Постови

Приказују се постови за фебруар, 2017

Vrata

Слика
Bilo je mnogo vrata u njegovom životu. Neka su se otvarala sama. Neke   kvake nisu držale. Neka su se otvarala uz cvrčanje oštro i opominjujuće. Neka je morao dobro gurnuti da bi popustila, a neka je otvarao na silu. Neka nikada nije ni otvorio, jer su  se preteći uzdizala i u njemu izazivala neku nelagodu uz osećaj unapred izgubljene bitke. Kako god bilo, danas se nalazio tu. Pred još jednim vratima. Možda poslednjim koja treba da otvori. Nikako nije mogao da razmrsi čvor koji se  gordo držao preko njegovih ruku. Ruke je držao na čelu. Razmišljao je kako, zašto, pa opet kako i zašto? Ruke su odbijale svetlost. One male pege stvorene taloženjem godina tužno su pričale svoje priče. Polako je spuštao ruke i  nežno ih, kao kakvo dobro čuvano blago, okretao na dlan. Sećao se: Dlan. Nalazio se pred vratima. Onim životnim. Premišljao je kada i da li je pravo vreme da ih otvori... Sedeo je. Ćutao. Na klupi u parku je, dok se dan prelivao u mnoštvo boja kroz  mnoštvo svetlosti  p

Prezentacija ,,Radost žute lubenice"

Слика
Zahvaljujem  timu Kulturnog centra, zahvaljujem gospođi Tanji na toplom prijemu i rečima dobrodošlice. Zahvaljujem  gospođi Mariji Ostojić na čitanju pisma drage Veselinke Stojković. Zahvaljujem svima koji su deo svoga vremena posvetili meni i mojoj knjizi. Zahvaljujem svojoj porodici na podršci. Zahvalnosti su mnoge, reči je premalo. Nepoznatih lica je u publici bilo malo. Poznatih i dragih toliko da mi se duša ispuni radošću. Prepustila sam se trenutku i dozvolila da se draga lica rasplinu i preplave moju dušu. Mladost se vratila. Unela je mnoštvo boja i svetlosti. Radost žute lubenice se mešala sa radošću duše moje. Mešala se sa nekima koji su živeli, poletala je, dodirivala je sve prisutne. Tekle su reči bez prepreka i  vremena. Moja radost se može porediti samo sa naslovom knjige.     Osnovna čovekova potreba jeste prijateljstvo.  Ono nas povezuje od praiskona do dana današnjeg.   Jedne letnje večeri suprug i ja slučajno sretosmo našeg prijatelja. Kako se dugo n

Videh majku

Слика
Videh majku Živa se od života rastavljaše Duša je boleše Živeše tu. Živeše bez disanja tu. Disaše tamo Gde ležaše sa životom Rastavljajući se Plod utrobe njene. Bez volje se Prepustaše. Bez znanja se  opiraše Bez misli životariše Bez glasa govoraše Moliše. Majka plakaše Majka govoraše Bez reda. Majka kazivaše jedno Majka mišljaše drugo. Moliše. Otvorenih očiju grabiše zrak Otvorene duše čekaše znak Želeše bez moći Čekaše Moliše. Računati na mene možeš Za dana Za noći možeš. Tu sam. Podršku davati mogu. Tugovati mogu S tobom S majkom. Ćutati mogu. Plakati mogu. Ćutim. Plačem. Za sve majke nežnih duša, nežni različak na svili.

Čarobnjak iz bajke

Слика
Negde daleko, iza mnogo gora i iza mnogo mora, u nekoj dalekoj nepoznatoj zemlji, živeo je u svojoj drvenoj kućici sagrađenoj da pre svega bude sklonište, čovek. Odabrao je ovu zemlju, da se skloni od dosadnih bockanja i života koji njije bio ono što je želeo.  Obožavao je brz život. Voleo je točkove koji za kratko vreme prevaljuju mnogo kilometara.  Voleo je žestinu koja peče grlo, a kako je oduvek mrzeo svoje korene, dopuštao je sebi, ne onu ljutu rakiju što žari, već one inostrane opake tečnosti  koje domaći čovek  snagom svoga bića-  ne podnosi. Iza sebe je imao propali brak.  Da li svojom ili tuđom krivicom nije znao. Nekako, nikada nije mogao da se skrasi na jednom mestu. Stalno je tragao za uzbuđenjem. Trebalo  mu je još. Trebalo mu je novo. Trebalo mu je nešto što neko drugi ima. Tako je bilo oduvek. Ako su se deca igrala loptom, on je želeo frizbi. Ako su deca vozila bicikl, on je imao mali motor. Ako su deca šetala, on je jurio na rolerima. Ako su drugovi pili koka k

Zeleni se jagodo...u mojoj baštici

Слика
S prvim najavama topline leta, ljudi su postajali topliji. Toplije su im bile oči. Nekako su se punile jutarnjom svežinom koja se kroz mnoštvo mirisa prelivala u mnoštvo reči. Reči su se preplitale. Letele su kroz otvorene prozore i dodirivale su sve koji su otvorenih duša išli kroz život. Letelo je i zeleno i plavo. Letelo je ljubičasto i žuto.Vijugalo je kroz otvorene bašte i raspevane ulice. Od svih mirisa, najviše opijanja je donosio miris jagoda. Onako bogat i sladak, carovao je i darivao, otimao i pružao najveće zadovoljstvo koje se moglo zamisliti. Pijaca se nalazila u centru grada. Nije bila ni mala, ni velika, taman onolika kolike su potrebe male varoši.  Bivala je mala jedino s početka leta,  kada su na tezge dospevale jagode. Tada se dešavalo čudo! Pijaca nije mirisala na pijacu. Ulice nisu mirisale na ulice, grad nije mirisao na grad...  sve je mirisalo zrelim svežim, bogatoživotnim jagodama.  Mirisao je vazduh, mirisala je voda, mirisali su ljudi. Starima bi miris ud

Радост

Слика
Данас сам даривана радошћу.  На мој сто стигле су дивне књиге, које ћу с уживањем читати.

