Hladnog ranofebruarskog dana po vetru kome se nije mogao odrediti ni smer ni
pravac, isporučen mi je zbornik ,,Tajnu reka pripoveda" . Kroz nizove priča i pesama svetlo dana su ugledale rečne tajne, dugo skrivane u munjevitom dnu. Neprozirne vode nisu bile dovoljne da ih zadrže. Tajne ćete otkriti čitanjem zbornika pod dirigentskom palicom Ivane Zajić.
Moja priča ,,Tri četvrtka" je pronašla svoje mesto pod njenim okriljem.
Tri četvrtka
Svaki novi pljusak ju je vraćao unazad. Zadržavao
je sadašnjost, vezivao za prošlost i nije davao mira njenoj duši.
Činila je sve da izbriše talog vremena. Cepala je odeću, brisala
prijatelje sa fejsbuka, izbacivala iz sebe svaku pomisao na stara
druženja i likove koji su obeležavali deo njenog života koji je
značio sve. Bila je nezadovoljna sobom i svima.
U kutiji sa starim fotografijama je pronašla
mnogo onih koje nije želela. Smetala su joj nasmejana lica i
blistavi sjaj obojenih očiju. Smetala su joj nevina lica i vera u
lepšu, radosniju i svetlošću obojenu budućnost, a sve to su
govorile fotografije s kojih su se osmesi nizali.
Možda sve to ne bi bilo tako. Možda se sve to ne
bi zapenušilo i gubilo u propadanju nežnih duginim bojama obojenim
mehurima sapunice da je nije savest pekla, upozoravala je da u svemu
ima i njene krivice, da je daleko od toga da je savršena. Savest je
čudo, opomena, nemir, nezaborav.
U njenim prvim sećanjima pojavljivala se reka.
Široka, ravničarska, tiha. Volela je njenu širinu i sjaj kada je
dotakne poslednji sunčev zrak. Volela je i kišne kapi koje se
stapaju s uzburkanom, vetrom pokrenutom površinom. Znala je da u
tihim letnjim danima sedi na drvenoj platformi rečne plaže, s
nogama uronjenim u mlaku vodu, pa da tako zaronjena u sopstvene
misli putuje tajnama rečnog dna. Pravila je na njemu kule i gradove,
vrtove i tajne odaje. Skrivala je u njima svoje želje i nadanja.
Reci je pričala sve. Znala je da će ona odneti njene tajne kroz
dubine mulja daleko.
Bila je rana jesen. Meteorolozi su najavljivali
promenu vremena, prve pljuskove posle duge letnje žege. Želela je
da iskoristi vreme na svom omiljenom mestu kraj reke. Hladnija voda
joj nije smetala. Sjedinjavala se sa njom i oduvek joj je govorila
tajanstvenim jezikom davnina.
Volela je trenutak kada se njeno telo sjedinjavalo
sa gustinom vode. Pre zaranjanja je dotakla stopalima mešavinu peska
i mulja na rečnoj obali. Neprocenjivo je bilo osetiti život reke
pod nogama i svoju nadmoć do trenutka kada se spusti i zaroni u
njene dubine. Spajala je, premeravala, vagala. Trudila se da uhvati
i spoji mozaik od delova koji su se činili nespojivim. Stavljala je
svoj život na rečni dlan i dozvoljavala sebi da to budu trenuci
potpune otvorenosti prema svojoj dugogodišnjoj prijateljici. Lako se
odbacila nogama zarivši nožne prste u glatki mulj. Licem je
uronila. Žmurila je, nije volela da gleda kroz mutnu vodu. Toga dan
aje sve bilo drugačije. Magija mađarskog čardaša pomešanog s
vojvođanskom tamburicom ju je naterala da otvori oči. Vazduh se
plavio vrhovima karpatskim, ravnica je zapevala za nestalim morem, a
reka je nekako oživela, nekako je bila vrlo hladna, a na momente
topla. To ju je zbunjivalo dok je rukama i nogama veslala kroz vodeni
gustiš širom otvorenih očiju.
Tada se reka raspukla. Oslobodila joj je vidike i
naterala je da bolje pogleda oko sebe. Duboko ju je potreslo ono što
je videla.
Nije poverovala svojim očima. Voden je sedeo na
plovećem ostrvu drezge. Gledao ju je svojim pronicljivim plavim
očima u kojima je mogla da vidi nebo. To ju je bunilo. Otkuda nebo
ispod vodene površine. Zaveslala je rukama u nadi da će oterati
priviđenje. U inat njenim nastojnjima Voden se nije pomerao, jezdio
je držeći u rukama rečnog raka. Slika je bila toliko živa da je
čula škljocanje njegovih makaza. Voden je pogledom pomilovao
stanovnika čistih reka i pustio ga u žbun rečne trave. Opet je
zaveslala. Voden nije nestajao, samo je svoju glavu obraslu dugom
kosom, koja se na krajevima loknala, okrenuo prema njoj.
-Ti si uljez. Kako se usuđuješ da me ometaš, da
kradeš moj mir, da uznemiravaš vodena stvorenja moga kraljevstva?
-Nisam ja. Nisam, samo sam… čula je sebe kao
odgovara...
- Ne postoji: “Samo sam”. Ti si uljez.
Grabiš, ometaš, uznemiravaš i to baš danas. Zar si zaboravila
pravilo svoje familije? Znaš li koliko sam im pomagao da se spasu
rečnog mulja i rečnih dubina.
