.JPG)
U moru senki sećanje
razbijeno dužinom dana
skrhano tugom uzima reči
bezglasnim pojem otvara tišinu.
Hvatam dato, namirujem um
kradem trepataj pokriven senkom
na korak dva obrisi isti
nose tuđi lik.
Nestaju seni
koraka mekih u večeri tihoj
duboki udah
i prohladno veče.
pošast u danu sivom
uzima danak
igra se
baca na marginu
budne grane
čupa stabla
korenju preti
otvorenih usta
grabi sate
godine
decenije
putuje stazom bez povratka
Povodom stogodišnjice od rođenja Ace Šopova, udruženje Makedonium raspisuje Literarni konkurs za esej ili pesmu inspirisane likom i delom Ace Šopova.
.
 |
КО ЈЕ ПОБЕДНИК, А КО ПОБЕЂЕНИ?
У тами ноћи скривени под плаштом неба
камене зидове отимачи снова граде
пркосе живима и страдањима њиховим
одбацују поцепане покрове својих лутања
Пружају руке дробећи камен па се
Играју њиме као играчком док нокти пуцају
Звоне питањем: Ко је победник, а ко побеђени?
.
У љутњи својој гађају звезде падалице
покидају косе вила ноћних
украду свилена крила мишева летача
чврсто их стегну у обести својој
па их терају на смех и тражења
до бескраја понављају питања:
Ко је победник , а ко побеђени?
Отимају од уснулих тела снове и односе их
Некуда далеко на нека друга мора
На неке друге хоризонте, препуштају их ветровима
Далеким рођацима и дубоким језерима
с утканом жељом да се никада не остваре
кроз чврсте чворове постављају питање
Ко је победник , а ко побеђени?.
Зидови с темељима од камених снова нарастају високо,
И тако вечери до јутра по тмини ноћној уз питање;
Ко је победник, а ко побеђени?
KO JE POBEDNIK, A KO POBEĐENI?
U tami noći skriveni pod plaštom neba
kamene zidove otimači snova grade
prkose živima i stradanjima njihovim
odbacuju pocepane pokrove svojih lutanja
Pružaju ruke drobeći kamen pa se
Igraju njime kao igračkom dok nokti pucaju
Zvone pitanjem: Ko je pobednik, a ko pobeđeni?
.
U ljutnji svojoj gađaju zvezde padalice
pokidaju kose vila noćnih
ukradu svilena krila miševa letača
čvrsto ih stegnu u obesti svojoj
pa ih teraju na smeh i traženja
do beskraja ponavljaju pitanja:
Ko je pobednik , a ko pobeđeni?
Otimaju od usnulih tela snove i odnose ih
Nekuda daleko na neka druga mora
Na neke druge horizonte, prepuštaju ih vetrovima
Dalekim rođacima i dubokim jezerima
s utkanom željom da se nikada ne ostvare
kroz čvrste čvorove postavljaju pitanje
Ko je pobednik , a ko pobeđeni?.
Zidovi s temeljima od kamenih snova narastaju visoko,
I tako večeri do jutra po tmini noćnoj uz pitanje;
Ko je pobednik, a ko pobeđeni?
Elektronski časopis „Enheduana” raspisuje konkurs „Pismo Branku” povodom 90 godina od rođenja srpskog pesnika Branka Miljkovića.
Pozivaju se autori koji žele da se priključe proslavi ovog jubileja da napišu svoje pismo Branku Miljkoviću. Ovo je ujedno prilika da se autori osvrnu na njegov život, delo, poetiku i tragični usud koji je imao kao pesnik. Takođe, ovo je i prilika da se progovori o vremenu u kome danas žive i stvaraju ljudi od pera. U svojim pismima, koja bi trebalo da budu kratka i sažeta, po želji poetična, metaforična ili alegorična, ali pre svega inovativna i kreativna, autori imaju svu slobodu izraza...
Svoje radove (kopirane u telo imejla) , autori treba da pošalju na imejl adresu casopisenheduana@gmail.com
U subjektu imejla napisati: PISMO BRANKU.
Uz rad, poslati (takođe u telu imejla) veoma kratku biografiju i fotografiju.
Časopis će tokom cele godine primati priloge, te stoga nema određenog roka za slanje radova.
Pismo Branku, pesniku u tišini,
U blagoj večeri pokrivena stihom tvojim pokušavam da nađem mir. Ranjena u rani, bolna u boli osluškujem tvoje misli. Leti do mene stih „UBI ME PREJAKA REČ”.
Bezvremen. Stvaran. Napisan da traje. Hvatam ga dušom. Zadržavam dah. Upredam ga u misli i pokušavam da pronađem put. Od pesnika, za pesnike. Od tebe do nas koji plivamo u istom moru. Istina je njegova dalekosežna, opominjujuća, jasna. Sudbina pesnika je ista.
Smem li da ti se jadam?
Povređena grubošću, nedostatkom razuma i pogrešnim idealima gubim snagu. Plašim se noći, koja neminovno dolazi, zaborava i neznanja.
Pitam te u koliko činova se odvija pesnikov život? Jedan? Dva? Da li jedan s ove , a drugi s one u nekoj drugoj dimenziji? Kako da pesnik u vremenu mraka pronađe svetlost? Gde da ide? Skloni se ili povuče liniju koja se ne sme preći? U čemu da pronađe smisao? Da li je pesnikova sudbina besmisao i bespuće?
