петак, 27. април 2018.

Putopis Temišvar




Na Trgu ujedinjenja

 Topao prolećni dan se pokazao veoma pogodnim za izlet u dragu nam
Rumuniju.  Ovoga puta nas je put vodio u Temišvar. Stari grad u blizini srpske granice i stecište brojnih Srba tokom njegove duge istorije.
Beskrajno plavo nebo i i njemu zvezda
Nekada su Srbi iz ovog dela Banata paorskim kolima sa zapregom odlazili na temišvarsku pijacu i tamo prodavali svoje proizvode. Ranom zorom bi se seljak namernik upućivao prema Temišvaru kolskim putem. Išlo se toliko često  da su ljudi govorili kako konji sami poznaju put, pa gazda posle napornog dana može da spava držeći kajase u rukama, a konj sam pronalazi put.
Interesantno je da ime duguje Tamišu, iako kroz njega on ne protiče. Taj naziv je ostao iz vremena kada je njegovo korito bilo podložno promenama pa se stavrao močvarni predeo ispunjen tamiškom vodom.
Most na Begeju
Danas je tu reka Begej. Čista, zelena od odsjaja zelenih grana po njegovoj staklastoj površini. Vrbe se nadvijaju nad vodom i svojim vrhovima je kao prstima nežno dodiruju. Cika i radost dece odzvanjaju njenom obalom, a brojni restorani mame šetače na predah. Begejom se turisti prevoze malim brodićem čiji kapetan ima trorogi šešir na glavi. Biciklistička staza i žagor parova skrivenih u hladovimi vrba.
Grad živi.
Prevaljujemo kilkometre šetajući. Nemamo osećaj da vreme brzo prolazi , da se dan troši brže nego što bismo hteli.
Park ruža
Ne može se zaobići nijedan od temišvarskih trgova. Općinjeni smo  Trgom ujedinjenja. Okružen zgradama iz vremena Marije Terezije, a gradila je neštedeći, svuda po svome carstvu isto.  Osećamo se kao kod kuće. Svoji sa  svojima. Tu su katolička katedrala, Srpska Saborna crkva i  palate, arhitektura u punoj lepoti. Sve je čisto i umiveno. Ljudi se osmehuju. Deca love golubove. Bašte i terase su pune. Pogled zadržavam na maloj tezgi vrlo neobičnog starinskog izgleda. Prodaje se neka vrsta kolača slična Karlovačkom kuglofu i sok u malim staklenim flašama,  možda boza ili klaker, ali to je samo moje nagađanje. Ljubazna domaćica pristaje na fotografiju.
Unutrašnjost crkava opčinjava.  Raskoš i bogatstvo. Starina se nudi na dlanu. Upijamo lepotu.
Popločanom ulicom stižemo na drugi jednako važan trg. Prepun je  ljudi, dece, mladosti na svakom koraku. Stigli smo na sam završetak Maratona slobode, a gde bi se završavao ako ne na istoimenom trgu. Svaki komad zemlje je pokriven lalama u punom cvetu.
Lale za Lalu, šale nikada dosta.
Tu je i veliki stub na čijem se vrhu nalazi statua Vučice koja doji Romula i Rema. Poklon Italije Temišvaru. Probijamo se kroz gužvu, pronalazimo malu pekaru ispred koje je poduži red. Vrata su otvorena, vidimo žene koje prave đevreke i perece. Miris je neodoljiv. Ukus još bolji. Vreme odmiče. Za čas stižemo do Trga pobede. Lep, osunčan , širok. Na njemu brojne palate i Rumunska pravoslavna crkva. Ulazimo. Slušamo deo liturgije na rumunskom. Puno ljudi se nalazi unutra. Zvučni glas sveštenika daruje blagoslov. Svi vernici koji ne mogu da unutra prisustvuju službi mogu to preko razglasa. To je praksa u njihovim crkvama.
Temišvarski maraton
Iza veoma lepog zdanja se nalazi park ruža. Tek su u formiranju pa lepotu ruža u punom cvatu možemo samo naslutiti. Veoma topao dan nas tera sa ulice. Odlazimo do Sinagoge i laganim korakom birajući hladovinu krećemo ka velikom modernom tržnom centru Julijus Maru.  Na četvrtom spratu se nalaze štandovi na kojim se može ručati za mali novac ono što se može poželeti. Tu su štandovi sa ribom, mađarskom kuhinjom, grčkom italijanskom  nemačkom... svet u malom. I prelep italijansko - rumunski sladoled. Dan se bliži kraju, moramo nazad. Do nekog novog susreta sa dragim ljudima.
Ovde su se tužili Pop Ćira i Pop spira





