Mileševa, dar Nemanjića

Pre dosta godina smo posetili manastir Mileševa. Ipak sećanja su sveža! Nikada se ničim ne mogu izbrisati. Blagosilja vas poverenje u svetinju i njene moći. Nekako ste prekriveni milošću i oslobođeni svih nedostojnih misli ili dela. Niko nas nije dočekao, nikoga mismo videli u ljudskom obliku, mogli smo doticati freske, ikone, mogli smo pokupiti darove manastiru. Ni na kraju pameti. Sama Nebesa vas prate. Sama Nebesa kontrolišu bogastvo manastira. Sama nebesa obogaćuju posetioca. Osetite se uzvišenima. Osetite se delom svetinje, sama vaša duša se stopi sa starim zidinama i zauvek ostajete tu.
Prelepa bela građevina  koja odiše duhovnošću. Kao najlepša i najinteresantnija freska se izdvaja Beli Anđeo.

Beli anđeo

   Na prvi pogled se uočava čistota lica. Nežan pogled koji blagosilja sve koji ulaze u hram. Blagi naklon i prst uperen u pravcu Hristovog praznog groba bez reči kazuju o njegovom Vaskrsenju. Anđeoski pogled prati posetioca kroz unutrašnjost i izaziva strahopoštovanje. Osmeh ohrabruje da istrajemo u svojim težnjama i čini se da kroz pogled na nas pada sama milost sa nebesa.
U Mileševi se nalazi freska Svetog Save. Meki, nežni lik koji je u sebi sadržavao ogromnu energiju. Verovatno je to jedina slika koja najvernije prikazuje Svetog Savu.
    Mnoga dobra je činio srpskom narodu. Zbog toga je i pamćen kroz toliko vekova.
 Kada je telo Svetoga Save iz Bugarske preneseno u Srbiju položeno je u kripti manastira Mileševe. Ljudi su sa svih strana stizali da se poklone njegovim moštima. Posle propasti Srbije i potpunog ropstva pod Turcima narod je i dalje pristizao moleći se za slobodu i pomoć.  Sinan paša je naredio da se Savine mošti prenesu u Beograd gde su spaljene na brdu Vračar. Danas se tamo nalazi hram Svetog Save.
  Kada se nađete ispred Hrama jedino osećanje koje vas može prožeti jeste ono koje čoveka čini poniznim. Ogromna građevina podseća na veliko delo Sveca. Na njegovo zauzimanje za nas kod samog Tvorca.
  Zvona na hramu su podešena tako da zvone melodiju Svetosavske himne.  Ako se nađete u blizini poslušajte!
  Na mene je Beli Anđeo ostavio poseban utisak pa sam ga oslikala na svili.

Putopis:Solunska avantura!

   Grčka, sunce,more...Posle dugo vremena bez godišnjeg odmora suprug i ja se otisnusmo u poteru za aktivnim   odmorom.

Thessaloniki = Solun

   Putovanje nismo ni osetili, put lep, autobus udoban...destinacija Stavros. Malo mesto s pogledom na Egejsko more. Plaža peščana, ne previše načičkana turistima...Idealno za porodični odmor. Naravno mi ne bismo bili mi kada  u rezervi ne bismo  imali avanturističke planove.U tome nikada nismo oskudevali.

Zejtinlik

   Posle par dana lenčarenja u hladovini, onako beli nismo smeli da se izlažemo preteranom suncu, odlučimo da krnemo u Solun, ali nećemo ići organizovano sa nekom od brojnih agencija, već u svojoj režiji,  da bismo što više videli, a i nismo imali potrebu ni za kakvom žurbom.
  Krenemo  ujutro naoružani sendvičima, vodom i dobrim raspoloženjem. Od Stavrosa do Soluna ima oko pedesetak kilometara. Oko pola devet smo ugledali obrise Tesalonike. Posle prvih nekoliko ulica ugledali smo sa desne strane kapiju sa natpisom Srpsko vojničko groblje. Kako je ono bilo prvo na listi znamenitosti koje je trebalo obići, požurismo i izađosmo na prvom sledećem stajalištu. Koliko je potresno ono što se tamo vidi sam jednom prilikom već opisala. Može se pročitati na ovom blogu. Samo zemljište za groblje je otkupio kralj Petar za svoje stradale vojnike pri proboju Solunskog fronta. Nekada je to bila periferija. Kako god bilo sa tog mesta smo se uputili prema luci.

