Kraj leta

Dok leto gubi život
Hvatam topli zrak.
Držim ga u ruci.
Premeravam.
Čitam njegove tajne poruke
I  skrivena pitanja.

Unosim ga u sobu.
Obojenu svežinom.
Otvaram dlan, a on se kao nestašni dečkić
Vrtoglavom brzinom podiže
Dotaknu jabuke na stolu
Ružu u providnoj vazi
I polovinu žutog limuna.

Sve zaigra, rasplete svoje skrivene
Čvrsto vezane kose
Propeva,osmehne se
A onda naglo utone u tišinu.

Ostah praznih ruku
A duša mi se preplavi bogatstvom.
.

Tri četvrtka

Svaki pljusak ju je vraćao unazad. Zadržavao je sadašnjost, vezivao za prošlost i nije davao mira

njenoj duši. Činila je sve da izbriše talog vremena. Cepala je odeću, brisala prijatelje sa fejsbuka, izbacivala iz sebe svaku pomisao na stara druženja i likove koji su obeležavali deo njenog života koji je značio sve. Bila je nezadovoljna sobom i svima.

U kutiji sa starim fotografijama je pronašla mnogo onih koje nije želela. Smetala su joj nasmejana lica i blistavi sjaj obojenih očiju. Smetala su joj nevina lica i vera u lepšu, radosniju i svetlošću obojenu budućnost, a sve to su govorile fotografije s kojih su se osmesi nizali.

Možda sve to ne bi bilo tako. Možda se sve to ne bi zapenušilo i gubilo u propadanju nežnih duginim bojama obojenim mehurima sapunice da je nije savest pekla, upozoravala je da u svemu ima i njene krivice, da je daleko od toga da je savršena. Savest je čudo, opomena, nemir, nezaborav.

U njenim prvim sećanjima pojavljivala se reka. Široka, ravničarska, tiha. Volela je njenu širinu i sjaj kada je dotakne poslednji sunčev zrak. Volela je i kišne kapi koje se stapaju s uzburkanom, vetrom pokrenutom površinom. Znala je da u tihim letnjim danima sedi na drvenoj platformi rečne plaže, s nogama uronjenim u mlaku vodu, pa da tako zaronjena u sopstvene misli putuje tajnama rečnog dna. Pravila je na njemu kule i gradove, vrtove i tajne odaje. Skrivala je u njima svoje želje i nadanja. Reci je pričala sve. Znala je da će ona odneti njene tajne kroz dubine mulja daleko.

Bila je rana jesen. Meteorolozi su najavljivali promenu vremena, prve pljuskove posle duge letnje žege. Želela je da iskoristi vreme na svom omiljenom mestu kraj reke. Hladnija voda joj nije smetala. Sjedinjavala se sa njom i oduvek joj je govorila tajanstvenim jezikom davnina.

Volela je trenutak kada se njeno telo sjedinjavalo sa gustinom vode. Pre zaranjanja je dotakla stopalima mešavinu peska i mulja na rečnoj obali. Neprocenjivo je bilo osetiti život reke pod nogama i svoju nadmoć do trenutka kada se spusti i zaroni u njene dubine. Spajala je, premeravala, vagala. Trudila se da uhvati i spoji mozaik od delova koji su se činili nespojivim. Stavljala je svoj život na rečni dlan i dozvoljavala sebi da to budu trenuci potpune otvorenosti prema svojoj dugogodišnjoj prijateljici. Lako se odbacila nogama zarivši nožne prste u glatki mulj. Licem je uronila. Žmurila je, nije volela da gleda kroz mutnu vodu. Toga dan aje sve bilo drugačije. Magija mađarskog čardaša pomešanog s vojvođanskom tamburicom ju je naterala da otvori oči. Vazduh se plavio vrhovima karpatskim, ravnica je zapevala za nestalim morem, a reka je nekako oživela, nekako je bila vrlo hladna, a na momente topla. To ju je zbunjivalo dok je rukama i nogama veslala kroz vodeni gustiš širom otvorenih očiju.

Tada se reka raspukla. Oslobodila joj je vidike i naterala je da bolje pogleda oko sebe. Duboko ju je potreslo ono što je videla.

Nije poverovala svojim očima. Voden je sedeo na plovećem ostrvu drezge. Gledao ju je svojim pronicljivim plavim očima u kojima je mogla da vidi nebo. To ju je bunilo. Otkuda nebo ispod vodene površine. Zaveslala je rukama u nadi da će oterati priviđenje. U inat njenim nastojnjima Voden se nije pomerao, jezdio je držeći u rukama rečnog raka. Slika je bila toliko živa da je čula škljocanje njegovih makaza. Voden je pogledom pomilovao stanovnika čistih reka i pustio ga u žbun rečne trave. Opet je zaveslala. Voden nije nestajao, samo je svoju glavu obraslu dugom kosom, koja se na krajevima loknala, okrenuo prema njoj.

