среда, 26. фебруар 2020.

Dodela nagrada u Lukavcu BIH

Granice neba golubu ne trebaju
Granice seoskog puta konjima na trebaju
Granice  staza nebeskih labudovima ne trebaju
Granice su potrebne samo ljudima.


Nedelja 23.februara 2020. godine je bila dan za veoma lepo druženje sa prijateljima i pesnicima u Lukavac Gradu - Tuzlanski Kanton u Bosni i Hercegovini. Osunčan dan i bistro plavo nebo su odzvanjali dobrodošlicom.
 Zahvalila bih gospodinu Senahidu Neziroviću na entuzijazmu i organizaciji Prvog međunarodnog konkursa  koji nosi ime profesora i pisca Gavrić Borislava, čije sam knjige dobila kao nagradu,  što me posebno raduje.
 Zahvaljujem na dodeljenoj mi nagradi, rečima prijateljstva i toploj dobrodošlici.










Gospodin Senahid je u sredini
Fotografije: Dragan Đukanović

среда, 19. фебруар 2020.

Časovnik

Na zidu, okačen o duboko zabijeni ekser sa širokom glavom, visi stari časovnik.  Okružen slikama na kojima su prizori nekadašnjeg mirnog života.  Svoj sa svojima.
Okrenut prema ulaznim vratima tako da broji posetioce. Ponosni svedok doba kog više nema. Drveno izrezbareno telo načeto sitnim bubama odoleva. Povremeno se trza i iz sebe izbacuje sitne stugotine njihovih zuba. Požutela glava sa dve kazaljke neumorno meri dane koji se nižu. Tužan, često  razgovara sam sa sobom i duhovima koji u danima punog meseca izlaze iz mračnih podruma susednih kuća. Vidi ih samo on. Glasom dugotrajnosti, takom i tikom  odgovara, postavlja pitanja i daje odgovore.
-Zašto ti se zvono ne oglašava?
-Zašto? Zato što im smeta.
-Kako im smeta? Vredno si kucao zvonkim bongom na pola sata, na sat tačno onoliko koliko treba.
Zvao si nas o ponoći. Volim kada poslednji otkucaj pozvoni dvanaesti put. Tada je vreme da ustanem, da se bešumnim letom prevezem preko usnulih, da obogatim njihove snove, da pohvatam neostvarene želje i da  im u snovima dam zrno utehe.
- Da  - tužno je dubokim uzahom odgovorio časovnik- Ti letiš, a oni se ljute.  Ne vide te. Ne znaju da im ti daješ stvarnost varljivog sna. Zbog mene se probude, čame u mraku, ne mogu da spavaju. Kažu čekaju sledeći otkucaj, da čuju koji je na redu pozni sat.  Još malo i sa kucanjem ću prestati. Ostaviće moje rđom nagrizle federe nenategnutim. Ostaću pust u gluvim danima. Velika se tuga uvukla u moje metalno srce. Osećam da će stati. Zaustaviće me.  Bio sam srećan. Veselo sam poskakivao sa svakim otkucajem, pratio sam razgovore i dečje usklike, merio sam sate, dane, godine, merio sam vekove.  Bio sam mlad i lep. Na svojoj glavi sam nosio orla raširenih krila. Nestao je davno, polomio se i sagoreo u visokoj kaljevoj peći. Kad se setim ... i nje nema odavno...
- Da star si. Samo duhovi mladih su večno mladi.
- Sada imaju časovnike na struju, mobilne telefone, svi pište, zvone raznim melodijama od kojih se  i mesečina plaši. Možeš li mi obećati da ćeš me posećivati i kada polednji tik izgubi svoj trag? Hoćeš li me ispratiti na počinak? Hoćeš li nekada u noćima obasjanim mladom mesečinom misliti na mene?
- Ispratiću te. Biću tu. Samo mi trajemo večno.

субота, 15. фебруар 2020.