Crkva Svetog Dimitrija

Bela kula

  Polako hodajući i zagledajući užurbane ljude koji se mileli na sve strane u obavljanju svoje svakodnevice osećali smo se kao kod svoje kuće, potpuno oslobođeni straha od nepoznatog i žamora velikog grada. Put nas je vodio pored Crkve Svetog Dimitrija. Prelepo obnovljeno zdanje, oličenje duhovnosti i kulture. Novi hram je podignut na temeljima starog koji je izgoreo i bio srušen. U unutrašnjosti se mogu videti ostaci starih zidova sa vizantijskim grbom koji su kasnije preuzeli Nemanjići, a i dan danas se nalazi na našem znamenju: Dvoglavi orao.

Dvoglavi orao

Solunska luka

  Sa tog svetog mesta smo se uputili ka pozorištu i Beloj kuli koja je ponos stanovnika Soluna.
  Rečima se ne može opisati lepota solunske luke.Na horizontu se spajaju more i nebo i čine jedno.
   Stapaju se u velikom zagrljaju čuvajući starogrčke legende, prošla i tajanstvenost budućih vremena.

Kapija Kamara

 Dužinom cele luke su brojni kafići koji mame rashlađenjima. Prošli smo pored Aristotelovog  i brojnih spomenika velikanima Grčke. Ne smem zaboraviti rimske iskopine i Kapiju Kamaru. Sve je vredno divljenja.
  Za to vreme naša Zvezda je  neumorno grejala. Počelo je da gori nebo, ali i zemlja.Rashlađivali smo se, a pored toliko lepote nismo osećali nesnosnu vrućinu.
Najzad, posle ručka rešismo da potražimo autobusku stanicu i da krenemo nazad.

Sada počinje prava avantura.