Kultura pliva u mutnoj vodi. Ostaje nam samo reč. Tvoja. Zapisana, izgovorena, ostavljena budućnosti.
Do „urečenog viđenja”!
Vesna Đukanović
*Vesna Đukanović rođena je 1963. godine. Objavila je dve knjige kratkih priča: ,,Radost žute lubenice” za koju sam dobila nagradu Čučkova knjiga koju dodeljuje Narodna biblioteka Branko Čučak iz Han Pijeska Republika Srpska (za 2016) i ,,Odsjaj svilenih niti“( 2018), zbirku pesama ,,Možda bezgrešan“ 2022. godine kao dar najautoru Kreativne radionice Balkan.
Она је пронашла своје место у свеже одштампаном зборнику, у оквиру библиотеке ,,Вукови изданци".
Хвала уредницима : Млађану Ранђеловићу и Љутомиру Рундићу.
Славим шта желим, поштујем све.
Благе вечери
У благе вечери на бранику ноћи
гласови с укусом првог
гутљаја вина у богатству различитости
нежним стиховима бивају испелетени.
Траг на столњаку белом
поражени и побеђени у дослуху
врата отворених за разговор
и бескрајно обојено вином тихо зборење.
Вино, истина, траг и древно сазнање
страст ноћи по образима младеначким
и старачким уз жал на прохујале дане,
без бирања једнако у моћи својој.
Када се ум помути попијеним вином
заплету се речи у вијугавом низу
полете стихови до драге и драгог
од изгубљене љубави до садашње среће.
Оживе мртви песнци у налету стиха свог
па вином обојене усне страшћу зборе.
Сједињени под руку у слави својој
уз тугу и радост вину захвални.
Blage večeri
U blage večeri na braniku noći
glasovi s ukusom prvog
gutljaja vina u bogatstvu različitosti
nežnim stihovima bivaju ispeleteni.
Trag na stolnjaku belom
poraženi i pobeđeni u dosluhu
vrata otvorenih za razgovor
i beskrajno obojeno vinom tiho zborenje.
Vino, istina, trag i drevno saznanje
strast noći po obrazima mladenačkim
i staračkim uz žal na prohujale dane,
bez biranja jednako u moći svojoj.
Kada se um pomuti popijenim vinom
zapletu se reči u vijugavom nizu
polete stihovi do drage i dragog
od izgubljene ljubavi do sadašnje sreće.
Ožive mrtvi pesnci u naletu stiha svog
pa vinom obojene usne strašću zbore.
Sjedinjeni pod ruku u slavi svojoj
uz tugu i radost vinu zahvalni.
ХВАЛА господину Ћоћкало Слободану.
НАЈЉЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЈЕСМЕ ,,ДИПТИХОН“
ВЕСНА ЂУКАНОВИЋ - КИКИНДА
ТРАЖИМ ОДГОВОР
Носе ме воде мисли мојих
Усковитланих стаза, недостижних висина
Преко корака што направих
Пратећи своје дане.
Губим нити упредених разговора
Гласове у јутарњој бледој магли
Што преко њива разноси давно дато обећање.
Одвајам вечери од јутра, дане од ноћних сањарења
Гласове од незаборава
Дозивам речима својим скројеним од
Покрова лица отпутовалих пријатеља.
Не чују, не одазивају се.
Стojим пробуђена питањем, у раскоши светла
држим двоумљење, у зачетку снова и
размишљањима о невидећем месецу
Немам одговор.
Тражим га у очима твојим.
ОТВОРЕНИ ПУТЕВИ
Дишем дубоко под небом панонским
купана прашином скинутом с узораних њива
умивана росом скупљеном руком надничарском
дарована путевима широким
и непрегледним пространством плавога мора
Делила сам радост жуте лубенице
испраћала на пут без повратка
певала тужбалице у свитање
без гласа молила у Христовом празном гробу
Стајала сам на бедему неповрата
мерила рукама претвореним у нетачне ваге
делила и даровала
у тишини се за мрак припремала
Добијала сам,
имала разума и љубави ничим заслужене
губила заслужену и под крилом голуба скривану
живела сам с немиром ветра у леђима.
Учила сам и подучавала
у кругу се вртела
с ветрењачама устајала и тонула у сан
с поносом ратника дочекивала нови дан.
Над главом пустом под небом плавим
обгрљена светлом вечним Господ нада мном бдије
кроз стазе моје Његов ме траг води
грехове и падања прашта, путеве љубављу отвара.
ne dolazite mi na ispraćaj
ne donosite cveće
suze ostavite za neki drugi put
pustite da snivam san
negde daleko u obećanoj zemlji
sama
obamrlih ruku dočekujem san
uz reč iz zaborava i svetlost ugašenu.
Oblaci na noćnom nebu
skrivaju lutalicu, a dveri nebeske
u hladnom zagrljaju dotiču mesec.
Pod glavom sena i potrošen dan
uspomene predane u redu stoje
gacaju kroz dane protekle same.
Pletem snove od dana svojih
utihlim glasom delim reči
zatvaram ključem kutiju uspomena.