Mokoša


-E, moja ti!
Šta si se tu skupila, zgrčila kao kakav prokisli, ukišeljeni  miš?
Plačeš?
Ne, ne, to nije plač.
Ti cmizdriš.
Kažeš muž?
Nemoj da te više ni vidim ni čujem da to radiš. Ha, ljubav! Kakva je to ljubav kad ti se niz lice slivaju muzge , a oči ti crvene.
Umij se, obriši, pa ću  da ti pričam šta je ljubav!
- Idem ja tako, a mrak. Sve pogledavam levo i desno, sve mi se čini da me neko prati, šapuće u mraku, korača. Što više gledam sve manje vidim. Mislim to je ova luda glava, nakupila se jada, naplakala, nagutala reči koje nije smela da izgovori.
A, da ti kažem i strah me opominje. Ima moj muž tešku ruku.
Okasnila sam.
Stislo me u duši. Cvrči znoj na čelu, ali se ja ne dam, sve mislim da umišljam, da se to sve negde u mojoj glavi kuva. Ipak prohladni vazduh me čini budnom. Jasne mi se slike ukazuju.
 Stala sam, pa kud pukne da pukne.
-Ko si ti što me pratiš? Izađi da te vidim, prikaži se! - dreknuh svom snagom.
-Nemoj se plašiti. Spremna si da me  vidiš. Tvoja sam zaštitnica.
-Kakva zaštitnica? Gde si do sada?
Iz mraka je pred mene poput majskog jutra sinula  Mokoša.
-Veruj svojim očima. Ja upravljam tvojom sudbinom.
- Ti si moj Usud?
-Ne. Ja sam nešto drugo. Prikazaću ti se u potpunosti, ako prihvatiš moj lik promeniću ti sudbinu.
Skupila sam snagu da je bolje pogledam:  Imala je veliku glavu. Bila je lepotica duge plave kose koja je na svojim krajevima bila okićena pletenim gajtanima od  obojene  upredene vune.  Presijavala se plava kroz sve nijanse rane jeseni. Oči su blistale na jasnoj mesečini letnjim sjajem. Usne su se kitile biserom prolećne zore.
Bila sam opčinjena, gledala širom otvorenih očiju, takvu lepotu moje oči nikada nisu ugledale.
Tada se neka večernja magla nadvila nad nama. Slika se promenila , postajala je veštica na čijem su seliku videli tragovi mnogih životinja. slike su se smenjivale velikom brzinom. nisam uspela da pohvatam smisao koji ih vezuje, a srce mi se sledilo. 
Odejdnom se njen božanski lik preobrazio u glavu životinje, bila je to sasvim neobična koza vučjih zuba i kravljih rogova. Zatvorila sam oči. Strah je bio previše jak, a priviđenje stvarno.
-Ne zatvaraj oči, već me poslušaj. Na tebi je da li ćeš prvu ili drugu životnu sliku. Bistro jutro ili gluvo doba u svom životu. Samo pazi nije zlato sve što sija! Ako ćeš prvo, promeni se. Za pola svoga veka nisi puno naučila. Uvek glavom kroz zid. Budi mudrija, primeni pamet žensku i tvoj život će biti majsko jutro. 
  Toliko puta sam ti pomogla da se otrgneš iz sna i da svojim rukama veštije upredaš vunu u velika klupka, a ti me nisi primećivala. Kapala si iz očiju misleći samo na svoju bol. Zagrlila me je svojim nesrazmerno dugim rukama , činilo mi se da mi kosti pucaju. Otreznila me je.
Utom se slika rasprši poput duge na nebu. Najpre je bila  blistava, pa zagasita, a na kraju mlečno-bela paučinasta materija potpuno bezlična bez mogućnosti naslućivanja za mene sasvim stvarnog bića..
Put do kuće su cipele same našle.
Čekao me je ljut, nakostrešen i pripit. Podigao je ruku. Tog momenta je iz mene progovorila ona, mekog umilnog glasa. Prela sam najboljim ritmom starog vretena.
Rekla da sam imala viziju, da me je strah, da tražim sigurnu luku i  topli dlan, da sam spremna da letim ispod njegovih krila.
Pričala sam svašta, zvala ga Macom, Kucom, slatkišem, Duškom, upotrebljavala sam reči koje su izvirale iz mene poput najbistrijeg planinskog potoka.
Samo je  ćutao i treptao. Zamrznut u trenutku otvaranja vrata.
Bila sam meka kao guščije pero, a on vitez sjajnog oklopa.
Od tada se naš život promenio.  Neke nevidljive niti  su se isplele oko nas.
Zato ti kažem, ako  nećeš da slušaš mene poslušaj nju.
Da još da ti kažem danas mi je doneo buket žutih mimoza. Miriše mi cela soba. Sad idem da Maci spremim večeru. A sutra me Kuca prati na voz. Idem u banju, da se odmorim. Sama. Duškić moj će mi spremiti sendviče i termos sa kafom. Pilence moje...
Pitao me je kako da me zove, samo sam kroz osmeh rekla MOKOŠA!

