Постови

Приказују се постови за август, 2016

Neka kamen baci onaj koji nije grešan

Слика
Okruglo lice, brkovi. Malo reči koje je upotrebljavao su samo retki mogli da čuju. Moj brat i ja ga  pamtimo kao dobrog čoveka. Kada su trajali dani bolesti i kada je svakodnevno odlaženje kod lekara bilo uobičajeno, a neprospavane noći svakodnevica,  on je bio tu za pomoć. Zamenjivao me je kao pratnju.  Nesebično se davao. Činio i moguće i nemoguće, samo da bude bolje. Tek mnogo kasnije sam saznala njegovu tajnu. Tajnu koja je doprilnela da oprostim loše koje je činio i da ne poverujem u svest o lošem. Nikada mi nije uputio ružnu reč ili neki njen nagoveštaj. Prema mom ocu dobar. Moju majku je poštovao. Brat ga je voleo. Pomagao je na razne načine i zidao i rušio i delio i dodavao. Kada se tetka žalila na njega samo smo ćutali. - Nisam ni ja tikva bez korena... Njega nismo mogli kriviti. U njemu je bilo stalno previranje. Stalno kretanje. Stalno sudaranje dobra i manje dobra.  Sad to shavtam kao izazivanje sudbine, kao traženje kazne za nemoć da pomogne nevinoj napaćenoj d

Tvist xx i xy

Слика
Od čega li smo stvoreni? Šta je to što je presudno da započnemo život? Šta je to što nas određuje? Može li tvist  xx i xy da napravi grešku u koracima? Šta je to što nakoga od nas tera da menja ono nemenjivo? ... Upekla naša Zvezada. Kasno avgustovsko jutro, prepuno sparine i suvog vazduha koji u sebi nije krio mirise, već suvoću i umor  poslednjih zaostalih kržljavih cvetova zalutalih u toploti  i nemoćnih da se odupru nevminovnom, nije obećavalo ništa dobro. Toplota mi se uvukla pod kožu, pa još onaj unutrašnji nemir, jedva sam čekala da obavim poslove i da se povučem u mir svoga doma.  Ulazim u poštu u nameri da podignem prispelu pošiljku. Ne dobijam. Mora lično da se preuzme. Mora doći onaj na čije ime pošiljka glasi. Zbunjena vrućinom i nezadovoljna nobavljenim poslom uzimam svoje papire i okrećem se ulaznim vratima. - Zdravo! Ne dobijam odgovor. Pored mene je prošao muškarac kratko podšišan. Vrat se beleo od izbrijanosti, a tek štrčava dlaka je izbijala iz retke brade.

Čekajući u redu

Слика
Između čekanja u redu, rasejanosti, iznemoglosti, i mnogo nestrpljenja za sve učesnike i na trenutak spojene ljude, sevala je ljutnja. Redove niko ne voli! Mnogo ljudi donelo je bogatstvo slušanja. Dosada ispred zatvorenih vrata, a kod nas je takvih vrata mnogo,  pretvorila se u osmeh i dobru volju. Prvo pitanje je: - Ko je pre mene poslednji? Javio se krupan čovek, pravi gorostas malo neobičnog naglaska, možda je došao posle nekog ratnog vihora ili se zadesio tu u potrazi za svojim pravima pre ili posle razvoda, ili ostavruje neko svoje pravo...  Ko zna po kom pitanju se stvorio u redu. Ne pitam, puštam mašti na volju, zadovoljavam se nagađanjem. Veličina ovog čoveka je doprinela održavanju reda. Preko reda se ne može, što je za mene bilo dobro, jer je moj red baš posle njega. Šaroliko društvo se skupilo ispred vrata. Uočavam neobičan par. Sredovečni muškarac i mlada žena. Verovatno nedavno venčani. Skromno obučeni. Žena govori . On pokušava nešto da kaže. - Mi....ja.... -

