Постови

Приказују се постови за септембар, 2016

Zeleni odsjaj

Слика
Tražio je način na koji će obznaniti ono što se duboko skrivalo u njegovoj duši. Svakoga dana je sam sebe ohrabrivao. Svakoga dana je sebi obećavao da će sledećeg vikenda pokrenuti stvar, pa kud puklo da puklo, samo da olakša sebi. Obećavao je sebi... - Nećeš više tako... Dosta je bilo... Nisi ti poslednji na svetu...  Njene zelene oči su mu po vasdan bile ispred njegovih plavih. Ustvari, njene zelene, bile su plave, zeleni odsjaj se video kada je ispod razgranate krošnje stare lipe tražila svetlost. Tada bi postajale zelene.  Zelene kao šuma u proleće. Postajale bi zelene kao planinsko jezero u kome se ogledaju stoletni četinari. Postajale su zelene kao martovska pšenica ili junski kukuruzi. Najviše mu se dopadao njen osmeh i ono bezazleno obraćanje njemu, koji ju je obožavao kao prvu večernju ili poslednju jutarnju zvezdu. Nije mogao da utvrdi koja je veće ili zanosnije lepote, opisane u delima zanesenih romantičara, pa ih nije razdvajao. Obećavao je sebi... - Nećeš

A dunje su mirisale na ormanu

Слика
Nije mogao da pobedi misao koja ga je proganjala. Stalno mu se nametala, stalno je izvodila krugove u njegovoj glavi. Pretvarala se u dan i noć.  Rasla je. Prerasla je njega, prerasla je poimanje stvarnosti i činila je sve da se ne izgubi u svetlosti. Ljubomora. Želeo je maglovitu noć. Želeo je zaborav. Želeo je miran san. Postepeno je sam sebi stvorio sliku. Nestvarnu. Iluziju. Na slici je bio on. Savršen. Slika je bila slobodna, oslobođena krivice za počinjeno i često ponavljano  zlo. A dunje su mirisale na ormanu... ... - Nisam kriv. nisam ja... Nisam!  U svojoj nemoći je tonuo u bezizlaz. Nazad nije mogao. - Možda sam ... Otimala se! Da li sam je  ja  gurnuo ili je sama poletela? Pala? Na mestu  ću završiti  svoj životako sam kriv. Sama je kriva. Neće pa neće, što god kažem neće! - Nisam kriv, nisam! ... Bio je sitan, nekako zasukanog hoda. Nikada pravog. Posmatraču se činilo da ponekad neki zubac preskoči, pa se blago zanese i vrati nazad. Živeo je više u mašti nego u

Drhtaj u tami

Слика
Gde si tišino? Gde si reči i pesmo? Gde je grhtaj u tami? Kuda je nestao? Gde sve nestaje? ... - Daj mi! - Ne dam ti! - Daj mi! - Ne dam ti! - Onda ću da kažem, mami! I babi! - Ne dam ti! Ti si još mali! - Daj mi! - Ne dam ti! Ostavi to! Ostavi to! To nije za tebe!~ To nije tvoje! Ostavi to! - Neću , e, baš neću! To je i moga dede, nije samo tvog! Kroz kuću se razlegao prasak. Nebo se smračilo i velikom brzinom se uvuklo u dušu starijeg dečaka. Nastala je noć. Nije video ništa osim crvenih izopačenih linija i nepravilnih đavolskih krugova Danteovog pakla. Hteo je smo da u radosti isproba staru dedinu pušku , koja je ponosno i bezazleno stajala na zidu dnevne sobe. Mrak u oku. Opet prasak. Mrak koji je carstvo sna. Slika na svili ,Ljiljani".

Bila je čovek

Слика
Ispod visoke kapije virilo je sivo uho psa. Stanovnici ulice su znali da je malen. Ostali su u njegovom lavežu videli veličinu koja je bila odraz straha ili bujne mašte. Uho nije bilo slučajno napolju. Uho je bilo deo njega i imalo je slobodu. Bilo je izloženo nepoznatom. Njemu je tih nekoliko centimetara slobode značilo sve. Bio je na sigurnom s ove strane. Bio je mažen i pažen. Imao je najlepše pseće poslastice koje je mogao da poželi. Imao je obilje sveže vode. Imao je veterinara u svako doba dana i noći. Bilo je potrebno samo da izabere odgovarajući pseći kev i sve je letelo oko njega. Uho ispod kapije je značilo nepoznate mirise. Uho ispod kapije je značilo vetar i krila. Bilo je dovoljno da oseti asfalt ispred ulaznih dvorišnih vrata  i njegov pseći mozak je odlazio daleko. Trčao je po nepreglednim livadama ispunjenim mirisom lekovitog bilja. Provlačio se kroz rascvetale vitke stabljike suncokreta. Uletao je u bokore hajdučke trave i more čičaka. Kroz razbarušenu dlaku vetar

