Постови

Приказују се постови за 2014

Buđenje!

Слика
Buđenje proleća,  buđenje svesti, buđenje savesti, buđenje ljubavi, buđenje... Lepo napisa Laza Kostić, životnu istinu u nekoliko strofa, Међу јавом и мед сном Срце моје самохрано, ко те дозва у мој дом? неуморна плетисанко, што плетиво плетеш танко међу јавом и мед сном. Срце моје, срце лудо, шта ти мислиш с плетивом? ко плетиља она стара, дан што плете, ноћ опара, међу јавом и мед сном. Срце моје, срце кивно, убио те живи гром! што се не даш мени живу разабрати у плетиву међу јавом и мед сном! Nije li se svako našao u nekoj posebnoj situaciji , sam, oslonjen na samoga sebe, na svoje unutrašnje biće, prepušten svojim mislima. Možda smo tada tražili pomoć bez glasa, od svojih bližnjih ili potpuno nepoznatih lica? Možda smo se nalazili u nekim životnim izmaglicama kada se ne čuje ništa osim samotne teške tišine koja odzvanja kroz celo ljudsko biće?   Buđenje,  obnavljanje života, početi iz početka isto, drugačije? Koliko smo se puta zapitali da li smo i

Badnje vece!

Слика
     Široka vojvođanska ravnica otvara večeras svoja vrata za sve dobronamernike one koji slave i za one koji čestitaju. Lepo je i jedno i drugo.      Lepo je da se ove mirne i blage večeri setimo naših prijatelja, komšija i poznanika koji su okitili kuće svetlucavim ukrasima, orahom i medom i tako spremni,  obasjani dalekom vitlejemskom zvezdom dočekuju sutrašnji Blagi dan. Sprema se rođenje onoga ko je naše spasenje.     U višeobičajnoj Vojvodini jedna nezaobilazna stvar jeste KORINĐANJE. Vešeras obično očevi vode svoje potomstvo u neku vrstu čestitanja Božića. Deca recituju lake pesmice,a domaćica ih daruje orasima, bombonama, a nađe se i koji dinar. Svi su široke ruke, jer se tako najiskrenije dočekuje spasitelj.    Na žalost sve se polako gubi. Sve je manje korinđaša. Prestali smo da šaljemo čestitke za Božić. Sada imamo mejlove, mobilne telefone, skajp ,vajber ...Zaključavaju se vrata...     Volim kucanje na vratima i pitanje      -Slobodno korinđati?    Svim mojim prijate

Nesebična dobrota -moj ujak Boža!

Слика
    Koliko je zaboravljene dobrote izmaklo iz naših ruku?     Koliko smo sami dobra učinili i zaboravili?     Koliko dobra su drugi učinili nama?     Koliko su nama drage osibe činile dobra, a samo mi znamo? Ovo je jedna takva priča. Priča o nesebičnoj dobroti. Dobroti bez senke. Za to je dovoljno samo ime:    Boža! Mnogo vremena je provodio na teniskim terenima Kikinde, družio se s decom pa ga prozvaše Božanstveni! Verovatno zato što  niko kao on nije znao da izravna šljaku na terenima ili da je zalije. Umeo je da priča tako lepe priče, šalio se, širio je pozitivnu energiju. Bio je veliko dete.                              Moj ujak !     Nema ga već nekoliko godina, a baš danas ga pomenusmo i nasmejasmo se na njegov račun. Neće nam zmeriti kao što nikada nije. Sa nama decom nikada nije imao problema.     Sa odraslima ..?     O tome neću, ja spadam u decu! Neverica    Svi smo ga obožavali. U mladosti je ličio na Džejmsa Dina, kasnije mu se život iskomplikovao, pa je o

Sveti Nikola

Слика
   Decembar je mesec sa najvise praznika . Slavi se u kući i van nje. Odlazi se kod prijatelja i prijatelji dolaze. Dolazi rodbina i odlazi se kod rodbine. Sve u svemu druženja na pretek i sve to uz raznovrsnu trpezu. Nema čega nema. I slano i slatko i koiselo i ljuto ,a i začinjeno. Sve to daje posebnu draž i doprinosi da se osećamo bogatije i ispunjenije. Oko nas dobro, zaboravljaju se brige, makar na kratko, iz misli se brišu problemi, nasmejani smo i vedri .    Vreme za praštanje i oprost.     Čitav decembar je takav. Potrudimo se da takav i ostane i da se dobri , lepi običaji ne zaborave. Prisetimo se svi onih koji su nam učinili nešto dobro. Bili oni prijatelji,rodbina ili samo slučajni prolaznik koji nam je poželeo dobar dan.     Čuvar kuće, Svetac zaštitnik će se na pravom mestu zauzeti za nas.     Moji kolači za našu slavu!     

