... Па ми се вратио она трећа, био ту мало, па оде и тако ту и тамо, ту и тамо... Ко би ји набројо?! Питаш како сам ја то? Како? Мало тако, мало овако и тако некако. Ево, осамдесет година имам. Чекам жену да дође. Отишал у дућан, још јуче, а нема је...Зачуђен пролазник скрива осмех. Не зна да ли би се смејао или плакао. Шта да каже? Не може ни са оном једном да изађе на крај, а дедица... Правимајстор... Мајстор Ђула!
- Богме, Ђула, свака част! Ви толко жена испра тили...
- Ниј то ништа, још ћу ја. Само да он дође из дућан…



понедељак, 20. август 2018.

Lov na zjale

-Šta radiš komšija?
-Šta radim?
Komšije je delio mali zid kog je obuzela vinova loza. To ne bi bilo ništa neobično da se ona nije toliko razgranala, da je svojim stasom obuhvatila bagrem s jedne strane  i višnjevu krošnju s druge strane. Ko ju je i kada posadio zaboravilo se. Možda je sudbina htela da joj se zametne trag u vremenu nastajanja ili se ljudski nemar umešao, nije bilo važno. Rasla je i rasla. Uprkos kišama koje su prkosile zemlji, suncu koje je nemilosrdno pržilo i nemaru orezivanja,  rodila je mnogo. Tamni grozdovi su visili i svojim blistavim bobicama mamili uzdahe niskih. Posetiocu se činilo da grožđe rađa tamo gde ne rađa.
- Pitah, šta radiš komšija?
- Hvatam zjale! A ti?
- Ja mlatim praznu slamu!
- E, lep ti je posao! Dođi  da radimo zajedno! Možemo i muve da lovimo! Njih bar ima.
Sunčan dan je uzimao svoje. Toplota je doprinosila da se telo pokrije slojem lepljivog znoja i što je bilo još gore, širio se neobičan miris.
- Komšija, pa ti se nekako ukiselio?
- A ti, pa kao nisi? Daro, skuvaj kafu i daj po rakiju!
- Baš mora rakija? Na ovu vrućinu?
- Ćuti, sedi, pij i lovi zjale!
- Kad nalovimo pun kavez, šta ćemo?
- Znaš šta?
- Šta?
-Ti imaš nešto jabuka, ja nešto šljiva... a ima i koji beli grozd...
- Onih na ulici? Nije baš mnogo ostalo od noćnoh hordi...
- Ćuti i slušaj: ovo gruzijsko grožđe ionako nije ni moje ni tvoje...da mi to lepo umuljamo, pa napravimo rakiju? A?
- Vidiš nije ti to loše!
- Dobar dan komšija, jel vrućina?
-Vrućina, ali  šta ću, trpim.
- Šta se radi?
- Ništa, evo lovim zjale s tvojim mužem!
- Baš lepo! Pa, da li naloviste?
- Nalovismo, a sad ćemo...
- Šta ćemo?!!!!!...
- Sad ćemo preći na slamu...
- Možete kako hoćete,  prijatna vam kafa, donela sam i šećer, pa sipajte koliko volite!
- Dobro da nisi rekao! Htela je da kuva pekmez od šljiva. Jel, da li imaš još ono bure...
- Imam...
- Onda radimo i delimo. Šećer ćemo podeliti, sve na pola...dugačka će zima biti!
- Idemo, zjale ostavi i sutra je dan.

четвртак, 16. август 2018.

Književno veče u Iđošu

 Ako ne vode svi putevi u ovo mirno ravničarsko selo, kroz njega prolaze.

Ono  se ne opire, dozvoljva da namernici dolaze i odlaze. Ovoga puta se zadržavam bar na kratko, a kratko je uvek,  da bih se družila sa članicama Udruženja Vreteno u njihovim veoma lepo uređenim prostorijama. U okviru Dana sela  Iđoš, gospođa Brankica je upriličila književno veče.

Gospođa Brankica
Druženje je veoma brzo prošlo, nizale su se priče, sećanja, smeh. Ni nagoveštaj nevremena od strane nekog snažnog, suvog  banatskog vetra nije mogao da umanji lepotu i reči izgovorenih te večeri. Grmeo je Sveti Ilija na nebu, nagoveštavao  Preobraženje, a reči su tekle.
Jedan odlomak koji će vam, nadam se,  poštovani čitaoci izmamiti osmeh:

 

Свака част

- Мој прва жена... мој прва жена, био леп. Био леп к’о јутро. Свеж. С косу велику до земље. Плео
је косу у плетеницу. Кад је у’ватим с ову моју мајстор руку, па је тргнем... Одма’ долети ту. Кув’о мије. Родио ми је децу. Имам с њом син. Док син био мали, некад оде код оц и матере, оде, па се врати.Тако ишло док ишло. Он оде, ја доведо Маришку, Маришка седи мало, па побег’о... Дошло Смиља. Лепо Смиља... каже код теб Ђул није добро... паоде... Врати се мој жена. Жена посек’о курјук, да је виш не вуче мој рука за косу... Ја ћут’о... Син нараст’о. Каже, иде он и води матер. Иди, само иди. Ја могу сам. Оде он у град да ради. Отишла с син. Нек само иду. Боље ми овако сам. Нис дугоби сам. Дође жена, каже бежи од њен муж. Оде. Дође нека други. Да бог склони и сачува... пијек’о мушки... не једе, не ради, само врућу ракију пије... једва да ми нешто остане од њу. Ој, дете мој, ти што питаш која по реду дође. Кој и је број’о… Шеста, седма, осма, девета... Па ми се вратио она трећа, био ту мало, па оде и тако ту и тамо, ту и тамо... Ко би ји набројо?! Питаш како сам ја то? Како? Мало тако, мало овако и тако некако. Ево, осамдесет година имам. Чекам жену да дође. Отишал у дућан, још јуче, а нема је...Зачуђен пролазник скрива осмех. Не зна да ли би се смејао или плакао. Шта да каже? Не може ни са оном једном да изађе на крај, а дедица... Прави мајстор... Мајстор Ђула!
- Богме, Ђула, свака част! Ви толко жена испра тили...
- Ниј то ништа, још ћу ја. Само да он дође из дућан…