A  ti ...


Fotografija- Unutrašnjost stare srpske kuće Tršić










 

петак, 14. фебруар 2020.

Iza naših vrata

Iza naših vrata su budni
snovi
vetrovi i
meridijani daleki.

Iza naših vrata ljudi su
uvek deca
u nepresušnoj igri.

Iza naših vrata prijatelje
čeka kafa i mirišu reči.

Iza naših vrata nestaju
bore
a dani u zbijenoj straži stoje.

Iza naših vrata
glas prerasta u pomirenje
a ono u miran dan.

Iza naših vrata je toplo.

Iza naših vrata
smo mi.

Fotografija: Crkva Svih nacija -Jerisalim

понедељак, 10. фебруар 2020.

Tražićeš me

Tražićeš me
kada  se nebo oboji prolećnim jutrom.

Tražićeš me
kada te zeleno more leta zanese.

Tražićeš me
kada prvi  otkinuti list najavi jesen.

Tražićeš me
zaboravljenom bojom prvoga snega.

Tražićeš me
pod okriljem rodnog neba,
pod prvom visibabom
zarobljenom dahom mrazovite zore.

Spavaću
pokrivena svilom nebeskom
preko koje preleću bezbrojna jata
panonskih golubova.

Tražićeš me.

Moj san
će biti čvrst
neću se probuditi.

петак, 07. фебруар 2020.

Premeravam

Dopuštam da se ušuškam u zavetrini
bezglasja

Dozvoljavam da me pokrije tuga
senke

Dozvoljavam da ne postoji ništa
sem malog sveta moje duše.

Kolliko treba da zadržavam glas?
Koliko da usporavam misao?
Koliko da bezvrednom dopuštam sjaj?
Dozvoljavam da bezglasja i senke caruju?

Merim
Ispitujem
Premeravam.

четвртак, 06. фебруар 2020.

Tajnu reka pripoveda- Tri četvrtka

Hladnog ranofebruarskog dana po vetru kome se nije mogao odrediti ni smer ni
pravac, isporučen mi je zbornik ,,Tajnu reka pripoveda" . Kroz nizove priča i pesama svetlo dana su ugledale rečne tajne, dugo skrivane u munjevitom dnu. Neprozirne vode nisu bile dovoljne da ih zadrže. Tajne ćete otkriti čitanjem zbornika pod dirigentskom palicom Ivane Zajić.
Moja priča ,,Tri četvrtka"  je pronašla svoje mesto pod njenim okriljem.



















