Постови

Приказују се постови за април, 2020

Kao srebrna kruna

Слика
Na krilima nevidljivog prijatelja stižem svuda, otvaraju mi se neka nova pitanja, a na neka stara dobijam odgovore. Prevaljujem razdaljine, dotičem samoću i strah. Ponekad me dočeka iznenadna radost,  koja se pred mojim okom rasprsne u bezbroj iskrica, koje se brzo, kao što su se pojavile oboje duginim bojama. Zaplešu tada nebeski valcer plava i zelena, ljubičasta i žuta, zatim se opet izmešaju i stope sa belom sunčevom svetlošću. Ostajem tada  na nevidljivim krilima bogatija i raspoloženija sa verom u dobro. Ponekad me dotakne jad i nemoć onih ispod krila. Ostajem nema. Pokušavam da u jadu pronađem tragove . Jedini svedok  su reči koje ostaju zapisane i sačuvane. Možda je moje viđenje pogrešno. Možda vidim radost tamo gde je drugi  ne vide. Na tebi čitaoče je da doneseš pravi sud. . Spavala je nemirnim snom. Svakog časka se trzala i pokušavala da uhvati izgubljene niti svoje fantazije. Odjednom ju je  prenuo glas. Čula ga je sasvim jasno. toliko da je morala otvorenim očima da ih

Tragaću opet

Слика
Kroz maglu noći Jedva čujno Daleki svetovi Pričaju Tesline  priče U tišini poznog časa Dodirujem daljine Pogledom svetlo taložim U vijugave staze misli Odvajam se od tela Lebdim predelima nepoznatim Tražim tragove Nedostižno ne razumem. Tajna svemira Donosi strah Ulazim u toplinu doma svoga Tragaću  opet.

Ples pomućene svesti

Слика
Gledam. Igraju se senke. Trljam oči da vidim bolje. Smenjuje se noć svetlinom zore. Sa mojih očiju je otišao san. Nemam potrebu da spavam. Kao da sam prespavala čitav život, a istovremeno sam ga provela bez trunke sna. Nešto se čudno dešava, meša, čini da ja nisam ja. Kažu izolacija. Ne razumem. Moja izolacija je stalno tu. Na istom sam mestu. Zatvorena, ne zato što me zatvaraju već zato što mi je nejasno u glavi. Čini mi se da se moje misli igraju sa mnom kao sa nekom drugom osobom, ironično, tajno, s bezbroj skrivenih namera. S mojom dušom, sa svim onim što sam bila ja. Danas jasno vidim. Ovu zoru, svetlost. Do moje duše dopire pesma prvih petlova. Čujem kako me dozivaju puste ulice i kako trotoar traži pesmu mojih koraka. Ustajem. Oblačim se. Navlačim na sebe gomilu odeće da bih prikrila mršavost svoga tela. Ne uspeva mi . Veća je za nekoliko brojeva. Ne smeta mi. Toplo mi je. Izlazim na terasu. Prevarili su me petlovi. Još nije svanulo, tek se prvi sunčev zrak najavlju

Uvreda

Слика
-Jesi li video ovog? -Video sam. -A jesi li video nju? -Video sam! -Šta kažu? Divlje horde? -Divlje horde? Ako nastavi ovako da nas hrani postaćemo horde, ali divlje nikako! Nismo mi od te sorte! Baš nas je uvredio! -Šta nam je doneo? -Čekaj da izađe...po mirisu bih reko da je kožurica od šunke. -Dobro je da je promenio, stalno mi se slanina podrigivala. - E, podrigivala, dok si jeo nije ti smetala. -Pa dobro nije. Ali ne valja uvek jesti isto. -Ne valja. Šunku baš voooolim! -Evo ga, izašao je, sačekaćemo malo da  se slučajno ne vrati, i da se onaj njegov pas umiri, da nas ne oda: - Ti se bojiš psa? Psi ne hvataju nas! Ovaj merka samo ptice. Mi smo bezbedni. - Ćuti ! ....Možemo da krenemo, ali pažljivo, imamo mi više pameti od njih dvoje zajedno!  Lako ćemo uzeti ono što nam treba! - Koji je ovo dan da nas hrani? -Prvo nije ni znao da nas hrani, hi hi, hi...mislio da je napravio rupu na psećoj hrani...a tek orasi...što ih volim... Sad je počeo da postavlja neke čudne s