   Moj suprug se sećao u kom pravcu se nalazi autobuska stanica. Do nje je trebalo stići hodanjem pored nekog dugog zida iza kog je bila železnička pruga. Hodaj...hodaj...Mislim da smo samo pored tog zida išli oko desetak kilometara.Već smo se zabrinuli da je beskonačan, kad na klupi ugledasmo postarijeg Grka. Na  iskrivljeno grčko-srpsko- englesko- nemačkom jeziku saznasmo da smo na dobrom putu. Laknulo nam je. U daljini smo ugledali obrise autobuske stanice. Uđosmo u jedan tržni centar da se osvežimo i kupimo poklone, pa da nastavimo dalje.  Popodne je već  dobro odmaklo.
  Stigli mi na autobusku stanicu. Velika. Mnogo natpisa. Sve veliki gradovi,  relacije za sve četiri strane sveta...Ne znaš gde da gledaš. Samo Stavrosa nigde. Sednem ja na klupu, a suprug  ode da kupi karte. Nema ga, ja sve sa onim paketima, oblivena znojem zbog velike vrućine, pa sve to začinjeno obilnom prašinom od dugog hodanja. Ni malo lepa slika!
  Kada se pojavio ošamućen, jedva je prozborio:
   -Ovo nije ta stanica, idemo autobusom broj  8 .
 Potrčimo mi da nam ne ode. Sednemo, uz mali problem, nismo znali kako se karta overava. Srećom tu se zadesiše neki studenti koji su nam rado pomogli uz priličnu količinu smeha. Znali smo da treba da izađemo na jednom trgu. Prolaze stanice prva druga deseta...prolazimo pored Bele kule, pa pored crkve Svetog Dimitrija...nižu se stanice, putnici izlaze u ulaze, a mi uvek na istom mestu. Davno nestadoše studenti ...Preko puta nas sede neki čovek kome je pri prvom pogledu na nas bila jasna situacija. Nekako smo razumeli da smo prošli stanicu na kojoj je trebalo da izađemo i da je naziv stanice promenjen. To nije znala biletarka na glavnoj autobuskoj. Uto je autobus stigao do poslednje stanice u Solunu! Vožnja je trajala skoro sat vremena. Čovek reče da ostanemo tu, da bi se vratili istim autobusom nazad. Nas dvoje sedimo. Upade vozač,  lepo nas istera  i uz gestikulaciju nas uputi u drugi autobus koji počinje novi krug. Srećom drugi  vozač je znao engleski. Rekao je da samo sedimo, a da će nam on reći kada da izađemo. Opet stanice...po treći put prolazimo pored Crkve S Dimitrija. Hvata nas blaga panika...   Uto nam vozač rukom pokaže da izađemo. Naša panika raste ...nalazimo se na istom mestu na kom smo bili pre podne oko 10 časova, a sada je 17h. Šta drugo nego traži stanicu. Posle one ogromne očekujemo tako nešto. Nigde natpisa...Jedna Grkinja nas je uputila, ali ništa. Činilo nam se da smo u začaranom krugu, samo nam je Golum nedostajao! Krajnje iscrpljeni ušli smo u jednu prodavnicu,  ljubazna žena nam ispisa neku cik cak liniju, pa hajde. Levo, desno iza ugla...Već smo pomislili da tu nema nikakve stanice! Kad ono, kao u starim crno belim horor  filmovima, obična okrugla metalna tabla sa natpisom Asprovalta.
  Omanja prostorija sa drvenim klupama, šalterom i aparatom za koka kolu. Na drvenoj tabli na zidu je kredom bio napisan red vožnje ...Stavros 19h. Srećni sedosmo i progutasmo hladnu koka kolu, ne bismo li nekako došli  k sebi. Prljavi, ulepljeni  i dobro nagoreli od onog prženja po ulicama Soluna, jedva da smo razmenili nekoliko reči. Kad primetismo da nam se približava ženska osoba razvučenog osmeha sa rečima
   -Gde ste mi vi?
Naša novosađanka koja živi u Grčkoj. Posle naše priče smejala se do suza, uz reči da joj niko neće verovati kada bude pričala  kako smo se snašli. Uz to nas je obavestila da je Asprovalta stanica iza Stavrosa i da autobus kreće  ranije.
   Da stvar bude začinjenija :
  U sam smiraj solunskoga dana autobus je morao da propusti stado krivorogih grčkih koza.

Koze

      Avantura je bila završena!
      Poznate ulice Stavrosa nam nikada nisu bile lepše!

Kumovi!

    Ni jedan narod se kao mi Srbi ne poziva toliko na tradiciju i običaje i  ne ističe vrednosti starine koji se protežu od davnih vremena do dana današnjih. Niko se toliko ne upire da se istakne poznavanjem istorije našeg naroda iako se to znanje često više zasniva na epskom pripovedanju nego na istorijskim činjenicama.  No kako bilo da bilo. Takvi smo.
  Želela bih da spomenem jedan običaj koji je meni veoma lep, a koji se u velikoj meri zaboravlja.
             KUMSTVO!
Znam nekoliko primera gde se kumovi ne posećuju i uopšte ne kontaktiraju. Krivica za to je  obostrana. Nekada je kum bio odmah iza roditelja i veoma se poštovao. Kumovi venčavaju i krste! Nekada je kum davao ime tek rođenom detetu i njegova volja se poštovala. Krštenje se obavljalo nekoliko dana po rođenju i bogato se proslavljalo. Kum daje podršku i u dobru i u zlu.
  Kumovi su venčavali isto kao i danas. Kod nas Lala kum je pre venčanja mnogo ,,izvolevao",odnosno tražio je da ga usluže svim i svačim:
       - donosili su stolice da hoda po njima;
      -širili bele čaršave da ne prlja cipele;
      -hvatali vrapca;
      -harmonikaš se penjao na drvo;
      -hranili ga đakonijama koje su bile izmišljene;
        i ko zna šta sve ne.
Cilj svega je da se ljudi nasmeju i da veselje bude bolje!
  Danas se zaboravlja ko je kome kum!
   -Naši kumovi!
  Divni ljudi, vesele prirode, puni pažnje i dobre reči. Uvek je lepo kada se vidimo. Oni su nas venčali, kuma je krstila našu decu i moga supruga, moj suprug je krstio kuma. Dakle višestruko kumstvo! Viđamo se onda kada poželimo, ali obavezno ih posećujemo na drugi dan  Božića.

