Постови

Приказују се постови за јун, 2017

Tajna letnje noći

Слика
Letnja noć se spustila tiho. Dočekana je s radošću kraja sparnoga dana. Donela je svežinu i lepotu. Nije se crnila u svojoj strogoći, već se modro morsko plavetnilo odnekud stvorilo iznad posustale ravnice, pa je snagu svoje svežine i boje  spustilo na uspavane. Povezalo je stanovnike mnogih naselja udaljenih meridijana.  Na nevidljivim krilima  laki povetaarac  je zauzeo počasno mesto. Sve je imalo sliku savršenog sklada. Blistavosti su doprineli udaljeni svetovi, odajući svoju tajanstvenost blagim sjajem svojih dalekih sunaca. Lako okretanje ključa u bravi je poremetilo mir. Trajalo je taman koliko dodir lakog bledog leptira kupusara u svome slučajnom okrznuću ruke koja ga je uznemirila, a  koji je značilo protest. Potom je sve utihnulo. Očekivala je da telo pronađe svoje mesto na rashlađenim belim krevetskim čaršavima. Do toga je došlo, ali samo na kratko, na delić sekunde. Onda se opet podiglo u traženju neke nove svežine. Okrenula se na svoju stranu. Utonula je u miran san

Miris vetra banatskog

Слика
Svake godine se ponavlja isto.  Smenjuju se mirisi nošeni banatskim vetrovima. Ako s proleća vetar duva sa severa , mirišu bagremovi.  Ako s p roleća duva sa juga , tu je bogatstvo zovinog cveta. Ako ih s  proleć a smeni onaj zapadni vetar, tu je miris lipa. Onaj istočni, pr oleć ni, ih sve pomeša, pa svojom magijom od njih stvori jedno. Snažno ih okrene, svojom vlagom ih spusti na crnu panonsku plodnu zemlju i u nju unese novo bogatstvo. Tada zemlja m iriše.   Miriše svetlošću kroz ka p jutarnje rose. Miriše gruba ruka panonska ispucala od sunca, uprljana od b lata  i meka i nežana i vešta i strasna.  Miriše opran vazduh i svetli granje drveća. Miriše golubovo pero na opranom krovu. Mali vrabac se ruga debelom komšijskom mačku, pa se drsko osmeli na beg, a deca na smeh. Negde s dana pomešanih banatskih vetrova, ravnica zaiskri, zasuzi, čarolijom oživi. Duše predaka se probude. Laganim hodom bez se nki dodirnu mekotu zemlje.  Zaigraju  Banatsko kolo. L ogovac se

Veče u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu

Слика
Veče u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu, 22.06. 2017.godine. Velika je radost i čast naći se u biblioteci koja nosi ime našeg velikana poezije. Hvala  g Astrahan Karlu. Hvala  g Krstec Stevanu. Hvala svim prisutnim dragim licima.

Iskrice

Слика
Odnekud se u panonsku kuću ušunjao miris mora. Za pravo čudo mirisalo je i oko nje.  Već jutro je nagoveštavalo neobičnost. S prvim udisajem jutarnjeg vazduha joj se učinilo da oseća taj slani miris obojen smolom borova koja se topi na suncu. Pomislila je da je sve varka. U maloj vazi se nalazio buketić sveže lavande. On je mirisao u kući, ali van nje miris  je bio intenzivniji. Zaista, nije joj se pričinjavalo. Osećala ga je. Bilo je jutarnje vreme za pijenje kafe. Stavila je džezvu na ringlu plinskog šporeta. On je uradio svoje. Voda se brzo iz  jednostavne  prošlosti prebacila u uzburkanu sadašnjost. Mehurići su se s dna podizali u visinu , suprotstavljali su se sili zemljine teže. Plesali su žestinom vrele muzike.To ju je uvek dodatno nadahnjivalo. Osmehnula se. Paučinasta magla joj je pomutila misli. Pena na kafi je bogato darivala. Osetila je osmehivanje davno potrošenih dana čvrsto utkanih u sećanja. Uzela je šoljicu. Osmehnula se. Dve po dve iste. Dve po dve različi

Svitac

Слика
Bilo je to za vreme ratnih godina. Salaš je živeo mirnim, uspavanim životom, a opet sve je vrvelo poput roja pčela s prolećnog budjenja. Zov petlova za ustajanje i kokodankanje za sneseno jaje. Branje i cepanje višanja, pa u tegle. Čupanje graška. Sami anđeli s nebeskih visina ne bi pomislili da je rat sasvim blizu. Deca su dolazila na svet po zakonima neba. Dok je dece ima nade u neko bolje vreme.  Ravnica je skrivala i davala. Mnoge tajne su bile pokrivene svilom neba i prašinom panonskog mora. Tako je i on došao na svet. Četrdeset druge, kada ni najmanje vremena nije bilo za radjanje deteta,  rodio se on. Oči su mu bile sive kao nebo pred letnju oluju.  Blagoga  lica i skrivene ravničarske duše.  Nosio je svetlost  svoje majke, a gene svoga oca.  Rođen je na salašu gde je majka radila kao nadničar.  Do prvog nagoveštaja rodjenja deteta držala je vile svojim vitkim snažnim  rukama. Hranila je krave. Bila je vredna. Znala je da prva ustane i poslednja  legne. Znala je da pomuze