- Ti jesi. Ti si im bio zaštitnik, ali ja nisam
i neću.
- Ko si ti? Duge kose i haljina natopljnih rečnom
vlagom, s promuklim glasom mraka?
- Još se usuđuješ da pitaš ko sam? Ja sam
Morana.
- Morana? Boginja smrti mojih predaka?
-Da ja sam. Zar si zaboravila pravilo da se
četvrtkom ne ulazi u reku. Bićeš samo jedna u nizu. Zauvek ću te
zadržati u kraljevstvu mraka.
Tada joj je sinulo. Setila se onoga što je
zaboravila i što su bile priče koje su se ispredale u letnjim
noćima i velikim svecima kada se trebalo podsetiti na članove
porodica koji su prešli na drugu stranu svetlosti.
Zaboravila je da je četvrtak zabranjen dan i da
se toga dana moraju poštovati pravila. Zaboravila je da je toga dana
trebala niz reku pustiti venčić cveća za sećanje i zahvalnost.
Dan kada je u njenoj familiji bilo zabranjeno izlaženje na reku osim
za bacanje venčića ispletenog od poslednjeg letnjeg cveća. Dan
kada je bilo zabranjeno kupanje.
Pradeda Milun je jednog četvrtka, oznojan od
skupljanja slame na njivi, uskočio u hladnu reku. Samo se košulja
na njemu belela, a zatim je i ona nestala. Nikada ga nisu uzvukli iz
vode. Često je slušala bakine priče o svom dedi. U svojoj glavi
je sklopila priču. Volela je da zamišlja da je on negde kroz tokove
Tise dospeo do Dunava, pa odatle u deltu na samom ulasku slatke vode
u Crno more. Zamišljala je njegovu košulju kao zastavu na jarbolu
panonskog vuka koji u velikoj delti jaše divlje konje i razgovara s
beskrajnim jatima ptica, kako njegova košulja dobija krila i kako
leti kroz plavetnilo neba i reke. Kako nebo, reka i more čine jedno.
Jasno je kroz mutne talase vode čula kako bakin
glas pripoveda o drugom četvrtku:
Deda Živojin se jednog letnjeg četvrtka vraćao
iz grada u selo kolskim putem. Terao je dva vranca: prelepa, gorda,
ponosita. Bar je tako baka pričala. Ona ih se nije sećala jer od
tog događaja više nisu držali konje. U gradu se, posle odlaska na
stočnu pijacu i verovatno dobre prodaje tovara pilića, prasića i
para ćurki, zapio s društvom. Onako pijan, uz pevanje bećaraca i
svirku dva tamburaša, se spustio kolima dolmom Tise. Mislio je da
će konji sami pronaći svoj put. Tragovi su vodili do reke. Dalje ih
nije bilo. Odnela ga je voda negde daleko. Nikada ga nisu pronašli.
Ni njega, ni konje. Tamburaši su izgubili samo svoje tambure. Njega
je postavila kao čuvara Trajanove table i Kazana. Večni u službi
reke. U vedrim noćima ga je viđala kao timari konje Svetom Iliji i
kako Trajan i Živojin pevaju tihe pesme ne nekom nerazumljivom, samo
njima znanom jeziku. Baka je pričala da je bio dobar čovek i da se
sigurno nalazi u raju.
Moranin glas je prekinuo njihovu pesmu.
Zamahnula je rukama da je otera. Ova se nije
dala. Pružala je ruke prema njoj, pokušavala da uhvati njene kose,
koje su bile skupljene i čvrsto stisnute šnalom. Svaki Moranin
zamah je slabio njenu snagu. Osećala je da posustaje, da joj
ponestaju misli i da zaveslaji ruku dolaze do poslednjih atoma snage.
Odlučila je da se prepusti, pridruži, svojim precima, da dozvoli da
neko i njoj donosi venčić cveća, pa da ga spusti niz široko rečno
korito. Sliku lebdećeg venčića je oterao Vodenov glas: -
Nju ćemo pustiti. Nije nam potrebna. Dovoljna je jedna žena među
bogovima. Dovoljna si ti Morana. Ovo je naše carstvo. Pusti je. Nema
tvoje pameti, lepote, ni kose joj nisu kao tvoje. Ni stas. Pusti je.
Dok su zaveslaji ruku bili sve slabiji, a glasovi
sve tiši, mogla je samo da oseti mreškanje hladnih ruku koje su je
podigle na površinu. Dodirnuo ju je poslednji sunčev zrak i svetlo
koje se spremalo na počinak. Zgrabila je vazduh i poslednjom snagom
se dovukla do muljevitog plićaka.
- Hvala- jedva je uspela da promuca. Sutradan nije
došla, ni prekosutra. Došla je u četvrtak i niz reku je pustila
tri venčića: za pretke, Vodena i Moranu.
Uspela je da pomiri prošlost i sadašnjost, da
pronađe mir u svom životu, da u malim stvarima nađe vrednosti koje
su joj se činile nevažnim. Uspostavila je ponovo neka prijateljstva
za koja se dokazalo da su prava. Uspela je da pronađe veru u ljude,
osnovala je porodicu. Odlučila je da će svojim unucima ispričati
priču o Tri četvrtka na reci.
Granice neba golubu ne trebaju