ZABORAVLJENI OBIČAJ!

   Kod nas Vojvođana postoji običaj koji se zaboravio, verovatno ga i ja ne bih održavala da me još davno moja majka nije opomenula:
    ,,Sine, pa ti treba svojoj kumi da nosiš kolač".
A tim rečima mi se obraćala samo kada je nešto bilo izuzetno važno!
   Dakle venčanim kumovima, onima koji su vas venčali se mesi kolač i to dva puta godičnje za Božić i za Vaskrs. Kolač, ne slatkiš, torta ..već mešen od kiselog testa. Naravno kuma pripremi ručak ili večeru. Poseta se obavlja drugog dana Božića. Prvi dan  Božića se provodi kod kuće.
  Prvi moj poduhvat u tom pravcu je bio potpuni promašaj. Nije da nije bilo ukusno,već...
   Uzmem ja deset žumanaca, kvasac, litar mleka, brašna,masti ...Lepo sve zamesim. Testo lepo...Opletem ga...Stavim u plitku tepsiju...Kad se to lepo podiglo stavim ja to da se peče...
   Dim ...testo curi na sve strane, ima ga više u rerni nego u tepsiji, šta ću?  Malo nožem posečem okolo, ono opet curi.  Zatvorila sam rernu pa šta bude.  Nekako sam ja to ispekla. Bio je više nagorelo živ nego ispečen. Vremena za mesiti drugi nije bilo. Pospem ja sve to lepo šećerom u prahu, da se ne vidi zagorelost (što je bilo nemoguće),  pa kod kumova! Posle ispričane priče o pečenju svi smo se smejali. Srećom kuma imala kokoške!  Jelo se simbolično, a ostatak one iskljucale. Tako je do dana današnjeg, nekada mi bolje uspe, nekada ne, ali kum uvek kaže:   ,,Kumo prevazišla si sebe!"  Na šta se kuma samo smeška svojim širokim osmehom slaganja.
Da li je tako ili nije,  nije ni važno,  važno je druženje, razgovor, mirno popodne i veče provedeno u poštovanju i međusobnom razumevanju!
  I ove godine smo obavili posetu. Bilo je lepo, priča,  smeh i  podsećanje na lepotu prošlih dana uz podršku za budućnost.
A naša kuma kao ona iz Balaševićeve pesme.
Ovako je  kolač izgledao ove godine. Pogačice je kuma umesila kao uvertiru za bogatu večeru. Hvala kumovima za  vreme koje smo zajedno proveli, kao i za ono vreme koje nas tek čeka!

Nadam se da će sledeće godine moj kolač biti bolji!

Savršen život!

