Neverica

Dan se gasio
Noć se negde  budila
Lagano se reč ispuštala.
Valjala se na leđima noćnog vetra
Skrivenog iza
Okrnjenog
Nisko spuštenog meseca.

Neverica

Sjaj zevezda
Snenim okom uhvaćen
I glasom 
Kratkog daha.
Ugušen.

Neverica

Pokrivena lakom zavesom praha
Skinutog sa Danice.
Reč je narastala.
Žena ju je hvatala.
Merila.
Premeravala.
Razvlačila.
U strahu izgovarala.

Neverica.

Fotografiju moga ujaka Bože načinio je Darko Ivančević. Fotografija ima isti  naziv: Neverica.
 Hvala Darku.

Dvadeset prvi vek

Negde u nekoj dalekoj zemlji, gde se vreme ne meri prošlošću, gde su pogledi upereni samo u budućnost i tajanstvenu magličastu tvar  koju ona donosi, živeo je čovek.
Daleka zemlja imala je samo ljude.  Nije bitan pol, važna je samo dobrota u njima i ono što ih je izdvajalo u njihovim dobrim namerama i činjenju dobra. Živeli su samo da bi donosili svetlost i smeh. Delili su radost jedni drugima. Svako je radio svoj posao. Bio je najbolji u tome i podučavao je mlade da budu bolji i da nadmaše svoje učitelje.
U toj zemlji niko nije  bio gladan. U toj zemlji niko nije bio  žedan, niko nije  znao za jad i nije poznavao  plač.
U harmoniji koja okružuje svakoga je neka magična svetlost prožela vazduh, pa se sve vrcavim spiralama uvijalo  i uzdizalo noseći radost.
U tu  daleku zemlju je jednoga dana neki prohladni vihor uneo drhtaj. Stresao se čovek do čoveka. Lagano se počeo širiti neki nemir sa talasastih hranljivih polja posejanih mirisnim semenom.
Uvijalo se nebo i mešalo s vetrovima nepoznatih pravaca. Ljudi su zatvarali oči u strahu od nepoznate nadolazeće bezbojne titravosti.
Ništa više nije bilo kao pre. Počeli su da zaziru jedni od drugih, da se gledaju nekim drugim očima, a duše su dobile neke nepoznate namere.
Počele su podele. Delile su se i račvale i želje i namere, nisu birale pravce i smerove. Često su se mrsile i kidale,  često bi zaplitale linije svojih staza i tkale ih u beskrajne metre neobičnih tkanina.
Korak po korak nestajale su vrednosti postavljane davno u vreme samog nastanka neba i zemlje. Kako su dani odmicali podele su postajale sve veće,a  razlike među njima su bivale sve dublje.
Dok su shvatili šta se dešava vreme je odmaklo daleko.
Došao je dvadeset prvi vek.

Sarka

U tišini zimskog jutra
bistrom stazom
sarka svojim perom
trag ostavlja.

Glavu spušta
Ogledalo sivo
Kljunom svojim lako muti.

Svoju tugu
Vodi kao drugu
Istalasa glasom nekim.

Poletela tišina.
Poletela tuga 
Nema ona svoga druga.

U trenutku pesnik gleda
Tuga njena i njegova.
Poželeo pesnik reku.
Poželeo pesnik krila.
Zakliktao:
Sivo nebo
Rani časi
Darujte joj zrno svetla.
Tiha reko
Zatalasaj svoje ravni
Zaleti se u krivini
Donesi joj još par krila.

Pesnik suzu
Tiho pušta.
Na reku se magla spušta.

Nestala je sarka.
Iznad magle zakreštala
Crno bela svraka.

Светлост

Личила је на малог тек оперјалог врапчића који се својом непажњом или туђим наговором нашао на ивици гнезда.

Да ли да се врати у меко паперје или да искорачи? Мамиле су је непознате даљине и неки нови путеви. Неки црвени кругови су јој се јављали кроз мисли и наговарали је на искорак. Грабила је ваздух који није улазио у плућа.