Tri četvrtka


Svaki novi pljusak ju je vraćao unazad. Zadržavao je sadašnjost, vezivao za prošlost i nije davao mira njenoj duši. Činila je sve da izbriše talog vremena. Cepala je odeću, brisala prijatelje sa fejsbuka, izbacivala iz sebe svaku pomisao na stara druženja i likove koji su obeležavali deo njenog života koji je značio sve. Bila je nezadovoljna sobom i svima.
U kutiji sa starim fotografijama je pronašla mnogo onih koje nije želela. Smetala su joj nasmejana lica i blistavi sjaj obojenih očiju. Smetala su joj nevina lica i vera u lepšu, radosniju i svetlošću obojenu budućnost, a sve to su govorile fotografije s kojih su se osmesi nizali.
Možda sve to ne bi bilo tako. Možda se sve to ne bi zapenušilo i gubilo u propadanju nežnih duginim bojama obojenim mehurima sapunice da je nije savest pekla, upozoravala je da u svemu ima i njene krivice, da je daleko od toga da je savršena. Savest je čudo, opomena, nemir, nezaborav.
U njenim prvim sećanjima pojavljivala se reka. Široka, ravničarska, tiha. Volela je njenu širinu i sjaj kada je dotakne poslednji sunčev zrak. Volela je i kišne kapi koje se stapaju s uzburkanom, vetrom pokrenutom površinom. Znala je da u tihim letnjim danima sedi na drvenoj platformi rečne plaže, s nogama uronjenim u mlaku vodu, pa da tako zaronjena u sopstvene misli putuje tajnama rečnog dna. Pravila je na njemu kule i gradove, vrtove i tajne odaje. Skrivala je u njima svoje želje i nadanja. Reci je pričala sve. Znala je da će ona odneti njene tajne kroz dubine mulja daleko.
Bila je rana jesen. Meteorolozi su najavljivali promenu vremena, prve pljuskove posle duge letnje žege. Želela je da iskoristi vreme na svom omiljenom mestu kraj reke. Hladnija voda joj nije smetala. Sjedinjavala se sa njom i oduvek joj je govorila tajanstvenim jezikom davnina.
Volela je trenutak kada se njeno telo sjedinjavalo sa gustinom vode. Pre zaranjanja je dotakla stopalima mešavinu peska i mulja na rečnoj obali. Neprocenjivo je bilo osetiti život reke pod nogama i svoju nadmoć do trenutka kada se spusti i zaroni u njene dubine. Spajala je, premeravala, vagala. Trudila se da uhvati i spoji mozaik od delova koji su se činili nespojivim. Stavljala je svoj život na rečni dlan i dozvoljavala sebi da to budu trenuci potpune otvorenosti prema svojoj dugogodišnjoj prijateljici. Lako se odbacila nogama zarivši nožne prste u glatki mulj. Licem je uronila. Žmurila je, nije volela da gleda kroz mutnu vodu. Toga dan aje sve bilo drugačije. Magija mađarskog čardaša pomešanog s vojvođanskom tamburicom ju je naterala da otvori oči. Vazduh se plavio vrhovima karpatskim, ravnica je zapevala za nestalim morem, a reka je nekako oživela, nekako je bila vrlo hladna, a na momente topla. To ju je zbunjivalo dok je rukama i nogama veslala kroz vodeni gustiš širom otvorenih očiju.
Tada se reka raspukla. Oslobodila joj je vidike i naterala je da bolje pogleda oko sebe. Duboko ju je potreslo ono što je videla.
Nije poverovala svojim očima. Voden je sedeo na plovećem ostrvu drezge. Gledao ju je svojim pronicljivim plavim očima u kojima je mogla da vidi nebo. To ju je bunilo. Otkuda nebo ispod vodene površine. Zaveslala je rukama u nadi da će oterati priviđenje. U inat njenim nastojnjima Voden se nije pomerao, jezdio je držeći u rukama rečnog raka. Slika je bila toliko živa da je čula škljocanje njegovih makaza. Voden je pogledom pomilovao stanovnika čistih reka i pustio ga u žbun rečne trave. Opet je zaveslala. Voden nije nestajao, samo je svoju glavu obraslu dugom kosom, koja se na krajevima loknala, okrenuo prema njoj.
-Ti si uljez. Kako se usuđuješ da me ometaš, da kradeš moj mir, da uznemiravaš vodena stvorenja moga kraljevstva?
-Nisam ja. Nisam, samo sam… čula je sebe kao odgovara...
- Ne postoji: “Samo sam”. Ti si uljez. Grabiš, ometaš, uznemiravaš i to baš danas. Zar si zaboravila pravilo svoje familije? Znaš li koliko sam im pomagao da se spasu rečnog mulja i rečnih dubina.
- Ti jesi. Ti si im bio zaštitnik, ali ja nisam i neću.
- Ko si ti? Duge kose i haljina natopljnih rečnom vlagom, s promuklim glasom mraka?
- Još se usuđuješ da pitaš ko sam? Ja sam Morana.