-Ti si uljez. Kako se usuđuješ da me ometaš, da kradeš moj mir, da uznemiravaš vodena stvorenja moga kraljevstva?

-Nisam ja. Nisam, samo sam… čula je sebe kao odgovara...

- Ne postoji: “Samo sam”. Ti si uljez. Grabiš, ometaš, uznemiravaš i to baš danas. Zar si zaboravila pravilo svoje familije? Znaš li koliko sam im pomagao da se spasu rečnog mulja i rečnih dubina.

- Ti jesi. Ti si im bio zaštitnik, ali ja nisam i neću.

- Ko si ti? Duge kose i haljina natopljnih rečnom vlagom, s promuklim glasom mraka?

- Još se usuđuješ da pitaš ko sam? Ja sam Morana.

- Morana? Boginja smrti mojih predaka?

-Da ja sam. Zar si zaboravila pravilo da se četvrtkom ne ulazi u reku. Bićeš samo jedna u nizu. Zauvek ću te zadržati u kraljevstvu mraka.

Tada joj je sinulo. Setila se onoga što je zaboravila i što su bile priče koje su se ispredale u letnjim noćima i velikim svecima kada se trebalo podsetiti na članove porodica koji su prešli na drugu stranu svetlosti.

Zaboravila je da je četvrtak zabranjen dan i da se toga dana moraju poštovati pravila. Zaboravila je da je toga dana trebala niz reku pustiti venčić cveća za sećanje i zahvalnost. Dan kada je u njenoj familiji bilo zabranjeno izlaženje na reku osim za bacanje venčića ispletenog od poslednjeg letnjeg cveća. Dan kada je bilo zabranjeno kupanje.

Pradeda Milun je jednog četvrtka, oznojan od skupljanja slame na njivi, uskočio u hladnu reku. Samo se košulja na njemu belela, a zatim je i ona nestala. Nikada ga nisu uzvukli iz vode. Često je slušala bakine priče o svom dedi. U svojoj glavi je sklopila priču. Volela je da zamišlja da je on negde kroz tokove Tise dospeo do Dunava, pa odatle u deltu na samom ulasku slatke vode u Crno more. Zamišljala je njegovu košulju kao zastavu na jarbolu panonskog vuka koji u velikoj delti jaše divlje konje i razgovara s beskrajnim jatima ptica, kako njegova košulja dobija krila i kako leti kroz plavetnilo neba i reke. Kako nebo, reka i more čine jedno.

Jasno je kroz mutne talase vode čula kako bakin glas pripoveda o drugom četvrtku:

Deda Živojin se jednog letnjeg četvrtka vraćao iz grada u selo kolskim putem. Terao je dva vranca: prelepa, gorda, ponosita. Bar je tako baka pričala. Ona ih se nije sećala jer od tog događaja više nisu držali konje. U gradu se, posle odlaska na stočnu pijacu i verovatno dobre prodaje tovara pilića, prasića i para ćurki, zapio s društvom. Onako pijan, uz pevanje bećaraca i svirku dva tamburaša, se spustio kolima dolmom Tise. Mislio je da će konji sami pronaći svoj put. Tragovi su vodili do reke. Dalje ih nije bilo. Odnela ga je voda negde daleko. Nikada ga nisu pronašli. Ni njega, ni konje. Tamburaši su izgubili samo svoje tambure. Njega je postavila kao čuvara Trajanove table i Kazana. Večni u službi reke. U vedrim noćima ga je viđala kao timari konje Svetom Iliji i kako Trajan i Živojin pevaju tihe pesme ne nekom nerazumljivom, samo njima znanom jeziku. Baka je pričala da je bio dobar čovek i da se sigurno nalazi u raju.

Moranin glas je prekinuo njihovu pesmu.

Zamahnula je rukama da je otera. Ova se nije dala. Pružala je ruke prema njoj, pokušavala da uhvati njene kose, koje su bile skupljene i čvrsto stisnute šnalom. Svaki Moranin zamah je slabio njenu snagu. Osećala je da posustaje, da joj ponestaju misli i da zaveslaji ruku dolaze do poslednjih atoma snage. Odlučila je da se prepusti, pridruži, svojim precima, da dozvoli da neko i njoj donosi venčić cveća, pa da ga spusti niz široko rečno korito. Sliku lebdećeg venčića je oterao Vodenov glas: - Nju ćemo pustiti. Nije nam potrebna. Dovoljna je jedna žena među bogovima. Dovoljna si ti Morana. Ovo je naše carstvo. Pusti je. Nema tvoje pameti, lepote, ni kose joj nisu kao tvoje. Ni stas. Pusti je.

