Slike na svili

Dok je napolju vetar razduvavao teret dana, sedela je zamišljena. Bila je sama. U  mislima je prebirala svoju unutrašnjost. Prebirala je po sećanju na dane koje je htela da zaboravi i koje nikada ne bi spomenula u javnosti. Živela je dupli život. Jedan za sebe, jedan za druge. Onaj za sebe je krila i držala ga zaključanog u dubini svoje duše. Život za druge je bio veseo, nasmejan, komunikativan, nikada ozbiljan, nikada dosadan, nikada u senci nekog drugog života. Ponekad joj se činilo da je došlo vreme za neki treći život. Stege koje su je držale u celini su bile jake. Bilo je suviše uspomena koje nikako nije htela da ispusti. Držala ih se čvršće nego što bi iko na njenom mestu. Ono što ju je najviše bolelo jeste griža savesti koja ju je danonoćno mučila i koja nije dozvoljavala da u svom životu napravi iskorak , da se organizuje i da živi kao svi ostali oko nje. Stalno preispitivanje je doprinelo da ogrubi, ne fizički već duševno. Stalno je tražila, a malo je dobijala,  jer nikada

- E, лепа моја госпођо, да баш ти што ме гледаш кроз замагљени прозор старог аутобуса. Ти дотерана, нашминкана жено, коју негде неко чека, коју неко жели и воли. Мислиш да ја тебе нисам приметила, да само ти имаш право да гледаш, да само ти  ти можеш да судиш и мериш својом мером свет око себе?  Гледаш тих неколико тренутака док аутобус стаје , прима и пушта путнике, гута оне који улазе и бљује оне који излазе.  Гледаш ме тако да ја не видим, да не приметим. Сажаљеваш ме. Можда ме се и гадиш, јер  свој плави поглед скрећеш чим се делићи светлости ока поклопе. Скрећеш поглед чим ја своје жуто око спустим на тебе. Мислиш, немам достојанства, што сам овде на овој клупи сама и прљава? Крзавим погледом додирујеш мој прљаво розе мантил, у коме ми је надасве топло, јер је постављен вештачким крзном давно изгубљене белине. Гледаш моју косу. Ошишана тупим ножем ношеним мојом руком. Да ме не гледаш свакога дана и да те ја не чекам свакога дана на истом месту, не би знала да ли сам мушко ил

 Postoji negde u ovom globalnom selu  tužan, spreman da deli tugu. Postoji negde u ovom globalnom selu srećan spreman da deli sreću. Postoji u ovom globalnom selu bogat spreman da deli bogatstvo. Postoji negde u ovom globalnom selu siromašan spreman da podeli svoje siromaštvo. Baš kao u nekoj bajci, u nekom dalekom selu bez imena , u ulici bez naziva, kući bez broja  živeo je čovek. Dovoljno bogat i dovoljno siromašan da živi tih  miran život. Video je mora i okeane. Video je brdovite tople krajeve obrasle agavama i male guštere koji su sklonište tražili u njegovom korenju.  Susreo se sa beskrajnim plažama i zrnastim peskom koje je masiralo njegova mladalačka stopala. Lutao je i uzimao od života. Trošio je svoje dane ne misleći na ono što će doći. Nalazio je lepotu svuda i u svakome. Jednom se za veme velikog šumskog požara našao na udaljenom meridijanu. Nikoga nije poznavao, niko mu se nije obratio za pomoć. Osećao je da mora biti deo velike borbe ljudi oko njega. Priključio se d

Kako da ti kažem, a da te ne povredim? Nekako okolo, nekako uvijeno u ružičasti sjajni papir da lakše prihvatiš ono što sama ne vidiš. Kako da ti kažem da živi idu sa živima, da se od mrtvih moraš odvojiti. Pusti ih da spavaju svoje snove.Oni tajne svojih života skrivaju u mračnim dubinama. Moraš živeti sopstveni život za sebe, ne za druge i ne kao drugi. Uvek su ti drugi u mislima. Kupuješ im poklone, kupuješ knjige, poklanjaš im sitnice od kojih nemaju nikakve koristi i najčešće zaboravljaju da su ih i od koga su ih dobili. Misliš da češ tako steći prijatelja. Misliš da ćeš tako imati luku za predah i mesto za lepe trenutke.  Kako da ti kažem da to moraš prestati? Moraš se okrenuti sebi.  Moraš se okrenuti stvarnom životu i živeti u sadašnjosti. Prijateljstvo se ne može kupiti, mora se negovati. Davno zaboravljeno vreme se ne može oživeti. Raskidano se ne može sastaviti. Rastavljeno se ne može spojiti. Kako da ti kažem da ne možeš odlagati življenje sopstvenog života? Mladost