Bajka neuhvaćenog osmeha

Слика
Bila jednom jedna žena. Živela je u bajci. U bajci su se komešali uzdisaji i neuhvaćeni osmesi. Bajka je bio njen voćnjak. Kada bi je neko upitao kada ga je najviše volela,  ne bi znala da kaže. S proleća bi mirisao i zujao. Leti je disao punim plućima i uživao je u lahoru koji se igrao njegovim granama. Jesen je  u njega donosila prvo radost, a zatim starah. Zimi je voćnjak spavao. Možda bi odgovorila da ga onda najviše voli. Tada se ona ogrne  starom perjanom jaknom, na glavu stavi vuneni šal, dugi prasti su joj pokriveni šarenim rukavicama, malo velikim za njene ruke, ali neobično toplim. Toplotu je čuvala veštačka vuna postavljena u unutrašnjosti. Volela je tu zimsku tišinu. Spajala se sa uspavanim drvećem, sama je postajala drvo. Duša joj se pretvarala u stoletni san koji je trajao i trajao. San je pleo nevidljive mreže i činio je jedinstvo s javom. Osećala je snove maladog drveća. Nadanje u bolje dane. Nadanje u iskrenost i poštenje. Nadanje u dobro. Ljuljala ga je

,,Otpozdrav " na iskrenost

Слика
Draga moja! Namerno ti se obraćam tako, jer znam da te to nervira i da iznad svega mrziš upotrebu te dve reči bez značenja. Naravno, nisi mi draga. Nervira me svaka tvoja reč meni upućena. Zamisliću da sam Njegoš pa da ti pošaljem ,,otpozdrav na pismo". Ne mislim da vodim ratove s tobom. Ja sam svoje bitke davno prepustila drugima, sada samo mogu da koristim tuđe reči dela. Znam da kažeš da to ne činim, ali ja jednostavno ne mogu drugačije. Izgubila sam se u dugim samotnim noćima. Izgubila sam dah boreći se sa samo meni vidljivim vetrenjačama koje davno u sebi nisu nosile život. Odakle ti pravo da me savetuješ? Odakle ti hrabrost da mi govoriš kako treba ili ne treba?  Ne znaš ,,draga'' kako je u zimskoj noći leći sama u krevet!  Ne znaš kako sopstveno telo treba mnogo sange da se zagreje.  Znam, rekla bi : - Nisi morala da budeš sama. Nisam morala, ali onda bih morala da trpim osobu pored sebe. Nije moja krivica što mi je draža hladna postelja.  Gledala sam svoje

Ko si ti

Слика
Ko si Ti? Ti, što unosiš nemir svojom stihovima? Ko si Ti? Što običnu reč u lepotu pretvaraš? Ko si Ti? Što suzu umeš pustiti? Ko si Ti? Što svetlost oko sebe širiš? Ko si Ti? Što dišeš? Što uzdišeš? Ko si Ti? Što lepotu duše imaš? Ko si Ti? Što znaš  lepotu prepoznati? Ko si Ti? Za Tebe draga prijateljice! Za Tvolju ljubav prema životu. Za Tvoje Sunce! Za Tvoje divno unutrašnje Duboko skriveno Ranjivo i neponovljivo Biće! Za Veselinku! Magnolije  -  na svili!

Papagajke

Слика
- Šta, mu je ? -- Joj! JOOOJ! Dokle će ovo? Ispašće mi oči iz glave koliko me boli... Proklet zub. Boli, boooli!  Ne poznaje nas! - Ma nije ne bi on, nešto mu fali! Izgleda izgubljeno! - Mitre! Ej, Mitre! - Mitar se držao podalje. Izbezumljeno je gledao oko sebe ne govoreći nikome ni reči. Ono izrečeno bilo je upućeno samo samome sebi. Samo je on to mogao da čuje. - Mitre! Jesi li ti gluv ili se praviš gluv? Danas ti nisu sve koze na broju... - Pusti me, vidiš da mi nije ni do čega! - Šta je s tobom? - Šta?  Boli me zub! - Pa idi kod zubara, imaš u ambulanti zubara,  idi, to će ona začas! - Kod te!? Ni lud,  ni pijan! Kod te nikad! Ni kod jednog zubara nikad! N I K A D! -Ej, pa ti!...Ha, ha, ha...ha ha... - Ljudi...ha, ha, hi hi... - Zovi Stevu iz pogona I !!!! Brze noge brzo su pronašle majstora. Majstor je, obučen u plavo radničko odelo sa masnim crnim flekama od starog ulja ispuštanog iz istrošenih motora viljuškara, jedva dočekao da nekome treba, ne bi li ugledao sv