Neispričana priča

Слика
Sve srećne priče liče jedna na drugu. Izazovu osmeh, čuđenje, prizovu sećanja, sve nakratko zaživi, poleti, dodirne dušu i nestane. Tužne priče dodirnu dušu, zavire u skrivena sećanja, ali ne blede.Povezuju sve tuge sveta, zadiru duboko i nikada se ne zaborave. Svako nosi svoj krst. Bez obzira na težinu nosiv je. Samo ga Gospod skida sa leđa. ... Išla je polako. Desnu nogu je blago vukla po zemlji. Više nije ličila na sebe, nego što je izgled to dozvoljavao. Nikada nije imala lak hod, ali je s godinama on postajao sve teži. Noge su joj se skratile, duša se svela na kamen i ništa u njoj nije moglo izazvati veću tugu od one koju je nosila, ili veći bol od onog koji je nosila. Radosti nije imala. Radost se nije mogla  ničim izazvati. Sva radost joj se svela na maleni osmeh jedva vidan u krajičku usana. Više je radost bila deo svesti, osećaj za obavezu, davno izgubljenog sećanja o radosti. Možda želja za radošću, bez prave želje. Bila je lepotica. Smeđe kose, blago uvijene , lakopad

Putopis: Slike iz Arada u Rumuniji

Слика
 Vreme brzo prolazi.  Ako pored sebe imamo prijatelje, prolazi još brže. Ako je vikend, onda ne prolazi, već leti. Vikend iznenađenja je doveo naše društvo u Arad. Grad udobno smešten pored reke Moriš, okružen zelenim vencima šuma i zatalasanim zemljištem koje nagoveštava prisustvo Karpata negde u daljini. Srpski narod je istorijski vezan za Arad, ali i čitavu  Rumuniju. U Aradu su živeli i radili veliki Srbi Sava Tekelija   čija je krv bila plava, veliki čovek i dobrotvor. Nikola Aleksić , jedan od najčuvenijih slikara i ikonopisaca onoga vremena. Tu je i Milan Tabaković , arhitekta koji je projektovao mnoge aradske zgrade i koji je svojom delima zadužio i srpski i rumunski narod. U Aradu se nalaze ulice koje nose imena ova tri velikana srpstva, na žalost zaboravljenih od svoga naroda. Posećujemo hram Svetog Petra i Pavla.  Srpski hram. Prelepo belo zdanje, zatvorenih vrata. Osećamo blagu gorčinu i razočaranost. Ne možemo unutra. Ono što je uočljivo jeste da su svi natpisi n

Putopis : Manastir Bezdin u Rumuniji

Слика
Na samom severu, pomalo zaboravljena od svih živi naša mala varoš. Nekada je pripadala austrougarskom carstvu, utapala se i savršeno dobro se slagala sa ostalim delovima monarhije. Ipak njaviše ju je vezivao istok. Na ulasku  u manastir Izlazak Sunca. Prijateljski raspoloženi ljudi širokog osmeha i dobre duše. Prijateljski je  varoš delila svoje mesto u Banatu sa naseljima u Rumuniji. Postojanje rumunskog dela Banata je vezivalo mnoge porodice. Vezivali su je i ljudi  i onaj pomalo umorni karpatski vetar koji bi doneo svežinu u toplim noćima. Ako se pređe granica, koja se već na desetak kilometara nalazi od naše varoši  i  ako se u prijateljsku zemlju uđe pedesetak kilometara, pred okom se prostru lagani obrisi udaljenih planina. Naziru se Karpati. Zemljište se zatalasa, duša se priseti slovenskih korena, pa se sve nekako podigne i vine nekuda u daljinu, spajajući i razdvajajući  kroz smeh i suze starosedeoce ovih prostora. Četvoro ljudi je sedelo u kolima .Vikend iznenađe

Radost žute lubenice

Слика
Proleteo je prvi suvi list. Suv,  ne od jesenjeg poziva na zimski san, već od letnje sparine koja se težinom neba spustila i pritiska nas sitne. Ne postoji način kako bi se duša rasteretila i nekako lakše počela da živi. Sparno u kući, sparno u dvorištu. Pas samo isplazio jezik i teško dahće, ne bi li se koliko toliko rashladio. Ispiram posude i punim ih svežom vodom.  Lapće.  Toliko da moram da se osmehnem, iako mi se ne pokazuju nikakva osećanja. Veselo me gleda. Maše repom. Skoro smo isti. - No, šta ćemo sada?Samo vrti onaj svoj potkresani kratki repić. - Idemo na lubenicu! Otaram vrata boksa i puštam ga. Prvo u znak zahvalnosti skače na mene, tek toliko da me isprlja svojim velikim šapama, onda leti u svaki kutak dvorišta. Pronalazi najskrvenija carstva paukova, zavlači se i svojim telom briše fino istkane mreže. Na terasu sam iznela tacnu sa lubenicom. Crna kora, kao nekada u detinjstvu, okrugla, sasvim neobična. Dugo nisam takvu videla. Sečem je. Unutrašnjost je žuta. Žu

