Slike na svili

S tobom  Juče Danas Sutra. Kao nekada U danima bezbrižja i mekote U danima osunčanog neba i nekog toplog leta. S tobom  Juče Danas Sutra. Vreme je tu, neprolazno, neutihlo Glas tvoj šapuće stihove Davno ispevane. S tobom Juče, Danas Sutra. Kao nekada kada su reči živele Kada je pogled govorio Kada je lahor imao snagu oluje. S tobom  Juče Danas Sutra. Kao  kap rose Obećanje Ispunjena reč. Kao glas prekora i podrške Glas oslobođenog. Poslednji udah pred odlazak. Neraskidivo trajanje vremena. S tobom  Juče Danas Sutra.

U tišini sobe, dok se napolju spremala bura olujnog neba začinjena jakim naletima kiše, disao je par.  Čovek raspojasan, oslobođenih prsa i ruku od toplote koju bi čuvala odeća,  ležao je na belom pamučnom čaršavu sposobnom da hladi. Iako je napolju pod udarima snažnih kišnih kapi temperatura padala, unutra je bilo više nego sparno. Nagomilana toplota zidova je zračila. Čaršav je hladio, donosio neki spokojni oslobađajući mir koji je prkosio  živosti nevremena. Pobedio  je snagu nemira. Čoveka je obuzeo dremež.  Na opčinjavajućem  hladu telo se opustilo i kao uljuljano najlepšom pesmom gorskih vila, uplovilo je u  obojeni san. Ona je, u svojoj tišini pritisnuta  unutrašnjim bujanjem, držala oči lako sklopljene. Bukova stolica joj nije davala sna. Otvorila je oči, dvoumila se oko toga da li da počne ili ne predenje zamišljenih linija na beloj tavanici ili da se prepusti pesmi nebeskoj. Maštala je o tome da gorske vile igraju po taktovima nebeske muzike, a da se njihovi koraci glas

У Нишу је 17. и 18. августа 2018. године одржано ,,Преображењско појање", фестивал књижевног стваралаштва на народном говору, у дворишту Библиотеке ,,Стеван Сремац".  На моју велику радост, приче које сам послала добиле су признање ,,Слово хвале и захвале" . Уместо мене, признање је примио господин Душан Ђорђевић- Нишки, чијом је  добротом  оно стигло до Кикинде. Господин Ђорђевић је до сада објавио више збирки песама и стручних педагошких књига.   С жељом за још много објављених књига искрено га поздрављам. Хвала вама драги читаоци. Ево и прича: Оченаш за Чеду - Ди ли је досад? Ди се сакрио, сакрило га! Дан је прошо! Ни ручо није, а треба да се вечера. Само кад је отишо! Дабогда се не вратио! Боже, не слушај шта говорим! Не мислим ја тако. Ја то онако. Сад ћу трипут ,,Оченаш”. Оче наш... Оче наш... Оче наш... Е мој Чедо! Ниси ти за Оченаш, ди си!Не волем кад те нема... Колко пута си казо: - Не волем... Преко тебе се преврну

-Šta radiš komšija? -Šta radim? Komšije je delio mali zid kog je obuzela vinova loza. To ne bi bilo ništa neobično da se ona nije toliko razgranala, da je svojim stasom obuhvatila bagrem s jedne strane  i višnjevu krošnju s druge strane. Ko ju je i kada posadio zaboravilo se. Možda je sudbina htela da joj se zametne trag u vremenu nastajanja ili se ljudski nemar umešao, nije bilo važno. Rasla je i rasla. Uprkos kišama koje su prkosile zemlji, suncu koje je nemilosrdno pržilo i nemaru orezivanja,  rodila je mnogo. Tamni grozdovi su visili i svojim blistavim bobicama mamili uzdahe niskih. Posetiocu se činilo da grožđe rađa tamo gde ne rađa. - Pitah, šta radiš komšija? - Hvatam zjale! A ti? - Ja mlatim praznu slamu! - E, lep ti je posao! Dođi  da radimo zajedno! Možemo i muve da lovimo! Njih bar ima. Sunčan dan je uzimao svoje. Toplota je doprinosila da se telo pokrije slojem lepljivog znoja i što je bilo još gore, širio se neobičan miris. - Komšija, pa ti se nekako ukiselio? -

