A glasa nigde

Naprežem  sluh u pokušaju da uhvatim

razgovor  slučajnih prolaznika

nevidljivi talasi donose magličaste tragove.

 

Hladnoća me trezni

to samo jesenja reč

raznosi hladan razgovor nestalih.

 

Zatvorenih okana prozori ćute

kapije obučene u sipkavi ogrtač

broje dane kada su u sreći otvarane.

 

A glasa nigde,

ulice puste, 

praznog daha odzvanjaju ehom bez zvuka.

Samo psi lutalice

bez laveži

tužnim očima prate senke mačaka

koje preko krovova  hode

u traženju 

predaka svijih nebeski trag.

Kružni let

 Na uskoj traci pored puta je u malim gomilama ležala vlažna  trava kojoj je život oduzelo veliko sečivo kosilice koju je stvorio čovek. Nemilosrdno je posekla  sve ne birajući. Nije se obazirala na vapaje stanovnika u korenju, nisu je pogađali uzdisaji poljskih miševa koji su svoj dom i skrovište nalazili u rupama ispod, kako su to ljudi govorili, korova.

Stradale su mlade stabljike trnjina i izdanci upornih bagremova. Ljudima se činilo da je traka puta šira i da je bezbednije da se poseče dosadno i uporno rastinje.

Celu sliku je kvarilo vitko stablo suncokreta koje je u novembarskom danu prkosilo poznoj jeseni svojim vedrim žutim cvetom.  Svoj dom je pronašao svega pedesetak centimetara udaljen od otkosa.

Dok se jutarnja magla svađala s mladim vetrom, uporno odbijajući da se podigne, samo je pažljivi slušalac mogao da čuje tihi monolog :

-Gde sam zalutao?

 Utakano u moje zeleno stablo  je stajalo  da  ću biti rođen u toploti leta, da ću pratiti svetlost sjajnog sunca preko plavog nebeskog svoda. Umesto toga imam beskrajnu  hladnu belinu. 

Ne znam do kad ću se dičiti žutim laticama svoje zabludele glave u potazi za istokom. Budim se zbunjen, neorijntisan, mislim da će se iz horizonta gde se nebo i zemlja spajaju izdići žuti sunčev disk,  a umesto njega... hlad i stud prožimaju moje telo.

 Šta je donelo moje seme na  vlagu  i nateralo ga da proklija? Da su mi braća i sestre pored mene, pa da se zlatimo na plodnoj njivi...

Sam sam. Bez svojih, otrgnut od vremena, a stvoren u nevreme.  Da me slučajni prolaznik ne okrzne pogledom ostao bih neprepoznatljiv i žutilu lišća mladih topola spremnih za zimski san

. Preko moje glave u tmurnoj noći preleću jata divljih gusaka. Dobro ih razumem. Najavljuju kraj novembra i belinu mraza. 

U nemoći sam. 

Bezvoljno izrastao iz semena.

Bezvoljno predat retkom  zubatom sunčevom zraku, uz saopštenje da seme neću dati.

 Bezvredan u svojoj bezvrednosti. 

Odbačen čak i od dosadnih čvoraka i rečnih galebova  koji jure za plugom traktora. Koga da jurim? Kome da govorim? Kome da se divim? 

 -Ehej, odakle si ti zalutao? Kako si stigao dovde? Baš ću da te uberem. Poslednji trag sunčane jeseni u maglovitom danu - rekao je čovek koji je na trenutak izašao iz toplote traktorske kabine da bi očistio plug od blata.

A iznad njih je u kružnom letu orao belorepan tražio svoj plen.

A zalutali slavuji će pevati

Udaljiću se od nevida

dok mi nad glavom vitla zmaj ognjenih krila

potonuću kroz magle snova

nekuda daleko u dubinu.

 

Rukama svojim ću sagraditi grad

za vile

vitezove

kmetove

i

beskućnike.

Tama će tinjati svetlošću svitaca u prvi sumrak

kroz duge hodnike blesnuće na tren 

uhvatiće je čistotom svojom 

stanovnici pozvani bezglasnom poštom.

Sedeću u uglu

vila 

vitez

kmet 

i beskućnik 

u duši mojoj naći  će mir

u slozi bezbrojnih dana oživeće sećanja,

a zalutali slavuji će pevati.

Pamtim kišni dan

 Iznad ispražnjenog ribnjaka se nadvilo jato ptica. Krupne i sitne  u blagoj jutarnjoj izmaglici liče na duše otrgnute od tela u radosnoj bezbrižnoj životnoj igri...Vitkih
tela, dugih vratova i brzih krila.

 Čaplje savršene beline, nogu zabodenih u žitki mulj. Nekе u  sletanju, nekе u poletanju, a nekе kljuna uprtog u nebo u zahvalnoj molitvi. 

Možda  u bezglasnom dozivanju jata u preletanju panonske ravnice.

Na pojedinim mestima su se zadržale barice vode. Hladne. Oko njih se brojna krila u bezbrojnim pokretima. 

Poštuju se. 

Bez dodira pernatih ruku pretvorenih u krila. Jedinstvene, izdignutih glava u radosti svojoj. 

