Slike na svili

Naprežem  sluh u pokušaju da uhvatim razgovor  slučajnih prolaznika nevidljivi talasi donose magličaste tragove.   Hladnoća me trezni to samo jesenja reč raznosi hladan razgovor nestalih.   Zatvorenih okana prozori ćute kapije obučene u sipkavi ogrtač broje dane kada su u sreći otvarane.   A glasa nigde, ulice puste,  praznog daha odzvanjaju ehom bez zvuka. Samo psi lutalice bez laveži tužnim očima prate senke mačaka koje preko krovova  hode u traženju  predaka svijih nebeski trag.

 Na uskoj traci pored puta je u malim gomilama ležala vlažna  trava kojoj je život oduzelo veliko sečivo kosilice koju je stvorio čovek. Nemilosrdno je posekla  sve ne birajući. Nije se obazirala na vapaje stanovnika u korenju, nisu je pogađali uzdisaji poljskih miševa koji su svoj dom i skrovište nalazili u rupama ispod, kako su to ljudi govorili, korova. Stradale su mlade stabljike trnjina i izdanci upornih bagremova. Ljudima se činilo da je traka puta šira i da je bezbednije da se poseče dosadno i uporno rastinje. Celu sliku je kvarilo vitko stablo suncokreta koje je u novembarskom danu prkosilo poznoj jeseni svojim vedrim žutim cvetom.  Svoj dom je pronašao svega pedesetak centimetara udaljen od otkosa. Dok se jutarnja magla svađala s mladim vetrom, uporno odbijajući da se podigne, samo je pažljivi slušalac mogao da čuje tihi monolog : -Gde sam zalutao?  Utakano u moje zeleno stablo  je stajalo  da  ću biti rođen u toploti leta, da ću pratiti svetlost sjajnog sunca preko plavog neb

Udaljiću se od nevida dok mi nad glavom vitla zmaj ognjenih krila potonuću kroz magle snova nekuda daleko u dubinu.   Rukama svojim ću sagraditi grad za vile vitezove kmetove i beskućnike. Tama će tinjati svetlošću svitaca u prvi sumrak kroz duge hodnike blesnuće na tren  uhvatiće je čistotom svojom  stanovnici pozvani bezglasnom poštom. Sedeću u uglu vila  vitez kmet  i beskućnik  u duši mojoj naći  će mir u slozi bezbrojnih dana oživeće sećanja, a zalutali slavuji će pevati.

 Iznad ispražnjenog ribnjaka se nadvilo jato ptica. Krupne i sitne  u blagoj jutarnjoj izmaglici liče na duše otrgnute od tela u radosnoj bezbrižnoj životnoj igri...Vitkih tela, dugih vratova i brzih krila.  Čaplje savršene beline, nogu zabodenih u žitki mulj. Nekе u  sletanju, nekе u poletanju, a nekе kljuna uprtog u nebo u zahvalnoj molitvi.  Možda  u bezglasnom dozivanju jata u preletanju panonske ravnice. Na pojedinim mestima su se zadržale barice vode. Hladne. Oko njih se brojna krila u bezbrojnim pokretima.  Poštuju se.  Bez dodira pernatih ruku pretvorenih u krila. Jedinstvene, izdignutih glava u radosti svojoj.  Koliko bih dala za deo njihove radosti. Žvotno bogate. Imaju sve: Slobodu. Radost.  Utabane puteve, skrivene avanture. Nesvesne slučajnih prolaznika u  automobilima iz kojih izlazi dim. Postideh se.  Na sebe primih greh čovekov. Gde smo izgubili nit, granicu, ograničenje, strah? A priroda pamti. Nekada su sivu liniju puta pratila stabla bagremova i dudova.  Nestali su,

 S radošću se prima i čita svaki Zbornik Kreativne radionice Balkan. Ovih dana je do mene stigao primerak ,,Zbornik deci s ljubavlju". Kome ako ne deci?  Zelenih korica kao ljubav prema prirodi, životu, moći zelenoj koja je opčinjavala mnoge. Lorka je pevao,,Zeleno, volim te zeleno", svi koji smo imali sreću da se nađemo u ovom jedinstvenoj antologiji pevamo u isti glas onima koje najviše volimo- našoj deci, a knjiga  će pronaći svoje puteve do mnoge dece. Ostaće kao zalog jednog vremena i posvećenosti najvećoj vrednosti čovečanstva.  Citiram (umesto pogovora) ,,Doba u kome živimo donosi nove, do sada nepoznate izazove. Životi nam se menjaju. Da ne bi nestalo života na planeti, dragi roditelji, bake  i deke, učite decu od malih nogu da budu odgovorna prema sebi i prema drugima te tako odrastaju u dobre i odgovorne ljude."   Rado se odazivam svakom pozivu moje izdavačke kuće da učestvujem u  njihovim  projektima. U ovom učestvujem sa pričom: ,,Plavko" i pesmom ,,Hte