Kao srebrna kruna

Na krilima nevidljivog prijatelja stižem svuda, otvaraju mi se neka nova pitanja, a na neka stara dobijam odgovore.
Prevaljujem razdaljine, dotičem samoću i strah. Ponekad me dočeka iznenadna radost,  koja se pred mojim okom rasprsne u bezbroj iskrica, koje se brzo, kao što su se pojavile oboje duginim bojama. Zaplešu tada nebeski valcer plava i zelena, ljubičasta i žuta, zatim se opet izmešaju i stope sa belom sunčevom svetlošću. Ostajem tada  na nevidljivim krilima bogatija i raspoloženija sa verom u dobro.
Ponekad me dotakne jad i nemoć onih ispod krila. Ostajem nema. Pokušavam da u jadu pronađem tragove . Jedini svedok  su reči koje ostaju zapisane i sačuvane. Možda je moje viđenje pogrešno. Možda vidim radost tamo gde je drugi  ne vide. Na tebi čitaoče je da doneseš pravi sud.
.
Spavala je nemirnim snom. Svakog časka se trzala i pokušavala da uhvati izgubljene niti svoje fantazije. Odjednom ju je  prenuo glas. Čula ga je sasvim jasno. toliko da je morala otvorenim očima da ih potvrdi. Dozivali su je poznati glasovi, kao da godine nisu minule, kao da se dani nisu nanizali i kao da ih nije ispratila stisnutih usana i očima bez suza.
Morala je da ustane.
- Gde ste? Kako ste stigli do mene? Znala sam da ćete doći, da me niste zaboravili. Lepo kažu: krv nije voda. Ja sam vaša krv, vi ste moja. Izmešani.  Ti koja si me rodila me dozivaš  sigurno ne bez razloga kroz jutarnju izmaglicu. možda ti treba pomoć ili si samo došla da me vidiš.
Gde si nestala? Kako te odjednom nema?
Osvrtala se. Mahala rukama. Podizala je prašinu s trotoara izmicala zavese s neba. Tražila je ono čega nema. Bila je sama. Samo ju je pesmom pozdravio slavuj koji se svake godine vraćao na visoko stablo pitome akacije koja je rasla u uglu dvorišta. To ju je nateralo da priđe drvetu. Sitnim očima iz kojih su iskrile nade pogledala je u ružičaste cvetove.
-Da se nisi tu zavukla? Obećala si da ćeš mi doneti parče vaskršnjeg luftaš kolača, koji si samo ti umela da napraviš. Mama gde si , gde si?
Odjedmom je iz drugog kraja dvorišta do nje dopro drugi glas. Glas sestre. Okrenula se na tu stranu. Pogled je uhvatio graorastu kokošku koja je u potrazi za kakvim zaostalim zrnom kukuruza nogama sa svoja tri prsta podizala prašinu.
- Ti , ti ...šta to radiš iš, iš, oterala si mi sestru...Sestro, gde si, dođi, odavno nisi bila, odavno te nisam videla i dotakla tvoju ruku ogrubelu od rada u fabrici... Odjednom je počela da jeca, kao nekada u detinjstvu kada se od nemoći ispuštenih suza zaboravi razlog plakanja. Jecaji su prerasli u ropac, kidanje duše na delove i njihovo poklanjanje nevidljivim posetiocima.
- Šta radiš? Koga dozivaš? Hajde lepo da legneš, još se nije potpuno razdanilo. Hajde polako...
-Čekam ih . Rekli su da će doći, da će mi doneti...a tako želim da ih vidim...
- Hajde lezi. Doneću ti lek da popiješ, da se smiriš.
Dok je spuštala glavu na jastuk ponavljala je : Čekaću vas, čekati.. znam da me niste zaboravili. Čekaću vas.
.
Pramenovi sede kose su  se izmešali sa plavim i roze cvetićima na jastučnici. Činilo mi se da joj se lik okitio srebrnom krunom. Uskoro je sve pokrila tišina.
Nevidljiva krila su me ponela dalje.

Za nju: buket žutih lala na svili.

