Slike na svili

Granice neba golubu ne trebaju Granice seoskog puta konjima na trebaju Granice  staza nebeskih labudovima ne trebaju Granice su potrebne samo ljudima. Nedelja 23.februara 2020. godine je bila dan za veoma lepo druženje sa prijateljima i pesnicima u Lukavac Gradu - Tuzlanski Kanton u Bosni i Hercegovini. Osunčan dan i bistro plavo nebo su odzvanjali dobrodošlicom.  Zahvalila bih gospodinu Senahidu Neziroviću na entuzijazmu i organizaciji Prvog međunarodnog konkursa  koji nosi ime profesora i pisca Gavrić Borislava, čije sam knjige dobila kao nagradu,  što me posebno raduje.  Zahvaljujem na dodeljenoj mi nagradi, rečima prijateljstva i toploj dobrodošlici. Gospodin Senahid je u sredini Fotografije: Dragan Đukanović

Na zidu, okačen o duboko zabijeni ekser sa širokom glavom, visi stari časovnik.  Okružen slikama na kojima su prizori nekadašnjeg mirnog života.  Svoj sa svojima. Okrenut prema ulaznim vratima tako da broji posetioce. Ponosni svedok doba kog više nema. Drveno izrezbareno telo načeto sitnim bubama odoleva. Povremeno se trza i iz sebe izbacuje sitne stugotine njihovih zuba. Požutela glava sa dve kazaljke neumorno meri dane koji se nižu. Tužan, često  razgovara sam sa sobom i duhovima koji u danima punog meseca izlaze iz mračnih podruma susednih kuća. Vidi ih samo on. Glasom dugotrajnosti, takom i tikom  odgovara, postavlja pitanja i daje odgovore. -Zašto ti se zvono ne oglašava? -Zašto? Zato što im smeta. -Kako im smeta? Vredno si kucao zvonkim bongom na pola sata, na sat tačno onoliko koliko treba. Zvao si nas o ponoći. Volim kada poslednji otkucaj pozvoni dvanaesti put. Tada je vreme da ustanem, da se bešumnim letom prevezem preko usnulih, da obogatim njihove snove, da pohvatam n

-E, moja ti! Šta si se tu skupila, zgrčila kao kakav prokisli, ukišeljeni  miš? Plačeš? Ne, ne, to nije plač. Ti cmizdriš. Kažeš muž? Nemoj da te više ni vidim ni čujem da to radiš. Ha, ljubav! Kakva je to ljubav kad ti se niz lice slivaju muzge , a oči ti crvene. Umij se, obriši, pa ću  da ti pričam šta je ljubav! - Idem ja tako, a mrak. Sve pogledavam levo i desno, sve mi se čini da me neko prati, šapuće u mraku, korača. Što više gledam sve manje vidim. Mislim to je ova luda glava, nakupila se jada, naplakala, nagutala reči koje nije smela da izgovori. A, da ti kažem i strah me opominje. Ima moj muž tešku ruku. Okasnila sam. Stislo me u duši. Cvrči znoj na čelu, ali se ja ne dam, sve mislim da umišljam, da se to sve negde u mojoj glavi kuva. Ipak prohladni vazduh me čini budnom. Jasne mi se slike ukazuju.  Stala sam, pa kud pukne da pukne. -Ko si ti što me pratiš? Izađi da te vidim, prikaži se! - dreknuh svom snagom. -Nemoj se plašiti. Spremna si da me  vidiš. Tvoja

Iza naših vrata su budni snovi vetrovi i meridijani daleki. Iza naših vrata ljudi su uvek deca u nepresušnoj igri. Iza naših vrata prijatelje čeka kafa i mirišu reči. Iza naših vrata nestaju bore a dani u zbijenoj straži stoje. Iza naših vrata glas prerasta u pomirenje a ono u miran dan. Iza naših vrata je toplo. Iza naših vrata smo mi. Fotografija: Crkva Svih nacija -Jerisalim

Tražićeš me kada  se nebo oboji prolećnim jutrom. Tražićeš me kada te zeleno more leta zanese. Tražićeš me kada prvi  otkinuti list najavi jesen. Tražićeš me zaboravljenom bojom prvoga snega. Tražićeš me pod okriljem rodnog neba, pod prvom visibabom zarobljenom dahom mrazovite zore. Spavaću pokrivena svilom nebeskom preko koje preleću bezbrojna jata panonskih golubova. Tražićeš me. Moj san će biti čvrst neću se probuditi.

Dopuštam da se ušuškam u zavetrini bezglasja Dozvoljavam da me pokrije tuga senke Dozvoljavam da ne postoji ništa sem malog sveta moje duše. Kolliko treba da zadržavam glas? Koliko da usporavam misao? Koliko da bezvrednom dopuštam sjaj? Dozvoljavam da bezglasja i senke caruju? Merim Ispitujem Premeravam.

Hladnog ranofebruarskog dana po vetru kome se nije mogao odrediti ni smer ni pravac, isporučen mi je zbornik ,,Tajnu reka pripoveda" . Kroz nizove priča i pesama svetlo dana su ugledale rečne tajne, dugo skrivane u munjevitom dnu. Neprozirne vode nisu bile dovoljne da ih zadrže. Tajne ćete otkriti čitanjem zbornika pod dirigentskom palicom Ivane Zajić. Moja priča ,,Tri četvrtka"  je pronašla svoje mesto pod njenim okriljem. Tri četvrtka Svaki novi pljusak ju je vraćao unazad. Zadržavao je sadašnjost, vezivao za prošlost i nije davao mira njenoj duši. Činila je sve da izbriše talog vremena. Cepala je odeću, brisala prijatelje sa fejsbuka, izbacivala iz sebe svaku pomisao na stara druženja i likove koji su obeležavali deo njenog života koji je značio sve. Bila je nezadovoljna sobom i svima. U kutiji sa starim fotografijama je pronašla mnogo onih koje nije želela. Smetala su joj nasmejana lica i blistavi sjaj obojenih očiju. Smetala su joj nevina l