Staza

Слика
Taložim tišinu po dvorištu osunčanom Okitilo se belim drvo višnje Dunja se  sprema da svoju decu pusti u svet. Mnoštvo pčela zuji A pas vreba prkosne vrapce. Na tankim granama sive ptice razgovaraju. Premišljaju Gde će sviti gnezdo. Pomogla bih im, rekla, Dala savet. Razgovarala Raspredala priče Svojih puteva. Ćutim. Gledam. Ne znam. Staza je moja pokrivena istim koracima Grana raspuklih želja odletelih cvetova Slika traži posmatrače Duša želi prostranstvo. Bogatim stazu koracima. Slika na svili : Nebeske njive

Gospod prašta

Слика
- Gospod prašta. - Ti si  grešan? -Moj sinko, zelen si ko jed. Svi smo grešni. Nisam ja izuzet, grešan sam kao i svi moji sadašnji i budući- preci i potomci. Ne mogu biti drugačiji kad kroz mene teče njihova krv. - Ali... - Nemoj da pitaš. Danas ideš sa mnom. Idemo da obavimo posao , posle toga će greh leći i na tvoju dušu. Nosićeš ga  i predati tvom sinu jednoga dana. -Ali... -Nema ali. Pozovi i majku. Moju ženu. Idemo da obavimo posao. Novac je svuda, samo ga treba naći i biti sposoban da ga uzmeš, a mi to jesmo. Zovi je. -Zvao sam je. Neće  da ide. -Šta neće - ima da ide, ne pita se ona ništa. Tu sam ja, a tu si i ti. Brzinom prolećnog vetra je lakonog dospeo unutar kuće. U pramenovima su se čule reči: -Nema neću- pare su pare, hoćeš u kupovinu? U robnu kuću,buvljak? Ima svašta...hoćeš  i ovo i ono...hoćeš sve... a nećeš da ideš! Nije to ništa , to je samo jedan papir. Razumeš? PAPIR! Zato ti i ja nemamo taj papir. Zato što ne znači ništa! Eto zato! A vidiš koliko živimo

Korona

Слика
Kroz puste ulice caruju Senke nebeskih letača. Odzvanja pesma dalekih gostiju A komšijski psi razgovaraju. Iza zaključanih vrata Žena čeka sunčano popodne. Žmirka Lica okrenutog suncu. Igra se zrak S borama njenim. Svaka ima duboke korene. Zaključava dušu žena Samnjuje prazno Stišava želju za dragim licima. Dopušta mislima da lete Bezglasu da putuje Krugovima da se množe. Sanjari pod krovom doma svog. Slika na svili sa istim imenom.

Svetovid i Vidosav

Слика
Neko se plaši prvog  jutarnjeg svetla. Neki  tada beže glavom bez obzira u toplinu svoga pokrivača. U to nagluvo doba neki koji se bude, po nekoj unutrašnjoj komandi, osete duboko ukorenjeni nemir.  Oni u  samo praskozorje   nose ožiljke koji retko vide više od prvog sunčevog zraka.        Tog jutra se kao i obično probudio pozvan neobjašnjivom dubinom. Otišao je u kupatilo, dok ga je zvuk puštene vode pratio,  oprao je ruke i tako vlažne ih provukao kroz kosu. Nadao se da će nastaviti san, da to nije takvo jutro, ali ga je trenutak smene dana i noći naterao da pogleda kroz prozor. Protrljao je oči. Nije i jeste bilo to. Pogled mu zakači neobičnu sliku. U njegovom dvorištu, na maloj ogadi koja je delila jedno od drugog dvorišta sedeo je čovek. Jedva primetnih pokreta koji bi mogli biti disanje, ili pomeranje na vetru bez vetra, prilika se  blago, u kako mu se činilo, lakim trzajima pomerala u mestu. Trepnuo je nekolio puta. -Čovek, to nije čovek. Možda je  prikaza iz pakla ili

Dlan

Слика
Kroz  tišinu praznih ulica Leti golubova jato. Šum sivih  krila Nadvisio ulicu, Grad Dodirnuo oblak beli Pa se spustio Šumom predaka svojih Do mladog lista breze. Uznemiri grane Prkos posla nečujnom hodu Mačaka zelenih. Pokuša čovek da uhvati šum Prazan  mu dlan Osta. Ne spazi više ništa. Detalj sa svilene ešarpe.