Dok su zaveslaji ruku bili sve slabiji, a glasovi sve tiši, mogla je samo da oseti mreškanje hladnih ruku koje su je podigle na površinu. Dodirnuo ju je poslednji sunčev zrak i svetlo koje se spremalo na počinak. Zgrabila je vazduh i poslednjom snagom se dovukla do muljevitog plićaka.

- Hvala- jedva je uspela da promuca. Sutradan nije došla, ni prekosutra. Došla je u četvrtak i niz reku je pustila tri venčića: za pretke, Vodena i Moranu.

Uspela je da pomiri prošlost i sadašnjost, da pronađe mir u svom životu, da u malim stvarima nađe vrednosti koje su joj se činile nevažnim. Uspostavila je ponovo neka prijateljstva za koja se dokazalo da su prava. Uspela je da pronađe veru u ljude, osnovala je porodicu. Odlučila je da će svojim unucima ispričati priču o Tri četvrtka na reci .

Iza kapije

U prošaranom hladu starog kestena sedela je žena. Senka je skrivala broj njenih
godina. Mogli su joj se videti samo listovi u plastičnim kineskim papučama. Nazirao se i sto koji je nekada video more iz turističkog kampa.
Prolaznik je primetio neobične pokrete. Neodoljivo su ga privukli. Tajanstvenost lika skrivenog u senci ga je zaintrigirao. Iz kratkih pantalona je izvukao mobilni telefon,utišao ga, pa se  pritajio  iza trošne kapije i samo bi povremeno bacio pogled u unutrašnjost dvorišta,  kako bi tim pojedinačnim blic slikama uspeo da stvori lik.
Sve mu se činilo čudnim. Dan, tren  u kome se našao baš na tom mestu i neki daleki zov  isprekidanih životnih niti. Preplavio ga je osećaj da je nešto zaboravio ili izgubio, nepovratno ispustio iz ruku. Kako god, slagao je slike. Setio se priče kada je žena u napadu ludila napala prolaznike.
Papuče  su se pomerale: nalevo, nadesno, napred, nazad.
Žena je nešto radila.
Napregnuo je um da vidi šta.
Opet koraci. Mahanje rukama. To sigurno tera muve koje su dosadnije od bilo čega. Šta radi?
Pokreti žene su se ubrzali.
-Ha, čupa perje. Sigurno je zaklala neku kokošku ili patku, čisti je ili čeka muža da dođe, da ga obraduje, skuva ručak...
Zašarenila se suknja u hladovini kestena.
Sevnula je oštrica noža.
Odjednom mu je sinulo. Uplašio se. Setio se jasnije davne priče. Zamirisala je zelena ljuska mirisom svih kestenova. Zaljuljao se u svom skrovištu. Protresao je glavu.  Možda ga je primetila. Možda ga čeka osveta tajanstvene snagatorke. Možda će se okomiti na njega svom snagom. Možda mu je ovo poslednji dan...
Neki prolaznici su se približavali. Sagnuo se da bi svoje zadržavanje ispred kapije opravdao vezivanjem pertli. Dok mu je srce jako lupalo izmešao se sa grupom mladića u glasnom razgovoru. Kao pokajnik polomljenog repa se vukao za njima srećan što je izbegao tragičan kraj.
-E, ima svakakvog sveta. Onaj što me posmatra  ko zna šta misli. Verovatno da koljem  prase ili ćurku, možda i da sam masovni ubica u telu starice. Podići ću nož da vidim šta će...
Dok su joj se misli vrzmale narastajući i pretvarajući  se u mnoštvo strančevih zamisli, velikim nožem je odsekla krišku lubenice. Stavila ju je na stočić ispred sebe. Sok je curio. Rukom je terala muve, a grlo joj je pekao slatki sok.

Tražim život

Dok tišina zvoni pustom ulicom
Tražim život.

Oblak je sivi osvojio nebo
Caruje
Retki letač stisnute duše ćuti
Tuguje
Ispraća na daleke staze dojučerašnje prijatelje.

Lakim krilom grabi kroz dugo čekanu Vlagu
Žuri
Vitkim nogama se spušta na granu Dunje
S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume pokvašeni list
Prazninu srca ućutale ptice.
Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvoni pustom ulicom
Tražim život.