Tragaću opet

Kroz maglu noći
Jedva čujno
Daleki svetovi
Pričaju Tesline  priče

U tišini poznog časa
Dodirujem daljine
Pogledom svetlo taložim
U vijugave staze misli

Odvajam se od tela
Lebdim predelima nepoznatim
Tražim tragove
Nedostižno ne razumem.

Tajna svemira
Donosi strah
Ulazim u toplinu doma svoga
Tragaću  opet.

Ples pomućene svesti

Gledam.
Igraju se senke. Trljam oči da vidim bolje.
Smenjuje se noć svetlinom zore. Sa mojih očiju je otišao san. Nemam potrebu da spavam. Kao da sam prespavala čitav život, a istovremeno sam ga provela bez trunke sna.
Nešto se čudno dešava, meša, čini da ja nisam ja.
Kažu izolacija.
Ne razumem.
Moja izolacija je stalno tu. Na istom sam mestu. Zatvorena, ne zato što me zatvaraju već zato što mi je nejasno u glavi. Čini mi se da se moje misli igraju sa mnom kao sa nekom drugom osobom, ironično, tajno, s bezbroj skrivenih namera. S mojom dušom, sa svim onim što sam bila ja.
Danas jasno vidim.
Ovu zoru, svetlost. Do moje duše dopire pesma prvih petlova. Čujem kako me dozivaju puste ulice i kako trotoar traži pesmu mojih koraka.
Ustajem.
Oblačim se.
Navlačim na sebe gomilu odeće da bih prikrila mršavost svoga tela. Ne uspeva mi . Veća je za nekoliko brojeva. Ne smeta mi. Toplo mi je.
Izlazim na terasu. Prevarili su me petlovi. Još nije svanulo, tek se prvi sunčev zrak najavljuje kroz podignute kuće i visoke kotarke. Vidim kroz njih.
Ništa zato.
Uzimam metlu i čistim. Nestaju strahovi. Nestaju noćni demoni i drevne legende. Čak okasneli duhovi blede i nestaju kroz magličaste oblake svojih tela.
 Gledam ih.
Pokušavam da  zadržim.
Hvatam ih rukama dugih prstiju i pokušavam da ih zadržim u svojim šakama. Ostaju prazni dlanovi mojih ruku. Tiho uzdahom teram prve suze.
Vraćam se metli.
Odjednom, iz drugog dela dvorišta zasvetli neko novo sunce. Zasenilo mi je oči i progovorilo : Vrati se u krevet, još nije svanulo, dan se još nije odvojio od noći, još spava. Spavaj i ti.
Opirem se.
Dokazujem da sam pozvana, da sam darovana, da je baš pravo vreme za ustajanje.
Glas me uvlači u kuću.
Skida sa mene višak odeće, gura u krevet i pokriva pokrovom jorgana. Podižem ga. Glas ga spušta. Traje nemušta borba. Čini mi se satima. Onda mi nepoznata ruka pruža čašu vode i malu tableticu. Pijem. Žeđ upija sve.
Polako tonem u san.
Nestaje stvarnost.
Samo moja ruka poslednjom svešću pronalazi svoje mesto na flaneskoj navlaci posteljine.

Buket lala na svili.

Uvreda

-Jesi li video ovog?
-Video sam.
-A jesi li video nju?
-Video sam!
-Šta kažu? Divlje horde?
-Divlje horde? Ako nastavi ovako da nas hrani postaćemo horde, ali divlje nikako! Nismo mi od te sorte! Baš nas je uvredio!
-Šta nam je doneo?
-Čekaj da izađe...po mirisu bih reko da je kožurica od šunke.
-Dobro je da je promenio, stalno mi se slanina podrigivala.
- E, podrigivala, dok si jeo nije ti smetala.
-Pa dobro nije. Ali ne valja uvek jesti isto.
-Ne valja. Šunku baš voooolim!
-Evo ga, izašao je, sačekaćemo malo da  se slučajno ne vrati, i da se onaj njegov pas umiri, da nas ne oda:
- Ti se bojiš psa? Psi ne hvataju nas! Ovaj merka samo ptice. Mi smo bezbedni.
- Ćuti ! ....Možemo da krenemo, ali pažljivo, imamo mi više pameti od njih dvoje zajedno!  Lako ćemo uzeti ono što nam treba!
- Koji je ovo dan da nas hrani?
-Prvo nije ni znao da nas hrani, hi hi, hi...mislio da je napravio rupu na psećoj hrani...a tek orasi...što ih volim... Sad je počeo da postavlja neke čudne sprave. Čuo sam ga da jauče, pričkinuli mu se prsti...
- Na spravama nam ostavlja hranu već treći dan, lepo, uredno, doručak, ručak, večera... Dosta priče! Idemo. Gladan sam. Šunka čeka.
.
Žena je krenula u izvidnicu.  Tiho je otvorila vrata i došunjala se do mišolovki. Bile su prazne. Pod limenim krovom nove šupe toplina se prostrla u sve kutke. Trag otopljene masti sa šunke, je bio jedini trag posluženja koje je značilo ručak.
Mišolovke su bile prazne,  ni miševa , ni šunke nije bilo.