Pozadrav!  Zovem se Milorad! Moj život...
Moj život je savršen. Imam potpunu slobodu, nikome ne polažem računa i imam sve što mi je potrebno. Ja sam kućni ljubimac jedne porodice, mada ne znam zašto se to tako zove. Pre mi se čini da su oni moji ljubimci. Doduše ima među njima razlike, a ja imam slobodu izbora kome ću i kada prići.
    Da počnem od početka!
    Moj život je počeo u vojvođanskom selu Iđošu. Nisam ni progledao kada su hteli da me bace u kanal pored sela.Srećom to se nije dogodilo.Bio sam mali kada me je ovaj koji sada radi za mene, uzeo, jer su me nudili. Uzeli su me od moje majke. Imao sam divnu majku, lizala me je svojim hrapavim jezikom, a ja sam učio da predem. Nisam stigao da naučim sve osobine koje poseduje dobar mačak. Sreća je da sam prirodno talentovan, pa sam sam sve to lepo  savladao. Dugo sam i tužno mjaukao, sve dok me mladi vlasnik nije prisvojio. Tada sam dobio pomajku. Nosio me je u svom džepu, kupovao mi je salame, kobasice i razne đakonije za koje nisam znao da postoje.  Lepo sam i disciplinovano sve grickao. Sada se sve to lepo vidi na meni! Pronašao sam metod za ubeđivanje. Kada mi nešto nije bilo po volji samo sam se okrenuo i dosadno sam mjaukao. To savetujem svima. Uvek upali. I dan danas to primenjujem, a ovde sam već nekoliko godina. Dakle, kad god sam hteo da se mazim upadao sam u njegov krevet, budio ga i činio sve da mi bude lepo. Kada je nekud nestao moj mladi vlasnik dugo sam stajao ispred vrata njegove sobe i tužno sam ispuštao glasove koji nisu ličili na mačji mjauk ,činilo mi se da sam izgubio svoju drugu majku. Valjda je i to upalilo, pa mi se vratio posle nekog vremena. Bio sam mnogo srećan. Odmah sam se popeo na njega i zadovoljno sam preo. Obećao mi je da će mi kupiti mašinu koja prevodi mačji jezik. Jedva čekam. Imam mnogo toga da mu kažem.

  Dobro mi služi  i drugi mladi vlasnik ,voli da me miluje, hrani me i dopušta mi da ležim pored njega, i na njemu. Naročito mi se sviđa da ga mesim. Tako ga činim mekšim i udobnijim! Jedini problem koji imam s njim jeste što i on nije često kod kuće.
  Tu su stariji. On i ona,hrane me, a ja biram. Nikako da zapamte šta volim, a šta ne!Ponekad su i dosadni Mile...Mile...MIIIILEEE. E, pa ne može kako vi hoćete, već kako ja želim.
   Jednom su mi dali neku pečenu kobasicu koju su imali za ručak. Ostavio sam im. Nisam to mogao ni da onjušim, a ne da jedem. U njoj mesa nije bilo!
   On me više mazi, ali me ona bolje hrani. Dakle ni sa njima nemam problema!
  Volim kad dođe jedan visoki, taj donosi ribu. Duša mi se uznemiri, misli mi se pomute, a miris sveže ribe me izluđuje. Sav treperim, trčim ispred njega i ne mogu da dočekam svoj deo. Nije mi jasno zašto se oni tome smeju?

