У Нишу је 17. и 18. августа 2018. године одржано ,,Преображењско појање", фестивал књижевног стваралаштва на народном говору, у дворишту Библиотеке ,,Стеван Сремац".
На моју велику радост, приче које сам послала добиле су признање ,,Слово хвале и захвале" . Уместо мене, признање је примио господин Душан Ђорђевић- Нишки, чијом је добротом оно стигло до Кикинде.
Господин
Ђорђевић је до сада објавио више збирки песама и стручних педагошких
књига. С жељом за још много објављених књига искрено га поздрављам.
Хвала вама драги читаоци.
Оченаш
за Чеду
- Ди
ли је досад? Ди се сакрио, сакрило га!
Дан је прошо! Ни ручо није, а треба да се
вечера. Само кад је отишо! Дабогда се не
вратио! Боже, не слушај шта говорим! Не
мислим ја тако. Ја то онако.
Сад
ћу трипут ,,Оченаш”.
Оче
наш...
Оче
наш...
Оче
наш...
Е
мој Чедо! Ниси ти за Оченаш, ди си!Не
волем кад те нема... Колко пута си казо:
- Не
волем...
Преко
тебе се преврнуло много зима и исто
толко лета. По твојој кожи се налепила
многа фино иситњена летња прашина. Она
која је фи није млевена од најситнијег
брашна или пудера који жене користе.
Који ти иначе не подносиш. Још ако га
стави девојка... којој то иначе није
потребно...али, ако га видиш на каквој
старијој госпођи, како би ти реко
,,баби”... И сад те чујем:
-
Гле ова, да се људи чуду, нит јој стоји,
нитјој приличи, напирлитала се, па ко
каква пауница кроз сокак... Каква пауница,
пауница је лепа... аова... све размазано,
дебело... да изгледа млађе...
а
оно... Уби Боже! Има нас свакојаких под
капомнебеском, а добри Бог само ћути!Не
волеш ни ону летњу прашину. Када себосом
ногом загази у њу, она сама пронађе свој
пут између прстију, па се прелива у
маленим брда шцима између палца, допалца,
па до малог прста.Упада у њу… Онда кажеш:
- А,
фино ли голица! Фино... да човек ужива.
Ако је скроман, као ја, у томе ће пронаћи
лепоту.
Осетиће
дах старих времена када су се иза паорских
кола дизали облаци прашине. Ако си био
на колима волео си прашина стосивкасте
облаке, који су доносили танак слој
најфинијег праха на све до чега су дошли,
смејао си се како су те други гледали,
па си још брже натериво коње у кас. Ако
си се задесио на сокаку, па те је такав
облак покрио, ређао си цео списак родбине
и китио га не баш лепим речима. А ти и не
волеш псовку. Осим када је у бесу
изговараш. Живиш са мном, а ко да си сам.
Волеш да говориш сам себи, да разговараш
сам са собом. Тада имаш и пажљивог
саговорника и још па жљивијег слушаоца.
Понекад претресаш улицу са свим њеним
становницима од једног до другог ћошка,
а ако је било времена и ноћ је мало дуже
трајала,
била
је и околина на тапету. Памтим шта
говориш:
-
Што не волем те тапете, те папире који
се лепу на зидове... Све треба кречити с
кречом... па кад замириши, а ни то не ваља,
то не може жив човек орибати... све ми
руке буду израњаване.
Ди
си Чедо, очедило те! Мора да ти је добра
и она мутна ракија. Гунђо си:
-
Ако не знаду да је пеку, нека је не пеку.
Мутна, ко да је неко ноге опро у њој.
Добре
су ти и ко зна чије крофне, а кад ја
месим...
-
Баш ти фала... али што је моја мама правила
крофне... то ти нећеш моћи никада...
Ево
и ноћ иде, а њега нема! Идем ја да легнем,
а он кад дође... ту му је јело, па нек је,
дабогда му
засело,
кад га нема!