-Imaš pozdrav iz šupe!
-Zar?
-Da pozdravili te  miševi i zahvalili se na  ručku. Kažu možeš da počneš sa spremanjem večere!

Staza

Taložim tišinu po dvorištu osunčanom

Okitilo se belim drvo višnje
Dunja se  sprema da svoju decu pusti u svet.
Mnoštvo pčela zuji
A pas vreba prkosne vrapce.

Na tankim granama sive ptice razgovaraju.
Premišljaju
Gde će sviti gnezdo.

Pomogla bih im, rekla,
Dala savet.
Razgovarala
Raspredala priče
Svojih puteva.

Ćutim.
Gledam.

Ne znam.

Staza je moja pokrivena istim koracima
Grana raspuklih želja odletelih cvetova
Slika traži posmatrače
Duša želi prostranstvo.

Bogatim stazu koracima.

Slika na svili : Nebeske njive

Gospod prašta

- Gospod prašta.
- Ti si  grešan?
-Moj sinko, zelen si ko jed. Svi smo grešni. Nisam ja izuzet, grešan sam kao i svi moji sadašnji i budući- preci i potomci. Ne mogu biti drugačiji kad kroz mene teče njihova krv.
- Ali...
- Nemoj da pitaš. Danas ideš sa mnom. Idemo da obavimo posao , posle toga će greh leći i na tvoju dušu. Nosićeš ga  i predati tvom sinu jednoga dana.
-Ali...
-Nema ali. Pozovi i majku. Moju ženu. Idemo da obavimo posao. Novac je svuda, samo ga treba naći i biti sposoban da ga uzmeš, a mi to jesmo. Zovi je.
-Zvao sam je. Neće  da ide.
-Šta neće - ima da ide, ne pita se ona ništa. Tu sam ja, a tu si i ti.
Brzinom prolećnog vetra je lakonog dospeo unutar kuće. U pramenovima su se čule reči:
-Nema neću- pare su pare, hoćeš u kupovinu? U robnu kuću,buvljak? Ima svašta...hoćeš  i ovo i ono...hoćeš sve... a nećeš da ideš! Nije to ništa , to je samo jedan papir. Razumeš? PAPIR! Zato ti i ja nemamo taj papir. Zato što ne znači ništa! Eto zato! A vidiš koliko živimo zajedno? Gledaj koliki nam je ovaj...još malo pa ćemo ga ženiti...Smeškaš se , jel, da? Pa kako da prosimo devojku, ako para nemamo? Trista evra..znaš ti koliko je trista evra? Stavimo u štek i čuvamo... Samo jedan papir. Potpišeš i gotovo... Koliko će to trajtai? Dva, najduže tri meseca, onda uništim-poništim papir i gotovo. E , tako, idemo...naravno da idemo, daću ti pedeset evra, pa kupi šta hoćeš. E tako lepa moja, idemo...Čekaj da obavim razgovor....
Dobro, dobro...u podne, jasno, u podne , tu smo...
Sve je sređeno. Idemo. Još da ova naša lepotica upali...krrrr, krrr,kr, ...kr.k...Gde  baš sad. Od tolikih dana baš danas. Da stane. Kako ću sad? Dobro kažeš sine. Taksi. Zvaću taksi. Ima da stignemo... Jesi li slobodan majstore? Može? Može.  Nema da brineš  sve ću da platim. Vozi u najleše mesto na svetu:  u ono u kom sam se rodio. ... Adresa?  Vozi majstore u mesnu kancelariju.
Put je protekao u tišini.
   Ispred vrata kancelarije stajala su dva čoveka. Pristojno obučena-doterana. Pozdravili su se samo lakim klimanjem glave. Brzo su ušli unutra. Žena je  teškom mukom pognutih leđa išla za njima. Nije prošlo nekoliko trenutaka kada je Grešnik izleteo napolje.  Izbezumljenn i usplahiren, činilo se da će mu srce svakog časa izleteti  i odleteti na krilima brzog vrapca. Dotrčao je do automobila kojim su došli.
- Da li imaš ličnu kartu?
-Imam.
-Da li bi hteo da budeš kum?
-Kum? Kakav kum?
- Ma kum, da potpišeš? Platiću i častiću... Ja sam njen kum, ti da budeš njegov? Onaj njegov nema ličnu kartu. Nemoj da mi posao propadne. Hajde kume...Molim te kao kuma!
Dok se okrenuo  taksista se našao pred matičarem Ceremonija je trajala kraće nego inače.  Na izlazu Grešnik je sa mladoženjom otišao iza obližnjeg grma.  U vazduhu je lebdela rečenica- ako pita - trista, za nas...Dok su se okrenuli bili  su u kolima na putu nazad.
- Kume , stani da popijemo nešto. E, nemaš  vremena, kakvo je venčanje bez pića? Da se zalije, pa kumovi smo...Stani kad ti kažem...
- Nemam vremena, čeka me posao, imam da radim.
Ostatak puta je protekao u mreži rečenica, reči i priča kojima se nije znao ni kraj ni početak. Mrsili su se, raspadali, pa se opet sastajali  u pokušajima da se uhvate  nekog smisla.
Žena je gledala kroz prozor dok su pored kola promicali nizovi zelenog kukuruza uredno okopanih i lako zagrnutih korena između kojih su se počele pružati vreže zelenih kupina koje prve dospevaju s jeseni i nose slatkoću leta u svojim plodovima i jedre stabljike suncokreta sa tek pokojom rascvetalom glavom uprtom u pravcu sunca.

