Slike na svili

Dok se nedeljno popodne u tragovima spušta Krećem. Brzi korak mi puni misli. Planovi i želje. Ideje i prepreke. Koračam. Na meni toplo. Šal i kapuljača. Rukavice. Gumeni đon na starim čizmama. Tu i tamo Redak šetač. Poznanika nema. Nema ni lajavih pasa Lutalica. Kontejner i                                         Žena sa kesom na ramenu. Vire plastične flaše. Šta da joj kažem? Kako da joj uputim osmeh? Kako da joj darujem reč. Ne gleda me. Ne primećuje koračanje moje. Ne vidi početak suze U oku mom. Mala sam spram nje Snage nemam. Tuga me steže. Raste bol. Gde nestade osmeh? Gde nestade reč? Gde su nestali ljudi? Gde sam nestala ja?

Zagledani u daljine, potrebe i svakodnevnu trku za ko zna čim , gubimo nit lepote življenja. Nezadovoljni smo. Opterećeni.  Ne shvatamo koliko nam ona mala iskra, sitnica, mnogo znači u životu. Često nismo svesni njene veličine i tek kada vreme prođe shvatamo njenu važnost.  Naučila sam da svaki dan u životu prihvatim kao radost, kao ono malo zrno semena   koje ima veliku snagu. Može da raste. Otuđujemo se, zatvaramo u  virtualne svetove, ne živimo stvarnost. Pokušajte da se osvrnete oko sebe. Ulovite sunčev zrak, uhvatite dlanom snežnu pahuljicu, osmehnite se prolazniku, izgovorite dobro jutro prvo samom sebi,  pa svima ostalima koji toga dana neko vreme podele s vama, koji znače sitnicu koja boji život. Podelite tuđe radosti i patnje. S radošću sam se prijavila na Svetosavski konkurs Narodne biblioteke Njegoš u Knjaževcu.  Zašto  ne reći svoju Sitnicu koja boji život? Na moju radost i drugi su videli njenu vrednost. Danas mi je stigla nagrada:  povelja i knj

Da nije snega  pomešanog s kišom ne bi se čovek osećao živim. Ovako se hladnoća uzrokovana vlagom uvukla i peče svojom moći. Sve se sklupčalo, zatvorilo iza svoja četiri zida i ćuti.  Prisutna tuga kroz vlati vlage i sete dana koji prolazi  jasno ostavlja pečeat na slučajne prolaznike. Hoda onaj ko mora. Uhvatila me vlaga i ne pušta. Prolazim gradom pokrivenim sivilom oblaka. Bez sjaja, bez svetla, bez slučajnog susreta i osmeha. Onako ruku zavučenih u džepove jakne, kapuljače natučene na oči, malo velike pa  mi se vidno polje suzilo, prolazim pored prodavnice hrane za životinje. Ispred ulaznih vrata mačka gricka dobijenu poslasticu. Pas mirno spava u kartonskoj kutiji u koju su vlasnici ubacili šareni džemper čiji rukav viri ispod žutog psećeg tela. Osmeh me obuzima. Radost me preplavljuje. Udruženi i osvom nemanju doma pronašli su utočište i mir. Ima dobrih ljudi. Žurim kući. Naložiću peć. Skuvaću čaj i ručak za sutra. Rano ćemo leći. Gledaćemo film skinut s  interneta

Окрени се Погледај небо, Не заборави фебруарско сиво. У лету уздигнуто До висина Стигло чак. Дан по дан. Зауставих дан. Задржах поглед. Не дам да туга влада. Годинама пруженим у недоглед Држим осмех Пријатеља знак Цвет до цвета Осмех до осмеха Радост до радости. Сутра ће нови дан. Сутра ће светла зора. Сутра ће бели дан. Радости нове. Нови дан Распеван Радан Речју исписан Погледом драгим зачињен Оком благим обојен И бео. Бео.

Kako je kada ti se dlan ohladi? Kako je kada ti se oči pokvase A dah zaledi? Kako je kada zvezde ugasnu A mesec zađe iza oblaka? Kako je kada prva pahulja stigne u februaru, A zemlja je zgrabi? Kako je kada te tuga savlada, A duša zavapi? Kako je kada te u tami noći iskonski strah Svojim krikom probudi? Kako je kada se magla nad tvojom glavom pruži, A pogled ostane prazan? Kako je kada plač izgubljenog deteta doleti na krilima vetra, A tvoja nemoć zavlada? Kako je kada bol iz dubina ojača A  snaga njegova izbriše razum? Kako je kada ti se malom osmehnu Visine? Kako je kada te daleki prijatelj rečju svojom podari? Tada zasija svetlost!