Dobrota, nedostajuća osobina!

Слика
      Nedostajuća ljudska osobina! Dobrota! U surovom svetu današnjice sve je manje dobrih ljudi, ako ih i ima povlače se, čine dobro nezavisno od drugih i dobri su sebe radi, jer ih je sama priroda takvima stvorila. Mnogo je više onih koji se prave dobrima, onih koji su puni licemerja i prigušene zavidnosti na sve i svašta.       Svakodnevno se srećemo sa različitim ljudima, poznaniku se obratimo, pored nepoznatih prođemo. Svaki čovek, novi lik, novo razmišljanje, novo ljidsko  biće. Da li ikada razmišljamo o njima ili samo prođemo?    Prolazimo pored njih žurno, ustreptalo, polako, bez misli i osećanja. Uopšte smo skloni kritici svake vrste.  Lud je svaki čovek koji uopšte razmišlja o tome šta će drugi reći  ili pričati o njemu. Postoji narodna priča koja kaže da su otac i sin krenuli u grad. Otac je jahao magarca, a sin je išao pored njih. Naišli su na čoveka koji im je savetovao da to nije lepo i da dete treba da jaše. Treći ih je savetovao da jašu obojica. Četvrti da idu pešk

Prijatelji!

Слика
Danas  smo proveli predivan dan u prijateljskom krugu. U našem dvvorištu je moj suprug kuvao srneći paprikaš, pošto mu je hobi zimski lov kroz vojvođansku ravnicu. Lovinu nikada ne jedemo sami. Pozovemo naše drage prijatelje, pričamo, smejemo se i prisećamo se nekih bezbrižnijih vremena. Srneće meso mora odstojati u marinadi najmanje  dvanaest časova. Marinadu čine beli i crni luk krupno sečen, bosiljak, biber, lovorov list i ulje.Sve se lepo rasporedi  i dobro promeša. Pre samog kuvanja meso se ocedi. Ostalo je stvar majstora kuvanja. Izdinstan luk, začini  i kuvanje. Prvih pola sata na jakoj vatri, a zatim još oko dva i po sata na laganoj.  Onda sledi druženje, razgovor i dragi likovi višegodišnjeg druženja. Obično se pojede sve do dna kazana u kome se kuvao.     Osnovna čovekova potreba jeste prijateljstvo. Ono nas povezuje od praiskona do dana današnjeg.   Jedne letnje večeri suprug i ja slučajno sretosmo našeg prijatelja. Kako ga dugo nismo iznenađenje je bilo obostrano. Ono š

Kafa...

Слика
     Кафа је нешто важно у мом животу. Опојна, мирисна, богатог укуса, подсећа на далеке меридијане и егзотичне земље, а опет нешто блиско и мирише на кућу моје драге комшинице. Тa мрко црна течност мами и зове, просто призива на дружење, на време које треба поделити, на мали велики тренутак. Наравно није само кафа ту. Ту је блага и увек насмејана комшиница Сека ( не воли своје крштено име) . Дакле како изгледа наше СВАКОДНЕВНО пијење кафе. По распореду једнога дана се пије код мене, a наредног дана код ње. Кафа се не пије заједно само недељом, када се наравно кува недељни ручак који је захтевнији него обични. Морам да одам тајну, недељом док траје ловна сезона у Војводини, када наши мужеви оду у лов, кафа се пије. Пијење кафе траје пола сата до сат времена .     Наше дружење траје већ доста дуго,  још од времена када су се доселили у наш комшилук као млади брачни пар. С почетка дружења било је укључено још неколико финих женица из нашег комшилука, али су то већ неке

Mikulaš!