Само је затворила очи и искоракнула.

Страха није имала.

Сетила се тренутка, иако неки то не би назвали тренутком, када је научила Оченаш. Налазила се испод неба којим су тутњали авиони. Бомбе су падале. Утеху јој је пружао Господ с високих небеса. Дрхтавим прстима је у фијоци ормана потражила Црквени календар. Лако је пронашла тражено.

Оче наш…

Оче наш…

Никада ништа лакше није научила. Речи су се саме лепиле на жељено место. Успоставила се веза која не може никада и ничим бити прекинута. Знала је да ће бити добро. Од тога дана није утонула у ноћни одмор без молитве на уснама.

Данас се налазила пред новим сом без снова. Потпис на папиру је значио њен пристанак. Пошла је без страха. Пре потонућа у мрак без снова и најмањег трачка свести на уснама јој се налазила молитва :

     Оче

-на вратима која су спајала болесничке собе са операцоном салом ју је дочекао болничар. Видео је њен стид и после преузимања огртача, пружио јој бели чаршав.

      Наш

- бројни у белим чаршавима, бол и страх су јасни као јутарња роса

     Који си

- туга и страх у очима, њено чуђење- Мало ће ме рашити, мало зашити и готово.

     На Небесима

-Еластични завоји баш греју. Ноге су ми увијене, не знам зашто је рекао да их стављају код тежих операција.

      Да се свети име твоје

-мир кроз моје мисли

     Да буде царство Твоје

- потпуно сам ослобођена, пре поласка запалила сам свећу Крсној слави Светом Николи

     На земљи као на небу

- тишина, доктор ми маше, ја одмахујем

     Хлеб наш насушни

-Лежем на помоћни лежај, чекам да ми уграде игле

     Дај нам данас и

- не осећам бол, мирна сам.

     Опрости нам дугове наше

- немојте ме звати, мирна сам,

     Као што ми опраштамо дужницима својим

-кроз моје мисли

     И не уведи нас у искушење

-Улазим у свемирски брод који значи операциону салу.

     Но избави нас од зла.

- Не, не плашим се - јасно одговарам на питање.

Док ми кроз цевчице безбојна течност лагано клизи у вене, кроз расплетене вилине косе се мешају анђеоска крила. Чврсто су повезани. Не разликујем овоземаљско и небеско. Све време, по ко зна који пут ми је молитва на уснама. Свака реч је добила јачину,  подизана је и ширена херувимским крилима.

     Оче наш, који си…

Налазим се у потпуном мраку без осећаја, нестали су херувими и виле, нестао је Бели анђео Милешевски,  који се кумовским чудом са зида Милешевке пренео у моју болесничку торбу, па ме оданде својим загонетним осмехом штити.

Колико је времена прошло, не знам.  Мрак је био потпун.

Осећам лагано котрљање нечега испод неподношљивог бола. Чујем : ,,у рукама Мандушића Вука" , отварам очи и настављам

Свака пушка бије убојито…
Смех…

Гледам сам владика Његош се смеје кроз беле ходнике болничке вштачке светлости. Додирујем својим болом Цетињски манастир. Летим ношена прозирним анђеоским крилима, можда ми их је дао Арханђел Гаврило? Анђео сам у своме болу. Делим бол самога Распећа Христовог. На Голготи сам, плачем без гласа, са Маријом сам, Мајком над мајкама.

Мајка сам.

Мајко опрости.

Носе ме крила херувимска. Испред Студенице сам. Улазим скрушена, молим се пред кивотом Светог Симеона и Ане. Монах ме бледом руком дарује милошћу својом и миром душе сједињене са Небом, даје ми снаге да издржим.

Бол у таласима расте, губим, вртим се, нестају крила, скривају се од лоших људи.

Дишем.

Удишем дим испод којег сагорева тело Светога Саве, па ја сам учитељ, он је мој светитељ. Певушим звонима светосавског храма.