Мара
се повукла на спавање у предњу собу, на
чији је највећи зид био наслоњен велики,
ручно
рађени
дрвени кревет. Покрила се и под теретом
умора је брзо утонула у сан.
У
неко доба ноћи, из кухиње ју је пробудио
глас.
-
Маро! Маро! Ди је ручак? Ди је вечера?
Гладан сам!
- Па
да, гладан си, ди си био кад је требало?
Имаш
украј шпорета шепру. Има паприкаш са
месом. Узми и јеј. Нећу устати да те
служим. Што
ниси
дошо на време!
-
Неће да устане - до ње је допирао глас
обојен попијеном ракијом и зачињен
белим вином.
-
Неће да устане...
Луп,
туп, тип, луп, шкрииииии, цангррррр...Чуло
се чангртање кашике и гребање по
емајлираној шерпи.
-
Маро! Шта си то кувала! Па ти да куваш не
знаш! С ким сам се ја то оженио! Лепо ми
је моја
мати
говорила... Маро! Бог те убио! Шта је
ово?Какво ти је то жилаво месо! Јеси л
ти то коња
кувала?
С ким сам ја то старост дочеко! Ајд, ова
чорба још може да се поје, осркаћу... ал
месо! Све се тегли, ко она гума што се у
гаће увлачи... Маро! Месо ти твоје, шта
је ово?
Мара
је у соби ћутала, а и правила се да не
чује.
-
Има да је! Шта ме брига! Напио се, па ни
не зна шта је. Сви смо јели...
Из
мале кухиње се дуго чуло неко кидање,
жвакање, цоктање, мљацкање и сркање. Све
то је Мару уљуљало у диван сан: шетала
је уз канал. Гледала је зелену воду. Око
ње су летели водомари најлепших боја,
а дивље патке су уцртавале своје стазе
по мирној води. Оне су трајале таман
толико колико их је око пратило, а затим
су се губиле… Душа јој се опила лепотом,
утонула је у лепоту и зеленило. Уљуљала
се ношена лаким таласима. Није имала
никакве спознаје о томе када је легао,
ни колико је трајало изједање паприкаша.
Јутро
је подигло времешни брачни пар из
кревета. Као и свакога јутра, Мара је
палила смедере-
вац
и стављала чај да се кува.
-
Чедо! Чедо! Па шта си то јео?
-
Појо сам ону чорбу и месо унутра! Ко да
си неку гуму кувала. Ништа горе нисам
јео. Целу ноћ
сам
подригиво!
-
Црни Чедо, ди је масна вода од прања
судова? Па ти си појо... оно за свиње...
Црни Чедо, какво
месо?!
Ти си појо ОПИРАЧУ! Таман сам тела да је
бацим! - није могла да остане озбиљна.
Из њене душе се разлегао грохотан смех…
Ди
ћу ја
Седиду
једно вече њи двоје, вечераду суве
кобасице, сушене таман да могу да се
једеду. Та клање је тек ономад било, ал
за кобасице не треба млого. Четри шунке
задње да се диму, четри предње да се
самељеду у кобасице. Да се има. То је
Мара заповедала. Воле Лаза да насече,
па кад седнеду да једеду... све пуца!
- Је
л, Лазо, јеси л ти закључо ону сушару?
- Та
нисам, само сам ову извадијо, да јемо,после
ћу.
Прође
у том мало, а она ће опет:
- Је
л Лазо, јеси л ти закључо сушару?
- Та
јес досадна! Сад ћу! Ти човеку не даш да
дува! Кључ, па кључ! Ова жена! Роспија
једна! Да
јој
некако ишчупаду језик… Лаза гунђа и
излази убацив у уста још једно парче
леба печеног у паорској пећи, да лакше
проклизи кобасица.
- Та
закључо сам, ето ти! Ајд сад да вечерамо,
па да гледимо онај пљоснат телевизор
што си ме
терала
бичом да купим! Таман се они наместиду
да гледаду, кад се од споља нададе велика
лупњава и дерњава.
-
Газде, газде... Ало, ало..