Слика
    Kazu da vreme brže teče kako ljudi nižu godine. Bas prava istina. Dani, meseci, godine  lete uzdižu se i ostaju samo sećanja. Radujem se praznicima i običajima. Radim u malom vojvodjanskom selu mešovitog stanovništva. Bogata tradicija, dve reke. Manja i veća, obe medjunarodne:  Tisa i Zlatica. Što je još važnije divni ljudi, jednostavne panonske duše, sa svojim usponima i padovima, tugom i radostima. Ako sam negde nešto naučila ovde sigurno jesam.     Slave se dupli praznici. Bas danas je obeležen po ko zna koji put praznik koji je uvod u božićne praznike. Obeležava se Sveti Nikola kod katolika, poznatiji pod nazivom  Mikulaš .    Mikulaš dolazi večeras ili sutra ujutro i donosi poklone deci. Poklone dobijaju sva deca. Obično su to slatkiši. Pokloni se stavljaju u dečje cipelice. S večeri cipele se moraju dobro očistiti da se Mikulaš ne predomisli,  pa ne ostavi poklončić. Velika je radost primiti poklon od Mikulaša.     Žene udruženja penzionera Padej pripremaju tradicionaln

Ispred praznika

Слика
    Decembar.  Oštar zimski vazduh se lagano mreška, iskri se kao srebro na krljušti uspavane ribe zarobljene  negde u mulju ravničarske reke, pa samo ponekad blesne , kada se sivi oblaci otvore i pošalju sunčev zrak do samoga dna. Sve u nekom iščekivanju hladnih dana.  Pravilno usmereno u iščekivanju praznika. Malo jeze, malo hladne izmaglice, malo jutarnje hladnoće bez mraza. Dani se nižu. Čini se da čovekov život protiče u stalnom čekanju. Ružno se ne čeka, ono samo dođe, nezvano, uz tešku reč, ćutanje, bol. Otrpi se, pa nekako prođe.     Lepo se čeka, dugo, kako se godine nižu, čini se sve duže. Ipak dođe. Podeli se sa prijateljima i porodicom, prespava, pa se nastavi dalje.     Ostaju lepe reči,ostaje osmeh i zahvalnost za podeljenu radost.     Ne mogu da ne navedem :   ,,I kada misliš da si stigao do kraja, da se put završio, otvara se novi put, sa novim uzbudljivim avanturama, put koji je još lepši od predhodnog, obojen sa još više nijansi sjajnih šarenih boja. Da, živ

Snovidjenje!

Слика
    Snoviđenje u noći ivanjskoj, Među javom i međ snom ,ako vam je draže:  Zona sumraka .Svodi se na isto: vidim, a ne vidim. Ne čujem, a čujem. Ne osećam, a osećam. Koliko je čoveku potrebno da potone ili da pliva. Šta mu je milije?     Koliko ljudi je danas spremno da izrazi svoje mišljenje o bilo čemu? Krijemo se kao krtice u mraku svoje duše, nespremni za iskorak, za javnu reč. Čitavog života se krijemo od svih, pa i od samih nas.    Ono sto me brine jeste zaborav. Zaborav svega, nestanak znanja, neprimenjenost ranije naučenog. Zamislite posle veličanstvenih civilizacija starog vremena, posle velikih građevina, o čijoj gradnji današnji čovek može samo da sanja, mračni srednji vek. Uništavanje svega čto misli drugačije! Nestajala su pokolenja,  žene, mačke, sve sumnjivo, sve sto je delovalo jeretički!    Nikola Kopernik,      http://hr.wikipedia.org/wiki/Nikola_Kopernik   Đordano Bruno,   http://sh.wikipedia.org/wiki/Giordano_Bruno .   Ludi poput njih  su javno izneli svo

Crno-belo ,noć i dan,dan i noć!

Слика
    Vreme teče kroz dan  i noć, kroz crno i belo. Večita tema, za kreatore, pratioce mode, političare[crno odelo- bela košulja ], ali i za običnog jednostavnog čoveka koji živeći svoj život biva sa ili bez razloga uvučen u ovu dilemu.     Hodamo kroz svetlo i tamu, kroz crno i belo!     Što neko reče iskušenja su velika i valja im odoleti!!!!!     Teško. Uvlačimo se u ljusturu. Bez misli ,osećanja, bez svog ličnog izraza. Kako drugi kaze, uradi, tako ću i ja. Zašto? Da li je to crno ili belo? Da li je to dobro ili loše?    Možda iz straha ili lenjosti, možda zbog učmalosti sredine, možda iz razloga da se ne zamerimo nikome.    Crno ili belo?    Dve boje  u nasem životu!    Tužna i teška priča. U svemu gledamo crno i belo, dobro i lose, dan i noć. Ko smo mi da tako lako odredjujemo bit čoveka. Najlakše je odrediti nekoga po svom merilu : crno ili belo. Da li u nekom postupku onoga koga poznajemo prepoznajemo jedno ili drugo? Nebitno! Isti postupak, dva čoveka, dva mišljenj

Moda...