Певам душом својом, чује сав Балкан. Лете искрице до моје Војводине, ту је Крушедол и Раваница, ту је Јазак, ту су Хопово и Шишатовац, ту је Доситеј, ту су Ремета Велика и Мала. Летим, херувими са скривеног заветног ковчега ме носе, деле мој бол. У Бездину сам у Румунији, опет Сава и Симеон, срећна сам у својој боли у своме поновном тоњењу у мрак.

Будим се. Захвалана сам:

Оче наш који си...Оче наш који си…

Звони мобилни телефон кроз маглу ми га сестра која мења завоје, додаје. Тишина одзвања,

- Хало, ко је, - бистри ми се после дозе лекова.

- Ја сам-  чујем плач мајке.

- Немој плакати, жива сам…

- Хвала Богу…

- Хвала...

О Светом Николи пости, на столу се нађу посни жртвени колач и кољиво, ту су гости и мир, ту је радост и светлост.

После првог сусрета, нератдвојни смо. Бели Анђео на свили.

Radnička vila

 - Tu si. Pišeš. Čitaš. Uživaš u snazi ljudskog uma i njegovoj sposobnosti da u lepotu pretoči svoje misli. Ispred tebe je Mone. Lepota boja i igra svetlosti. Ispred tebe su uzvišene reči Andrića i njegova putovanja kroz maglene tragove prošlosti.
- Lakokrili, nije te bilo! Samo lutaš.
- Rekoh da sam tu i kada me vidiš i kada ne.
- Srećna sam što si tu.
- Ti  jesi, a ja sam tužan!
- Tužan? Lakokrili? Kako da stvorim čarobni štapić i da njime rasteram tamu na tvojim duginim okom?
- Ispričaću ti razlog moje tuge. Video sam svašta, znam svašta, ali sam ipak zanemeo ispred ljudskog nemara:
Postoji žena. Radi u fabrici. Posao joj nije lak. Žuri, posao, porodica, kuća, mala plata i mnogo obaveza. Juče je ostala na poslu duže. Prekovremeni rad. dobro joj dolazi da povremeno produži rad, novac nikada nije na odmet. Pošteno radi i u svoj dom donosi novac. Na posao odlazi starim biciklom. Ako je kiša, na glavu natuče kapuljaču i brzo okreće pedale da se što pre skloni ispod strehe svoje kuće, nadajući se da je kišne kapi neće sasvim potopiti. Razmišljajući da je bicikl konj iz pesme Čika Jovine... Ako je sneg, oprezno okreće pedale da na svojim leđima ne oseti  tvrdoću ledom okovanog asfalta. Tako iz dana u dan. Ponekad je i noć ne zaobiđe.
- Znam kako izgleda rad u smenama.
- Znaš, ali ti nisi nikada tako radila.
- Nisam, ali vozim bicikl. Dogodilo se i da sam dobro leđima osetila put.
- Slušaj:
Prvi sumrak je zahvatao nebo nad njom. Prve sijalice na vitkim banderama su treperavo i sramežljivo davale svetlost. Jurila je da pre prvog mraka dođe do svoje kuće. Ostalo je da pređe još par ulica, pa da svoje promrzline zgreje pored upaljene peći, da se pokrije i utone u miran san. Videla je dve žene koje su u razgovoru, umesto po trotoaru, hodale po putu. Ispružila je ruku da ih zaobiđe. Točak je proklizao. Našla se na ivici. Glava je udarila bankinu , naočare su se razbile, a staklo je napravilo duboku ranu na arkadi. Curila je krv.  Ostala je da leži bez svesti.
 Pogledale su onesvešćenu ženu i mirno su prošle pored nje, ostavljajući je u besvesti s ranom na slepoočnici. Zamahao sam krilima. Kose na ženama su se mrsile. Opominjao sam. Nije pomoglo. Crveno je bojilo asfalt. Senke noći su prihvatale onesvešćenu ženu čuvajući je. Magijom sam preusmeravao automobile. Radnička vila je u svojoj nesvesti imala i toplu sobu, miran dom, a ispred nje se na malom stočiću iz cvetne šolje u oblačiću pare pušio sveže skuvan čaj. Tonula je kroz vreme i prostor ne znajući šta joj se dogodilo. Iza prozora je starac posmatrao jato  vrabaca koje se zbunjeno podizalo i spuštalo. U njihovoj igri nije bilo radosti. Mirisao je strah. Nešto ih je plašilo pa su remetili svoju svakodnevicu i kvarile mu zadovoljstvo deljenja zajedničkog  Bogom danog vremena.
 Voleo ih je dušom staračkom. Oni su ga bodrili i davali mu snage da samotne dane provede u veselom društvu nikada sitih stanara ravnice. Postajao je dečak, željno iščekujući veselo dživkanje i isporučenu pozivnicu za druženje.  Morao im je pomoći. Izašao je na ulicu ustreptalog srca. Godine su ga odavale. Bio je   nagluv. Kada je ugledao besvesno telo, prišao je. Najbržim korakom je stigao do komšijskog prozora i zalupao. Pozvana je hitna pomoć. Žena je imala nekoliko naprslih rebara, razbijenu slepoočnicu i blagi potres mozga. U starčevim očima se nazirala suza. 
U daljini su se nazirale dve senke.
- Ne verujem Lakokrili, ne verujem. Ne može biti istina to što mi govoriš. Ne može čovek pasti toliko nisko i potpuno izgubiti osnovno što ga čini čovekom. Bezbroj puta sam gledala kako se životinje udružuju u teškim trenucima kada ih nevolja priitisne, a zar čovek   treba tako?
 A ti? Da li imaš opravdanje, da li se stavljaš  na stranu savršeno nesavršenih stvorenja koja o sebi imaju samo  najviše mišljenje koje potire svaku nepravilnost.  Zar u dvadeset prvom veku da  smo bez milosti.
Žene, doterane, sveže  bezmilosne.
Kakvo se to duboko potonuće nadvilo nad nas, pa nam ni tvoja čarolija ne može pomoći da se izbavimo iz najdublje tame koju samo ljudska duša može da ima? Kako možemo samo tako proći, nedodirljivi, uzvišeni u svojoj bedi i jadu? Što je najgore ne shvatamo dubinu potonuća. Gde  je samilost? Bojimo li se makar one uzvišene sile na Nebesima? Koliko li će nam duša težiti kada je stavi bog podzemlja na tas svoje vage?
Osuđeni li smo na propast?
- Možeš   pitati , ali odgovor ne mogu dati. On će se sam ukazati. Reći ću samo da su duboki krugovi pakla.