Pozivnica

Слика
Poštovani prijatelji u četvrtak 22.06.2017. godine u 19 časova održaće se predstavljanje knjige Radost žute lubenice u biblioteci Milutin Bojić u Beogradu. Radovaću se vašem prisustvu.

Zdravo, ja sam...

Слика
Iznajmljeni sobičak se sastojao iz jedne prostorije koja je po potrebi bila sve. Kuhinja za pojesti nešto, spavaća soba  ili dnevni boravak za prijem gostiju, što se doduše, retko dešavalo. Savršeno je odgovarala svim potrebama. Kupatilo je zauzimalo prostor taman toliko koliko je bilo neophodno. Ponekad mu se činilo da je tesno i za njega samog, da ga guši i tera na povratak u poznato. No kako bilo, da bilo. Prihvatio je taj prostor kao svoju sudbinu.  Nije bilo lako doći do stana, pa ko bi još izvolevao. Otisnuo se u svet u potrazi za poslom. Diplomu je ostavio kod kuće. Ovde mu ionako ništa nije značila, a ni tamo.  Na žalost. Jezici mu nikada nisu predstavljali problem. Govorio ih je lako, pevljivo. Bilo je dovoljno malo napora pažljivog slušanja i problem je bio rešen. Reči su golicale njegov um. Plesale su nečujnim ritmovima i taktovima.  Pretvarale su se u rečenice i tako u krug. Ljudi su bili nešto drugo. Tu nikada nije bio naročito vešt. Nekako s nepoverenjem im je pri

Beskraj leta Gospodnjih

Слика
Ruka miriše toplotom. Maj koji nije maj. Jun koji nije jun. Leto pre leta. Dan se uzjogunio i traje, Nema mu kraja. Izmešali se tuga I Sreća. Izmešali se početak i kraj. Izmešali se,  Čine Beskraj. Beskraj Leta Gospodnjih!

Reč laste

Слика
U brzini svoga leta laste su hvatale  plen. S visina su se brzinom svojih krila obrušavale sasvim nisko, do same linije između krivudavog puta i neba. Plen je bio bespomoćan. Brzinom nedostupnom čoveku, bubice  su nestajale. Njihova svest nije imala dovoljno snage ni brzine  da spozna šta se desilo i otkuda je nastao trenutni mrak. Teritorija lastinog  dejstva je oduvek blizu ljudi. Ne  smetaju im ni kuće, ni automobili,  ni brojni biciklisti ili šetači. Možda su se surovosti borbe za opstanak učile od samih ljudi, ili su kao posledicu dugogodišnjeg života među njima  usvojile svojim ptičjim razumom glavnu ljudsku osobinu, usavršile je do poslednjeg detalja, pa je  obilato  koriste. Na žicu koja je svojom unutrašnjošću prenosila energiju i koju je koristila za predah, osećajući pod pritiskom svojih malih prstiju blago golicavo strujanje, na kratko je stala lasta. Odmor joj je prijao. Neumorno je čitavog dana poletala, sletala i grabila, otimajući od stvorenja sličnih njoj.   Čest

Putopis: Carska bara

Слика
Neko je nekada davno video lepotu u malim sredinama. Neko je umeo da tu lepotu sačuva, a neko ju je zauvek izgubio. Bio je i ostao Begej sa svojim ćudima. S proleća je umeo da se izliva i da ćudljivo menja svoj tok. Svojom voljom je napravio lepotu.  Bila bara. Bila još jedna bara. Bila još jedna bara. Tri bare jedna pored druge. Sa mlakom, toplom vodom, sa čapljama i rodama koje ponosito šetaju, sa vilinim konjicima providnih krila, sa žabama i  kornjačama čvstih neprobojnih oklopa. Ribari su lovili mnogo ribe. Lovili su i kornjače, i ptice. Bilo je sve manje ribe, sve manje roda i sve manje čaplji. Onda se čovek ljubitelj prirode umešao. Objedinio je lepote bara u jednu. Načinio je prirodni rezervat Carska bara. Nadomak Zrenjanina, pored sela Stajićevo, ona  ponosno širi svoje ruke, rado primajući sve leteće prijatelje pod svoje okrilje.  Putokaz vodi posetioca do polazišta malog broda koji nosi znatiželjne  u dvočasovni obilazak ove prirodne retkosti. Profesionalni fotog