Постови

Приказују се постови за мај, 2016

Deda Ilija

Слика
Možda je njegova majka u sebi nosila to nešto što je on imao, pa mu je u periodu deljenja svega prenela svo svoje znanje.Možda su ga podledali Bogovi sa nebesa, pa su ga darivali, kao princa u bajci. Kako god bilo, bilo je!  Toliko daleko reči nisu prokrčile sebi put pa takva saznanja do mene nisu stigla. Ja sam ovog jedinstvenog čoveka upoznala kao ostarelog seoskog gospodina koji gospodin nikada nije bio, ali sve što je imao u duši bilo je gospodstveno. Dedu sa neobičnim osobinama istkanim tokom dugog trajanja istinskog instinktivnog znanja. Rodio se o Svetom Iliji u avgustu.  Pobožna i tiha njegova majka  mu je strahujući od gneva Svetog Ilije nadenula baš to svetačko ime. Plašila se grmljavine. Drhtala je pri pogledu na tamni oblak koji je dolazio ,,Odiđoša". Osećala je svoju malenkost i uzvišenost Sveca. Molila mu se, poštovala, palila je sveću o Krsnoj slavi. Nadala se da će umilostiviti Sveca da štiti i čuva njeno jedino dete. Zaista dete je raslo, čvrsto, zdravo, nika

Između noći i dana

Слика
Nije se znalo sa koje strane brže nailaze oblaci. Zatamnilo se kao u kasno veče, pre bi čovek rekao da je početak noći nego sredina dana. Nebo je pretilo svojom snagom. Tamno. Teško. Čekalo je pravi trenutak da se oslobodi svoga tereta. Teret na nebu, teret na duši. Sedela je u maloj sobi. Debeli tepisi i težak starinski  nameštaj. Na pojedinim mestima su se videli duboki hodnici skrivenih stanara. Bio je napadnut od buba. Nameštaj je stigao sa njom, tepihe je doneo on.   Soba je bila uređena neobično. Ništa se sa ničim nije slagalo. Previše svega. Previše uspomena. Previše sjaja bez mnogo vrednosti. Prava vrednost se nije videla od gomile nepotrebnih, neupotrebljivih stvari. Ljubomorno je čuvala  plastične venecijanske gondole, davno donesene iz Trsta. Bila je tu lutka koja je mnogo ličila na Jovanku, svojom visoko podignutom crnom punđom. Roze haljina  je davno izgubila sjaj. Čipka se proredila i dobila tamne mrlje. Deca se nikada sa njom nisu igrala. Na zidu je stajala reprodukc

Ispred kuće rasla je lipa

Слика
Ispred  kuće rasla je lipa.  Visoka, stasita, ponosna kao gorska vila. Granama se raskrilila. Trudila se da zahvati svoj deo neba. Grane su joj bile  pravilno raspoređene, skoro geometrijskom preciznošću. Dok je  dlanove okretala nagore, u pravcu neba. Davala je i dobijala nežnost. Suzama je dočekivala svaku kišu. Smehom je dočekivala svaki izlazak Sunca. Nikada se nije žalila i nikada se nije usudila ikome da prkosi. Leti je skrivala slavuje u visini svojih nedostupnih grana za ljude i decu. Rasla je i rasla. S jeseni je najviše uživala. Tada bi se, dok se oslobađala balasta svoga lišća i dok se spremala za zasluženi odmor,  radovala deci. Neumorno su sakupljali suvo, šuškavo lišće na velike gomile. Kako je to bio paorski kraj, deca su iz štala uzimala ponjave, kojima se u rano jesenje ili prolećno  jutro, pokrivaju konji da ne nazebu i baš njima pokrivala gomile. Pravili bi kupe, krevete, medvede i svakojaka čuda koja samo nevina dečja duša može da smisli. Volela je kada do nje dop