-        

Otežalo nebo

Otežalo nebo oblakom.
Sivom nebeskom olovkom
Prošarano
Zamršeno
Višom silom začinjeno
Ni moje
Ni tvoje
Ni njeno.

- Alo, alo!!!
Dok vičem otvarajući vrata  kuće nepoznatih vlasnika, na mene se svom snagom i spretnošću svoje četiri noge, ustremljuje i laje veliki crni čupavi pas. Zaleteo se.
Možda je gladan, opasan ili samo čuva svoje od uljeza. Zatvaram vrata. Čekam. Niko ne izlazi. Pas utihnjuje lavež. Možda misli da sam se predomislila i otišla.
Ne odustajem. Pravim mu inat. Vičem opet. Opet laje, opet niko ne izlazi. Tik ispred njegove njuške zatvaram vrata. Smejem se. Rugam se, ipak sam brža!
Neko je čuo metež. Čujem korake.
- Tu smo,  čekajte! To ste Vi. Kažite.
- Došla sam da kupim med. Kupovala sam i ranije, samo nisam lično dolazila.
- Da, da, sad ćemo!
- Moja sestra prodaje, ja samo pomažem.
Primam teglu. Dodajem praznu. Plaćam. Čupavi pas me posmatra. Nem je. Prati me pogledom nepoverenja. Brani svoje na svome. Izlazim. Osećam njegov pogled,. Žena mi dovikuje:
- Nije opasan, neće on!
Sivo  se pretvorilo u crno, sever je oživeo, pa je svom jačinom u snažnim naletima poslao neke nove ledom opasane oblake. Nespretno proklizavam, obilazim male smrzotine na starom asfaltu.  Klizam kao dete  na uglačanom ledu. Vučem se, a iza mene pobedonosno laje pas.
Čakam autobus. Noge mi lagano obuzima hladnoća. Jakna se natapa vlagom. Nebo se svom težinom spustilo iznad moje glave.  Pada, sipa, lije, kaplje, curi, plače.

