Slike na svili

 Dva dana pre Vidovdana našli smo se u Kruševcu.  Ni visoka temperatura ni malo Kod spomenika vremena nisu nas sprečili da posetimo Lazarev grad, nekadašnju prestonicu Kneza Lazara.  Bio bi ponosan Lazar na Kruševljane. Vedre ulice i mnoštvo prolaznika,  koji nekuda , za svojim poslovima žure.  Blistao se grad okupan  letnjim suncem. Oko Lazarice su se šarenile tezge sa proizvodima kraja. Mladići i devojke obučeni u nošnje Lazarevog vremena sa ljubaznim osmesima na usnama pokazuju prolaznicima viteške običaje.  Tu je i Lazar mlad i naočit sa dugim plaštom. Priča dečaku od pet - šest godina o junaštvu i slavnoj prošlosti.  Grad je u ruševinama , vide se ostaci Donžon kule, kovačnice, grnčarske peći, zidovi dvora, konjušnica. Sve to nadgleda spomenik Knezu Lazaru.  S ponosom se čista i umivena svetli Lazarica. Veličina kompleksa se može samo naslutiti i zamisliti ono što je ispod zgrada i puteva , ispod ulica  i parkova. Za posetioce je otvoren tek mali deo.  Huji laki povetarac obojen

 У суботу 26.06.2021 године је у Лесковцу по први пут орагнизовала књижевна манифестација У ритму дијалекта,  на истој сам као једина Војвођанка учествовала,   што је изузетна част за мене.   О љубазности домаћина -  тима Културног центра Лесковац се могу рећи само речи хвале. Провели смо вече у прелепом дружењу уз читање поезије, слушање изворне народне музике  и вечеру у друштву новостечених пријатеља. Чинило се да се одавно познајемо.  Посебно захваљујем госпођици Ани Јовић  на организацији сусрета и пруженој помоћи. Захвалност иде и њеним сарадницима.  На конкурс сам се пријавила са своје три песме које су писане на  нашем изворном дијалекту- Гледим,  Туђе и Шта би.   Како неко рече: какви смо,  такви смо, све је то наше и добро. Још која реч ГЛЕДИМ Гледим трагове детињства мог колске путеве срца банатска што у небеса грабиду кораком дугачким. Спаваду стари багреми украј пута куд идеду сами патуљци њива панонски што тиим зовом будиду макове цветове цр

poput  izgubljenog glasa utihle ptice odnosim zaborav koracima  mojim darujem  tišini posustale livade poslednji drhtaj krila ranjenog razdvajam glasove od reči dugo ih držim u rukama pa ih poklanjam  zapadnom  vetru koji ih odnosi nekuda u daljinu

Raspevane bulke  Su probudile Mirne snove zaboravljenih  Davno otrulih krstova Posađenih da ne niknu  Pored puta. Uznemirile su ih  Na Golgoti njihovoj. Raspeti između zaborava  I nekadašnjeg sjaja Probuđeni počeli su  Nemo svoje priče. U crvenom sjaju Priče su poletele do prvih sivih Oblaka Što najaviše kišu.