Slike na svili

Dan se gasio Noć se negde  budila Lagano se reč ispuštala. Valjala se na leđima noćnog vetra Skrivenog iza Okrnjenog Nisko spuštenog meseca. Neverica Sjaj zevezda Snenim okom uhvaćen I glasom  Kratkog daha. Ugušen. Neverica Pokrivena lakom zavesom praha Skinutog sa Danice. Reč je narastala. Žena ju je hvatala. Merila. Premeravala. Razvlačila. U strahu izgovarala. Neverica. Fotografiju moga ujaka Bože načinio je Darko Ivančević. Fotografija ima isti  naziv: Neverica.  Hvala Darku.

Negde u nekoj dalekoj zemlji, gde se vreme ne meri prošlošću, gde su pogledi upereni samo u budućnost i tajanstvenu magličastu tvar  koju ona donosi, živeo je čovek. Daleka zemlja imala je samo ljude.  Nije bitan pol, važna je samo dobrota u njima i ono što ih je izdvajalo u njihovim dobrim namerama i činjenju dobra. Živeli su samo da bi donosili svetlost i smeh. Delili su radost jedni drugima. Svako je radio svoj posao. Bio je najbolji u tome i podučavao je mlade da budu bolji i da nadmaše svoje učitelje. U toj zemlji niko nije  bio gladan. U toj zemlji niko nije bio  žedan, niko nije  znao za jad i nije poznavao  plač. U harmoniji koja okružuje svakoga je neka magična svetlost prožela vazduh, pa se sve vrcavim spiralama uvijalo  i uzdizalo noseći radost. U tu  daleku zemlju je jednoga dana neki prohladni vihor uneo drhtaj. Stresao se čovek do čoveka. Lagano se počeo širiti neki nemir sa talasastih hranljivih polja posejanih mirisnim semenom. Uvijalo se nebo i mešalo s vetrovima

U tišini zimskog jutra bistrom stazom sarka svojim perom trag ostavlja. Glavu spušta Ogledalo sivo Kljunom svojim lako muti. Svoju tugu Vodi kao drugu Istalasa glasom nekim. Poletela tišina. Poletela tuga Nema ona svoga druga. U trenutku pesnik gleda Tuga njena i njegova. Poželeo pesnik reku. Poželeo pesnik krila. Zakliktao: Sivo nebo Rani časi Darujte joj zrno svetla. Tiha reko Zatalasaj svoje ravni Zaleti se u krivini Donesi joj još par krila. Pesnik suzu Tiho pušta. Na reku se magla spušta. Nestala je sarka. Iznad magle zakreštala Crno bela svraka.

Личила је на малог тек оперјалог врапчића који се својом непажњом или туђим наговором нашао на ивици гнезда. Да ли да се врати у меко паперје или да искорачи? Мамиле су је непознате даљине и неки нови путеви. Неки црвени кругови су јој се јављали кроз мисли и наговарали је на искорак. Грабила је ваздух који није улазио у плућа. Само је затворила очи и искоракнула. Страха није имала. Сетила се тренутка, иако неки то не би назвали тренутком, када је научила Оченаш. Налазила се испод неба којим су тутњали авиони. Бомбе су падале. Утеху јој је пружао Господ с високих небеса. Дрхтавим прстима је у фијоци ормана потражила Црквени календар. Лако је пронашла тражено. Оче наш… Оче наш… Никада ништа лакше није научила. Речи су се саме лепиле на жељено место. Успоставила се веза која не може никада и ничим бити прекинута. Знала је да ће бити добро. Од тога дана није утонула у ноћни одмор без молитве на уснама. Данас се налазила пред новим сом без снова. Потпис

 - Tu si. Pišeš. Čitaš. Uživaš u snazi ljudskog uma i njegovoj sposobnosti da u lepotu pretoči svoje misli. Ispred tebe je Mone. Lepota boja i igra svetlosti. Ispred tebe su uzvišene reči Andrića i njegova putovanja kroz maglene tragove prošlosti. - Lakokrili, nije te bilo! Samo lutaš. - Rekoh da sam tu i kada me vidiš i kada ne. - Srećna sam što si tu. - Ti  jesi, a ja sam tužan! - Tužan? Lakokrili? Kako da stvorim čarobni štapić i da njime rasteram tamu na tvojim duginim okom? - Ispričaću ti razlog moje tuge. Video sam svašta, znam svašta, ali sam ipak zanemeo ispred ljudskog nemara: Postoji žena. Radi u fabrici. Posao joj nije lak. Žuri, posao, porodica, kuća, mala plata i mnogo obaveza. Juče je ostala na poslu duže. Prekovremeni rad. dobro joj dolazi da povremeno produži rad, novac nikada nije na odmet. Pošteno radi i u svoj dom donosi novac. Na posao odlazi starim biciklom. Ako je kiša, na glavu natuče kapuljaču i brzo okreće pedale da se što pre skloni ispod strehe svoje

Otežalo nebo oblakom. Sivom nebeskom olovkom Prošarano Zamršeno Višom silom začinjeno Ni moje Ni tvoje Ni njeno. - Alo, alo!!! Dok vičem otvarajući vrata  kuće nepoznatih vlasnika, na mene se svom snagom i spretnošću svoje četiri noge, ustremljuje i laje veliki crni čupavi pas. Zaleteo se. Možda je gladan, opasan ili samo čuva svoje od uljeza. Zatvaram vrata. Čekam. Niko ne izlazi. Pas utihnjuje lavež. Možda misli da sam se predomislila i otišla. Ne odustajem. Pravim mu inat. Vičem opet. Opet laje, opet niko ne izlazi. Tik ispred njegove njuške zatvaram vrata. Smejem se. Rugam se, ipak sam brža! Neko je čuo metež. Čujem korake. - Tu smo,  čekajte! To ste Vi. Kažite. - Došla sam da kupim med. Kupovala sam i ranije, samo nisam lično dolazila. - Da, da, sad ćemo! - Moja sestra prodaje, ja samo pomažem. Primam teglu. Dodajem praznu. Plaćam. Čupavi pas me posmatra. Nem je. Prati me pogledom nepoverenja. Brani svoje na svome. Izlazim. Osećam njegov pogled,. Žena mi dovikuj