Kraj

Glas
Slog
Reč
Rečenica
Pitanje
Odgovor

Putovanjeu jednom pravcu

Priča
Radost
Svetlost
Bura
Vetar
Mir

Zapad u Tisinom rukavcu

Odgovor
Pitanje
Rečenica
Reč
Slog
Glas

Istok u suncokretu

Kraj.

Čarolija igre

Prelivaju se oprane besane noći u duge dane. Pulsira bol. Širi se u koncentričnim vodenim krugovima, čini se da je svaki sledeći veći, dok se onaj poslednji ne ugasi nestalom snagom.
 Niko mi nije kriv.
Sama sam htela, fudbaler u papučama sa košarkaškom izduvanom loptom. Rekli bi zlonamernici: Tako ti i treba. Šta si tražila to si i dobila.
Gde si se zametnuo, nekim dalekim nepoznatim, snegom zavijenim stazama zaštitniče moj?  Lepotu tražiš u čistoti i belini, ostavljaš božićno sunce obučeno u prolećnu toplinu.
 Ljuti li se vreme?
 Zaboravljaju snegovi da im je vreme, i mraz se izgubio, nestao je Beli božić? Zašto si me ostavio?
- Da te ostavim?
Nezamislivo za mene koji putovanja kroz vreme poznajem!  Tu sam i kad se ne vidi. Tu sam i kada se ne nadaš ili kada kroz polusan ne razdvajaš san i javu. Tu  sam kada u noćnoj mreži dodaješ mnoštvo zamršenih ribarskih čvorova i kada od nabujalih misli ne možeš da spavaš.
Bio sam tu.
Nisam li te opomenuo da se preobuješ? Umesto patika obula se druge papuče, tvoj nerazum i nemogućnost jasnog čitanja znakova koje ostavljam posvuda su tvoja manjkavost. Čovek si sa svim njegovim manama i gresima.  Potrebna ti je otvorenost i spremnost na širinu.
Na kraju, zar ne shvataš da sama ponavljaš sudbinu onih pre tebe?
Da li je tvoja majka imala krivi  zglob na ruci?
- Jeste,  Lakokrili, jeste.
- Da li se tvojoj baki to desilo?
- Jeste.
- I drugoj?
- Jeste.
- Kako misliš da izbegneš neizbežno? Lak korak u letu i potrk za loptom, moja krila koja se rasplinjuju u tvom osmehu i ciki deteta kome pružaš radost. U prikrajku sam, posmatram dete u tebi, ono koje nikada neće odrasti i koje će zauvek trčati  i boriti se s  nekom radosnom, nezaboravenom izduvanom loptom.
Ne možeš reći da ti nisam pomogao. Mogao ti je nastradati kažiprst. Kako bi tada držala četkicu i ostavljala nebrojene tragove na beloj površini sjajne svile istkane daleko u Kini? Kako bi se muka malih ruku siromašnih devojčica radovala,  ako bi izgubila dar lakog povlačenja tanke četkice?
Ljudi su tako skučeni. Bez osećanja za dobijeno. Zagledani samo u izgubljeno i iluziju magličastih oblaka  od kojih ne vide sjaj sunčeve svetlosti. Čarolija igre u pruženom dlanu i vraćanje u detinjstvo.
Znam priču.
Pazio sam te toga dana, pre toliko vremena, možda ćeš se setiti kada čuješ prve rečenice?
- Kaži.
- Bila  nerazborita i nesvesna svojih mogućnosti, da bi primetila moje oko. Čkiljila si svojim plavim okom i dopuštala sa se tek zračak svetlosti probije kroz uplakane trepavice. Kapljica vode koja je značila suzu i bol  je stavrala dugine boje. Prikazivao sam ti svoje oko: svetlost i dugine boje. Radovala si se treperavim obojenim iskricama i lagano si prihvatala crvenu boju krvi koja se u malenom tek rođenom potoku spuštala niz razvaljeno stopalo. Belina kosti je bljeskala. Sloj probuđene prašine se zalepio. Grumenčići blatnokrvnog testa dobijenog njihovim mešanjem su punili rupu ispod ljuljaške.
Sećaš li se?
- Sećam, nisam bila zadovoljna drvenim sedištem, uzela sam crep na kome se  u terakoti  lepo videlo ono TM koje me je oduvek podsećalo na oca, jer je radio  u fabrici gde se on proizvodio.
Lakokrili! Šta to činiš? Čarolija tvojih krila je moćna-  jasno vidim!!!
Otac trči, nosi peškir kojim mi uvija nogu.  Steže je. U oku mu je suza. Ne palčem, doživljavam čaroliju dugine svetlosti.
Stavlja me na paktreger bicikla i juri. Lekar nešto govori.
U rukama držim dugu, bol nestaje, tonem u meko perje,  ne znam čije, letim kroz oblake i vreme. 
Otac me uvijenog stopala stavlja na paktreger, teši me. Vidim samo igru svetla i vode!
To si bio ti!
- Gledaš i danas u svetlosnu igru vode. Šta je prst naspram večnosti?
- Hvala ti. 
- Dokle god spremno dodiruješ Nebo biću tu. 

