понедељак, 28. јун 2021.

Putopis Lazarev grad

 Dva dana pre Vidovdana našli smo se u Kruševcu.  Ni visoka temperatura ni malo

Kod spomenika


vremena nisu nas sprečili da posetimo Lazarev grad, nekadašnju prestonicu Kneza Lazara. 

Bio bi ponosan Lazar na Kruševljane. Vedre ulice i mnoštvo prolaznika,  koji nekuda , za svojim poslovima žure.

 Blistao se grad okupan  letnjim suncem. Oko Lazarice su se šarenile tezge sa proizvodima kraja. Mladići i devojke obučeni u nošnje Lazarevog vremena sa ljubaznim osmesima na usnama pokazuju prolaznicima viteške običaje. 

Tu je i Lazar mlad i naočit sa dugim plaštom. Priča dečaku od pet - šest godina o junaštvu i slavnoj prošlosti. 

Grad je u ruševinama , vide se ostaci Donžon kule, kovačnice, grnčarske peći, zidovi dvora, konjušnica. Sve to nadgleda spomenik Knezu Lazaru.  S ponosom se čista i umivena svetli Lazarica.

Veličina kompleksa se može samo naslutiti i zamisliti ono što je ispod zgrada i puteva , ispod ulica  i parkova.

Za posetioce je otvoren tek mali deo. 

Huji laki povetarac obojen mirisom tamjana iz Lazarice. Huje protekle godine u

Na ulazu u Lazaricu

nastojanju da ne budu zaboravljene. Dok mrsi kose povetarac priča priče o davnim vremenima kada je hrabrost bila veća od života, kada se čast merila rečima, a ruka podizala u znak slobode. 

Slavna prošlost otkrivena  na pruženom dlanu. Nerazmrsivo vezana prošlost,  sadašnjost i budućnost. U slavu prošlosti za svetlu budućnost.

Nakada se ovde učilo mačevanje i  nođenje koplja , danas se pričaju priče , a  kroz  nekadašnje ulice razleže se dečji smeh.

Danas je Vidovdan. Ostaje nama da poštujemo običaje, da  se pomolimo u nadi da će nam gresi biti oprošteni.  

 

 

U Lazarevom  gradu

U Miličinom gradu

U slavu dana  minulih

glasova monaha umilnih

Hodnici vremena

na kolena se spustih

Lazarici  poklonih.


Kula

Fotografija Dragan Đukanović

недеља, 27. јун 2021.

У ритму дијалекта

 У суботу 26.06.2021 године је у Лесковцу

по први пут орагнизовала књижевна

манифестација У ритму дијалекта,  на истој сам као једина Војвођанка учествовала,   што је изузетна част за мене. 

 О љубазности домаћина -  тима Културног центра Лесковац се могу рећи само речи хвале. Провели смо вече у прелепом дружењу уз читање поезије, слушање изворне народне музике  и вечеру у друштву новостечених пријатеља. Чинило се да се одавно познајемо. 

Посебно захваљујем госпођици Ани Јовић  на организацији сусрета и пруженој помоћи. Захвалност иде и њеним сарадницима. 

На конкурс сам се пријавила са своје три песме које су писане на  нашем изворном дијалекту- Гледим,  Туђе и Шта би.  

Како неко рече: какви смо,  такви смо, све је то наше и добро.

Још која реч



ГЛЕДИМ


Гледим

трагове детињства мог

колске путеве срца банатска

што у небеса грабиду кораком дугачким.


Спаваду стари багреми

украј пута куд идеду сами

патуљци њива панонски

што тиим зовом будиду макове цветове црвене.

Друштво песника


Ћуту усамљени млади изданци

тек стасалог жита

Стра их гнева Громовника

па пуштаду да мак цвета

Гледим и стра ме од дуга мрака .


У даљини патуљци откидаду класи

мрвиду и

и читаду прстима кратким

тајне зрна што идеду

земљаним путем предака.



Дозиваду небо и кишу

и земљу

даједу своју душу

забораву плитка ума.


Радидиду, дуго па полако утонеду


у први сумрак а онда у ноћ

док звезде пададу

 

Стра ме дугачког мрака и кратка дана

Тела би да вичем, молим

А патуљци нестаједу с видика мог.




Гледим

трагове детињства мог

колске путеве срца банатска

што у небеса грабиду кораком дугачким.




ТУЂЕ

Кроз мрак певаду они што мрзиду живот

Са учесницима

што војеваду туђе снове

ратуједу са изгубљеним голубовима

а паткама глуварама што беже

од пушака отимаду душе.



Дани им даруједу да

подносиду зло своје и ноћ чекаду.

Кроз мрак носиду страове своје

скриваду одбачене љуштике

посећиваду греове што скриваду.



Кроз мрак одапињеду стреле

дотичеду реке

заборављаду скеле дрвене што и носе

па мрсиду гране зелене што милуједу воду реке.

Кроз мрак певаду

Кроз мрак живиду

снове туђе оживљаваду и присвајаду.



Дане мрзиду, светлост мрзиду

С госпођицом  Аном Јовић

жалиду за тим што сањаду

и опет ноћ чекаду.





ШТА БИ

Шта би док пољима свираду

ветрови погрешни праваца

док им се јекови одбијаду

о бескрајна поља

расцветали булки?



Шта би док ретки сунчеви зракови

јављаду ројевима пчела

зовље поља црвених?



Шта би док сама гледим бој танки крила

у безмерју пространства равна?



Да запојем, запевам,

Оченаш очитам?

Ди да отерам казну изгзубљеног пролећа

због грешна човека?

Шта би у немоћи својој

у пустоћи дана дугих?

Шта би?

Без супруга не бих стигла до Лесковца.

Фотографија Драган Ђукановић.

петак, 11. јун 2021.

Vetar

poput 

izgubljenog glasa utihle ptice

odnosim zaborav koracima 

mojim


darujem 

tišini posustale livade

poslednji drhtaj krila

ranjenog


razdvajam

glasove od reči

dugo ih držim u rukama

pa ih poklanjam  zapadnom 

vetru

koji ih odnosi nekuda u daljinu

субота, 5. јун 2021.

Raspevane bulke

Raspevane bulke 


Su probudile

Mirne snove zaboravljenih 

Davno otrulih krstova

Posađenih da ne niknu 

Pored puta.


Uznemirile su ih 

Na Golgoti njihovoj.


Raspeti između zaborava 

I nekadašnjeg sjaja

Probuđeni počeli su 

Nemo svoje priče.


U crvenom sjaju

Priče su poletele do prvih sivih

Oblaka

Što najaviše kišu.