  Dakle potpuno sam slobodan, imam svoju teritoriju koju uredno obeležavam i ne dozvoljavam uljezima da priđu. U moje dvorište mogu da dolaze moje miljenice i moje potomstvo. Njih rado primam i ostavljam im hranu. Ponekad ne želim da jedem u kući,  već tražim da mi hranu iznesu napolje,  tada sve lepo podelimo.
 Nisam uvek dobroćudan,  ima dana kada sam ljut, onda izbiju tuče. U jednoj tuči sam izgubio prednji očnjak. Volim kad pobedim, ako izgubim  podvijem rep i žurnim trkom odjurim kući.
  E,  kad smo kod repa. Nedavno sam imao nezgodu. Dok sam jurio uljeza, nepažljivo sam prelazio ulicu pa me je udario auto. Ne znam koliko sam ležao bez svesti, ni kako sam se odvukao do kanala.  Znam da sam spavao nekoliko dana. Ni sam ne znam kako sam preživeo bez hrane, a ni kako sam se dovukao do kuće. Onaj što radi za mene   nežno  me je podigao i uneo u kuću. Vodili su me kod veterinara. Jedva sam se spasao. Razumeo sam samo da sam potrošio svojih pet života! Povreda mi je donela slomljen rep. Mogu da ga podignem samo u korenu, ostatak beživotno visi. Bolje išta nego ništa!
  Najviše volim da spavam. Zimi u toploj kući, leti takođe u kući na stepeništu, a hladan vazduh koji proizvodi  neka sprava na zidu me lepo rashlađuje.
   Nije loše ni u hladovini starog jorgovana. Dobro spavam i ma perju i na betonu, potpuno mi je svejedno, ni jedna podloga mi ne predstavlja nikakav problem.
  Za vreme sunčanih dana popnem se na vrh krova. Svi mogu da mi zavide, iznad mene nebo, ispod zemlja, a ja imam prelep vidik. Sva dešavanja su mi pred brkom. Jedino ne volim kad kakav vrabac ili golub drsko proleti ispred mog oka. Uh... da mi ih  je uhvatiti!
   Uživam i gledam ljude kako žure, verovatno na posao. Ko im je kriv kad nisu mačke, pa moraju da rade!
  Mislim da mi on i ona zavide. Uvek sam raspoložen. Uslužuju me. Imam dobro društvo. Novac mi nije potreban. Vladam se kako hoću. Idem gde hoću! Imam sve što mi treba! Ništa ne moram! Potpuno sam zadovoljan svojim životom.
         Imam savršen život!

Sreća!

   Baš pročitah tekst:

http://www.blic.rs/Riznica/Inspiracije/523691/MUDROST-GENIJA-Tolstojevih-7-tajni-srecnog-zivota.

   Dobri saveti izašli iz pera jednog od najvećih svetskih pisaca.Teško da se tome može bilo šta dodati!

   Često smo nezadovoljni svim i svačim, puni ogorčenja, besa, nezadovoljenih ambicija.Svaki čovek ima svoje teške trenutke nezadovoljstva, ironije, ljutnje i ko zna čega već!

  Uvek se postavlja isto pitanje:

   Šta je sreća?Šta je srećan život?

    Kaže se sreća je u porodici.

Ljudi se upoznaju, zavole, donesu potomstvo na svet. To je sreća. Potomstvo odrasta ima sopstvena htenja, ima pravo na sopstveni život.Roditelji su srećni ako su deca srećna. Na kraju roditelji ostaju sami jer i deca imaju svoje porodice.

 Jednom prilikom sam se upoznala s neobičnom beogradskom gospođom. Mnogo puta sam se setila njenih  reči:

     -Vesna,dok su mala, deci se daju koreni,a kada odrastu krila!

Mislim da je to prava sreća za roditelja.

Nikada ne smemo pokušati da živimo njihov život!

Moraju ga živeti sami!

  Kažu srećan je onaj ko ima para!

To je tek potpuni besmisao .Podjednako su nesrećni ili srećni i jedni i drugi! Činjenica je da novac olakšava život, ali  ne mora uslovno da donosi sreću!

  Neki dan moj suprug je rekao da smo najsrećniji sa svojom generacijom.

   Istina!

Delili smo detinjstvo, delili smo mladost,delili smo život.Sve to donosi mnogo tema za razgovor,smeha ,šale na svoj i tuđ račun.

  Volim kada nam za vreme ovih dokonih prazničnih dana dođu prijatelji.Sedimo,pričamo ,ponovo preživljavamo lepe i tegobne trenutke naše prošlosti.Pepoznamo svaku boru,znamo zbog čega je tu.Zajedno osećamo da vreme prolazi.Lepo nam je i kada samo ćutimo,kada nam misli lete nekim dalekim prostranstvima naših sećanja.Sve se pomera, živi, kreće se na krilima prohujalih vremena, pa zasija današnjicom. Donose se novi planovi,svetlost ugledaju nove nade, a sve zajedno  zaslužje da uđe u neku novu priču!

