Постови

Приказују се постови за новембар, 2016

Zec i krive noge

Слика
Proleće je završavalo svoj put, negde u daljini leto se spremalo da na nevidljivim krilima doleti u panonsku ravnicu, a mnogočlana porodica iscrpljena prolećnom nemaštinom praznoga špajza je blagdašnje popodne provodila ispod prve višnje koja se zarudela. Mnogo usta je gledalo u blago rumenilo. - Kakva će to štrudla biti... - Kakav će se sok sliti niz moje grlo... - Kako ću je progutati zajedno s košticom... - Prvo ću je dugo držati u ustima, dok sama ne odluči da razlije svoj kiselkasti ukus... - Napraviću one tegljene kolače... - Pritisnuću je svojim zbima, da pukne, da me poprska... - Hej, da otpevamo onu: Višnjičica rod rodila, višnjivišnjičica rod  rooodila...Šteta što ovde nema odjeka! Višnjićica rod rodila... - Pst!...Pst...ruka je pokazivala u pravcu bašte.   Pst, pst...Visilo je u vazduhu. Negde uvrh bašte nešto se micalo. Virila su dva siva uha. Mreškala su se i plesala na lakom vetru. Odnekud je dolutao zec.  Mirno je  pravio samo njemu znanu stazu kroz mladu

Začarani krug senke

Слика
Hladno novembarsko jutro je preraslo u blago osunčan dan. Sunce je, iako škrto,  davalo toplote. Manje škrto je davalo svetlost. Svetlost se širila. Osvetljavala je i razotkrivala vesele, tužne , uzurbane. Imala je moćnog saveznika: Senku. Senka je značila sve. Čitala je snove. Tumačila je stare kalendare i razotkrivala je tajne. Senka je znala sve. U svojoj tišini se kretala ulicom. Nije primećivala prolaznike. Povremeno bi se osvrtala, jer ju je proganjao osećaj praćenja. Činilo joj se da neko pravi odjek pritajenih koraka iza njenih leđa. U svojoj plašljivosti je delovala neskladno i iscrpljeno.  Oko očiju je imala dva nepravilna polumeseca koja su naglašavala nemirne oči. - Opet je tu. Preti mi svojom tišinom. Nedozvoljava mi da živim. Ne mogu da donesem odluku. Želim da pobegnem.  Opet je tu. Kako se okrenem gleda me svojim sivim bezličnim očima. Preti mi ćutanjem. Niko me ne poznaje tako kao ona. Neželjena pratilica mojih uspona i padova. Nezvana gošća u mojim nadanjima.

Novembar

Novembar, Za uzdahe, Za strepnje, Za strahove, Za lepotu, Za prijateljstvo. Novembar, Iz toplog U hladno! U čistotu! U radost! Pozdrav dragim prijateljima!

Kako ko, ja ovako

Слика
.  Lakim korakom je došla do ulaznih vrata. Vožnja bicikla kroz ulice na koje je novembar prosuo svo svoje bogatstvo je oterala umor. Radovala se dobrim vestima. Brzo je stigla jer ju je toplao vazduh gurao. Blago joj je duvao u leđa i činio sve da lakše i brže stigne. Lakim koracima  je došla do ulaznih vrata bolničke trpezarije. Bila su otvorena. Pre nego što je zakoračila preko nepostojećeg praga, čula je poznati glas. Uzdizao se i odzvanjao je bilničkim hodnikom. Mogla je samo da se osmehne. On je bio takav i nijedno mesto na svetu ga nije moglo promeniti. Nisu  ga u grlenosti sprečavala zabrinuta lica ostalih posetilaca, ni blagi bol koji je dolazio iz grudi. Bio je takav. Ušla je u prostoriju. Osmeh na oba lica. -Nije ti ništa! Pa tebe ovde slučajno drže. - Ma kazo sam ja njima! Al neće da čuju! Neće! - Šalim se! Važno je da ti je bolje! Donela sam ti gibanice. Ako želiš napraviću ti... - Ne treba mi ništa! Nisam ni gladan ni žedan, imam sve! Jest da im je hrana

Prolaznost trenutka mladosti

Слика
Kada počinje budućnost? U kom deliću sekunde se sastaju sadašnjost i budućnost? Gde je jedinka, čovek, u ispletenim nitima prošlosti, sadašnjosti i budućnosti? Za nekoga razlika ne postoji, nema  prelamanja vremena , sve je  satkano u jedno:  u začarani krug iz kog nema izlaza. Krug u kome caruje samo jedno, bilo da je to prošlost, sadašnjost ili budućnost, ono unutrašnje, što nas čini ranjivim i nedostupnim, zatvorenim i nepoverljivim, ono što nas čini ljudima. Dok je mlad,  čovek se bori s nevidljivim čudesima, putuje kroz neprohodne močvare, nevidljivim krilima preleće prašume i neprohodne visoke planine. Lakim skokom stigne s juga na sever, sa severa na zapad, sa zapada na daleki istok. Svi su prijatelji, stavrni, nestvarni, vidljivi, nevidljivi. Okreće se, gleda, zazire. Vidi ružičasto. Raširenim rukama grabi ne bi li dohvatio što više. Trudi se da mu mladost ne pobegne, da ne ostane bez ogromne snage koju ona donosi. Nekada nesvestan svojih moći i svoga dostojanstva gazi po

Hvala

Слика
Na čitanjima hvala. Večernje sate snene Što trošite na mene. Hvala za  reči, Hvala za  dela. Hvala na dobroti duše. Hvala na daljini koja nije prepreka. Hvala na razlikama koje nisu prepreka. Hvala onima u SAD, Hvala onima u Ukrajini, Hvala onima u Francuskoj, Hvala onima u Kini, Hvala onima u Nemačkoj, Hvala okolini i daljini. Hvala svima koji volite ravnicu. Hvala svima koji volite Vojvodinu. Hvala svima koji volite  Srbiju. Hvala. Za sve vas, buket ruža na svili.