 Ako ne vode svi putevi u ovo mirno ravničarsko selo, kroz njega prolaze. Ono  se ne opire, dozvoljva da namernici dolaze i odlaze. Ovoga puta se zadržavam bar na kratko, a kratko je uvek,  da bih se družila sa članicama Udruženja Vreteno u njihovim veoma lepo uređenim prostorijama. U okviru Dana sela  Iđoš, gospođa Brankica je upriličila književno veče. Gospođa Brankica Druženje je veoma brzo prošlo, nizale su se priče, sećanja, smeh. Ni nagoveštaj nevremena od strane nekog snažnog, suvog  banatskog vetra nije mogao da umanji lepotu i reči izgovorenih te večeri. Grmeo je Sveti Ilija na nebu, nagoveštavao  Preobraženje, a reči su tekle. Jedan odlomak koji će vam, nadam se,  poštovani čitaoci izmamiti osmeh:   Свака част - Мој прва жена... мој прва жена, био леп. Био леп к’о јутро. Свеж. С косу велику до земље. Плео је косу у плетеницу. Кад је у’ватим с ову моју мајстор руку, па је тргнем... Одма’ долети ту. Кув’о мије. Родио ми је децу. Имам с њом син.

Оd nekud s glasom vetra dođe dan beo. Od nekud s kišnom kapi dođe dan obojen sivo. Od nekud s prvom zvezdom davno ugaslog sjaja dođe svetlost. Živi čovek Diše Misli Nosi nadu  na dlanu. Prkosi Danu,  kišnoj kapi Zvezdanom sjaju. Misli: jače i više Misli: teže i nedokučivo. Misli :daljine su nedostižne. Starine su neuhvatljive. Živi čovek Diše Misli u krugu. Zatvorenom Neprobojnom. . Ilustracija: Detalj iz Tvrdoša.

Negde u ravnici, u  tački u kojoj se spajaju zemlja i nebo živi  mali patuljak. Ne običan, onaj šumski, koji  ima svo blago drevnih šuma na čuvanju,a mnogo dragog kamenja i zlata ga okružuje, već skromni ravničarski,  prahom zemlje ogrnut. Njegov zadatak je  da čuva duše od crne zemlje načinjene, one   koje se bune i protive odlasku u nebeske visine i ni na koji način ne mogu  da napuste ravnicu. Ima on mnogo posla. Treba   skupiti sve zalutale, gorde i sramežljive, dobre i one manje dobre,  razvrstati ih po starosti zemaljskih godina, ali tako da se one ne osećaju razvrstanima, jer u tom prostoru, gde  je sam centar duge koja se javlja posle blagorodne kiše, godine, staleži, bogatstvo i siromaštvo ne znače ništa. Jednog sunčanog dana je uhvatio  dušu. Davno je trebalo da se odvoji od tela i da potraži svoj put u svetlost, ali je imala mnogo grehova,  pa iz straha da nikada neće stići na mesto blaženstva nije htela da napusti  telo, ali i prostor iznad obrađenih njiva, vitkih kuku

Nedostaješ mi danas O Svetom Iliji O danu kada te je majka na svet Donela Darivala proroku Spremila te da me daš Suncu Mesecu Zvezdama Kiši ovoj avgustovskoj Ilijevskoj. Nedostaješ mi danas Tvoja dobrota Tvoj osmeh Tvoj glas Strog i mio Ruka tvoja Krupna šaka I dlan žuljevima okićen. Nedostaješ mi danas Lice živo Osmehom rascvetalo Blistavo oko Likom mojim okićeno. Nedostaješ mi danas! Dopuštam Da kapi pevaju tvoju pesmu Da note spiraju teret dana Da mi ruke otežaju nedostajanjem Da mi se duša raspline Da pogled u Nebesima potraži utehu Da vidim . Nedostaješ mi danas.