  Za naše drage prijatelje jedna slika na svili!

20 000 milja pod morem!

     Svakako  roman za sva vremena ,ali ne želim da pricam o romanu ,želim da se svi podsetimo ogromne mašte koju je posedovao Žil Vern http://zilvernbiografija-adem.blogspot.com/.Kada je  pisao svoje romane oni su bili čista naučna fantastika.Rado čitamo njegova dela,pa putem mašte putujemo i plovimo nepoznatim vodama nošeni krilima naše i njegove mašte.Da li je on delom bio i prorok?Nije li upravo on uputio naučnike na istraživanja?Koliko se nit istraživanja proteže od najranijih civilizacija do dana današnjih?Zar nije Platon svojim delom uticao na Žila Verna da je on potpuno i detaljno opisao Atlantidu viđenu okom Kapetana Nema?
   Svako ko se putem nepoznatog otisne u istraživanja jeste naučnik,sa ili bez školovanja.Svako znanje ili umenje se nadovezuje jedno na drugo,narasta,menja oblike.Iz osnovnog, početnog izrasta nešto sasvim novo očaravajuće,dostižno običnom smrtniku koji to nešto samo koristi bez znanja o njegovoj suštini.
Zato zavidim naučnicima,oni imaju ZNANJA ,oni poznaju suštinu,obrću znanje ,kombinuju!Stvaraju novo za nas obične ljude.
   Želela bih da se zahvalim armiji naučnika celog sveta koji vredno i uporno rade  i udružuju snage radi dobrobiti čovečanstva.
   Često su neshvaćeni,često su bez posla,usamljeni,tužni.Običan čovek ih ne primećuje jer se se plaši njihove pameti.Usled sopstveneog neznanja osuđuju tuđe znanje.Tako je od pradavnih vremena ,tako će biti i u budućim vremenima.Najčešća rečenica:
   -Uh ,ala je glup...
   -Taj pojma nema...
   -Ja bih to drugačije ...
   -Ja bih to bolje...
Može da bude i gore:  
    -Ludi naučnik!
Tome doprinosi slika koju holivudski filmovi daju o njima.Obično su čupavi ,rasejani ,prepuni gotovo suludih ideja,naravno teško ostvarljivih.
   Ne sumnjam da su često ismevani,izvgnuti ruglu,kao čudaci  neshvaćeni.
    Impresionira me njihova upornost,bezbrojni pokušaji i želja za uspehom.Kažu da kada Edison http://sh.wikipedia.org/wiki/Thomas_Alva_Edison
nije po stoti put uspeo da napravi sijalicu,bio je srećan, jer je saznao nešto novo,to da se na taj način ne može, pa je pokušao opet.
    Put do uspeha nije ni malo lak.Nije važno šta se radi.Važno je istrajati.Važnoje pokušavati,važno je biti zadovoljan dobom.
    Mnogi od njih su živeli ispred svoga vremena ,neshvaćeni, sputani ograničenošću vremena u kome žive.Zamislite danas jednog Tesluhttp://bs.wikipedia.org/wiki/Nikola_Tesla
...Jednog Leonarda http://sh.wikipedia.org/wiki/Leonardo_da_Vinci,jednu armiju brilijantnih zaboravljenih mozgova udruženu u vremenu modernih komunikacija!
  Ni današnjem naučniku nije lako, neshvaćen je,sputan nedostatkom finansija.Dugogodišnje školovanje i upornost u istraživanju je zanemarena.Nauka usmerena ka dobrobiti čovečanstva je marginalizovana.Ona druga koja stvara profit napreduje.
        Čestitam blistavim umovima sveta,želim im dobro.
        Želim im mogućnost pokušaja!
        Želim im da budu zadovoljni sobom!
        ŽELIM IM USPEH!