Najava

S radošću najavljujem svoju drugu zbirku priča:
 ODSJAJ SVILENIH NITI
u izdanju Kreativne radionice Balkan.

Dodirnuli smo Nebo

Dodirnuli smo Nebo.
Poklonili smo se senima oca
Poklonili smo se senima majke.
Ujedinjenih misli
Brat i
Ja.

Stojeći jedno poredrugog
U tišini
Vratili smo se stazama
Radosnog detinjstva.

Držali smo se za ruke,
Radovali se prvom žutom  psu.
Beše to Fifi
Kao u dečjoj pesmi.

Dočekivali smo oca iz
Treće smene.
Majku smo na uglu čekali
Njen osmeh
I njenu strogost.

Putovali smo na more.

Penjali se na najviše stablo
I odirali kožu s bosih nogu.

Mrzeli smo kada tata čisti sneg ispred kuće
I kada majka odmara nedeljom popodne.

Voleli smo rođendane.
Voleli smo prve trešnje i
Vinogradske breskve.
Ćokoladu sa lešnicima
Krupne crvene jabuke.

Brat krupnim prstima  pali sveću
Na ovaj sveti dan.
Mirno ispod debelog pokrivača
Zajedno snivaju san
Otac i
Majka.

Dodirnuli smo Nebo.