Vijugava linija, sada staza

Слика
Hodam po vijugavoj liniji, sada stazi. Nekada je ona predstavljala put prema Iđošu, pa dalje prema severu, prema granici. Imao je važnost. Pravio se važan, odolevao je i Suncu i Severcu. Odolevao je i onima i ovima. Bio je gord. Sećam se zime 84. Kako sam bila srećna kada sam ugledala poznatu krivinu posle dugotrajnog probijanja kroz smetove. Onda je put dosadio. Postao je premalen, preuzak, premalo je davao, a oduzimao je dragoceno vreme. Postavljeni su gvozdeni branici, okačeni su lanci. Prolaz je bio zabranjen. Put je zaspao. Budili bi ga samo ranojutarnji prolasci točkova starih škripavih bicikala radnika koji su napola dremajući teško okretali pedale i prepuštali se vijugavoj traci skraćenog puta.  Put bi oživeo tek s prvomajskim praznicima. Itekako se sećao majskih uranaka još onda kada je postojala mala šumica s leve strane. Tada bi jedva dočekao dečju graju. - Deco idemo. Ponesite ... - Mogu li ja loptu? - Mogu li ja badminton... Ti dani su bili lepi, nezabor

Blesak u običnosti

Слика
Jutros se,  pored panja osušenog drveta, nekim skrivenim životnim putevima našao beli papagaj. Ni mali ni veliki. Besprekorno belog perja sa malom žutom tačkom pokraj svakog oka i nemarno podignutim perom koje je naglašavalo njegovu lepotu. Sjaj perjaste beline je privukao čovekov pogled. Neobičnost u sivilu maglovito mrazovitog jutra. Nestvarni blesak u običnosti. Polako je uz nežno obraćanje prišao i podigao pticu. Bila je ranjena. Verovatno je u svom bunilu izgubljenog doma lutala novembarskim hladnim bespućem. Beli papagaj. Besprekorna belina prvog mraza na besprekornoj belini perja. Spoj nespojivog. Početak carevanja prvoga i gašenje carstva drugoga. Kako je dospeo tu? Da li je pobegao, iskoristivši nepažnju vlasnika? Da li je namerno pušten kada se vlasnik zasitio obaveze? Da li ga je veliki komšijski mačak poterao i u svom besu mu naneo bol? Da li je slučajno ili s namerom dospeo baš tu? Da li ga je lavež psa spasao oštrih kandži? Čovek ga je podigao.  Uneo u ku

Priče iz lekarske ordinacije

Слика
Dan za danom, Sat za satom. Miut za minutom Sekunda za sekundom, Tren za trenom, I Prođe život! Učinilo mu se da nešto nije kako treba. Nešto je visilo u vazduhu. Osećao je to svojom unutrašnošću. Mislio ja da je to neka skrivena bolest koja ga iznutra izjeda i čini da oseća blagu gorčinu posle svakog uzetog zalogaja. Uputio se kod fabričke lekarke. Izašao je ranije s posla. Pitao je šefa, sve je učinio da stigne na vreme dok lekarka radi. Na samom ulazu u ambulantu, činilo mu se da iza zelene oaze zasađene da prečišćava otpadne gasove fabrike i njenog najvišeg drveta nazire beli doktorkin mantil. Nije pogrešio. - Sedite, samo Vi sedite...sad će doktorka, nešto joj nije dobro... - Mogu ja da dođem i drugi put... - Samo vi sedite...sad će ona... Sedeo je. Čekao je. Čekao. - Sestro izvinite , a da ja ipak dođem neki drugi put? - Sedite samo,  sad će ona, još koji minut... Koliko Vi to čekate... Sad će još deset minuta... Zaista beli mantil se lagano ušetao u čekaonic

Taktovi bečkih valcera

Слика
S prvim jesenjim mrazevima došao je i neki nemir. Neka nelagodnost se skoro preteći uvukla u ljude i nije im davala mira. U vazduhu je mirisala hladnoća. U vazduhu se osećela  oporost. Ruku duboko zabijenih u džepove kratke jakne, koja ga je uprkos kratkoći  čuvala od hladnoće, koračao je ne gledajući ni levo ni desno. Žurio je. Još da obavi poslednju kupovinu, pa da  se zavuče u toplinu svoga doma i  da se pripremi za sutra... Više od svega je voleo miris kuće i mir koji je ona donosila. Dok su mu pod nogama proletali metri, a opalo lišće se premetalo jedno preko drugih,  značeći samo jedno: da je jesen uveliko tu,  misli su raspredale svoje priče. Bujale su, snažile se, nikako mu nisu davale mira. Ma koliko im se opirao, one su bivale sve jače. Na kraju im se prepustio. ... - Dokle?   Dokle? Koliko je nepravde preko mene prešlo, a ja tako.  Uvek me iznova pogodi... kao pokošen sam strelom nepoznatog čuvara tajni. Da li je to samo san ili se to sa mnom poigravao duh samog