Volela je tiha popodneva. Tada bi u hladovini vinove loze pronalazila svoj mir. Tokom zimskih dana bi uz toplu peć trošila sate, ali zbog kratkoće dana to nije bilo ono što je trebalo da bude. Nije govorila mnogo. Nikada se nije žalila. Nikada joj ružna reč nije sišla s usana. Nikada nije mislila na sebe. Svo činjenje beše na korist drugih, bez reči prekora ili negodovanja. Utonula u misli do kojih niko  nije dolazio, pratila bi trag konca. - Gore, dole. Dva levo, tri desno... Radila je iglom koja nije imala vrh. Na njenom radu nije bilo mrlja. Ruke su bile zaštićene. Jednako i čisto s lica i s naličja. - Dva levo. tri desno, pa gore, dole...  Narastali bi cvetovi. Nizale se korpice i preplitalo se granje. Konac je postajao živ.  Živeo je, putovao po svim meridijanima i stizao  u daleke luke u kojima ona sama nikada nije bila. Rajsko  cveće dalekih bogatih vrtova, ptice raskošnog, bojama bogatog perja, pokazivali su svoju lepotu. Nastajali su stolnjaci dostojni kraljevskih sto

Меко нежно перје које се беласа на Сунцу, нежан гугут који никога не оставља равнодушним и бескрајно небеско плаветнило слободне душе настањене у маленом телу летача. Неуморан и диван, ненаметљиви поштовалац свих меридијана. Увек ту и присутан. Становник најпознатијих светских тргова. Онај који је Ноју донео гранчицу и објавио постојање копна и живота. Није случајно носио надимак Голуб! На његов длан огрубео од тешког сељачког рада је увек могао да слети голуб. Његов друг. У његовим плавим очима као у бесконачном простору створеном за лет и уживање увек се могао назрети траг сивог пера. У кући коју је наследио од родитеља није било других становника осим њега и његових таванских сустанара. Изјутра би ослушкивао њихов гугут. Радовао им се као што се отац радује својој деци. Најлепша зрна је чувао за њих. Огрубелим рукама је уз певане ноте песме коју је давно научио од своје мајке- ,,Поранила девојчица голубе да храни... "- дозивао своје пријатеље који га никада нису

U jednoj dalekoj zemlji življaše ljudi. Življaše svoje usamljeničke živote podanika. Sklapaše svoje umorne oči i očekivahu neka bolja vremena. Kukaše i žališe se jedni drugima. Savkodnevno iđaše na posao. Svakodnevno činjaše sve, bez želje. Davno pomreše oni koji znadoše za bolje. Davno ih izbrisaše dah zaborava.  Ostali se uspavaše u svome toplom domu. To im beše dovoljno. Jednoga dana vetar doneše nemir. Prašina im zaslepeše oči. Sitna zrnca im napuniše uši. Vetar pričaše o dalekim svetovima. Vetar pričaše o gustim maglama. Vetar pričaše o toplim morima. Vetar pričaše o lepim ženama. Vetar pričaše o spretnoj ruci. Vetar pričaše o svemu tajnom i nepoznatom.  Ljudi slušaše. Pomeraše se u svome življenju. Poželeše nove svetove. Požleše daleke plaže. Poželeše tajne reči. Poželeše moćne trave. Polako se odvajaše deca od roditelja. Polako padahu zidovi zatvorenih kuća. Počeše širenje koraka. Odzvanjaše najpre tiho, bojažljivo, tromo. Pretvaraše se u kas, pa u galop. Odvajaše s

- Ogledalce, ogledalce... Nije mogla da odoli svojoj slici u ogledalu. Prosto ju je nekim tajnim silama prizivalo i teralo da se u njemu ogleda. Malo idući s leva nadesno, malo idući s desna nalevo. Bila je zadovoljna svakako. Naročito joj je smetalo ako bi njeni saživotnici ravnodušno posmatrali ono što ima na sebi. - Ogledalce, gledalce... Imala je detinje crte lica. Mile. Da je suditi po mekim linijama okruglog lica, unutrašnjost i njena suština se nikada ne bi spoznale. - Ogledalce, ogledalce... Za razliku od spoljašnjosti unutrašnjost se krila u tajnim lagumima njene duše. Krila se kao što zmija krije  noge.  Kao muva u šoljici kafe, ne dopuštajući nikome da je vidi, dok ne srkne. Nemanje osećanja i duše za druge, bili oni ljudi ili životinje je izbijalo iz nje uprkos tolikoj tajnovitosti. - Ogledalce, ogledalce...  Gađenje izazvano sparušenim skuvanim telom muve teralo bi čoveka na izbacivanje svega teatralno prikazanog. Progutanog i neprovarenog. Dramatično pokretanje

Sedela je na svom mestu, na kome sedi u svakoj pauzi već toliko godina. U rukama je držala knjigu. Knjiga se bavila temom bilokacija i odisala je maštom. Lake reči su plesale i stavrale rečenice neobičnog spoja. Nije bila potreba za većom koncentracijom, pa je delom svoje svesti zapažala dešavanja oko sebe. Sa leve strane se nalazio računar. Za računarom je sedeo kolega udubljen u internet pretrage. Za kompjuterom s njene desne strane sedela je koleginica zadubljena u svoje internet pretrage. Baš kada se radnja romana raširila i počeo rasplet o načinu bilokacije, koncentarija je potpuno opala. - Klik, klik, klik... - Klik, klik, klik... - Klik, klik, klik... Bilokacija je prestala da bude zanimljiva. Ona igra klikova, neobičan ritam  njihove naizmeničnosti  je stvorio tajanstvenu muziku. Činilo se da dve osobe bez ijedne reči razgovaraju. Ustvari njihovi  miševi su pričali. - Našao sam... - Našao sam.. - Ja sam... - Ja sam... Ljudi su postali nebitni. Nestvrane s