Naloži jače tu peć! Vidiš da cvokoćem, sve mi se zubi udaraju jedan o drugi, svu ću im gleđ skinuti.  Kako ću onda jesti pitaš?  Ješću nekako sve će mi vilica trnuti! Možda bi ti  to i htela... ti želiš da budem gladan?  Čujem, čujem gladan nisam, pa tek smo ručali! Kao da ja ne znam tvoju politiku! Supa nemasna, pilići u supi bledi, nema ni masti na njima! Kao da je nisi ni jeo! Rezanci kupovni! Kad si ti to supu zamesila? A imaš domaćih jaja! Nemoj reći da nemaš! Pa još kad ih ne skuvaš  dovoljno! Grickam rezance kao grisine umesto da ih kao čovek srčem! Ajd, sad, kažeš : nije ti smetalo dok si jeo! To kažeš! Nije, ćutim ja!  Sve mi je dobro! Meso, opet piletina i neke tanke šnicke u blagom sosu! Ni ljutine, ni slanoće, kako da budem sit? Jesi mesila  si kifle! Malo tamo, malo onamo, nisam ih ni jeo! Kažeš zašto nisi, bile su ti na stolu! Onda nisam, a sada bih! Ehej,  gde si nestala, požuri , zvoni ti mobilni telefon! Oho, šta je to! Roštilj! To komšinica ili komš

- Kako  bih se  prometnula u obličje tvoje? - Moje? Zašto bi ti činila tako nešto? To ne bi bila ti. To bi bio prikaz nestvarnog i izmaglice laži koja lako vara. Možda bi ti lakoverni ljudi poverovali i tvom- mom obličju videli moć ili bi te se plašili. Zavideli bi ti na snazi i sposobnosti da dodirujući ih mekotom krila oživljavaš čaroliju. Možda bi se na trenutak radovali nekom drugom liku, a možda bi u tvom preobražaju videli samo debeli sloj šminke nanet rukom profesionalca koji može promeniti lice. Da li želiš to? - Lakokrili, kako su tvoje reči penušave kao paperje ispod krila. Ne želim to.  Poželela sam da otputujem daleko kroz vreme, da osetim ponovo prvi udah života, da se osetim sigurnom u rukama roditelja svojih,  da sa njima dočekujem večeri i jutra. Poželela sam da se kao prvi čovek postavim tako da se izbegne prvi greh, pa da čitav život čovečanstva  bude drugačiji. Previše je bola ovih dana. Previše se zgusnute paukove mreže nalepilo na zidove koji me okružuju i k

Neću da plačem Neću da se glasom odajem Neću da mi tuđa praznina Merom nemira odzvanja. U sebi ću vikati Tiho ću pisati. Ostaće zapis Ostaće slova. Teško, lako, Brzo , sporo Vešto nevešto. Svejedno. Neću da plačem. U sebi ću vikati Tiho ću pisati.

Zima koja nije zima,  s mirisima nedolazeće hladnoće i skrivene, pritajene toplote za doba godine,  zvučno su kroz kretnje ostarelog severca najavljivale februar. Sunčev zrak se moćno spuštao nisko dodirujući krovove naoko zagrejanih njegovom toplotom. Iz dimnjaka se izvijala lagana linija beličastog dima , oko čijeg se izvora skupilo neobično društvo.  Kuće su se čvrsto  zbijene držale  za ruke. Samo  su im krovovi štrčali odvojeni, sa skrivenim čežnjama.  Stidljivo su se uzdizali u potrazi za toplotom koju je uspavani zrak donosio. Senke su preletale preko njih, doticale ih brzinom oblaka koje su  vetrovi u visinama pomerali. Jurile su nepravilne linije mešajući svetlo i toplotu sa senom i hladnoćom izgubljenih stradalnika.  Sve se nekako sjedinjavalo,  lako   prevrtalo i uplitalo u krila domaćih sivih golubova koji su svoja tela željno izlagali  osunčanim stranama. Poželeh deo njihove slobode. Okrnjene, zaturene  i zaboravljene letove sivih krila. Poželeh da kliktajem pozdravim d

Početak meseca je doneo sveže odštampanu knjigu. ,,Odsjaj svilenih niti" Njeno nastajanje je bilo postepeno zahvaljujući mnogim dobrim ljudima. Moja porodica, prijatelji, ljudi  koji su mi svojim čitanjima davali snage da nastavim. Pisanje počinje od reči, one se nižu, rastu, pretvaraju u priče. Ako imate sreće i oko sebe imate mlade ljude posao je lakši. Zahvaljujem  Andrei Beati Bicok na dobroti i rečima koje je ugradila u pogovor. Tu  je Branislava Brandić koja je sliku na svili pretvorila u fotografiju naslovne stranice. Tu je Jelena Milošev čija me je potraga za imenom dovela do ,,Odsjaja".  Naravno, bez tima Kreativne radionice Balkan ne bih mogla. Zahvaljujem Veselinki Stojković i Dušanu Đorđeviću na podršci. Svila i pisana reč imaju važno mesto u mome životu. Lepo je slikati na  beloj svili, lepo je pisati na belom papiru.  Jedno bez drugoga ne mogu, stapaju se,  pružaju jedinstven odsjaj. Kako god, nastala je nova zbirka. Ostaje da joj udahnemo krila i d