 

Božićni kolač

Mirisala je orahova ljuska iz peći. Dim se lako uvijao čineći fine, tanane
beličaste oblačiće. Visoki dimnjak ih je dozivao u nepregledni nebeski prostor, a oni su se borili za delić slobode. Otkidali su se i krali izlaz kroz pukotine na vratima.
Čovek ih je osetio.
Činilo mu se da se nalazi ispod dedinog, davno izvađenog oraha i da pali veliku gomilu gorkog krupnog lišća. Sve je bilo isto samo se vreme razlikovalo. Nije ni osetio, a dvadeseti se pretvorio u dvadeset prvi vek. Godine su se nataložile dodavajući  uspomene  uspomenama. Sve se nekako izmenjalo, životne vrednosti su se promenile, prjatelji su imali sve manje vremena jedni za druge,otuđili su se, izgubila se starina, a vreme je sve brže prolazilo.
Dobijao je godine.
U trenucima dok je duboko udisao miris orahovog sagorelog ulja, mislima je krenuo na  putovanje. Kako se snovi brže odvijaju nego stvarnost, njegove misli su postajale baš to.
Sanjao je budan.
Nekako je bio Božić, da baš, drugi dan  kada se po starini odvajalo vreme za posetu venčanim kumovima. Poštovali su tradiciju. Žena je obavljala svoj deo posla koji je podrazumevao mešenje kolača , a on je sa društvom odlazio u božićni lov. 
Mraz je šarao stakla na prozorima, puckao je led pod gumenim čizmama, lomio se onako prozračan  pod šapama velikog lovačkog psa. Sve je odisalo idilom. Pluća su mu se punila svežinom jutra, mirisalo je mirom i svežinom. Samo su jata promrzlih vrabaca naglo poletala u visinu prenuta iz sna lavežom pasa.
Uživao je.
Bio je sjedinjen sa iskonom  i prirodom. Toga dana nije želeo da puca. Upijao je kliktaje fazana i puštao ih da žive. Šetao je, radovao se, šalio sa svojim društvom. Nije mu smetalo što su mu noge promrzle ispod vunenih čarapa, ni što su mu prsti trnuli od hladnoće, jednostavno je osećao istinsku sreću i savršenstvo zimske lepote.
Došao je kući. Žena, deca, miris nadošlog kvasca u kumovskom kolaču. Znao je da sledi stavljanje u rernu i tiho pečenje, da se kod kuma ne odnese hladan, pa da pre fine žute supe pojedu po jednu krišku. Još ono slatko suvo grožđe koje pali nepce. Lepota!
- Stigao sam!
- Tata, tata!
- Imaš li fazanovo pero?
- Nemam ostavio sam ih da lete, kao u čika Jovinoj pesmi,,danaske si srećan bio...".
U razgovoru  i najlepšim osmesima koje bi čovek mogao da poželi, ulazio je u kuhinju, inače bi se uvek raspakivao u predoblju, Torba sa pojedenim doručkom u jednoj rci, puška o ramenu, on u sredini. Još samo mali okret. Upakovano telo je krajem puške dohvatilo šerpu sa uskislim kolačem, ona se vinula u nebo, pa na zemlju, pa po podu! Spasa nije bilo! Mekota testa sepretvorila u palačinku iz koje je stidljivo ispadalo suvo grožđe.
Žena je ćutala. Pokupila je ostatke i stavila nazad u šepu. Vremena za mesiti drugi nije bilo.
- Nisam ja... kako...
Kućom je odjekivala tišina.
- Ovo mora da se peče. Kazaćeš  kumi da je za kokoške!  Palačinka se pretvorila u ciglu.
Vratio se u stvarnost.
Mogao bi se zakleti da miriše kolač iz duboke šerpe.

Dva dana bez interneta

Šta su dva dana naspram cele godine.
Odlučila sam da dva dana izdržim bez interneta.

Posvetiću se onome što volim. Ipak tu su obaveze koje se ne mogu zanemariti. O njima neću. Tu  su, te su tu. Što se mora nije teško.