Široki su putevi Gospodnji: Šišatovac

Слика
 Put nas je  vodio od Kikinde, preko Beograda,  do Fruške gore i manastira  Šišatovac . Okolo, nakokolo, ali ipak čudno usput.  Nekoliko puta unazad,  smo pokušavali da stognemo do čuvenog manastira, ali bi nas fruškogorske krivine i divne zelene šume prevarile, pa smo stizali na neka druga mesta.  Manastiri su se nizali. Svaki od njih je jedinstven po svojoj lepoti i tajnovitosti koju skriva iza svojih zidina. Ono što im je zajedničko jeste mir, vazduh obojen mirisom tamjana i bosiljka i smerni, tihi ljudi koji su svoje živote posvetili manastirskom životu i jedinstvu sa Bogom. Od svih manastira na Fruškoj gori, jer smo skoro većinu posetili najviše mi se dopada Gergeteg. No o njemu ću neki drugi put. Sada je na redu Šišatovac. Šišatovac Da i ovoga puta ne bismo stigli tamo gde ne želimo poslužili smo se čudom tehnike. Koristili smo navigaciju. Jednoličan glas bez emocija nas je vodio. Nije pokazivao nimalo ljutnje ako smo promašili kakvu krivinu ili zaobišli neki jarak. Iz

Da li bi se okrenuo

Слика
Gledao je u mene . Iz očiju mu je izbijala želja da u mojim očima vidi njene. Tražio je trag, utehu, lepu reč, tražio je sećanje. Krupne tamne oči su izdavale unutrašnjost čoveka pored kog sam stajala. Oduvek su mu oči imale blagu kosinu. Neka skrivena seta je uvek u njima čučala, kao da se nečega plašio, zazirao, kao da se bojao ljudi ili njihovih dela. S godinama ona je pršla u boru, pa još u jednu  i tako redom. Gornji kapak je polako padao preko donjeg. S mukom je zadržavao tugu, boreći se da tuga ne preraste u suzu.  Nisam znala da li je vreme ili nije, da li da počnem ili ne razgovor na temu Nje. Nešto me je u trenutku potaklo, shvatila sam da treba. Shvatila sam da bi mu učinila radost ako pomenem njeno ime. - Kako si? - Šta da ti kažem? - Ne mogu da shvatim da je nema. Nisam danima mogla da se osvestim, da prihvatim. - Meni je sve gore. Za sahranu sam se nagutao lekova, da ne osetim, da ne znam, da razumem sudbinu i život, i mene i nju... - Razumem te, potpuno te razume

Ognjena Marija na Vodici

Слика
U ludilu današnjice kada svi nekuda žure, kradu svoje i tuđe vreme, a ustvari imaju sve manje vremena za važne stvari u životu, porodicu, prirodu, lepu reč, ljubaznost, strpljenje... sve više se oslanjamo na tehniku, a sve manje na ljude. Povezivanje i poštovanje drugih ljudi  nas čini onim što jesmo, uzdiže nas i spušta, dodiruje najtananije i skrivene osećaje, vraća nadu u istrošenost ljudstva i pokreće na delovanje.  Kraj jula i početak avgusta je bogat dešavanjima koja obeležava verski kalendar. Kako nam se povećava niz proživljenih godina tako nam je više potrebna uteha i nada. Neko se više, a neko manje okreće religioznosti, ali svi u teškim trenucima izgovore ono:  Bože pomozi! Kikinda poseduje jedno veoma važno mesto koje se  nalazi na samom ulazu u grad iz pravca Subotice. Potrebno jepre mosta na kanalu Dunav -Tisa- Dunav skrenuti desno i malim putićem stići do Vodica. Iz pravca grada skreće se ulevo, posle mosta. Ime govori o važnosti mesta. Voda, sastavni deo svih ž