Ulaz u Srpsku pravoslavnu crkvu
Vladičanski dvor
Zgrada opere
Na trgu
Fontana

Rashlađenje

Pored Begeja

U parku ruža

Sa dragim pijateljima


уторак, 24. април 2018.

Čuh

Čuh da se u nekoj dalekoj zemlji Vetar smeje
Čuh da se u nekoj dalekoj zemlji Sunce raduje.
Čuh da se u nekoj dalekoj zemlji Kiša živi.

Čuh da u nekoj dalekoj zemlji Munje nebom igraju.
Čuh da se Zvezde s neba na dlan spuštaju.

Čuh da Mesec leti .
Čuh da nema tuge.
Čuh da nema jada.
Čuh da svako nosi osmeh.
Čuh da deca ne plaču.
Čuh da se laste ne sele.
Čuh da Kos uvek peva.
Čuh da Slavuj lek daruje.

Čuh da svi tiho govore.

Dodirnu me val daljine.
Ubrzah korak.
Usporih dan.

Tražim.
Tražim.

петак, 20. април 2018.

Poleteću na krilima vetra

Poleteću na krilima vetra,
Otići ću negde daleko
Gde spokojno ptice na granama Spavaju,
Gde se ne praska
Gde nema  vike .
Otputovaću nepoznatim stazama,
Negde gde tišina carstvo ima.
Sakriću se u dubokoj vrtači,
Postaću  slepi miš koji spava
Prkoseći
Zemljinoj teži.
Uneću u svoj život mir.
Na svome bolnom dlanu
Ucrtaću linije radosti.
Neću se vratiti.

