Постови

Приказују се постови за новембар, 2014

Snovidjenje!

Слика
    Snoviđenje u noći ivanjskoj, Među javom i međ snom ,ako vam je draže:  Zona sumraka .Svodi se na isto: vidim, a ne vidim. Ne čujem, a čujem. Ne osećam, a osećam. Koliko je čoveku potrebno da potone ili da pliva. Šta mu je milije?     Koliko ljudi je danas spremno da izrazi svoje mišljenje o bilo čemu? Krijemo se kao krtice u mraku svoje duše, nespremni za iskorak, za javnu reč. Čitavog života se krijemo od svih, pa i od samih nas.    Ono sto me brine jeste zaborav. Zaborav svega, nestanak znanja, neprimenjenost ranije naučenog. Zamislite posle veličanstvenih civilizacija starog vremena, posle velikih građevina, o čijoj gradnji današnji čovek može samo da sanja, mračni srednji vek. Uništavanje svega čto misli drugačije! Nestajala su pokolenja,  žene, mačke, sve sumnjivo, sve sto je delovalo jeretički!    Nikola Kopernik,      http://hr.wikipedia.org/wiki/Nikola_Kopernik   Đordano Bruno,   http://sh.wikipedia.org/wiki/Giordano_Bruno .   Ludi poput njih  su javno izneli svo

Crno-belo ,noć i dan,dan i noć!

Слика
    Vreme teče kroz dan  i noć, kroz crno i belo. Večita tema, za kreatore, pratioce mode, političare[crno odelo- bela košulja ], ali i za običnog jednostavnog čoveka koji živeći svoj život biva sa ili bez razloga uvučen u ovu dilemu.     Hodamo kroz svetlo i tamu, kroz crno i belo!     Što neko reče iskušenja su velika i valja im odoleti!!!!!     Teško. Uvlačimo se u ljusturu. Bez misli ,osećanja, bez svog ličnog izraza. Kako drugi kaze, uradi, tako ću i ja. Zašto? Da li je to crno ili belo? Da li je to dobro ili loše?    Možda iz straha ili lenjosti, možda zbog učmalosti sredine, možda iz razloga da se ne zamerimo nikome.    Crno ili belo?    Dve boje  u nasem životu!    Tužna i teška priča. U svemu gledamo crno i belo, dobro i lose, dan i noć. Ko smo mi da tako lako odredjujemo bit čoveka. Najlakše je odrediti nekoga po svom merilu : crno ili belo. Da li u nekom postupku onoga koga poznajemo prepoznajemo jedno ili drugo? Nebitno! Isti postupak, dva čoveka, dva mišljenj

Moda...

Слика
    Pročitah tekst ,,Upoznajte Slavika ,modnu ikonu među beskućnicima" http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/512784/Upoznajte-Slavika-modnu-ikonu-medju-ukrajinskim-beskucnicima   Zainteresovalo me i navelo na razmišljanje. Gledam ne tako starog, ali izboranog čoveka. Na svim fotografijama se smesi , smeska, zagonetno gleda baš kao prava manekenka. Zadovoljan ,ni traga cinizma, zavidnosti ili bilo kog oblika nezadovoljstva svojim beskućničkim životom. S ponosom nosi odeću na sebi kao da je obukao komade vrhunske visoke mode. Na momenat mi se učini da čoveku s druge strane kamere govori  možda baš to da on može njemu da zavidi . Ima malo, a tako mnogo. Sviđa mu se čovek s druge strane kamere i on mu dozvoljava da ovaj snimi njegov život. Nema fotošopa pa da ga pretvori u pravog nabildovanog lepotana. S ponosom prikazuje svoj život i nudi nam ga otvorenog i spremnog za čitanje.   Svako od nas je imao prilike da bar jednom sretne nekog beskućnika, jadnika, odrpanog, sam