-
Лупаду, па лупаду, дед Маро, изиђи!
- Та
ди ћу ја, нисам ја човек!
-
Иди Маро, мене је стра!
Мара
узме метлу и изиђе.
-
Ајде Лазо, дошла милиција! Кажеду, закључо
си комшију у сушару. Кажеду да си га
отеро с
пушком
дедином сачмаром! Куку, Лазо!
-
Јес ти луда! Каква пушка? Нисам никог
закључо! Само сам врата закључо! Каква
сачмара? -знемиријо се Лаза, добив
трескавац од милиције.
-
Људи, помагајте!
-
Друге моје, то што Лаза није знао, јес
да секомшија навадијо на његове кобасице.
Кад би
време
дошло и на шунке би. То вече је вребо
Лазу кад ће у сушару. Таман кад је изишо,
он је ушо. Увуко се унутра, а да се не
чује шарка како шкрипи. Прво се најо
онако без леба, а онда је креноу акцију.
Ал Лаза се вратијо. Да га не би комша
открио, ућуто се. Овај га двапут закључо.
Ал,
не лези враже! Како ће се извући од Лазе,
да га не увати уголемој крађи? А и срамота
га, па дођеду они и неки кумови. Срећа,
па је имо мобил. Да се некако извуче,
звао милицију и пријавијо Лазу, да му
прети смрћу, и да га је намерно закључо.
Још је на све надодо да је имо пушку
покојног деде. Е, оде Лаза у притвор.
Пушку запленили, иако није метак опалила
већ седамдесет година. Комшију пустили.
Мара узалуд говори да Лаза није крив.
Пушка је ту, додуше у милицију, комшијаје
ту, додуше не говору, кобасице су ту,
додуше смањијо им се број.
Друге
плачеду са Маром:
- Е,
да је Лаза имо мобил, па да је баш комшију
то вече звао на кобасицу, да пробаду
заједно... чуо би да мобил звони оданде...
Сад
се судиду Лаза и комшија, ко је крив не
знаду.
Свака
част
-
Мој прва жена... мој прва жена, био леп.
Био леп к’о јутро. Свеж. С косу велику
до земље. Плео
је
косу у плетеницу. Кад је у’ватим с ову
моју мајстор руку, па је тргнем... Одма’
долети ту. Кув’о мије. Родио ми је децу.
Имам с њом син. Док син био мали, некад
оде код оц и матере, оде, па се врати.Тако
ишло док ишло. Он оде, ја доведо Маришку,
Маришка седи мало, па побег’о... Дошло
Смиља. Лепо Смиља... каже код теб Ђул није
добро... паоде... Врати се мој жена. Жена
посек’о курјук, да је виш не вуче мој
рука за косу... Ја ћут’о... Син нараст’о.
Каже, иде он и води матер. Иди, само иди.
Ја могу сам. Оде он у град да ради. Отишла
с син. Нек само иду. Боље ми овако сам.
Нис дугоби сам. Дође жена, каже бежи од
њен муж. Оде. Дође нека други. Да бог
склони и сачува... пијек’о мушки... не
једе, не ради, само врућу ракију пије...
једва да ми нешто остане од њу. Ој, дете
мој, ти што питаш која по реду дође. Кој
и је број’о… Шеста, седма, осма, девета...
Па ми се вратио она трећа, био ту мало,
па оде и тако ту и тамо, ту и тамо... Ко би
ји набројо?! Питаш како сам ја то? Како?
Мало тако, мало овако и тако некако. Ево,
осамдесет година имам. Чекам жену да
дође. Отишал у дућан, још јуче, а нема
је...Зачуђен пролазник скрива осмех. Не
зна да ли би се смејао или плакао. Шта
да каже? Не може ни са оном једном да
изађе на крај, а дедица... Правимајстор...
Мајстор Ђула!
-
Богме, Ђула, свака част! Ви толко жена
испра тили...
- Ниј то ништа, још ћу ја. Само да он дође
из дућан…