Udarala je naoštrenom motikom kopala po okoreloj zemlji naglo osušenoj.  Prštali su grumenčići zemlje otrgnuti britkom oštricom. Potom su nemarno darovani su suncu.
 Na nogama je imala gumene opanke, srećom još su se mogli kupiti ne kao oni kožni u prodavnici, već u kineskoj radnji. Ko zna iz kojih su daljina dolazili. Prevalili su više kilometara nego ona koja nikada nije napustila svoje selo. Obukla je pantalone i veliki duks kupljen na pijaci sa tezge sa polovnom robom. Povezala je nasleđenu maramu ispod koje su virili prosedi pramenovi odvojeni od duge tanke pletenice, poput one mandarinske,  savijene u punđu nošenu nevrh glave. Neupućenom se činilo da je to izbočina čudom izrasla ispod šarenih cvetova. Krupne šake strogo potkresanih i nikada manikiranih noktiju čvsto i sigurno su stezale drveno telo motike.
Svako jutro je trošila na svoju baštu. Tu je nalazila razgovor, mir i put za buđenje iz snova. Tu je izgovarala najsmelije misli i vodila duge razgovore o svemu što običnom čoveku nije bilo poznato. Dosezala je daleko u prošlost. Sadašnjost je bila brisana, zatamnjena da je oseti što manje i da joj telo trpi što manju bol. Ona je svakako bila deo njenog života. s njom je naučila da živi. Volela je prirodu i cveće. Volela je zelene vlati mladoga luka. Razgovarala je sa njima. Predavala im je dušu. Oni su zahvaljivali. Darovali su je zelenilom i bujnošću.
Toga dana joj se breme nekako uvećalo. Probadalo je je jače nego inače.  Na leđima je osećala teret veći od onoga što je mogla da nosi.
-Da nosim? Šta ti to pričaš? Jesi li možda pijan  ili drogiran, da se nisi nagutao onih malih, šarenih? Ja sam ja. Mogu da nosim sve. Bog mi dao, Bog mi oduzeo. Niko više!  Znam, govoriš nije to za tebe! Ti to ne smeš!  Ja da ne smem, pa ne postoji sila da me spreči.  Jaka sam kao mazga! Nego jesi li se ti nekada susreo s trenutkom rastanka sa svetlom?
- Ja sam taj koji otvara vrata između svetla i tame.  Ja sam tvoj zaštitnik i tvoja savest. Ne dozvoljavam da pređeš granicu. Ti je ne vidiš, ali sam zato ja tu. Zadržim ti ruku  taman toliko da usporiš, da vreme porotekne sporo i sramežljivo kao prva kap planinskog izvora.
- Kap planinskog izvora? Jesi li ti jeo bunike ili si se napasao onih otrovnih livadskih biljaka koje svaka pametna koza zna da zaobiđe? Nikada nisam bila na planinskom izvoru. Kako da znam kako on izgleda? Kako da prepoznam njegovu kap? Šta ti to trabunjaš?
- Ja sam iznad svih. Stišaj glas. Ne ljuti onog koga ne poznaješ! Radi mirno i potraži utehu u zelenom. Zahvali što živiš.
- Daću  ja tebi.  Ja znam i bolje i više i da se nisi usudio da mi prilaziš. Radiću kako hoću i kada hoću. Volim  zeleno. Lepota je u onome što samo zna šta treba i kao treba.  Uzmi motiku i kopaj. Oseti snagu zemlje , blagodet vode, lepotu jutarnjeg prvog svežeg udaha i milovanja svetlosnog zraka, pa ugrej leđa na toploti sunca. Videćeš šta je život. Razumećeš i Postanje i knjige Mojsijeve. Naučićeš Ponovljene zakone i Pevanja. Znaćeš da razlikuješ vrednost od lažnog sjaja.
Gledam ja svilene haljine i nalakirane nokte, a gledam i ovu drvenu dušu otetu s drveta.
Poslušaj šta drvo govori:
Rastao sam negde na Fruškoj gori. Brzo. Jasen sam, brzo rastem. Možda bih usporio rast da sam znao da će me otrgnuti od lepote. Jednog jutra su me odsekli. Ostao je tanak panj. Oljuštili su moju koru i obeleli me. _Zatupili na jednom, a zašiljili na drugom kraju. Usadili su me u metalnu zakrivljenu ploču. Postao sam motika. Umesto plavetnila neba i lepote planinske zore dane provodim udarajući banatsku zemlju. Noći okajavam u buretu s vodom. Peče me sunčev zrak, hladi me mesečev sjaj. Gledam niskoleteće laste, noćne krupne sove i slušam zavijanje komšijskih mačaka sa starih kotarki. Ćutim i odmaram  dušu. Nisam želeo takav život, ali mi je dodeljen. Kome da se žalim? Kome da se tužim ili molim slobodu? Kome... jedino me njena ruka dodiruje nemilovanjem. Čvrsto me stegne  da sve pucam.  Samo mi nedostaju ...Ehej, braćo moja gde ste sada... deli li nas čitav univerzum ili samo par zemljanih zidova?
- Tako je to...Hoćeš li da ti ispričam priču ili ...
- Ne želim tvoje priče. Dosta mi je moja. Živim kako najbolje znam i umem, a ti ćuti. Nego, ko si ti?
 - Lakokrili.
-  Čula sam za tebe... Daj priču!
- Bila jednom jedna žena. Nigde nije išla. Pomirila se sa svojom sudbinom i prihvatila  dodeljeno joj. Rasla je okružena zelenilom i ljubalju. Nosila je cvet u kosi i svetlost u očima. Nije završila škole, nosila svilu i visoke štikle. Imala je jake ruke i dar od Boga. Mogla je da oseti  tuđu bol i da pomogne da se ona ukloni.
- Lakokrili, tako reče da se zoveš? Šta si ti? Tvoja priča...Gde si?...
- Alo, alo...Alo...- s  ulice je dopirao glas u svojoj borbi da nadjača lavež čupavog žutog psa.
- Evo, sad ću, nemoj ulaziti, tu je Žuća. Sad ću!
- Dobar dan. Jeste li vi majka Smilja?
- Ja sam. Kaži .
- Čula sam da pomažete ljudima, pa sam došla , da molim ako možete da pomognete i meni.
- Daj da vidim! Šta si to radila?
- Pala sam. Ostala mi šaka kriva.
- Daj da vidim. Sedi. Aha. Ima tu nešto. Sad ćemo mi to. Tako- čulo se lako pomeranje zgloba na malom prstu, pa na domalom, srednjem, ...do palca. Lako dodirivanje krupnih šaka se nastavljalo.
- Boli? Mora da boli... Zglob šakeeeee. Taaako! Stavi oblog od rakije i ne brini. Biće ti bolje. Dođi opet za sedam dana. Da vidim kako izgleda.
- Hvala, hvala, koliko sam dužna?
- Dužna? Dete moje, nisi dužna. Idi  biće ti bolje.
Nebo se svojim plavetnilom lagano pomeralo iznad njene glave. Jutro je prelazilo u dan obojen bojom duginog oka. Lako se čuo lepet krila i neobjašnjiv šum daljine, a lagano pomeranje vazduha koje nije bilo vetar je milovalo šarenu maramu i teralo je da pokaže deo upletene punđe. U svom plesu prilika se okrenula u pravcu bašte. Pratio ju je veliki žuti pas.