Glas Slog Reč Rečenica Pitanje Odgovor Putovanje u jednom pravcu Priča Radost Svetlost Bura Vetar Mir Zapad u Tisinom rukavcu Odgovor Pitanje Rečenica Reč Slog Glas Istok u suncokretu Kraj.

Prelivaju se oprane besane noći u duge dane. Pulsira bol. Širi se u koncentričnim vodenim krugovima, čini se da je svaki sledeći veći, dok se onaj poslednji ne ugasi nestalom snagom.  Niko mi nije kriv. Sama sam htela, fudbaler u papučama sa košarkaškom izduvanom loptom. Rekli bi zlonamernici: Tako ti i treba. Šta si tražila to si i dobila. Gde si se zametnuo, nekim dalekim nepoznatim, snegom zavijenim stazama zaštitniče moj?  Lepotu tražiš u čistoti i belini, ostavljaš božićno sunce obučeno u prolećnu toplinu.  Ljuti li se vreme?  Zaboravljaju snegovi da im je vreme, i mraz se izgubio, nestao je Beli božić? Zašto si me ostavio? - Da te ostavim? Nezamislivo za mene koji putovanja kroz vreme poznajem!  Tu sam i kad se ne vidi. Tu sam i kada se ne nadaš ili kada kroz polusan ne razdvajaš san i javu. Tu  sam kada u noćnoj mreži dodaješ mnoštvo zamršenih ribarskih čvorova i kada od nabujalih misli ne možeš da spavaš. Bio sam tu. Nisam li te opomenuo da se preobuješ? Umesto patika

S radošću najavljujem svoju drugu zbirku priča:  ODSJAJ SVILENIH NITI u izdanju Kreativne radionice Balkan.

Dodirnuli smo Nebo. Poklonili smo se senima oca Poklonili smo se senima majke. Ujedinjenih misli Brat i Ja. Stojeći jedno poredrugog U tišini Vratili smo se stazama Radosnog detinjstva. Držali smo se za ruke, Radovali se prvom žutom  psu. Beše to Fifi Kao u dečjoj pesmi. Dočekivali smo oca iz Treće smene. Majku smo na uglu čekali Njen osmeh I njenu strogost. Putovali smo na more. Penjali se na najviše stablo I odirali kožu s bosih nogu. Mrzeli smo kada tata čisti sneg ispred kuće I kada majka odmara nedeljom popodne. Voleli smo rođendane. Voleli smo prve trešnje i Vinogradske breskve. Ćokoladu sa lešnicima Krupne crvene jabuke. Brat krupnim prstima  pali sveću Na ovaj sveti dan. Mirno ispod debelog pokrivača Zajedno snivaju san Otac i Majka. Dodirnuli smo Nebo.

Mirisala je orahova ljuska iz peći. Dim se lako uvijao čineći fine, tanane beličaste oblačiće. Visoki dimnjak ih je dozivao u nepregledni nebeski prostor, a oni su se borili za delić slobode. Otkidali su se i krali izlaz kroz pukotine na vratima. Čovek ih je osetio. Činilo mu se da se nalazi ispod dedinog, davno izvađenog oraha i da pali veliku gomilu gorkog krupnog lišća. Sve je bilo isto samo se vreme razlikovalo. Nije ni osetio, a dvadeseti se pretvorio u dvadeset prvi vek. Godine su se nataložile dodavajući  uspomene  uspomenama. Sve se nekako izmenjalo, životne vrednosti su se promenile, prjatelji su imali sve manje vremena jedni za druge,otuđili su se, izgubila se starina, a vreme je sve brže prolazilo. Dobijao je godine. U trenucima dok je duboko udisao miris orahovog sagorelog ulja, mislima je krenuo na  putovanje. Kako se snovi brže odvijaju nego stvarnost, njegove misli su postajale baš to. Sanjao je budan. Nekako je bio Božić, da baš, drugi dan  kada se po starini od

Šta su dva dana naspram cele godine. Odlučila sam da dva dana izdržim bez interneta. Posvetiću se onome što volim. Ipak tu su obaveze koje se ne mogu zanemariti. O njima neću. Tu  su, te su tu. Što se mora nije teško. Uzimam  ram, razapinjem tanku svilu, odabiram boje...  koristilm  lepe, svetle , suncokreti se zažute kao najsjajnija novogodišnja zvezda na nebu, baš ona koju svako treba da pogleda i poželi želju u nadi da će neka viša sila uhvatiti šapatom izgovorenu ili mislima proletelu želju, pa će mekom nadljudskom magijom učiniti da se ona ostvari. Narastale su latice i listovi, množili su se potezi četkice u rastu krupnih cvetova. Suncokretov cvet je znak dobrog raspoloženja i verovanja da ljudi nisu izgubljeni, da se okreću lepom i da prate dobro u burnim životnim prilikama i neprilikama. Grickanje onoga što se proizvelo kroz obavze je još jedno zadovoljstvo, dakle grickaj i kada nisi gladan, pa šta je tu je praznici su tu, i dani bez inetneta zbog kojih se čini da sati