Hvala prisutnima na vremenu  posvećenom zapisima u knjizi ,,Odsjaj svilenih niti" .
 Hvala gospođi Brankici i članicama Udruženja Vreteno. Želim im mnogo uspeha  u naporima za očuvanje kulture i tradicije banatskog sela.
Drago lice: Gorica




Članice Udruženja Vreteno

понедељак, 13. август 2018.

U krugu

Оd nekud
s glasom vetra
dođe dan beo.

Od nekud
s kišnom kapi
dođe dan obojen sivo.

Od nekud
s prvom zvezdom
davno ugaslog sjaja
dođe svetlost.

Živi čovek
Diše
Misli
Nosi nadu  na dlanu.

Prkosi
Danu,  kišnoj kapi
Zvezdanom sjaju.

Misli: jače i više
Misli: teže i nedokučivo.
Misli :daljine su nedostižne.
Starine su neuhvatljive.

Živi čovek
Diše
Misli u krugu.
Zatvorenom
Neprobojnom.
.
Ilustracija: Detalj iz Tvrdoša.
 

субота, 04. август 2018.

Zemljom ogrnut

Negde u ravnici, u  tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo živi  mali patuljak. Ne
običan, onaj šumski, koji  ima svo blago drevnih šuma na čuvanju,a mnogo dragog kamenja i zlata ga okružuje, već skromni ravničarski,  prahom zemlje ogrnut.
Njegov zadatak je  da čuva duše od crne zemlje načinjene, one   koje se bune i protive odlasku u nebeske visine i ni na koji način ne mogu  da napuste ravnicu.
Ima on mnogo posla. Treba   skupiti sve zalutale, gorde i sramežljive, dobre i one manje dobre,  razvrstati ih po starosti zemaljskih godina, ali tako da se one ne osećaju razvrstanima, jer u tom prostoru, gde  je sam centar duge koja se javlja posle blagorodne kiše, godine, staleži, bogatstvo i siromaštvo ne znače ništa.
Jednog sunčanog dana je uhvatio  dušu. Davno je trebalo da se odvoji od tela i da potraži svoj put u svetlost, ali je imala mnogo grehova,  pa iz straha da nikada neće stići na mesto blaženstva nije htela da napusti  telo, ali i prostor iznad obrađenih njiva, vitkih kukuruza, rascvetalih medonosnih suncokreta i pokošenih strnjika.
Dok je još bila u telu, često ga je napuštala i vraćala mu se. Telo su svojim suzama dozivali živi. Čvrsto su ga vezivali za sebe i iz svoje sebičnosti ga nisu puštali. Patuljak je to znao. Imao je sposobnost da razume. No, ona  je činila  sve da se sama osmeli na lake odlaske i teške dolaske kroz mnoštvo dozivanja preko rasprostrtih magličastih tvari koje su u tajanstvenim satima dodirivle budne stanovnike zelenih polja. Dugo je trajalo njeno odvajanje i zadržavanje.
 Duša je volela da lebdi preko prvih kasnojesenjih snegova, a radost koju je osećala dok se izvijala preko tanke beline je bila nemerljiva. Tragova nije bilo. Niko ih nije naslućivao. Često je dolazila do patuljka koji se  brižno i nenametljivo nalzio u njenoj blizini. Kada bi se vratila telu, sedeo pored kreveta u kome je ležalo. Bez dodira je milovao ruku, a  bezbrojne cevčice  koje su ga održavale u životu  upućivale  su na postojanje patuljka.
 Još ga nije video. Nije bio spreman. Video je  u svojoj uskost samo one  koji su ga voleli.
 Tog dana je patuljak pobedio. Neposredno pred napuštanje tela zadržao je dušu. Poveo ju je tamo gde su bile i ostale. Stavio ju je da, slično kao u školi sedi  u trećoj klupi, što nije bilo slučajno.
Ko može zameriti patuljku? Njega možete terati, ne dozvoljavati mu da vam priđe, raspršivati njegovu ravničarsku večnost, ali ga oterati  ne možete. Zato budimo oprezni. Možda se kao malo đače nađemo  negde u nekom redu, u trećoj klupi i budemo  osuđeni na večno učenje,  a možda sve to bude blagoslov, neka vrsta produženog života.
Ko zna možda da, a možda i ne.

четвртак, 02. август 2018.

Nedostaješ mi danas

Nedostaješ mi danas
O Svetom Iliji
O danu kada te je majka na svet Donela
Darivala proroku
Spremila te da me daš
Suncu
Mesecu
Zvezdama
Kiši ovoj avgustovskoj
Ilijevskoj.

Nedostaješ mi danas
Tvoja dobrota
Tvoj osmeh
Tvoj glas
Strog i mio
Ruka tvoja
Krupna šaka
I dlan žuljevima okićen.

Nedostaješ mi danas
Lice živo
Osmehom rascvetalo
Blistavo oko
Likom mojim okićeno.

Nedostaješ mi danas!

Dopuštam
Da kapi pevaju tvoju pesmu
Da note spiraju teret dana
Da mi ruke otežaju nedostajanjem
Da mi se duša raspline
Da pogled u Nebesima potraži utehu
Da vidim .

Nedostaješ mi danas.