Slike na svili

Zima se povlačila ostavljajući magličaste tragove. Polako se bistrilo. Zatim je usledio prasak obnavljanja životnih radosti. Posle prvih kiša došlo je otrežnjenje. U ljude se polako uvukla misao o poslu koji je čekao da bude obavljen. S prvim pevom letećih pridošlica i toplotom koja zove, počeo je posao čišćenja. Podovi, zavese,dvorišta,  lagano pospremanje i skidanje paučine oko kuće i u kući.  Tuga u malom paukovom telu-  radost i osmeh zadovoljstva za domaćicu. Blista staklo prozora. Blista oko. Blista duša očišćena vaskršnjim postom. Blista komšinica i drugarica.  Ipak senke su se svuda uvukle. One  oduvek u svojim dubinama  skrivaju tugu. Koleba je prostor od nekih dvestotinak kvadratnih metara. Neupućenog zbunjuje naziv. Ne koliba, vikendica, kućerak, kolibica, udžerica, potkrivnjača ili bilo šta, već  zvučno i mistično: Koleba.  Dvorac iz najsmelijih snova, bez vrata, prozora, poda i krova, a opet sa svim delovima koje kuća treba da ima. Sklopljenih tako da ih samo čudo P

Visoki zid je delio dva dvorišta. Jedno malo, drugo veliko  sa ogromnom baštom koja je privlačila poglede svojim bogatstvom.  Krupni crveni paradajz,  se šepurio sa mesnate zelene sabljike, tikvice su se svojom belinom smešile Suncu, a poneki zaspali krompir je poslednje cvetove slao u nebo. Sva bašta je odavala sklad. Boje, mirisi, cvetovi i plodovi u svom savršenstvu i na velikom ručno rađenom drvenom poslužavniku, podareni od strane samog Gospoda smrtnicima. Savršenstvo je od mnogih pogleda štitio zid. Tih. Uvek na svom mestu. Pouzdan. Davno je podignut, još u vreme puštenih pasa i njihovih noćnih razgovora, u vreme slobodnog čeprkanja kokošaka braonkastog perja i šepurenja petlova sjajnih šarenih repova. Čine ga slab cigleni fundament, blato i zemljane  cigle. Malo se nakrivio, ali odoleva. Video je i doživeo mnogo. - Volim kada me meke mačje šape golicaju lakim dodirom. Ožive me i podstaknu da pažljivije oslušnem i duboko udahnem. Volim onu crnku koja se ne razlikuje od

 Životni vetrovi nikada ne staju. Znaju da se primire i skriju svoj tok. Varaju nas. Uljuljaju nas na trenutak u saznanju da smo svemoćni, snažni i nedodirljivi. Daju nam snagu uma i paučinu razuma. Zalude nas. Izgubimo stazu i utabane puteve. Onda se opet osnaže, pronađu skrivene staze pokrenu nas ...   - Pošta! Pošta! - Da, odmah...  Na spratu sam. Jurim niz stepenište. Nešto šijem, tek onako radi zabave i da popunim duge tople letnje dane. Toplota se zavukla i u najskrivenije kutke gde nikada nije bila. Caruje. Sitan štep pomaže da se ne misli na spoljašnju temeraturu, dovoljna je ona unutrašnja. Brza sam. Ne želim da poštar čeka. Crven u licu, na malom motoru s korpom ispred kormana. Nekada su vozili biciklove... - Pošiljka za Vas! Jeste li Vi... - Da ja sam.  Duša počinje lagani pev, a srce brže kuca. Žuti paket. Uredno i čitko odtampano ime i prezime... Znam šta je i od koga je. Ipak okrećem paket. Na poleđini stoji : Veselinka Stojković... Moja Vesela. Ime moje. (Lak

Tuširao se. Topla voda je opuštala mišiće. Mozak se bistrio. Teret minulog dana se ispirao. Nestajao je. Doprineo je da se čula oporave i zaborave na celodnevni stres. Prijatelji, neprijatelji,  bol, briga, nemar, sve je nestajalo pod laganim pritiskom toplih vodenih kapljica...Pa još taj film... Mlečni miris sapuna sa dodatkom meda ga je potpuno obuzeo. Mirisao je kokos iz šampona, palme su bogato darivale svojim plodovima. Pevao je laganu letnju pesmu ,,Kad palme njišu grane,, iskopao ju je iz najskrivenijih sećanja. Video je parove kako na letnjem podijumu malog restorana plešu zagrljeni.  Note su plenile letnjim nadahnućem.  Lagano milovanje mlaza tople vode je donelo opuštanje i  pripremu za san. Duša mu je šaptala osvežena mirisima i bogatstvom opuštajuće toplote.  Iskrena radost mu je prostrujala celim bićem. Bio je srećan. Čista posteljina je učinila svoje.  Tuširao se. Mala kabina sa još manjim kupatilom je donela da se oseća pomalo skučeno, ali to mu nije zadavalo ni