Koliko bih dala za deo njihove radosti. Žvotno bogate. Imaju sve:

Slobodu. Radost.  Utabane puteve, skrivene avanture.

Nesvesne slučajnih prolaznika u  automobilima iz kojih izlazi dim.

Postideh se.

 Na sebe primih greh čovekov. Gde smo izgubili nit, granicu, ograničenje, strah?

A priroda pamti. Nekada su sivu liniju puta pratila stabla bagremova i dudova. 

Nestali su, pridružili se precima panonskim, sa tek pokojom zabeleškom u nekoj zaboravljenoj na tavanu izgubljenoj knjizi s posvetom.

U trenu sitna jesenja kiša dotaknu staklo autobusa. Skrenuh pogled, kapi  dodirnuše belinu perja. Vrat se izvi još više prema nebu.

 

Zaboravih bagremove

pored puta obojenog bezbrojnim koracima

zaboravih zelenu granu detinjstva

u izmaglici prošlih dana 

 

zaboravih dane radosti

pod rukom bogobojažljivom

 

zaboravih vrapče  nejakih krila

nepovratno iz gnezda izgubljenog

 

zaboravih gomile lipovog 

izmrvljenog  lišća i  smeh dece

 

zaboravih stranputice,  padanja i ustajanja

pamtim  kišni dan.

Zbornik deci s ljubavlju - Kreativna radionica Balkan

 S radošću se prima i čita svaki Zbornik Kreativne radionice Balkan. Ovih dana je


do mene stigao primerak

,,Zbornik deci s ljubavlju".

Kome ako ne deci?

 Zelenih korica kao ljubav prema prirodi, životu, moći zelenoj koja je opčinjavala mnoge. Lorka je pevao,,Zeleno, volim te zeleno", svi koji smo imali sreću da se nađemo u ovom jedinstvenoj antologiji pevamo u isti glas onima koje najviše volimo- našoj deci, a knjiga  će pronaći svoje puteve do mnoge dece. Ostaće kao zalog jednog vremena i posvećenosti najvećoj vrednosti čovečanstva. 

Citiram (umesto pogovora)

,,Doba u kome živimo donosi nove, do sada nepoznate izazove.

Životi nam se menjaju.

Da ne bi nestalo života na planeti, dragi roditelji, bake  i deke,

učite decu od malih nogu da budu odgovorna

prema sebi i prema drugima

te tako odrastaju u dobre i odgovorne ljude."

 

Rado se odazivam svakom pozivu moje izdavačke kuće da učestvujem u  njihovim  projektima. U ovom učestvujem sa pričom: ,,Plavko" i pesmom ,,Htela bih ti dati" .

Hvala Vama koji odvajate vreme da ih pročitate.

Plavko

Leta smo obožavali: bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike, mi smo prvi dobili bicikl. Plava boja je u sebi sadržala nebo, more i ptičji poj. Plavo se stopilo s mojim očima. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavog. Otac je stajao na asfaltu ispred kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i tako...

Želeli smo da se pohvalimo deci iz komšiluka, ali smo znali da ćemo morati i deliti. Naš otac je očekivao to od nas. Nismo vaspitavani za sebičluk. Isprva je sve išlo dobro. Otac je organizovao smene. Sva deca su čekala i mi smo čekali. Onda je otac ušao unutra, da se odmori posle treće smene rada u fabrici.

Ona je došla na red. Sela je na bicikl, pa do ugla, ali umesto da okrene nestala je. Nastala je velika pometnja. Naš deo ulice je bio najkraći, onaj je bio dug. Trčali smo do ugla. U daljini nazirala plava tačka. Posle je i tačka nestala. Odjednom se sreća pretvorila u nezaustavljivu tugu. Minuti su trajali kao sati. Kada se najzad plava svetlost pojavila na suprotnoj stani, oči su isplakale potoke. Bicikl je imao iskrivljen korman, a devojčica krvavo oderano koleno. Nije mi kolena bilo žao. Neutešno sam oplakivala bol plavog bicikla.

Nemoć je prerasla u bes. Kada je Plavko iskrivljeno pao na zemlju zanemela sam, a ridaji su pokuljali iz dubine moje dečje duše. Brat je bio spreman da brani svoje. Tata je izašao. Bez reči grdnjeje uzeo bicikl i alat. Uskoro je Plavko bio spreman za vožnju. Krasila ga je ogrebotina na kormanu.

Kasnije su došli neki drugi dvotočkaši, ali je samo jedan bio Plavko.

Htela bih ti dati

htela bih ti dati

svo nebo sveta

bogatstvo planina

mrežu sigurnih puteva

cveće

uvijeno u jutarnju rosu

htela bih ti dati

vlat pšenice kad naliva zrno

pticu u niskom letu

sazvežđa daleka

zrno pustinjskog peska

što put nađe u kapi kiše

htela bih ti dati

svežanj ključeva čuvara

što čuvaju izgubljene duše

mogu ti dati ovo malo

vode na mom dlanu

pa napojen

osvajaj svet 

 

Hvala Kreativnoj radionici Balkan.

Knjiga se može poručiti na sajtu Kreativna radionica Balkan. 

S nestrpljenjm čekam sledeći projekat.