Naprežem sluh u pokušaju da uhvatim
razgovor slučajnih prolaznika
nevidljivi talasi donose magličaste tragove.
Hladnoća me trezni
to samo jesenja reč
raznosi hladan razgovor nestalih.
Zatvorenih okana prozori ćute
kapije obučene u sipkavi ogrtač
broje dane kada su u sreći otvarane.
A glasa nigde,
ulice puste,
praznog daha odzvanjaju ehom bez zvuka.
Samo psi lutalice
bez laveži
tužnim očima prate senke mačaka
koje preko krovova hode
u traženju
predaka svijih nebeski trag.
Stradale su mlade stabljike trnjina i izdanci upornih bagremova. Ljudima se činilo da je traka puta šira i da je bezbednije da se poseče dosadno i uporno rastinje.
Celu sliku je kvarilo vitko stablo suncokreta koje je u novembarskom danu prkosilo poznoj jeseni svojim vedrim žutim cvetom. Svoj dom je pronašao svega pedesetak centimetara udaljen od otkosa.
Dok se jutarnja magla svađala s mladim vetrom, uporno odbijajući da se podigne, samo je pažljivi slušalac mogao da čuje tihi monolog :
-Gde sam zalutao?
Utakano u moje zeleno stablo je stajalo da ću biti rođen u toploti leta, da ću pratiti svetlost sjajnog sunca preko plavog nebeskog svoda. Umesto toga imam beskrajnu hladnu belinu.
Ne znam do kad ću se dičiti žutim laticama svoje zabludele glave u potazi za istokom. Budim se zbunjen, neorijntisan, mislim da će se iz horizonta gde se nebo i zemlja spajaju izdići žuti sunčev disk, a umesto njega... hlad i stud prožimaju moje telo.
Šta je donelo moje seme na vlagu i nateralo ga da proklija? Da su mi braća i sestre pored mene, pa da se zlatimo na plodnoj njivi...
Sam sam. Bez svojih, otrgnut od vremena, a stvoren u nevreme. Da me slučajni prolaznik ne okrzne pogledom ostao bih neprepoznatljiv i žutilu lišća mladih topola spremnih za zimski san
. Preko moje glave u tmurnoj noći preleću jata divljih gusaka. Dobro ih razumem. Najavljuju kraj novembra i belinu mraza.
U nemoći sam.
Bezvoljno izrastao iz semena.
Bezvoljno predat retkom zubatom sunčevom zraku, uz saopštenje da seme neću dati.
Bezvredan u svojoj bezvrednosti.
Odbačen čak i od dosadnih čvoraka i rečnih galebova koji jure za plugom traktora. Koga da jurim? Kome da govorim? Kome da se divim?
-Ehej, odakle si ti zalutao? Kako si stigao dovde? Baš ću da te uberem. Poslednji trag sunčane jeseni u maglovitom danu - rekao je čovek koji je na trenutak izašao iz toplote traktorske kabine da bi očistio plug od blata.
A iznad njih je u kružnom letu orao belorepan tražio svoj plen.
Udaljiću se od nevida
dok mi nad glavom vitla zmaj ognjenih krila
potonuću kroz magle snova
nekuda daleko u dubinu.
Rukama svojim ću sagraditi grad
za vile
vitezove
kmetove
i
beskućnike.
Tama će tinjati svetlošću svitaca u prvi sumrak
kroz duge hodnike blesnuće na tren
uhvatiće je čistotom svojom
stanovnici pozvani bezglasnom poštom.
Sedeću u uglu
vila
vitez
kmet
i beskućnik
u duši mojoj naći će mir
u slozi bezbrojnih dana oživeće sećanja,
a zalutali slavuji će pevati.
Čaplje savršene beline, nogu zabodenih u žitki mulj. Nekе u sletanju, nekе u poletanju, a nekе kljuna uprtog u nebo u zahvalnoj molitvi.
Možda u bezglasnom dozivanju jata u preletanju panonske ravnice.
Na pojedinim mestima su se zadržale barice vode. Hladne. Oko njih se brojna krila u bezbrojnim pokretima.
Poštuju se.
Bez dodira pernatih ruku pretvorenih u krila. Jedinstvene, izdignutih glava u radosti svojoj.
Koliko bih dala za deo njihove radosti. Žvotno bogate. Imaju sve:
Slobodu. Radost. Utabane puteve, skrivene avanture.
Nesvesne slučajnih prolaznika u automobilima iz kojih izlazi dim.
Postideh se.
Na sebe primih greh čovekov. Gde smo izgubili nit, granicu, ograničenje, strah?
A priroda pamti. Nekada su sivu liniju puta pratila stabla bagremova i dudova.
Nestali su, pridružili se precima panonskim, sa tek pokojom zabeleškom u nekoj zaboravljenoj na tavanu izgubljenoj knjizi s posvetom.