U rukama nosim

Слика
U rukama nosim nebo! Jer se plavo proteže kroz duge godine postojanja Plavo se nalazi u svakom meni dragom Neko nosi plavo oko, Neko nosi plavu dušu, Neko nosi plavu suzu, A neko  neko se raduje plavom. U rukama nosim dugu! Jer je život obojen njenim bojama. One se prelivaju i čine život lepšim i poletnijim. Dugu u srcu nose svi meni dragi, Kroz njih raste ljubav i preliva se zlatnom lepotom svetlosti i vode. U rukama nosim reku! Jer se svakoga jutra prevozim preko nje. Čini se mirnom i uspavanom. Živi. Ona nosi tajne života i lepotu sunčeve svetlosti. U njoj se oslikava i nebo i jutro i drvo i šuma. U rukama nosim reč! Jer reč čini čudo Reč je moje bogatstvo najveće Rečju radim, Rečju kazujem unutrašnje i spoljašnje Rečju podižem i spuštam Rečju delim i uzimam. U rukama nosim travu! Jer volim Lorku, Volim zeleno. Volim zeleni odsjaj sunčeve svetlosti kroz razgranate krošnje drveća. Volim ples visoke trave kroz koju vetar raznosi nemir. Volim  ta

Pismo izgubljenom dečaku

Слика
Neću dozvoliti tvoje zidove! Vidno polje ti se suzilo. Oči su ti se smanjile od gorčine koju nosiš i nimalo se ne trudiš da je prikriješ ili zadržiš negde u svojim dubinama. Svemu imaš zamerke. Svima nalaziš mane. Zaboravljaš. Zaboravljaš prostor bez tame. Zaboravljaš male stvari koje čine život. Pričaš  iste priče, o tome kako treba i zašto treba. Odlaziš na svoja putovanja u neke vode koje nemaju dah prijateljstva i sobom nose samo talog buđi i nečistoće. Ćuti. Sećaš li se kao veliki pesnik peva: ...ćuti i pusti da sad žile moje... Seti se stihova svoje mladosti, seti se lepote plavog beskraja i pogleda uprtog negde u  tajanstvene daljine. Znam da si želeo putovanja i pustolovine, nepregledne tajanstvene dubine i vrhove pokrivene snegom, nikada otopivim. Želeo si pustinje i retke životinje skrivene duboko u pesku. Zavideo si im na skrivenosti od moćne toplote Sunca. Želeo si da vidiš kamen na kamenu. Na kraju, zar ih nisi dobio? Tvoj život je najveća avantura da

Sretoh te pre neki dan

Слика
Sretoh te pre neki dan. Uvek se obradujem kada ugledam tvoju još uvek vitku priliku i užurbani korak. Telo si uvek zanosila, govorila  njime, otkrivala svoje tajne. Otkrivala si raspoloženje. Nisam gledala tvoje lice i bore koje su donele godine. Gledala sam tvoje oči. Tamne, ovenčane radošću susreta. Godine su nas naučile da vidimo i ono skriveno u dubinama.  Vidim...  ...kada smo lebdele praznih džepova, kroz lepotu dana mladosti, kada smo sanjarile cvasti lepote i bujnih reči, a u sunčev sjaj ugrađivale  svoje duše. Plovile smo na čamcima ispredenih reči, nikada pokidanog konca, ili iskrzane niti. Sećam se hladnog zimskog dana. Posle predavanja u školi i kratke šetnje kroz našu malu varoš, stale smo da izmenjamo još koju reč. Reči su se prele. Reči su se nizale i nizale. Bilo ih je toliko da ne znam više o čemu su govorile. Sećam se samo njihovog narastanja,  kao što narastaju baloni sapunice,  kada se prazna šampon boca napuni vodom, pa se dobro promućka.

Промоција књиге,,Радост жуте лубенице"

Слика
Поштовани пријатељи,  Уколико се крајем фебруара нађете у Кикинди, биће ми част да присуствујете промоцији моје књиге ,, Радост жуте лубенице". Промоција ће се одржати у Великој сали Културног центра у Кикинди, 24.02.2017.године са почетком у 18 часова. Хвала!

Majstor Đula

Слика
U nizu ušorenih kuća i mnoštvu tajni koju su one krile,  isticala se jedna. Mala, neugledna. Svojim izgledom je saopštavala da joj mesto nije tu, već da se nekim čudom, magijom, ljudskom voljom ili božanskom nebrigom našla tu. Možda naziv kuća nije odgovarajući.  Kada bi se namernik namerio da je opiše , morao bi birati reči koje najbolje oslikavaju njenu spoljašnjost. Koliba, udžerica... Plitak temelj,  od,  možda jedne cigle. Nakrivljeni zidovi, nikada oprani prozori, čija su okna bila mešovita. Malo stakla, malo debelog istrošenog najlona. Krov je sadržavao mnoštvo ploča: drvenih, limenih, valovitih, onakvih kojima se pokrivaju terase. Našao bi se tu i pokoji crep,  davno izašao iz modle i svih vremenskih okvira. Tanki, od cevi istkan  dimnjak je uvek otpuštao dim. Godišnja doba za nju nisu postojala. Unutra je uvek gorela vatra upaljenog šporeta  (od više starih smederevaca napravljen smederevac).  Ponekad se kuvala  hrana, neki kupus ili pasuj, takav da je cela ulica mirisala