Suncokreti

Слика
Lagani žal, za minulim vremenom i satima koji suviše brzo prelaze u dane, mesece, godine, vekove... dodiruje um i osećanja. Uvek prisutna skrivena vremenska  vila koja donosi i odnosi, dariva i uzima. Jedino ona ostaje večno mlada. Jedino njoj godine ne mogu ništa. Krade neprimetno.  Čovek ne oseti. Unutrašnjost ostaje ista, spoljašnjost se narušava, izdajnički otkriva minula stradanja i radosti.  Zavlačimo se ispod nevidljivih pokrivača čvrsto ubeđeni u ličnu bezgrašnost, a grešnost svih ostalih. Sebični smo u svojim mislima. Zatvoreni za male sreće, otvoreni za stalnim zovom nekih prošlih vremena kada su ljudi bili drugačiji i bolji. Raduje me pročitan stih, lepa reč otvara oko i budi laganu radost. Osećam zov prirode. Ravnica je pukla. Preplavila se suncokretovim cvetom, zelenim kukuruzima i poljima sa ostacima pokošene pšenice. Negde se u daljini spojila sa nebom i šapuće o bezvremerju. Sutra će se opet,  o novom danu, sresti na istom mestu i u skoro isto vreme, biljke i s

Neko cudno vreme doslo!

Слика
Ni toplo ni hladno, onako dosadno. Suv vazduh, sve teže prolazi kroz pluca i nekako guši. Još kad pirne vetrić, pa malo rastera miris trulog opalog lišća koje izaziva ono dosadno kašljucanje. Komunikacija slaba, svi se nekako povukli i ćute. Po neki redak prijatelj prodje i lenjo mahne rukom.   Takvi  ljudi ne razumeju jedni druge  ili neće da razumeju, uvek nešto zameraju, kritikuju ...uopšte,  sposobni samo za izricanje kritickog misljenja, bez pokušaja ili nagoveštaja bilo kakve pozitivne ideje.   Eto i ja kritikujem druge, ne mareći za svoju krivicu, za svoje ukopavanje, svoju ličnu filozofiju, koja traži samo razumevanje i  bar nečiju podršku.  Naš veliki pesnik Dusan Vasiljev je napisao stihove:           ....dajte meni samo času zraka               i malo bele jutarnje rose ,              ostalo vam na čast... Pravo osecanje za sumorni jesenji dan. Jos jedna slika na svili, pozno jesenji dan, samo priroda, bez ljudi. Ona je u svoj svojoj lepoti dovoljna sama sebi.

Zejtinlik!

Слика
Srpsko vojničko groblje u Solunu, u Grčkoj. Podigao ga je kralj Petar Karadjordjević u znak zahvalnosti poginulim srpskim vojnicima na Solunskom frontu 1918 godine. Slava im! Na početku stihovi Milutina Bojica: Plava grobnica . Čuvši ih iz usta drhtavog starca ...nezaboravno. Milutin Bojić Plava grobnica Ukoliko se nadjete u Solunu obavezno ga posetite. Doživećete osećaj mitske preuzvišenosti i strahopoštovanja. Svaki kamen, pesak, ugrejani krst na ovom svetom mestu prica svoju pricu: Ono sto je video i doziveo, ali i pricu o generacijama ljudi koji su se poklanjali senima junaka.  U kripti crkvice se nalaze Knjige poginulih vojnika  željnih svoje otadzbine. Možete ukoliko imate strpljenja potražiti svoje pretke koji počivaju na ovom svetom mestu.  Kripta donosi nova imena ,čini se bezbrojna ,pa suze same naviru. Velika imena srpske istorije.... Kraja nema ... Kada je kralj Petar kupovao zemljiste za groblje ono se nalazilo na periferiji Soluna -Tesaloniki ka

Ribice

Слика
Ribice:  blizu ,a tako daleko!     Zasto tako čudan naziv ? Koliko nas se našlo u takvoj situaciji ?Blizu ,a tako daleko?Odlazimo na posao,kontaktiramo sa ljudima ,a u stvari ne poznajemo se ,ne znamo o njima ništa. Velika praznina bez reči i bilo kakvih osećanja.Sve se preliva u nekakvoj veštačkoj svetlosti koja sija ali ne daje svetlost .    Na ulici mnoštvo ljudi ,pa kao u nekom filmu samo prolaze pored nas .Retko ko zastane ,a još ređe nešto zapita.    Na izled iste , plivaju divne , uživaju u lepoti životne tečnosti koja ih okružuje ,a svaka gleda na svoju stranu ,ide svojim putem nezavisna od one druge.    Srecan je onaj ko oseti toplinu ,ima sa kim da podeli i radost i tugu  i brigu i želju .Otvorimo se za lepu reč. Ribice neka ostanu na svili,daleko , a mi neka budemo blizu. Za kraj jedna pesma neobicnog sklopa reči: https://www.youtube.com/watch?v=SuYDtebysHs

Ljiljani

Слика
Mirisni ljiljani .Ovoga puta u  lepom ramu ,na svili.