U trenu sitna jesenja kiša dotaknu staklo autobusa. Skrenuh pogled, kapi dodirnuše belinu perja. Vrat se izvi još više prema nebu.
Zaboravih bagremove
pored puta obojenog bezbrojnim koracima
zaboravih zelenu granu detinjstva
u izmaglici prošlih dana
zaboravih dane radosti
pod rukom bogobojažljivom
zaboravih vrapče nejakih krila
nepovratno iz gnezda izgubljenog
zaboravih gomile lipovog
izmrvljenog lišća i smeh dece
zaboravih stranputice, padanja i ustajanja
pamtim kišni dan.
,,Zbornik deci s ljubavlju".
Kome ako ne deci?
Zelenih korica kao ljubav prema prirodi, životu, moći zelenoj koja je opčinjavala mnoge. Lorka je pevao,,Zeleno, volim te zeleno", svi koji smo imali sreću da se nađemo u ovom jedinstvenoj antologiji pevamo u isti glas onima koje najviše volimo- našoj deci, a knjiga će pronaći svoje puteve do mnoge dece. Ostaće kao zalog jednog vremena i posvećenosti najvećoj vrednosti čovečanstva.
Citiram (umesto pogovora)
,,Doba u kome živimo donosi nove, do sada nepoznate izazove.
Životi nam se menjaju.
Da ne bi nestalo života na planeti, dragi roditelji, bake i deke,
učite decu od malih nogu da budu odgovorna
prema sebi i prema drugima
te tako odrastaju u dobre i odgovorne ljude."
Rado se odazivam svakom pozivu moje izdavačke kuće da učestvujem u njihovim projektima. U ovom učestvujem sa pričom: ,,Plavko" i pesmom ,,Htela bih ti dati" .
Hvala Vama koji odvajate vreme da ih pročitate.
Plavko
Leta smo obožavali: bose noge, lagani šorcevi i duša puna osmeha. Ako su deca iz komšiluka imala vrednije igračke i bolje patike, mi smo prvi dobili bicikl. Plava boja je u sebi sadržala nebo, more i ptičji poj. Plavo se stopilo s mojim očima. Bratove crne su meko dodirivale i milovale bogatstvo plavog. Otac je stajao na asfaltu ispred kuće. Usne su se razvukle u najlepši osmeh koji se može zapamtiti. Naša radost je prešla na njega. Gledao nas je s ponosom. Brat i ja smo se smenjivali u vožnji. Jedan krug od naše kuće do ugla, pa smena i tako...
Želeli smo da se pohvalimo deci iz komšiluka, ali smo znali da ćemo morati i deliti. Naš otac je očekivao to od nas. Nismo vaspitavani za sebičluk. Isprva je sve išlo dobro. Otac je organizovao smene. Sva deca su čekala i mi smo čekali. Onda je otac ušao unutra, da se odmori posle treće smene rada u fabrici.
Ona je došla na red. Sela je na bicikl, pa do ugla, ali umesto da okrene nestala je. Nastala je velika pometnja. Naš deo ulice je bio najkraći, onaj je bio dug. Trčali smo do ugla. U daljini nazirala plava tačka. Posle je i tačka nestala. Odjednom se sreća pretvorila u nezaustavljivu tugu. Minuti su trajali kao sati. Kada se najzad plava svetlost pojavila na suprotnoj stani, oči su isplakale potoke. Bicikl je imao iskrivljen korman, a devojčica krvavo oderano koleno. Nije mi kolena bilo žao. Neutešno sam oplakivala bol plavog bicikla.
Nemoć je prerasla u bes. Kada je Plavko iskrivljeno pao na zemlju zanemela sam, a ridaji su pokuljali iz dubine moje dečje duše. Brat je bio spreman da brani svoje. Tata je izašao. Bez reči grdnjeje uzeo bicikl i alat. Uskoro je Plavko bio spreman za vožnju. Krasila ga je ogrebotina na kormanu.
Kasnije su došli neki drugi dvotočkaši, ali je samo jedan bio Plavko.
Htela bih ti dati
htela bih ti dati
svo nebo sveta
bogatstvo planina
mrežu sigurnih puteva
cveće
uvijeno u jutarnju rosu
htela bih ti dati
vlat pšenice kad naliva zrno
pticu u niskom letu
sazvežđa daleka
zrno pustinjskog peska
što put nađe u kapi kiše
htela bih ti dati
svežanj ključeva čuvara
što čuvaju izgubljene duše
mogu ti dati ovo malo
vode na mom dlanu
pa napojen
osvajaj svet
Hvala Kreativnoj radionici Balkan.
Knjiga se može poručiti na sajtu Kreativna radionica Balkan.
S nestrpljenjm čekam sledeći projekat.