Kum Pera ili dva meseca života

Слика
Pera. Došao red i na kuma Peru. Ne iz zle namere ili iz zavisti  na njgovu dugovečnost, već da se prisetimo vojvođanskog došljaka-gorštaka koji  ustvari, nije, bar rastom i stasom to bio. Njegov red je da stane u priču  pošto je sve druge redove propustio. Nikada ni u jednom nije ni za šta stajao! Moji roditelji su se s njim i njegovom porodicom zvali kumovima. Ne znam ko je koga krstio. Ustvari to nije ni bitno. Kum je kum i on se poštuje. Otac nije imao mnogo strpljenja za njega, a majka je razvijala poštovanje po kumstvu sa kuma Anđom. Neka joj je laka zemlja jer i nje odavno nema. Bila je krupna jaka, zdrava i snažna. Levom rukom je mogla da podigne svoga Peru, ali ljubav je ljubav. Sećam se nekih zimskih večeri kada je kuma Anđa razvijala onu bosansku krompirušu. Svojim veštim rukama ju je nezadrživom brzinom prevrtala i ubacivala u rernu starog smederevca.  Do dana današnjeg mi miriše. No ipak Pera! Po rečima lekara njegov red je odavno došao i odavno prošao, a on i dalje o

Devedesete, ili više sreće nego pameti

Слика
Devedesete... Osećao se nedostatak svega. U to vreme posedovali smo staru Ladu karavan. Teget plava, da bi delovala malo elegantnije. Mala rupa na podu je kvarila opšti utisak, ali sa dobrim podnicama   se nije primećivala.  Nedostatak i visoka cena benzina doprineli su da se donese odluka o ugradnji auto gasa. Važno da je jeftinije. Veliki broj majstora se iz opšte poznatih razloga bavio radom na crno, pa tako i naš majstor. Nije se vodilo mnogo računa o bezbednosti kako ličnoj, tako i bilo čijoj. Neko vreme je sve išlo dobro. Osećala se ušteda, bili smo zadovoljni. Doduše smetalo mi je što su filteri često bili zaprljani, pa duple garniture, pa izduvavanje i pranje istih, uz neprijatni miris prljavog gasa.   Brzo je došao dan kada je auto morao na doradu kod majstor Miće. Majstorska radionica, ustvari prerađeni podrum spojen sa predsobljem, ali šta se može, sila Boga ne moli... Dan divan , sunčan, nekako s proleća ili s prvih dana leta, izbledelo je iz moga sečanja, ali se z

Moj kraj, Vojvodina

Слика
Naša Vojvodina. Mali deo velike Panonske ravnice. Ona koja ne poznaje granice i ne priznaje razdvajanje među ljudima. Okupana, sveža, mlada, ispresecana sporim rekama koje kao i starosedeoci ,,imaju kade". Iako sporo,  ipak uporno nastavljaju dalje. Nikada ne posustaju i ne odstupaju od svoga cilja. Uče sadašnje stanovnike, a poručuju  budućim  da su mnogo vode odnele, da su sve te vode donosile i dobro i loše, da su odnosile tugu i donosile radost. Najlepša je Tisa, onako mirna tiha, bogata mirisom daljine i upornosti. Mnogi su joj se ispovedali kao blagom svešteniku. Neki su u njoj videli strašnog boga slovenske mitologije i bežali su od nje. Neki su joj se klanjali jer je davala život. Nekima je u besu oduzimala život. Ipak Vojvodina. Možda je ime poteklo od nekog velikaša vojvode  koji se u bogatoj odeći šepurio beskrajnim prostranstvom i uzdisao pri pomisli na svoju dragu. Opijale su ga cvasti  bagremova i iscvetala zova. Širio je ruke  i predavao se bogatstvu ravnice.

Pismo : Iskreno tvoja

Слика
Draga moja, Iznenadila me je tvoja reakcija. Ničim izazvana, burna,  penušavo snažna, nezadrživa erupcija bespotrebnih , nagomilanih reči izrečenih u svoju odbranu. Potreba za odbranom nije postojala. Postojala je samo tvoja uobrazilja sopstvene ugroženosti. Reči su kao vulkanski pepeo sivo padale i lepile se za svakoga ko se našao u blizini. Uz sveopšte ćutanje ti si bujala. Reči su letele i žarile okupljene. Oči su varničile, reči se prepritale. Cela slika je odavala beskrajnu tragiku  latino serija. Zbog čega  ne možeš da ćutiš? Naravno da me je pogodilo ono što i nije bilo namenjeno meni, ali je završilo na meni. Da li je to ono što čoveka tera da čini greške, ne primećujući svoja dela kao greške ili je to samo želja de se prikažeš boljom i pametnijom? Imaš veliko srce. Imaš veliku dušu! U njih mogu da stanu sve zvezde i njihov neodoljiv sjaj, ali ne može da stane ćutanje. Ne pokušavaš da razumeš ljude. Ne želiš da vidiš vrline i mane. Gledaš samo mane. Suviše varnica, su