Слика
    Pročitah tekst ,,Upoznajte Slavika ,modnu ikonu među beskućnicima" http://www.blic.rs/Slobodno-vreme/Zanimljivosti/512784/Upoznajte-Slavika-modnu-ikonu-medju-ukrajinskim-beskucnicima   Zainteresovalo me i navelo na razmišljanje. Gledam ne tako starog, ali izboranog čoveka. Na svim fotografijama se smesi , smeska, zagonetno gleda baš kao prava manekenka. Zadovoljan ,ni traga cinizma, zavidnosti ili bilo kog oblika nezadovoljstva svojim beskućničkim životom. S ponosom nosi odeću na sebi kao da je obukao komade vrhunske visoke mode. Na momenat mi se učini da čoveku s druge strane kamere govori  možda baš to da on može njemu da zavidi . Ima malo, a tako mnogo. Sviđa mu se čovek s druge strane kamere i on mu dozvoljava da ovaj snimi njegov život. Nema fotošopa pa da ga pretvori u pravog nabildovanog lepotana. S ponosom prikazuje svoj život i nudi nam ga otvorenog i spremnog za čitanje.   Svako od nas je imao prilike da bar jednom sretne nekog beskućnika, jadnika, odrpanog, sam

Suncokreti

Слика
Lagani žal, za minulim vremenom i satima koji suviše brzo prelaze u dane, mesece, godine, vekove... dodiruje um i osećanja. Uvek prisutna skrivena vremenska  vila koja donosi i odnosi, dariva i uzima. Jedino ona ostaje večno mlada. Jedino njoj godine ne mogu ništa. Krade neprimetno.  Čovek ne oseti. Unutrašnjost ostaje ista, spoljašnjost se narušava, izdajnički otkriva minula stradanja i radosti.  Zavlačimo se ispod nevidljivih pokrivača čvrsto ubeđeni u ličnu bezgrašnost, a grešnost svih ostalih. Sebični smo u svojim mislima. Zatvoreni za male sreće, otvoreni za stalnim zovom nekih prošlih vremena kada su ljudi bili drugačiji i bolji. Raduje me pročitan stih, lepa reč otvara oko i budi laganu radost. Osećam zov prirode. Ravnica je pukla. Preplavila se suncokretovim cvetom, zelenim kukuruzima i poljima sa ostacima pokošene pšenice. Negde se u daljini spojila sa nebom i šapuće o bezvremerju. Sutra će se opet,  o novom danu, sresti na istom mestu i u skoro isto vreme, biljke i s

Neko cudno vreme doslo!

Слика
Ni toplo ni hladno, onako dosadno. Suv vazduh, sve teže prolazi kroz pluca i nekako guši. Još kad pirne vetrić, pa malo rastera miris trulog opalog lišća koje izaziva ono dosadno kašljucanje. Komunikacija slaba, svi se nekako povukli i ćute. Po neki redak prijatelj prodje i lenjo mahne rukom.   Takvi  ljudi ne razumeju jedni druge  ili neće da razumeju, uvek nešto zameraju, kritikuju ...uopšte,  sposobni samo za izricanje kritickog misljenja, bez pokušaja ili nagoveštaja bilo kakve pozitivne ideje.   Eto i ja kritikujem druge, ne mareći za svoju krivicu, za svoje ukopavanje, svoju ličnu filozofiju, koja traži samo razumevanje i  bar nečiju podršku.  Naš veliki pesnik Dusan Vasiljev je napisao stihove:           ....dajte meni samo času zraka               i malo bele jutarnje rose ,              ostalo vam na čast... Pravo osecanje za sumorni jesenji dan. Jos jedna slika na svili, pozno jesenji dan, samo priroda, bez ljudi. Ona je u svoj svojoj lepoti dovoljna sama sebi.

Zejtinlik!