Slika na svili Suncokreti

Korona

Kroz puste ulice caruju
Senke nebeskih letača.

Odzvanja pesma dalekih gostiju
A komšijski psi razgovaraju.

Iza zaključanih vrata
Žena čeka sunčano popodne.

Žmirka
Lica okrenutog suncu.

Igra se zrak
S borama njenim.
Svaka ima duboke korene.

Zaključava dušu žena
Samnjuje prazno
Stišava želju za dragim licima.

Dopušta mislima da lete
Bezglasu da putuje
Krugovima da se množe.

Sanjari pod krovom doma svog.

Slika na svili sa istim imenom.

Negde u nekoj zemlji

Neko se plaši prvog  jutarnjeg svetla. Neki  tada beže glavom bez obzira u
toplinu svoga pokrivača.
U to nagluvo doba neki koji se bude, po nekoj unutrašnjoj komandi, osete duboko ukorenjeni nemir.  Oni u  samo praskozorje   nose ožiljke koji retko vide više od prvog sunčevog zraka.
       Tog jutra se kao i obično probudio pozvan neobjašnjivom dubinom. Otišao je u kupatilo, dok ga je zvuk puštene vode pratio,  oprao je ruke i tako vlažne ih provukao kroz kosu. Nadao se da će nastaviti san, da to nije takvo jutro, ali ga je trenutak smene dana i noći naterao da pogleda kroz prozor.
Protrljao je oči. Nije i jeste bilo to. Pogled mu zakači neobičnu sliku.
U njegovom dvorištu, na maloj ogadi koja je delila jedno od drugog dvorišta sedeo je čovek. Jedva primetnih pokreta koji bi mogli biti disanje, ili pomeranje na vetru bez vetra, prilika se  blago, u kako mu se činilo, lakim trzajima pomerala u mestu.
Trepnuo je nekolio puta.
-Čovek, to nije čovek. Možda je  prikaza iz pakla ili lopov koji  je preko sebe zaogrnulo širok i dug plašt na kome  se sakupljaju  tragovi mesečine?  U vešu, jer nikada nije nosio pidžamu, izašao je napolje. Avetinjski se belasao spram tamne senke na ogradi.
Hladan, vlažan vazduh ga je osvestio i naterao da pogleda bolje. Čovek kome je   bledo lice  virilo ispod kapuljače,  gledao je  u nebo i letove poslednjih okasnelih slepih miševa.
-Ko si ti? Šta radiš u mom dvorištu? -  povikao je. -
 Ako ne odeš pozvaću policiju...
- Ti da zoveš policiju?- oči su sevnule.  Meni oni ne mogu ništa. Oni me neće ni videti. Vidiš me samo ti. A tebi policija može...
-Ko si ti?
- Ja sve vidim i sve znam! Pao sam u zaborav, pa u ovakvim neprozračnim jutrima mogu da se prikazujem. Vide me samo oni koji deo moga imena nose u svome.  Ja sam Svetovid.
- Ti si?... Ko si?...