Tako blizu , a tako daleko. Putevi nekako uvek prolaze pored nje. Nikada dovoljno veremena, volje, želje... Lako je zatvoriti oči i pustiti da vreme čini svoje. Ničim ne uticati na stvari i događaje. Otežane kapke stisnuti i na nevidljivim nitima skrivenih težnji i neostvarenih ambicija uletati u tuđe poslove i nebrige. Tuga me je snagom svoje neobuzdane moći pritisla.  Nemar ljudski u dopuštanju gubljnja velike prirodne  lepote. Ipak uočavam, primam , dajem. Pomešala su se prošla i sadašnja vremena, dok su ona buduća toliko nedostižna , neuhvatljiva i slobodna da ih niko ne može dosegnuti. Dotičemo ih rečima, obećanjima, upućivanjem na neka nova, bolja vremena sa više vremena, uviđavnosti, novca. Stojim na ulazu u jednu od najstarijih banja na teritoriji Vojvodine. Ponosno se uzdiže taba zagonetnog imena: Banja Rusanda, u Melencima,   selu na severu Vojvodine. Prelepi parkovi i fontane neprestanog rada sa skromnim malim prelivajućim kaskadama vode. Iako je jul, u nedostatku v

Da li zapisati? Možda,  sakriti duboko u tajne hodnike najmračnijih tamnica ljudskoga uma, da tamo u tmurnom ustajalom vazduhu čami svoje bezvremene dane i da ostane izbrisano iz sećanja,  da ga ništa i niko ne može dosegnuti? Premišljala se, merila je vagom usađenom nege duboko, na mestu  za koje niko nije znao da postoji. Nikada nije pisala, nije  imala želje da ostavlja trag na papiru. Nije htela da u njenim rečima neko prepozna male životne iskrice. Možda nije htela da se otkrije i da svoju nagost stavi na poslužavnik tuđeg rasuđivanja. Toga dana se već od jutra nešto komešalo u vazduhu. Dozivalo je. Opominjalo. Upućivalo je samo na jedan jedini mogući pravac. Uzela je  zelenu hemijsku olovku dobijenu pre neki dan u marketu.  Pri prvom pritisku na belu hartiju vrh se uvukao, a opruga je izbacila sadržaj unutrašnjosti. Setila se dobre, stare grafitne olovke. Pokušala je pisanje olovkom koja je u nedostatku rezača bila zarezana, pre odeljana, oštrim  nožem. Vrh joj je

Ne volim ova razvučena letnja popodneva.  Sporo i nepregledno teku kao osiromašena ravničarska reka, iscrpljena dugotrajnim sušama.  Uništavaju začetak svakoga posla, a opet podstiču najveću prednost ljudskog roda nad svim stvorenjima zemaljskim. Misao. Ona se kao zločinac pritajila, pa očekuje miran, topao letnji  dan, da se raspline i da se u svojoj moći iskaže. Moćna i jaka. Slaba i uznemirujuća. Uprkos toploti privlači me crna tečnost. Kuvam kafu. Biram oblik šolje. Da, biram onu sa malim zelenim trolisnim sličicama deteline. Nije važno što nisu četiri. Tri osvežavaju. Zelenilo ispunjava dušu. Ona se   preko neodoljivog mirisa kafe otkida od tela i dospeva na mesta gde se nekada nalazila i na koja će se uvek vraćati. Duša je sedela u kutku male sobe. Okrugao drveni stočić na njenoj sredini. Tri devojke za stolom. Male šoljice dopola napunjene opojnom tečnošću. Miriše vazduh u sobi. Miriše kuhnjica. Mirišu duše devojaka u letnjem  popodnevnom druženju. Još jutros su u prv

Dugodnevnica je donela svoje. Dan se produžio, leto se razmahalo. Toplota se uvukla tamo gde nikada nije bila. Mirna staza obložena tankim asfaltom se vijugavo pružala. Mamila je večernje šetače u prostor van grada. U mir i svežinu.  Veče je bilo sasvim obično. Tako bi i ostalo da u svom laganom hodu ona nije primetila neobičnost. - Pogledaj! Pogledaj! - Molim?  Gde? Vratila se nekoliko koraka unazad. Sunce je već bilo sasvim utonulo iza mladog rastinja neobuzdanog života, izraslog iz panjeva ostavljenih posle zimskih nedozvoljenih sečenja. Utonulo je ostavljajući svetlost za sobom. Tih nekoliko minuta putovanja sunčeve svetlosti je donelo blagi, svetli sumrak. Tajnu i istinu. Trenutak za sastajanje mnogih probuđenih i u trenu probuđenih duša. Dan i noć u istom trenutku. Onaj poslednji zrak koji je završavao svoj put s ove strane Zemlje se protivio svim pravilima. Težio je da ostane što duže. Želeo je da bude viđen okom retkih. Oko je bilo spremno. Rastinje  u mraku. Vr