Poleteću na krilima vetra,
Otići ću negde daleko
Gde spokojno ptice na granam spavaju,
Gde se ne praska
Gde nema  vike .
Otputovaću nepoznatim stazama,
Negde gde tišina carstvo ima.
Sakriću se u dubokoj vrtači,
Postaću  slepi miš koji spava
Prkoseći
Zemljinoj teži.
Uneću u svoj život mir.
Na svome bolnom dlanu
Ucrtaću linije radosti.
Neću se vratiti.

четвртак, 19. април 2018.

Да ми је бити песник

 Хвала Веселинки Стојковић на Искрицама!

 

329 Tочак судбине

Искрице 

точак судбине
окреће се, окреће
точак судбине
 ...

Гласом до негласа
Руком до неруке
Шапатом до прегласности
Медом до пелина
Миром до узбурканости.
Ломи и удара таласе о хриди.

Точак судбине  окреће се
Јури,
Бежи од немила до недрага
Тече од драгости до мржње.

Точак судбине не стаје.
Точак судбине не штеди.
Мене Данас
Тебе сутра.

Усамљени путниче не замери
Сутра ће док оком трепнеш
Тебе на путу стићи.
Побећи не можеш!
Побећи не могу.
Побећи не знам.
Побећи не желим.

Носим судбину.
Моја је !
Не дам

је никоме!
Туђу нећу.

понедељак, 16. април 2018.