Neobični posetilac je pokretom ruke strgao kapuljaču. Vidosavu  se krv zaledila. Čovek je imao četiri glave. Iako je hteo,  pogled nikako nije hteo da pređe na nebo ili ogradu na kojoj je Svetovid  boravio, ni na tamna krila slepog miša.
 Jedbva je prozborio: -Odakle ti tolike glave?
-Plašiš li se?Ho, ho ...ho ho!  Moja jedna vredi  mnogo više nego polovina tvoje. A tek četiri... Znam sve što se dešava na četiri strane sveta.  Vidim istok i zapad, vidim sever i jug irazlike među njima. Vidim to i mnogo mnogo više.  Niko se ne može sakriti od mene, niko ne može pobeći ili uraditi zlo, a da ja to ne vidim.
A ti moj Vidosave...
- Odakle znaš moje ime?
- Ti baš ne slušaš. Znam sve. Znam tvoje staze, puteve kojim si prolazio, dela, ali i nedela koja si činio.
-Ti , ti...
-Ne brini nisam tu da te prokazujem, ili prijavljujem. Ionako se ne možeš i nećeš sakriti. Sve dođe na naplatu jednoga dana.
-Plašiš li me?
- Nism stvoren da plašim. Zato i trajem toliko, a da ti kažem i ovaj zaborav mi dobro čini. U miru i tišini noći činim šta činim. Ne očekuju me, ne poznaju, ne priznaju -imam potpunu slobodu, ali nisam zato tu.
-Nisi?
- Slušaj me dobro: imaš oca, a nemaš ga. Obeležio si ga i posuo bolešću, iako nije bolestan. Ako ne razlikuje noć od dana, jutro od  večeri i podne od ponoći, ne znači da nije živ. Ti si ga zatvorio, živog  sahranio, stvorio si grob u sopstvenoj kući.
Greh koji si stavio na leđa, nije samo tvoj. Neće nestati s tobom. On se prenosi. Kad tad  će neko morati da ga otplati i okaje. Jesi li spreman za to?
- Ti ...ti... nisam...
-Nisi? Nemoj da pozovem veće sile od mene, pa da vidiš, saznaš.
- Ja..ja...
-Imaš da ispraviš stvari do Vidovdana, moj Vidosave, onda ću opet doći. Nećeš pobeći, niti me izbeći.
Prilika se zabelela pod prvim sunčevim zrakom, da bi se potom raspršila  u belinu paučinastih oblaka, pa u bezbroj kapi koje su sačinjavale biser rose. Toliko brojne da su prekrile belinu Vidosavljevog  tela. Zatreptao je, zadrhtao, pa se povijenih leđa uputio u kuću. Vratio se u kupatilo, obrisao telo peškirom, pa se zagledao u lik čoveka u ogledalu.

Ilustracija : slika na svili  Svet

Dlan

Kroz  tišinu praznih ulica
Leti golubova jato.
Šum sivih  krila
Nadvisio ulicu,
Grad
Dodirnuo oblak beli
Pa se spustio
Šumom predaka svojih
Do mladog lista breze.

Uznemiri grane
Prkos posla nečujnom hodu
Mačaka zelenih.

Pokuša čovek da uhvati šum
Prazan  mu dlan
Osta.

Ne spazi više ništa.


Detalj sa svilene ešarpe.