- Morana? Boginja smrti mojih predaka?
-Da ja sam. Zar si zaboravila pravilo da se četvrtkom ne ulazi u reku. Bićeš samo jedna u nizu. Zauvek ću te zadržati u kraljevstvu mraka.
Tada joj je sinulo. Setila se onoga što je zaboravila i što su bile priče koje su se ispredale u letnjim noćima i velikim svecima kada se trebalo podsetiti na članove porodica koji su prešli na drugu stranu svetlosti.
Zaboravila je da je četvrtak zabranjen dan i da se toga dana moraju poštovati pravila. Zaboravila je da je toga dana trebala niz reku pustiti venčić cveća za sećanje i zahvalnost. Dan kada je u njenoj familiji bilo zabranjeno izlaženje na reku osim za bacanje venčića ispletenog od poslednjeg letnjeg cveća. Dan kada je bilo zabranjeno kupanje.
Pradeda Milun je jednog četvrtka, oznojan od skupljanja slame na njivi, uskočio u hladnu reku. Samo se košulja na njemu belela, a zatim je i ona nestala. Nikada ga nisu uzvukli iz vode. Često je slušala bakine priče o svom dedi. U svojoj glavi je sklopila priču. Volela je da zamišlja da je on negde kroz tokove Tise dospeo do Dunava, pa odatle u deltu na samom ulasku slatke vode u Crno more. Zamišljala je njegovu košulju kao zastavu na jarbolu panonskog vuka koji u velikoj delti jaše divlje konje i razgovara s beskrajnim jatima ptica, kako njegova košulja dobija krila i kako leti kroz plavetnilo neba i reke. Kako nebo, reka i more čine jedno.
Jasno je kroz mutne talase vode čula kako bakin glas pripoveda o drugom četvrtku:
Deda Živojin se jednog letnjeg četvrtka vraćao iz grada u selo kolskim putem. Terao je dva vranca: prelepa, gorda, ponosita. Bar je tako baka pričala. Ona ih se nije sećala jer od tog događaja više nisu držali konje. U gradu se, posle odlaska na stočnu pijacu i verovatno dobre prodaje tovara pilića, prasića i para ćurki, zapio s društvom. Onako pijan, uz pevanje bećaraca i svirku dva tamburaša, se spustio kolima dolmom Tise. Mislio je da će konji sami pronaći svoj put. Tragovi su vodili do reke. Dalje ih nije bilo. Odnela ga je voda negde daleko. Nikada ga nisu pronašli. Ni njega, ni konje. Tamburaši su izgubili samo svoje tambure. Njega je postavila kao čuvara Trajanove table i Kazana. Večni u službi reke. U vedrim noćima ga je viđala kao timari konje Svetom Iliji i kako Trajan i Živojin pevaju tihe pesme ne nekom nerazumljivom, samo njima znanom jeziku. Baka je pričala da je bio dobar čovek i da se sigurno nalazi u raju.
Moranin glas je prekinuo njihovu pesmu.
Zamahnula je rukama da je otera. Ova se nije dala. Pružala je ruke prema njoj, pokušavala da uhvati njene kose, koje su bile skupljene i čvrsto stisnute šnalom. Svaki Moranin zamah je slabio njenu snagu. Osećala je da posustaje, da joj ponestaju misli i da zaveslaji ruku dolaze do poslednjih atoma snage. Odlučila je da se prepusti, pridruži, svojim precima, da dozvoli da neko i njoj donosi venčić cveća, pa da ga spusti niz široko rečno korito. Sliku lebdećeg venčića je oterao Vodenov glas: - Nju ćemo pustiti. Nije nam potrebna. Dovoljna je jedna žena među bogovima. Dovoljna si ti Morana. Ovo je naše carstvo. Pusti je. Nema tvoje pameti, lepote, ni kose joj nisu kao tvoje. Ni stas. Pusti je.
Dok su zaveslaji ruku bili sve slabiji, a glasovi sve tiši, mogla je samo da oseti mreškanje hladnih ruku koje su je podigle na površinu. Dodirnuo ju je poslednji sunčev zrak i svetlo koje se spremalo na počinak. Zgrabila je vazduh i poslednjom snagom se dovukla do muljevitog plićaka.
- Hvala- jedva je uspela da promuca. Sutradan nije došla, ni prekosutra. Došla je u četvrtak i niz reku je pustila tri venčića: za pretke, Vodena i Moranu.
Uspela je da pomiri prošlost i sadašnjost, da pronađe mir u svom životu, da u malim stvarima nađe vrednosti koje su joj se činile nevažnim. Uspostavila je ponovo neka prijateljstva za koja se dokazalo da su prava. Uspela je da pronađe veru u ljude, osnovala je porodicu. Odlučila je da će svojim unucima ispričati priču o Tri četvrtka na reci.


Putopis : Pirot

Ulaz u Donji grad S istoka prelazimo na jugoistok i do bisera u njemu. Vodili su mnogi putevi preko njega. Trajanje nosi  još i...