Слика
Srpsko vojničko groblje u Solunu, u Grčkoj. Podigao ga je kralj Petar Karadjordjević u znak zahvalnosti poginulim srpskim vojnicima na Solunskom frontu 1918 godine. Slava im! Na početku stihovi Milutina Bojica: Plava grobnica . Čuvši ih iz usta drhtavog starca ...nezaboravno. Milutin Bojić Plava grobnica Ukoliko se nadjete u Solunu obavezno ga posetite. Doživećete osećaj mitske preuzvišenosti i strahopoštovanja. Svaki kamen, pesak, ugrejani krst na ovom svetom mestu prica svoju pricu: Ono sto je video i doziveo, ali i pricu o generacijama ljudi koji su se poklanjali senima junaka.  U kripti crkvice se nalaze Knjige poginulih vojnika  željnih svoje otadzbine. Možete ukoliko imate strpljenja potražiti svoje pretke koji počivaju na ovom svetom mestu.  Kripta donosi nova imena ,čini se bezbrojna ,pa suze same naviru. Velika imena srpske istorije.... Kraja nema ... Kada je kralj Petar kupovao zemljiste za groblje ono se nalazilo na periferiji Soluna -Tesaloniki ka

Ribice

Слика
Ribice:  blizu ,a tako daleko!     Zasto tako čudan naziv ? Koliko nas se našlo u takvoj situaciji ?Blizu ,a tako daleko?Odlazimo na posao,kontaktiramo sa ljudima ,a u stvari ne poznajemo se ,ne znamo o njima ništa. Velika praznina bez reči i bilo kakvih osećanja.Sve se preliva u nekakvoj veštačkoj svetlosti koja sija ali ne daje svetlost .    Na ulici mnoštvo ljudi ,pa kao u nekom filmu samo prolaze pored nas .Retko ko zastane ,a još ređe nešto zapita.    Na izled iste , plivaju divne , uživaju u lepoti životne tečnosti koja ih okružuje ,a svaka gleda na svoju stranu ,ide svojim putem nezavisna od one druge.    Srecan je onaj ko oseti toplinu ,ima sa kim da podeli i radost i tugu  i brigu i želju .Otvorimo se za lepu reč. Ribice neka ostanu na svili,daleko , a mi neka budemo blizu. Za kraj jedna pesma neobicnog sklopa reči: https://www.youtube.com/watch?v=SuYDtebysHs

Ljiljani

Слика
Mirisni ljiljani .Ovoga puta u  lepom ramu ,na svili.
Слика
Imamo i zute narcise ,neko ih zove kukurek.Nista manje lepi ili mirisni od belih .Ovako izgledaju na svili.
Слика
Postoji legenda o prelepom mladicu Narcisu koji se zaljubio u sebe samoga.Tuzna prica .Kod nas postoji cvet sa takvim imenom .Ovo su moji narcisi na svili.
Слика
Jos malo finih stvari na svili.Bulke!Leti pre zetve psenice polj su pokrivena crvenim makovima -bulkama .Veoma zivopisno za oko ,a mucno za vlasnike njive. ,,Sve sto cveta htelo bi da cveta"

Salas

Слика
Salas ,kuca nasih dedova, napravljena od blata, dobra za boravak leti. Nije bilo potrebe za klima uredjajima. Na žalost polako nestaju. Ruse se. Ovo je moj salas na svili. 
Слика
Veoma nezna i lepa biljka nasih livada i dvorista jeste Bela rada ili Lepa Kata  zavisi od toga u kom kraju nase zemlje raste. Svejedno ona je divna, nezna i interesantna biljka veoma blagog mirisa. Ovako izgleda naslikana na svili.
Слика
Slika  na svili :Jorgovani i lale!

Milorad mačak koga više nema

Слика
Jos jedan mačak naše familije Milorad. Milo i rad.Neobična kovanica koja daje veoma lepo ime, ime koje mnogi govori . Jeste da za dotičnog gospodina doslovno nije imalo značenja, jer on ni najmanje nije voleo rad. Nije imao ni razloga da ga voli. Uživao je u životu, disao je punim plućima, nikoga nije molio ni za šta, jednostavno takve potrebe nije imao. O njemu je napisana priča na ovom blogu pod nazivom ,, Savršen život,,. Na žalost ne vole svi ljudi životinje. Neko u našem komšiluku ima izrazitu mržnju prema četvoronožnim srodnicima divljih mačaka. Mnogo mačaka je nastradalo, među njima i naš ljubimac. Dakle Milorada više nema, ostaju samo fotografije i uspomene.
Слика
Na svili se mogu slikati razliciti motivi.Ovo je čuvena srpska freska koja se nalazi na zidu manastira Mileševe. Ona na sve posetioce manastira ostavlja poseban utisak. Kada sam posetila manastir doživela sam da me pogled Belog Andjela prati. Poželela da tako nesto imam u svome domu. Ovo je moj Beli Andjeo.
Слика
Evo jos nekih slika!

Slike i svilene esarpe

Слика