Dvorište jorgovana

 Nebo se obojilo sivilom, pa je umesto lakog prolećnog jutra na svetlost dana
izbio sumrak. Tamom obojeni oblaci su velikom brzinom preletali nebom iznad njene glave. Duša se okitila zebnjom. Sve je odisalo nekom lakom izmaglicom tuge.
Dok je obavljala kućne poslove u sobu pustila osveženi vazduh očišćen od prašine koju je vlaga pokupila i bacila na tek otvoreni beli jrgovan. Zagledala se u njegove bujne cvetove. Bezbroj u broju  belih tačkica povezanih čudom stvaranja.
Poluotvorenih očiju je čkiljila u belinu prvih cvetova.
 Zazujale su pčele. Nastala je radost i cika. Devojke su brale cvasti jorgovanske i  tajanstvenim pogledima ih birale, pa nežno poput dodira svile stavljale u svoja nedra. Pored belog je cvao plavi.
Dvorište jorgovana.
Birale su sitne cvetove sa pet latica. One najvrednije, koje su mogle svojom magijom da stvore čudo. Svojom neviđenom silom će doneti  lik izabranika u snove,  pročitaće svoju sudbinu sanjajući na mekom perjanom jastuku. Hoće li trajati do Đurđevdana?
Lagani tutanj iz dubine ju je trgao. Imala je posao za današnji dan. Ne bi je niko i ništa zaustavili da ga obavi, a najmanje nekoliko kapi kiše. Uzela je šerpu, stavila vodu, kašiku sirćeta i kašičicu soli, ubacila je kesicu  crvene boje i deset jaja.
- Čekaj, da li će biti dovoljno za sve? Jedan, dva....biće.
Na usnama joj je zagonetno izbio osmeh.
- Uvek su crvena, lepa. Boja im se ravnomerno primi, kao da zna kome je namenjena.
Premazana malom krpicom natopljenom uljem, zablistala su jarkim  crvenilom.
-Na radost! Na Vaskrsnuće.
Škripav bicikl i buket belog jorgovana.
Sivilo neba i sivilo nadgobnog spomenika. Stopilo se sivo  sa sivim, i sa nedostajanjem koje ne jenjava. Blistao se kamen opran i umiven. Osmehivao se  u svom očekivanju. Mirno i nemo .
- Neko je bio pre mene. Hvala. Stigoh i ja.
Crvene lale s jedne i druge strane. U sredinu je u posudu s vodom stavila beli jorgovan. Isitnjena zemlja je šaputala tišinom. Primila je  po jedno crveno jaje na obe strane.
-Znam da znate sve. Oče naš...

четвртак, 12. април 2018.

Daleko mu lepa kuća

S prvim toplim danima se pred noge prostrla lepota zelenog. Bujanje travki pored puta i cvetanje prvih cvasti uljane repice s radošću svetlosti i  toplote je lako obuzelo ravničarsko prostranstvo.
Autobus se prepunio putnicima. Pomešali su se mirisi dezodoransa i kolonjske vode.  Sveže i teško, kao misli nabrekle pod teretom briga i života.
Trudim se da ne osećam. Brišem misli. Ne dopuštam da klica razuma zavlada.
Klima nije uključena. Zatvaram oči ne bih li lakše podnela probijanje mirisa. Pogledom pratim brzo klizeću lepotu, čaplje i rode ostaju bezbrižne i neopterećene ljudskom kutijom.
Zaključavam se.
Trudim se da žmurim , da izbegnem neprijatnost. U polusnu pred mene se nižu slike podstaknute glasom tuge.
Ne želim da čujem:
- Htela bih sve, a ne mogu. Da se igram s decom, kako ? Kažu: Hajde bako, tu smo mi! Kako kada teba da skuvam, operem, idem na posao? Muž ne mari! Beži od problema. Otuđio se, ne može da podnese teret stvarnosti.  Sve je ostavio meni. Kako ću na sve strane?  Imam samo ove  dve ruke. Nisu dovoljne. Htela bih i zvezde i nebo. Htela bih i svetlost, zoru i povraćenu mladost.
Juče sam čistila šupu, prala bure od kupusa, možada još uvek mirišem na kiseli kupus!
Sin mi otišao, neće da se vrati. Oženio se tamo u belom svetu. Ne znam ni da ti kažem gde je. Njegova žena ne jede kiseli kupus, kaže to je pokvareni kupus. To se ne jede.  Joj, svašta ću da doživim. Sreća tu mi je ćerka i unučad.
Ali ne mogu, volim ja njih, ali ne mogu, srce me vuče tamo. Nekako bih da ga vratim, da ga probudim iz tog ludila dalekih gradova i svetova. Tamo je rob. Od jutra do mraka. Kakav je to život? Nikakav, kad ti kažem! Kaže mi da sam ja rob. Meni je dosta.  Umorna sam! Umorna! Znaš šta ću sad? Idem lepo kod mame na kafu, dok je živa, da sednem kao žena. Posle ću da radim...
Teram sluh da prestane  s radom , ali: 
- Jesi li nešto učio? Nisam knjigu ni pipnuo! Što bi! Vidiš da od knjige vajde nema. Moj brat završio istoriju! Radi na mašini. Nema ovde  hleba. Kad prođe matura odoh! Naći ću negde mnesto, pa ako moram mnogo da radim bar ću nešto da imama. Ne mogu ovako, mama i tata...
Okrećem glavu: 
- Imam teškog pacijenta, ne znam kako će izdržati dan. Samo spava, upao u komu. Neće se probuditi...bar ne jauče. Masiram ga, znaš li kako su mi ruke ojačale, ne daj bože da ti treba...polomila bih te...
Čvršće stiskam kapke:
- Danas sam kuvala pasulj. Nisam odavno, imali smo svega za praznike, najradije ne bih ništa, ali šta ćeš, mora se nešto jesti. I papaka dosta unutra, holesterol će da leti i visinu...šta ću kad volim...
Pomeram se nalevo, bliže prozorskom staklu, koje je sve samo ne providno:
- Jesi li video one što su se potukli ispred kafane, napili  se. Pijane glave, oa ne znaju šta rade... Celu noć nisam oka sklopio, zaspao sam tek u zoru, a treba raditi u drugoj smeni. Šta je to , ovaj svet je poludeo!
Pomeram se udesno:
- Onaj mi je dozlogrdio.Toliki bezobrazluk odavno video nisam! Što na umu, to na drumu, dokle misli tako? Ima da ga tresnem po njuški, pa neka se slika. Neću da trpim vređanje  i gunđanje. Ako mu nije dobro, daleko mu lepa kuća!  Što trezan misli pijan govori.
 Srećom pola sata brzo prođe. Pomešani glasovi i priče, izmiksani slučajnim rasporedom sedenja.
Vrti mi se u glavi.
Izlazim na stajalištu.  Otvaram oči i puštam svetlost. Grabim svežinu hladovine. Žurim kući.
Što čuh, ne čuh.
Idemo dalje!