Uzimam  ram, razapinjem tanku svilu, odabiram boje...  koristilm  lepe, svetle , suncokreti se zažute kao najsjajnija novogodišnja zvezda na nebu, baš ona koju svako treba da pogleda i poželi želju u nadi da će neka viša sila uhvatiti šapatom izgovorenu ili mislima proletelu želju, pa će mekom nadljudskom magijom učiniti da se ona ostvari.
Narastale su latice i listovi, množili su se potezi četkice u rastu krupnih cvetova. Suncokretov cvet je znak dobrog raspoloženja i verovanja da ljudi nisu izgubljeni, da se okreću lepom i da prate dobro u burnim životnim prilikama i neprilikama.
Grickanje onoga što se proizvelo kroz obavze je još jedno zadovoljstvo, dakle grickaj i kada nisi gladan, pa šta je tu je praznici su tu, i dani bez inetneta zbog kojih se čini da sati sporije odmiču , a sam dan postaje duži! Red slanog, pa red slatkog. I tako dok traje, pa razmena kolača sa komšinicom, tacne samo klize na sve strane, da se sve proba i da se viškovi nekako potroše.
Tu je  i čitanje.
Neposredno pre novogodišnjih praznika posetila sam biblioteku u nameri da pronađem laki bestseler. (Iako sam sebi obećala da mi nisu potrebni!)
Mogu i da ga preporučim kao odličnu relaksaciju:
Gijom Muso ,,Devojka iz Bruklina" , radnja kao u krimi filmu, verovatno će se , ako već nije, po njemu snimati film, kako god, za dokolicu i  je savršen. Šalim se, baš dobro drži pažnju.  Naravno ostalo mi je  još nepročitanih listova, iako je kraj jasan.
S kauča na stolicu, sa stolice u fotelju pa tako u krug. Veče prvog dana  je proleteo u gledanju programa, smenjivale su se šarene slike, malo ruganja na račun drugih, na račun garderobe i frizura. No smeh je zdrav. Malo sna i  tu je drugi dan.
Najleše je dočekati kraj Novogodišnjeg bečkog koncerta i taktove Radeckog marša. Bez njega prvi januar ne bi bio to. Optimizam iz svake odsvirane note i ponos onih koji učestvuju u njegovom izvođenju. Radost bezbrojnih ruža ugrađenih dekoracije velike sale.
Tu su i Četiri skakaonice. Nikada i niko ne bi mogao da me natera na skok. Sve što mogu dobiti od mene je beskrajno divljenje i uživanje u panorami koju daju brojne kamere. Belina i čistota snega posutog preko krovova  i vitkih četinara,  blješti pa se  sama duša čovekova raspline i počinje da peva u beskrajnoj lepoti.
 S prvim večernjim zrakom krećem u laganu šetnju. Sama. Prazne kikindske ulice u svom odmoru od bučne noći tiho skrivaju svoje žitelje. Samo se beličasti dim izvija i hrli nekuda u beskrajni nebeski prostor. Trg je okićen, Nemi tragovi novogodišnjeg slavlja su tu . Svetle se beskrajni nizovi silalica. Crveni se velika jelka okićena ispred opštinske zgrade. Nekim čudom prodavac bombona je na svojoj tezgi. Tročlana porodica je ispred. Kupuju mališanu dobro upakovanom, slatkiš u obliku velike šarene palice. Dete cikom odobrava. Smeju se.
Pravim veliki krug. Izlozi svetle i mame. Radoznalom šetaču pružaju mrvu onoga što kriju u tami iza osvetljenog stakla.
Žurim kući. 
Večeras ćemo u komšiluk na sveže pečenu picu. Svežina večeri me obogaćuje. Duboko dišem. Skidam rukavice i šal.  Dopuštam da me hladnoća obuzme. Da osetim zimu.

- Divno je toplo! Dobro si naložio!
- Jesam!
- Hoćemo li kafu ili čaj?
- Što god hoćeš!
- Imamo večeras film o Bondu! Gledamo?
- Gledamo. kad se vratimo iz komšiluka!
- Sreća je pa se program može vraćati unazad!

Brzo su prošli dani bez inetrneta. Pokušajte dragi prijatelji. Nije teško. Okrenite se jedni drugima.
Radite nešto što volite .
Internetu se svakako vraćamo! 

Veseli bili kao malo društvo na fotografiji!