недеља, 8. април 2018.

Dobro vam bilo dobri moji

Dobar dan.

Dobar pogled, sto i zalogaj.

Dobro Sunce
Dobro društvo

Dobro veče
Dobra jutra.
Dobro sutra.

Dobra žena
Dobar muž
Dobra deca.
Dobar komšija i komšinica.

Dobra hrana
Dobro piće
Dobra torta.


Dobrota vam na kući rasla.
Dobrota se oko kuće prsila.

Dobrota vam se kroz misli prostirala.
Dobrota vam dušu nakrasila.

Dobrota vam pomogla.
Dobrota vas nosila.
Dobrota vas gurala.
Dobrota vam dušu pritiskala.
Dobrota vam niz ruke klizila.

Dobrota vam iz usta tekla.
Dobrota vam se glasom glasala. 
Dobrota  vam se korakom širila.

Dobrota vam u kući spavala.
Dobrota vam u voćnjaku cvetala.
Dobrota vam se na njivi raširila.
Dobrota vam carstvom carovala.

Dobrotom vam se dvorište kitilo. 
Dobrotom vam se momci prsili
Dobrotom  vam se devojke pasale.
Dobrotom vam dan svanjivao.
Dobrotom  vam se noć plavila.

Dobro  vam bilo dobri moji.

уторак, 3. април 2018.

Peva čovek

Kroz kosu mi prolazi
Prolećni radosni dan
Nosi me vetar kroz svilu dana.
Oko se kupa plavetnilom neba.

Pozdravom se kiti žuti maslačak.
Maše prvi narcis.
Kajsija se smerno cvetom diči.
Plavi se ljibičica vitkog stasa
Srcasti list se zeleni.
Miriše prvi otkos trave.
Dete se raduje.
Lopta skakuće.

Čekam žutog leptira
I prvu lastu.

Peva čovek.